logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво, Економија    Аутор: Иван Нинић    785 пута прочитано    Датум: 3.02.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

US STEEL - Serbia

Какву улогу може да одигра само један амерички долар или боље речено у коликом проблему су домаћа и светска економија најбоље илуструје продаја железаре у Смедереву

Пише: Иван Нинић

***

коју су 27. јануара договорили Америчка компанија Ју-Ес-Стил (U.S. Steel) и Влада Србије. „Држава је ову компанију купила да спречила катастрофалне последице по привреду и оне који живе од железаре. План Владе је да одржи производњу, а били би смо срећни ако би за 15 дана нашли новог стратешког партнера“, рекао је премијер Мирко Цветковић. Међутим, тврдње премијера су једно, док чињенице и бројке говоре нешто сасвим друго. Продаја железаре проузрокована је непремостивим губицима на путу од производње до продаје челика на светском тржишту, те то намеће оправдано питање колико ће буџет државе на крају коштати ова нездрава и изнуђена инвестиција и да ли се агонија за око 5.500 радника само привремено одлаже док не прођу избори у Србији!? „Ако су американци имали 100 милиона евра губитка на годишњем ниво, мићемо имати више од тога“, обећава премијер Цветковић. Како онда убедити гиганте из Русије, Кине или Индије да инвестирају у ово предузеће?!

Најављен колапс

Агонија Ју-Ес-Стила Србија почела је недавно када је страно руководство ове компаније саопштило да су њени финансијски резултати неприхватљиви и да настоји да истражи све могућности у циљу побољшања тренутне ситуације, стављајући акценат на веома тешку ситуацију у Јужну Европу, односно на своје постројење у Смедереву. Као „хладан туш“ радници смедеревске железаре примили су ову вест, док им је истовремено 9. јануара, као једна од кључних мера власник из Питсбурга, уз надокнаду од свега 60 одсто пуне зараде одређено скраћење радне недеље за један дан. А томе је иначе предходило гашење, односно стављње у „тихи“ режим рада једне од две високе пећи у железари, што је већ виђено почетком 2009. године, када је примарна производња привремено обустављена на шест месеци. По истом рецепту радна недеља са пет на четири дана смањена је и за челичану Ју-Ес-Стила у Словачкој и у тој држави ова привремена мера је на снази до 1. фебруара, када отпочиње производња у пуном капацитету. Своје потезе менаџмент Ју-Ес-Стил образложио је под фирмом економске кризе која се одразила на светско тржиште челика, што је у први мах власт у Србији прихватила без великих тензија све док враг није однео шалу.

Без обзира на то што је функцинисање железаре у Смедереву било проблематично током целе 2011. године Влада Србије се у јавности није оглашавала као да то није било питање од општег прворазредног и националног значаја. Шта се иза брда ваља јасно је било већ 23. јануара када је један дневни лист (иначе под директном контролом режима) ексклузивно обавио шокантну вест да постоји опција да држава преузме железару, уколико менаџмент Ју-Ес-Стила у Питсбургу одлучи да дефинитивно угаси обе пећи и тиме заустави производњу. Реагујући на ову вест коју је лансирао „одлично обавештени извор“ медијима је, из кабинета председника Владе Мирка Цветковића, стигла потврда да је Влада у сталном контакту са менџментом Ју-Ес-Стила, али да се због потписаног уговора о поверљивости не могу износити никакви детаљи. Неизвесност, нетранспарентност Владе Србије и медијске спекулације с разлогом су додатно унеле страх у домове 5.500 радника Ју-Ес-Стила, али и у домове још око 1.000 радника који индиректно зависе од овог предузећа. За град у коме је запослено свега 18.500 становника питање будућност железаре је питање свих питања.

Србији дугови

Преговоре између америчког власника Ју-Ес-Стила и Владе Србије вођени су у оквиру радне групе коју је предводио блиски премијеров сарадник, односно државни секретар у Министарству финансија Душан Никезић. Реч је иначе о сину Звонимира Никезића власника консултантске фирме CESMecon, у којој је премијер Цветковић некада био запослен и која је учествовала у корупционашком процесу приватизације у Србији. За релативно кратко време српска и америчка страна постигли су договор да Србија откупи железару Ју-Ес-Стил и то за симболичних један долар. Како се дошло баш до ове цифре вероватно ће бити јасније ускоро када се обелодани купопродајни уговор и све обавезе које од америчке стране преузела држава на себе. „Железара нема никаквих задужења и кредита према банкама“, рекао је премијер Мирко Цветковић. Ова информација сама по себи не може бити ваљан аргумент да Ју-Ес-Стил баш никоме и ништа не дугује, јер да је то тако онда би сигурно била постигнута реалнија, а не симболична купопродајна цена. Право је питање колико износе неизмирена дуговања железаре према радницима, добављачима и Пореској управи?!

Док се у јавности још спекулисало да би држава могла да постане власник железаре једн од критичара овог плана био је економиста Бошко Мијатовић који је упозорио да је власт погрешила тако што је исхитрено реаговала на проблеме Ју-Ес-Стила. „Тиме што се одмах јавила и рекла да је спремна да уложи у железару, држава је само побољшала преговарачку позицију Ју-Ес-Стила“, сматра Мијатовић. Према његовим речима држава је требало да остане по страни, препусти власнике да сами нађу купца међу раније заинтересованим кинеским или индијским компанијама. Мијатовић иде корак даље па оцењује да би за државу „било боље да железара оде у стечај и да се реши дугова, а да је затим Србија преузме“, јер како објашњава „постоји ризик да дугови од 150 милиона евра буду остављени држави“. У којој мери је пословање Ју-Ес-Стила финансијски отежано указују занични подаци из финансијског извештаја који је објављен у бази података АПР-а. Губитак Ју-Ес-Стила у за 2011. годину још увек није исказан, док су губици у 2010. години званично износили 15 милијарди динара или 150 милиона евра, а у 2009. години били су 14,6 милијарди, односно 146 милиона евра!

Држава помагала

Колапс Ју-Ес-Стила у Србији није само последица економске кризе већ је у питању демонстрација силе и образац суровог Западног неолибералног капитализма. Уз помоћ појединих амбасадора, страних министара и тадашње Владе ДОС-а, американци су 2003. године приватизовали или боље речено преотели САРТИД по цени од свега 23 милиона долара, остављајући Србији дугове од 1,7 милијарди долара. Само по основу еколошких такси (2008.-2011.) држава је американцима отписала више од 400 милиона динара колико је требало да се слије у буџет. Нико поуздано не зна које је све олакшице и погодности је Влада омогућила Ју-Ес-Стилу на уштрб домаће привреде и буџета. Градоначелник Смедерава из редова ДС-а каже да је буџет града Смедерева у минусу због одлуке да се таксе умање и сведу на ону меру колико су то власници Ју-Ес-Стила могли да плате, а зарад подршке компанији да настави са радом. Реч је пре свега о таксама за коришћење обала Дунава у пословне сврхе која је са 100 динара смањена на 0,5 динара по квадратном метру, а според тога мањена је и еко-такса. Неке информације из синдикалних кругова указују да је Ју-Ес-Стил од Владе Србије захтевао одређене уступке и погодности у погледу коришћења железнице, док пак струге стране појављују се информације да су американци куповали струју под повлашћеним условима.

Тек предстоје проблеми

Подаци Светске банке говоре да је железара у Смедереву највећи извозник који има учешће од 13 одсто у укупном извозу Србије и произвела је у челик 2010. године у вредности од 1,3 милијарде долара. У овом кризном моменту производња Ју-Ес-Стила је 1,1 милион тона челика годишње, док су укупни капацитет железаре 2,2 милиона тона. Пад цене челика на светском тржишту проузроковао је такве ефекте да предузеће губи 100 долара по свакој произведеној тони, што се директно одражава на лош пословни резултат. Последица колапса Ју-Ес-Стила одражава се и на буџет Града Смедерева, јер порез на фонд зарада овог предузећа чини готово четвртину прихода градског буџета који износи 2,6 милијарди динара. Штету трпе и Железнице Србије с обзиром да је то државно предузеће реализовало око 40 одсто превоза управо за потребе производње у Ју-Ес-Стилу. Једном речју колапс Ју-Ес-Стила у Смедереву производи ланчану реакцију која више неће бити брига америчког власника већ искључиво Владе Србије и пореских обвезника.

Не треба заборавити да је држава већ једанпут на себе преузела апсолутно све дугове железаре и то још 2003. године када је Сартид продат американцима. Због тога данас формално предузеће које је у стечају Сартид а.д. из Смедерево има неизмирене пореске обавезе према буџету од 5,5 милијарди динара, што је приближно око 55 милиона евра. Ако је само за плате радника железаре тренутно потребно 200 милиона динара месечно, онда би Влада била у обавези да за ту намену у 2012. години из буџета Србије издвоји 2,4 милијарде динара, односно 24 милиона евра. А где су тек пратећи трошкови отежане производње и неизмирене обавезе према добављачима?! Уколико се у скорије време не пронађе потенцијални купац или стратешки партнер за преузимање железаре, отвара се питање да ли ће, с обзиром на ствоју рестриктивну политику, ММФ толерисати политичко и буџетско субвенционисање овог предузећа. Најгори могући сценарио би био то да режим Бориса Тадића покаже бригу и солидарност према радницима Ју-Ес-Стила краткорочно, односно све док се не окончају избори у Србији, а да након тога предузеће дефинитивно обустави ради и да се 5.500 људи избаци на улицу.

 

Пише: Иван Нинић

Фонд Стратешке културе-Москва

 

 




1 коментар у вези “Kолико ће коштати буџетско спасавање америчког U.S.STEEL-a?”
  1. U Americi za jedan dolar nemozete vise da kupite nista, ali kada se nekome dzabe nesto hoce da pokloni vi nemozete po americkom zakonu to da uradite, nego morate najmanji i najbezvredniji poklon isto kao i najveci i najskuplji da prodate za jedan dolar.Prema tome, zeljezara u Smederevu je vracena, poklonjena ili prodata Srbiji za jedan dolar, uz obavezu da Republika SRBija dugove zeljezare vrati umjesto sadasnjeg vlasnika U.S. Steel.

    Za U.S. Steel to je bilo jedno moguce i pozitivno resenje a za SRBiju jos jedan gubitak i promasaj vlade Borisa Tadica. Ocigledno je da clanovi sadasnje vlade SRbije nisu nikakvi SRBski DOMACINI nego obicni proleteri i probisveti koji zive od nerada poput truta u kosnici ili krpelja koji nemilosrdno sisa krv gradjana SRBije ziveci na grbaci njihovoj.

    Po obavestenjima koje sam dobio iz Amerike, prije nekoliko mjeseci U.S. Steel je trazio od vlade SRBije da ona ispuni svoj dio obaveza prema zeljezari, ili ce u suprotnom zeljezara biti zatvorena. Mislim da sam o tome napisao svoj komentar na elektronskim stranicama Novinara.de ali nazlost na tu informaciju vlasti u SRBiji nisu reagovale jer one su sluzeci se lazima kao i uvijek do sada drugacije predstavile taj problem preko svoje drzavne TV i novina gradjanima SRBije!

    Sta da radimo? Dobili smo vladu koja se toliko puno upetljala u svoje lazi kao pile u kucine. Iz njezinog slucaja SRBi mogu da nauce, da je laz veliki porok u zivotu. Ona moze “na kratke staze da pomogne ali na duge da nije djelotvorna jer se brzo otkriva”!

    Ima i ona narodna “ako vas neko prevari prvi put – proklet daje. Ako vas on ponovo prevari po drugi put, proklet da je i on i vi. Ako vas on ponovo prevari po treci put proklet da ste samo vi. Koliko je puta vlada SRBije do sada svoje gradjane prevarila ni broja se nezna. Zato narode proklet da si samo ti koji dozvolio sebi kao Zambi da neprestalno budas varan!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo