Вести

Митрополит шаљивџија

Дубоко се руководећи пажњом у односу на вољу Божију, схватио сам да је Божији императив да одем на Паштровску гору, што сам и предложио Митрополиту Амфилохију.

Веселин Маџгаљ, 15.01.2012

+++

Непотребно је наглашавати да сам непокретан и да ми је у том послу била нужна помоћ мојих ближњих који се по степену љубави налазе одмах иза Бога. Митрополит Амфилохије је прихватио мој предлог и одобрио тај благослов који је изречен од оца Лазара у манастиру Острог. Послије више неуспјелих благослова, Митрополит се склањао и прећутно прелазио преко своје ријечи, а на крају сам признао да шта је год покушао мени да дадне некоме је сметало. Ако је моје здравствено стање – парализа – толика морална и етичка мана да нисам достојан било каквог посла у оквиру Митрополије, било би ми драго да ми Митрополит то отворено каже.

Насупрот, Митрополит је након неуспјелог покушаја да ме остави у кући светог Петра Цетињског (требало је покрити мјесто, али је већ неко упућен тамо) , ипак пристао да ме упути на Паштровску гору и сам изјављујући да горе нема ништа. Тако сам отишао под ведро небо, крај цркве светог Спиридона и са највећом пажњом приступио молитви, а Митрополит ме на Усековање главе светог Јована Крститеља 2002. Године без предходне најаве одједном на самом полагању камена темељца за конак позвао говорећи – зовите ми игумана Веселина. Пришао сам и поставио камен темељац. То је ријеч епископа, након одржане литургије и није ми на ум падало да смијем неподредити се најави одређеног односа који је исказан том ријечју. Рекао је послије Митрополит да се шалио и да сам ја хендикепиран, али духовном лицу тог ранга не приличи да се шали са хендикепираним лицем и ја сам по тој његовој шали провео четири године на Паштровској гори трпећи услове и околности које су многима вама непознате.

То што ја нисам ни свештеник ни монах, не умањује моју потребу за молитвом и обавезом служења благослову Божијем, а пошто горе није никог ни било – нисам био никоме конкуренција. Живио сам горе од мајкине пензије и продаје сестриних икона, а свим посјетиоцима пружао гостопримство у име Црногорско – приморске Митрополије Српске Православне Цркве. Болесни и сатрвени отац кога смо из Мељина били присиљени да доведемо на Паштровску гору тешко ме је укорио да то што смо ту није подвизавање него понижавање. Ја и сада не знам због чега је сметало Митрополији да ја уз помоћ мојих одржавам црквене часове како и је јасно и рекао Митрополит. Ако су постојали разлози – могли су се и они изнијети отворено јер смо ми због таквих поступака на великом губитку. Било је нормално очекивати да ми Митрополија као хендикепираном теологу обезбједи најбоље могуће услове за рад што сам и очекивао. При поласку на Паштровску гору, речено нам је да понесемо најнужнију опрему што смо и учинили, а током четири године још набављали. Све је то остало на Паштровској гори. Митрополит је написао 27. 12. 2006. Вјероватно по захтјеву Бенедикта Јовановића да иселимо за три дана. Кад смо за три дана дошли да узмемо првенствено књиге, јер у то доба године ми нисмо имали никакве шансе да иселимо, Бенедикт Јовановић је послао Дарка Драшковића и Милорада Божића, и Дарко Драшковић је извршио благослов јм. Бенедикта како је сам посвједочио, а последице су следеће:

 „Из налаза вјештака др. Крста Николића 18. 04. 2008. Г. Утврђено је да се код М. В. Ради о нагњечењу са нагњечно – раздерном раном у лијевом слијепоочном предјелу, дужине 6 цм, а што представља лаку тјелесну повреду нанесену дејством тупине активно замахнутог механичког оружја у шта би спадало: држало сјекире, мотка, дрвена палица, штангла и сл, а код Маџгаљ Слободанке ради се о нагњечењу главе у лијевом чеоно – слијепоочном предјелу, крвни подлив коже у лијевом јагодичном предијелу, прелом базе пете кости лијевог доручја са отоком лијеве шаке, оток у предјелу десног кољена са присуством крви у зглобној шупљини десног кољена, нагњечење грудног коша и лијевог лопатичног предјела, а што представља у свом збиру тешку тјелесну повреду нанесену вишекратним дејством тупине активно замахнутог механичког оруђа у шта би спадало: држало сјекире, мотка, дрвена палица, штангла и сл.“

Ово нам је изгледа била плата за десет година подизања духовног живота у Мојковцу и шире које данас баштини Будимљанско – никшићка епископија и за четири године на Паштровској гори које баштини Митрополија Црногорско – приморска, као и за ових пет година прећутивања и прикривања догађаја док смо се ми – тешко пострадали опорављали и још увијек недовољно опоравили а Митрополија заплијенила наше приватне ствари – а понешто, чули смо, и распродала.

Ја не могу сагледати намјеру Митрополије, али императивну обавезу да извршим благослов Божији, молитвени рад на Паштровској гори у цркви светог Спиридона и даље сматрам својом једином животном обавезом.

Црква мора бити оно што јесте – богочовјечански организам а не предмет самовољне употребе епископа и иживљавање до спровођења злочина над немоћнима и вјерујућима.

Молим да ми Митрополија одобри даљи рад у цркви светог Спиридона на Паштровској гори. Због здравственог стања нисам успио да пошаљем одговор на мишљење црквеног суда у Цетињу који у цијелом свом садржају противурјечи истини уводећи немилост као начин понашања Митрополита и свештеника.

Веселин Маџгаљ