logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: Преузето    408 пута прочитано    Датум: 3.01.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Борба за Ћирилицу

Књига Ђорђа Јањатовића која се пред нама налази драгоцен је документ о свакоруким поломима који су Србе задесили током последњих шест-седам деценија и, како рече песник, довели их „довде“.

Драгољуб Петровић; понедељак, 02. јануар 2011,

***

И све то – по списима који су могли настати једино међу Србима (и, вероватно је, више ни међу једним озбиљно утемељеним народом на планети), а тичу се настојања мале групе њихових представника који сматрају да се на потоп српскога писма мора гледати као на претходницу затирања српскога националног идентитета и, тиме, упућивања Срба према тминама историје. Списи о којима је реч настали у оквиру деловања Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ у Новом Саду, односе се на десетогодишњи период у раду Удружења (од његовог оснивања 2001. до почетка 2011) и представљају сведочанство о механизмима по којима су комунистички властодршци отворили и водили хајку на Србе и српску културу, а њихови демократизовани настављачи продужили тамо где су им се претходници зауставили. И Србе и њихов језик и писмо извели на беспуће.

Уз мноштво записа о најразноврснијим облицима деловања Удружења, у књизи се налазе и три опсежна и посебно значајна документа који осветљавају путеве и поступке којима је то чињено:

1) Језичко планирање после доношења новог Устава Србије 2006: Тезе о српском језику и ћирилици као стожеру српске културе у 21. веку (188–236);

2) Данашња очигледна окупација српскога језика хрватском латиницом наложена је од комуниста, а (не)скривена је у Закључцима Новосадског договора из 1954. године (243–281 стр.);

3) Однос комунистичких власти према српском народу и српским националним институцијама (364–416 стр.).

У тим текстовима темељито су осветљене прилике у којима се данас налази српски народ, као и путеви који су до тога довели, при чему из њих издвајам више простих чињеница с којима се непаметно спорити.

Прва је она да је ћирилица била једино писмо православних Срба од првога њиховог сачуваног слова до пада у комунистичко ропство, а незаснована је тврдња да је снажан продор латинице почео „још у Краљевини Југославији“. О томе сведочи Јањатовићев навод да је „према једном библиографском прегледу српске штампе за период 1915–1945. године 98% наслова српске периодике било на ћирилици“, а ваља претпоставити да су онај „остатак“ могли доносити српски социјалисти или њихове присталице као најаву онога што ће се дешавати од 1945. надаље. То, уосталом, не треба ни доказивати оним Србима који су још сведоци времена о коме је реч: ја сам, рецимо, у то време завршавао основну школу и био у гимназији и не памтим да се српски језик називао друкчије него тако и имао друго писмо него ћирилицу. И сваком писменом Србину, као и сваком њиховом суседу и/ли суграђанину, то није никад требало доказивати и о томе сведоче, свака на свој начин, макар две чињенице. Једна је од њих већ банална: сви су српски непријатељи, почев од окупације Босне 1878. па до наших дана, најпре насртали на ћирилицу и једнако је забрањивали и у Београду, и у Загребу, и у Сарајеву; она је друга необична: када су Швабе који су 1945. протерани из Војводине протестовали против учешћа Немачке у ширењу демократије осиромашеним уранијумом по Србији, чинили су то носећи транспаренте исписане ћирилицом.

Друга је чињеница она која се тиче времена кад је Србима почела систематски да се намеће латиница, али и „идеологија“ која је иза тога наступала и „идеолози“ који су је предводили. О томе Јањатовић доноси мноштво појединости, почесто таквих које, и са истраживачког становишта, представљају поуздану основу за много дубље увиде и у закулисне игре које су у вези с тим припремане, али и у заслуге „главних играча“ који су то остваривали. Све се то грана у много праваца, сваки је од њих био једнако фаталан и за Србе, и за српску културу, и за српску будућност, а ја овде помињем само покоју појединост, при чему њихову хијерархију свако може одређивати према својим схватањима, а нека она у мом случају буде – произвољна.

1) Јањатовићев преглед комунистичких докумената, са разних конгреса и из различитих времена, показује да су њихови доносиоци планирали да Србију разбију на исти начин на који је то с Русијом учињено неколико година раније. Сетићемо се, наиме, да је Лењин из Швајцарске, преко ратом запаљене Немачке, а затим преко Шведске (са 20 милиона марака које су га тамо чекале) и Финске, доведен у Петербург да покрене „Октобарску револуцију“, а већ 1920. КПЈ хоће то исто да приреди и Југославији, с тим што су њене идеје „еволуирале“ од схватања о „совјетском Балкану“ до тога да „западне Србе“ треба с тих простора „прогнати као окупаторе“. Јањатовићева је заслуга што је успоставио везу између данашњих прилика у којима се налазе Срби и почетака утемељивања пројекта којим је све то припремљено. Неке су појединости у вези с тим посебно индикативне:

а) „Југославија је имала да се распадне на посебне државе – Хрватску, Црну Гору, Македонију, Словенију; Србија се и не помиње, док ће се мађарска и албанска национална мањина отцепити, јер је њихову земљу, наводно, »анектирала« српска буржоазија“;

б) КПЈ је подржала усташки устанак у Лици (1932); нешто касније у затвору у Сремској Митровици споразум о уништавању Срба потписали су Миле Будак и Моша Пијаде; на Бујанској конференцији (1943) Миладин Поповић и Душан Мугоша Косово и Метохију обећали су Шиптарима (непролазна је заслуга Сретена Вукосављевића, министра за аграрну реформу и колонизацију, што је одбио да потпише декрет о исељавању тамошњих Срба када је 1947. Енвер Хоџа дошао да му се, у складу с договором, „преда Косово“; Енвер се тада вратио празних руку, али је после тога на Србе тамо укинут ловостај и он не престаје до данашњих дана);

в) На заседању Авноја у Јајцу, на коме је припремљена основа за дефинитивни слом Србије, она није имала својих представника и о њеној судбини тамо су одлучивали они који су се потписивали латиницом и планирали њен суноврат и који ће је касније у суноврат и одвести, тј. хрватски и словеначки комунисти, уз помоћ својих српских специјалиста за прљаве послове. На то указује и чињеница да су комунисти у Србији и Црној Гори тада имали само покрајинске, а у Хрватској и Словенији централне комитете, а разлози за такав однос били су врло једноставни: Србе је требало држати под контролом и онемогућити им увид у све „стратешке замисли“ о ономе што се српском народу припремало. И употребити их тамо где им „учитељи“ нису могли стићи, рецимо – као „контролоре лијевих скретања“ у Херцеговини и Црној Гори, тј. тамо где усташки нож није могао досегнути. (Не знам шта је све у Херцеговини постигао Петар Драпшин, али је упамћено да су у Црној Гори крваво коло заиграли М. Ђилас и Моша Пијаде и да је после њиховога боравка тамо почела да се исписује књига Пакао и комунизам у Црној Гори, да се прича о колашинском затвору и Пасјем гробљу, да се помињу Кечина јама и Мачкова јама, да је у ову другу „Јово Капа убачио 200 заробљених талијанских војника и 400 Срба“ и много других страхота.)

в) Све велике „партизанске победе и њихове офанзиве“ вођене су по западним српским просторима и њихов је једини резултат био сатирање тамошњих Срба и припрема терена за оно што ће се касније догађати, а за то се као потврда могу поменути и макар три посебно занимљива податка:

први је онај о споразуму који су у Загребу 1943. с Немцима потписали Милован Ђилас, Владимир Поповић и Владимир Велебит да их Немци „не узнемиравају“ док не пређу Неретву и док на супротној обали не разбију велике четничке јединице које су их тамо чекале; Немци су поштовали споразум: партизани су седам дана прелазили Неретву, пренели преко ње 4.500 рањеника, разбили 20.000 четника, а после тога, док су „вртели прсте“ чекајући искрцавање савезника на Јадрану, Немци их опколили, сатерали на Сутјеску и тамо обавили оно што су пропустили на Неретви урачунавајући у то и оних 4.500 рањеника;

други се податак тиче предлога Николе Демоње Владимиру Бакарићу да нападне и ослободи Јасеновац; Бакарић је тај предлог одбио, а кад га је Демоња поновио, њему је у потиљак објашњено зашто то не треба чинити (после је Демоња проглашен за народног хероја, без прилике да своју идеју понови и трећи пут, а Јасеновац је „врло успешно функционисао“ до краја априла 1945, тј. и у време кад су већ сви Хитлерови концентрациони логори били ослобођени и крематоријуми погашени);

трећи је податак већ из времена када су се западни савезници са Стаљином договорили о подели интересних сфера, престали да подржавају Дражу Михајловића и уклонили и последње препреке за дефинитивни полом Србије: Коча Поповић позвао је западне савезнике да својом авијацијом разоре све веће градове и важније индустријске центре по Србији (и они су то врло успешно извели – на Васкрс 1944!), а после тога се и Броз договорио са Стаљином да руске трупе прегазе оно што је од Србије остало и да тако отворе пут његовим „ослободиоцима“ за преузимање власти и завођење неконтролисане репресије над српским народом; Брозова је наредба била да се према Србији „ослободиоци“ имају понашати „као према окупираној области“, при чему је занимљиво поменути да се у саставу руских трупа нашла и она елитна усташка јединица коју је Марко Месић, после покоља над Србима по Хрватској, одвео да помогне Немцима под Стаљинградом, а вратио се с Русима да свој посао клања Срба настави уз Западну Мораву. (Марко Месић је, иначе, стрикан онога Стипе који и сад Србима прети „јасеновачком демократијом“, а ја не знам да ли у Крушевцу она улица још носи његово име.)

2) Кад су, иза руских трупа (и уз помоћ Марка Месића), комунисти „ослободили“ Београд, преко онога моста (који су „Прле и Тихи“ разминирали и спасли од рушења) прешла је једна српска јединица, али је брзо враћена и тамо послата „хрватска“ на челу с Иваном Рукавином (са задатком да прва уђе у „хрватски Земун“; лепу паралелу тај догађај добио је и приликом ослобођења Загреба: 7. маја ушле су у град српске јединице, али су одмах враћене и тек за сутрадан „пронађена“ је нека „хрватска“ – која је дочекана кантама вреле воде и ђубрета, за разлику од Немаца 1941 – који су дочекани цвећем и таламбасима; тако је Загреб ослобођен један дан пре Берлина и због тога му је касније Броз доделио „Орден Града хероја“). Та је епизода била врло симптоматична у светлу каснијих догађаја: комунисти су својим ратним стратезима наложили да се на сремској равници мало „поиграју и фронталног ратовања“ и у ту сврху успоставили тзв. „Сремски фронт“ – и претворили га у гробницу српске младости. На некаквом тамошњем споменику, подигнутом више деценија после сремске погибије, наиме, нашло се нешто преко 12.000 имена, други извори веле да их је тамо убијено више од 40.000, а неки помињу чак и 70.000! (комунисти су, и иначе, увек волели оперисати „великим цифрама“ и зато ћемо узгред поменути и још једну: у јаму Понор код Фоче они су, негде у то исто време, бацили 20.000 (негде се помиње и десетак хиљада више) присилно мобилисаних дечака који су се из Босне враћали у Србију, а оно што је отуд успело да побегне – дочекано је и побијено на Златибору). Иза таквог „ратовања“ остали су сакривени неки елементи најчистије злочиначке комунистичке стратегије и они се огледају, рецимо, у следећим појединостима:

а) Као „војници“ тамо су мобилисани и слани на прву борбену линију голобради дечаци из Србије и Војводине, без иједног дана војничке обуке, с циљем да се и тамошњим Србима „пусти мало крви“ због тога што се партизански покрет међу њима, после преласка у Санџак крајем 1941, сводио на безначајне епизоде и спорадичне провокације које су, једино, доводиле до немачких репресалија (као у Крагујевцу и Краљеву, рецимо); такви су „војници“, најпростије речено, употребљавани као топовско месо (према неким сведочанствима, и натеривани на минска поља – кад за то више није било оваца);

б) Армија маршала Толбухина, с тим циљевима, уместо да пође преко Срема, спржи немачке ровове и код Вуковара пређе преко Драве у Барању, упућена је преко Бачке и, форсирајући Дунав на Батини, изгубила 15.000 људи. Тако се и могло догодити да су Толбухинове трупе биле ближе Берлину него Брозове Ђакову кад је у априлу 1945. коначно пробијен Сремски фронт, при чему је занимљив и још један детаљ из тог војевања: тај фронт је пробијен тек кад су се немачке трупе из Грчке, преко северне Босне, пробиле до Хрватске и отвориле пут до Аустрије – да тамо положе оружје пред западним савезницима, а у вези с тим могао би се поменути и бизаран детаљ везан за освајање Ђакова: иако се у торњу Акшамовићеве (некад и Штросмајерове) катедралне цркве налазило митраљеско гнездо, ослободиоци су имали наредбу да на цркву не смеју испалити ни један једини метак – због њеног значаја за „повијест хрватске духовности и културе“. А колико су комунисти „скрупулозно“ водили рачуна о таквим појединостима, сведочи и чињеница да су они, кад су преузели власт, Грачаницу унапредили – у затвор, Милешеву – у коњушницу, а Морачу – у клозет, при чему ваља поменути и то да су спалили и пребогату библиотеку тога манастира и око тако уприличене „логорске ватре“ заиграли козарачко коло. (Не знам је ли и која друга манастирска библиотека имала сличну судбину, али је и то довољно за поређење с оним што су Немци учинили 6. априла 1941. с Народном библиотеком у Београду, с поруком Хитлеровог доглавника: кад се народу униште културни и духовни ослонци, за две-три генерације он престаје да постоји као народ.)

в) Као најоданију чланицу хитлеровске коалиције, комунисти су Хрватску „престројили“ у победнички табор и Стипе Месић имао је основу да изјави да је Хрватска „двапут побиједила у Другом свјетском рату“ (и 10. априла 1941. и 8. маја 1945), свакако на основу ватиканско-усташко-комунистичког договора М. Будака и М. Пијаде, и уместо да буде денацификована (заједно са својим „муслиманским цвијећем“), као што је то учињено с Немачком и Јапаном, Хрватска је, одмах после рата, за злочине над Србима награђена Барањом, западним Сремом, Истром и приморјем до Бококоторског залива (сад је то „Заљев хрватских светаца“, с црквама оријентисаним по православном канону), а убрзо после тога Ђиласова Комисија за разграничење даровала јој је и Илок „јер су тамо Хрвати имали већину“. Ђиласа није занимала чињеница да је та већина створена „пресељавањем“ Срба у Јасеновац и Павелићевом колонизацијом усташких кољача из Херцеговине; тиме је, уз остало, директно погажена народна воља изражена на Великој народној скупштини 25. новембра 1918. у Новом Саду да се Војводина (у чијем су саставу били Барања и цео Срем) прикључи Србији, при чему су на томе скупу, поред 84 Буњевца, учествовала 3 Шокца и 2. Хрвата (тада их у Војводини није било ни 2.000!) и они су се „намножили“ тек после наредбе комунистичких власти од маја 1945. да сви католици у Југославији морају бити Хрвати. (И сад Хрвати траже границу иза Бачке Паланке и Апатина и, узгред, денацификацију Срба због Јасеновца, Јадовна, Пага и више стотина јама по Хрватској, Херцеговини и Босни…)

г) Док су по Србији „пуштали крв“, комунисти су прегли да створе „новог човека“ (данас се с таквим „прегнућем“ најизразитије срећемо у Црној Гори), у том смислу лансирали крилатицу да је „религија опијум за народ“, конфисковали црквена имања, завели терор над архијерејима и свештенослужитељима (и побили их више него што је то у рату успело свим српским непријатељима заједно), забранили верске обреде и над „непослушнима“ завели најразноврсније облике тортуре: у неко послератно време, Срби су у војсци уписивани као „Југословени“ и „без вере“, Хрвати били – „католици“, а данашњи „Бошњаци“ – „неопредељени“ и „муслимани“; у Качеру једна старица, са сузама у очима, сведочила ми је о синовљевом вапају: „Мајко, ако оћеш да ме имаш, одустави славу“ (знало се: они који су славили после су, почесто, налажени по јаругама и поточинама и никад се није могло утврдити како су тамо стигли); или причицу о детету које је видело да се „баба и деда љубе преко астала“ (сами ломили славски колач – да не угасе славску свећу); та чудна времена добро памти и сваки старији Србин макар по томе што су за све веће црквене празнике увек заказивани „важни састанци“ по установама и предузећима и о томе потписник ових редова може сведочити сопственим искуством: кад је једне давне године, у родитељској кући, на Св. Николу, крстио децу – њихова мајка није могла напустити „важан састанак“ Наставничког већа (и свекрва јој то није могла опростити – није се жена разумевала у оно чему су је поучавали Ђилас, Кардељ и Коса).

д) Колико су комунисти „бринули“ о Србији када су учврстили власт, показују и неке појединости које још нису разјашњене нити њихови данашњи наследници показују жељу да то учине. Рецимо: ко је наредио да се она бетонска платформа изгради у Ђердапу и да се на њу сложи четири милиона кг. тротила те да се, у случају „совјетске агресије“, прегради Дунав и Србија потопи? Или: по чијим су налозима, пре тога, по Србији демонтирани сви индустријски капацитети и пресељени у Босну, Хрватску и Словенију? Или: ко је најзаслужнији за некадашњу „сечу директора“ (ако добро памтим, то је било негде 1963–1964, и то пре неког „важног партијског Пленума“) када је 4.000 најуспешнијих предузећа по Србији обезглављено и њена привреда дефинитивно разорена.

Све су то, међутим, питања за неко будуће време и одговори на њих, бојим се, неће више никога интересовати, а овде ћемо даље осмотрити неке Јањатовићеве доприносе разумевању данашњих српских језичких прилика. Рекли смо већ да су планови за разарање Србије, негде тамо, написани латиницом, и да је српским разарачима припала једино улога извођача прљавих послова.

Да видимо ко су ти разарачи и како су своје послове обављали.

Најистакнутији је међу њима био већ, више пута, помињани Милован Ђилас и под његовим надзором „у Београду су комунисти спровели чистке у Српској краљевској академији и на Београдском универзитету и у те институције на руководећа места већином поставили партијски проверене кадрове“ уклањајући, у првом налету, из њих све оне научнике који су имали и име и дело. Тада је, рецимо, већ у новембру 1944. убијен Милош Тривунац (Јањатовић га помиње као уредника Огледне свеске Речника српског књижевног и народног језика, Београд, 1944) зато што је био, као изузетно угледан германиста, члан међународне комисије која је, на захтев Немачке, оформљена са задатком да утврди чињенице о стрељању више хиљада пољских официра у Катинској шуми – за шта су Совјети оптужили Немце; Тривунчев грех био је у томе што је потписао налазе комисије у којима се потврдило да су злочин извршиле совјетске трупе. (Тако се Тривунац прикључио Живојину Павловићу, који је, неколико година раније, такође платио главом књигу у којој је открио да код Стаљина „пшеница више не рађа шест пута годишње“, али и још понешто.) Не зна се да ли је сличну судбину имао и још неки угледни научник, ни ко је све тада уклоњен из Академије и Универзитета (о томе „мудре“, комунистичке, хронике, и данас, ћуте), али на те чињенице гледамо као на добру основу за поређење с оним како су се Павелићеви кадрови после 8. маја 1945. глатко „уписали у комунисте“: сви су они остали тамо где су се затекли, а аутори и уредници Хрватске енциклопедије (чија су три тома штампана за време НДХ), после коју годину, мирно се „преселили“ у Енциклопедију Југославије! И продужили да тамо, по већ устаљеној навици, лажу и фалсификују чињенице и о српској и о хрватској историји.

О томе шта се у то време све догађало у Академији ми данас не знамо ништа, а изгледа да ће у Јањатовићеве заслуге остати записано да је први покушао да разбије глувило које деценијама прати тај период у деловању највише српске националне институције. Јањатовић наводи да су, крајем 1944. године, А. Белића посетили Милован Ђилас и Едвард Кардељ и том приликом „вероватно га тешко уценили“, да је „прихватио да извршава њихове налоге“ и „обавезу да сачини и комунистима достави Извештај о држању Српске академије наука за време окупације у коме јој је избацио Краљевско име и, прилично, због личне међусобне нетрпељивости, опањкао Велмара Јанковића, помоћника министра током окупације.“ У тим пословима Ђиласу је помагала и његова жена Митра Митровић тиме што је Министарство просвете (на чијем је челу била) „основало Одбор за сређивање стања у Академији. Тако су почеле чистке у Академији и пријем нових академика присталица комунистичке идеологије. У врло кратком року сломљен је отпор групе од 16 најхрабријих академика и САН је била под потпуном контролом комуниста. У редове САН морали су академици да приме чак и Душана Недељковића (1899–1984), комунисту од 1941, који је сам највише инсистирао на чисткама у Академији, а био је и председник Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“. (Поменутом Душану Недељковићу и његовим „настављачима“ никад није пало на памет да проговоре ни реч о томе колико су Срба побили „нови комунистички окупатори и њихови помагачи“, шта су учинили с Главњачом и Јајинцима пошто су их ослободили од Немаца, где су све они утемељивали масовне гробнице, колико је стадиона или других објеката по Србији подигнуто на костурницама и сл.) „»Президијум Народне скупштине НР Србије потврђивао је пуноважност или стављао примедбе и одбацивао одлуке скупштине Српске академије наука о избору нових редовних и дописних чланова, знатно је проширен круг установа и појединаца који су могли да предлажу кандидате за избор академика.«“ А да би се заштитила „од комунистичке одмазде“, Академија је „за првог почасног члана на свечаној промоцији 11. новембра 1948. примила Јосипа Броза“ и његово је име до смрти „навођено као прво на листи чланова САН(У).“

„Стављање под контролу Матице српске у Новом Саду комунисти су извели много брже и без неког значајнијег отпора“, али је у вези с тим занимљива, и неспорна, и општа Јањатовићева опаска да је „политика разбијања српског етничког простора и српског националног јединства вођена из Централног комитета КПЈ (СКЈ), а усаглашавана само са Загребом и Љубљаном (остали су те договоре послушно спроводили)“, да је „подстицање сепаратизма у Војводини спровођено преко државних органа и политичких структура“, а да „током целог периода комунистичке диктатуре Матица српска није добијала неке значајније политичке задатке (осим »великог задатка« формалне организације Новосадског договора 1954), већ је остављена да извршава своје законима утврђене активности“.

*

Два претходна покушаја „обједињавања“ језика Срба и Хрвата (онај Скерлићев из 1913. и онај Белићев из 1929) завршени су без резултата јер Хрвати нису никад ни помишљали на то да напусте оно што су „преузели“ од Срба кад су напуштали своју чакавску језичку основу (као и ону кајкавску коју су „преузели“ од Словенаца), а Србима није падало на памет да се одричу своје десетовековне ћириличке традиције. Када су, међутим, пали у комунистичко ропство, „одговорним“ Србима је „објашњено“ да то баш и није нека дуга традиција и да могу бирати хоће ли се одрицати ње или сопствених глава. То су, како смо видели, Ђилас и Кардељ најпре „објаснили“ Белићу, после на Голом отоку и другде и свим оним Србима који су то теже разумевали, а на крају је Летопис Матице српске о томе анкетирао и Србе и Хрвате који су најбоље разумели и Ђиласове и Кардељеве идеје. И показало се да су то много боље разумели Хрвати него Срби: од свих позваних одазвало се нешто мање од половине Хрвата и тек сваки пети Србин (а међу њима они који су били уцењени и они који су најмање знали и никада нису успели ни да уђу у лингвистику нити да се упишу у лингвисте, али су зато увек показивали „високу комунистичку свест“).

А шта се све догађало око Новосадскога договора, како је он припреман, где је одржан, зашто га је обезбеђивала ОЗНА и сл., засад остаје непознато, а једино што је Јањатовић у вези с тим могао учинити – учинио је савесно и исцрпно: представио је схватања главнине учесника у Анкети, пренео све битне детаље из завршних разговора (8–10. децембра 1954), цитирао 3. тачку Закључака о „равноправности латинице и ћирилице“ (управо тим редом, при чему су Закључци формулисани латиницом – испод ћириличког заглавља Матице српске!), утврдио да су њоме „српски лингвисти прихватили увођење латинице у Србију, али су тражили да »то време само донесе«“, показао главне механизме по којима је „то време“ латиницу све жешће почело да „доноси“ Србима и да је они данас имају, као што је извесно да ћирилице више – немају.

Као што немају ни речник свог језика.

Према опсежним наводима Јањатовића, вишедеценијски послови на Речнику српскога језика, чију је припрему покренуо 1888. Стојан Новаковић, са огледним свескама 1913. и 1944, под тим насловом рађен је још 1953, али се његов први том 1959. појавио под насловом Речник српскохрватскога књижевног и народног језика – као резултат „уједињења језика“ на Новосадском договору. Јањатовић, при том, помиње Белићеву идеју (1925) да се у грађу за речник укључе и хрватски писци (после Маретићевог приговора), али то, по свему судећи, није чињено све до 1948. када је „дат налог“ да се, уз хрватске изворе, „унесе и грађа из литературе Народноослободилачке борбе и послератног периода“. Све што се с тим речником догађало током много следећих година, и поред сталних притисака „комунистичких надзорника“ да се у њему повећа удео хрватске грађе, према Јањатовићевим истраживањима, није ни у најмањој мери могло сакрити чињеницу да је то речник српскога језика (једнако као и онај који је Даничић засновао као Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, а ЈАЗУ га завршила стотинак година касније) будући да су оба прављена од српске језичке јапије, а Хрвати и преко језика и преко речника прелепили само „хрватску етикету“. Да би се то показало, довољно је поменути само чињеницу да су „хрватски језик“ утемељили „хрватски вуковци“ И. Броз, Т. Маретић и Ф. Ивековић у целини преузимајући српски језик онако како су га разрадили Вук и Даничић и без икаквих „хрватских натруха“ у њему, при чему то они сви отворено и поштено признају и не покушавају сакрити ниједну једину чињеницу. Погледајмо како су то они учинили.

1) У предговору свом правопису (1892) Иван Броз записао је и ове редове: „Што се првога дијела тиче, ја сам из­радио правила у главноме према начелима, којих се држао Вук и Даничић, а само гдјешто одступио сам од њихова писања“.

2) Још је изричитији у том погледу Т. Маретић у Предговору својој Граматици (1899): „Ако сам хтио, да ова књига буде онакова, какова треба, морао сам грађу за њу узи­мати из дјела писанијех најбољим књижевним језиком. Сви људи, који о тој ствари мо­гу судити, слажу се у томе, да је Вук Стефановић Караџић до данас први наш пи­сац, што се тиче правилна и добра језика, да је он за књижевни наш језик оно, што је Цицерон био и јест за књижевни латински језик. Будући да о Вуку и ја ово мислим, за то је требало, да из његовијех дјела саберем што потпу­ни­ју грађу за ову моју књигу. Вуку се од свих других писаца у правилности књи­жев­нога језика највише приближио Даничић; за то сам ја обилно употребио и она Даничићева дјела, која су за тај посао најзгоднија. Напокон сам употребио народне умотворине, што их је на свијет издао Вук познатом својом вјештином, у којој га нитко није достигао. Другијех извора нијесам хтио употребити”. Тим схватањима Маретић је брзо после тога додао и опаску: „Ја упра­во не знам, којега бих писца још употребио, јер онако добро и правилно као Вук не пише ни један“ додајући да ће се „врло тешко наћи штогод у српском језику, што је до­бро и пра­вил­но, а у мојој се граматици не налази само за то, што нијесам упо­треб­љене изво­ре боље претражио, а не у томе, што нијесам употребио и дјела дру­гијех писаца.” Маретићеви критерији за избор грађе на којој је засновао своју гра­ма­тику, дакле, показују да се он не двоуми ни о томе да се бави српским језиком ни­ти да у тим пословима може имати поузданије изворе од оних за које се опреде­лио.

3) Да су Вукова и Даничићева дела била једини извор за Ивековићев и Брозов Рјечник хрватскога језика (1901), потврђује и сам Ивековић: „Покојни нећак мој, гимнасијски професор Др. Иван Броз, с намјером да напише рјечник Хрватскога језика много је година скупљао грађу за њ из свијех књижевних дјела Вука Караџића и Ђура Даничића, т. ј. из онијех која су они сами написали и из онијех која су само издали на свијет, као народне приповијетке, пословице, пјесме и т. д.” Ивековић, даље, на­води да је Броз исписао 103.161 цедуљицу, а да је сам томе додао још 23.875 цедуљица из оних Вукових и Даничићевих дела из којих грађу није исписао Броз. У Изворима писменим овоме Рјечнику, уз неколико речника страних језика, Ивековић наводи 74 јединице, од којих би се само за једну или две могло рећи да су „хр­ватске”, а све су остале српске (уз дела Вука и Даничића, у Изворима се налази Његошев Лажни цар Шћепан Мали и пет наслова Милана Ђ. Милићевића). Уз све то, Ивековић истиче да је „за темељ” његовој „радњи постављен Српски Рјечник” Вуков (1852) и у вези с тим наглашава две појединости. Прва се тиче његовог „признања“ да је, практично – дословце, преписао тај Вуков речник: „Како у сам темељ нијесам хтио много да дирам, прешло је из њега којешта у ову радњу, што по мишљењу мом не иде у рјечник за обичнога књижевника”, а међу њима „имена властита”, „Турске ријечи”, „падежи од замјеница личних” итд. Друга је појединост, међутим, и неразумљива и апсурдна: „Ово дјело могло би се звати и рјечник Српскога језика, и да су га написали Срби, јамачно би се тако звало; али му је… име рјечник Хрватскога језика, јер су га списали и на свијет издали Хрвати. Није се дометнуло или Српскога, јер тај дометак не би задовољио ни једнога Србина а озловољио би многе Хрвате”. (Логика је, дакле, једноставна: ако једнога дана Хрвати направе речник јапанског језика, „по једнаком праву“, моћи ће му дати „име рјечник Хрватскога језика“.)

Тако су, дакле, утемељивачи модернога „хрватског језика” оставили најчвршћа сведочанства о томе да су свој посао обавили искључиво на српској језичкој грађи, да су од слова до слова преписали Вуков речник и, углавном, његова правописна правила и да су преко свега тога, како рекосмо, само – прелепили „хрватску етикету”. На те је чињенице овде имало смисла подсетити и зато што је „нова хрватска лингвистичка памет“, посебно она после Декларације о положају и називу хрватскога језика (1967), почела тврдити да „хрватски језик има тронарјечну димензију“ (по једначини /буква + граб + липа = орах/), да је хрватски језик „стандардизиран у 17. стољећу“, да током „повијести“ није било више од 50 „хрватских језика“ него, можда, неки мање и да су „хрватски вуковци“ били свиње зато што се у ту науку нису разумевали. Помињем те појединости не да бих потврдио Јањатовићеве закључке о томе да је, „и после убацивања хрватских писаца по налогу комунистичких властодржаца“, Речник САНУ сачувао свој „српски карактер“, већ да бих могао прецизирати: тај је речник по себи, једнако као и онај ЈАЗУ, тезаурус српскога језика, при чему је онај други „и хрватски“ једино по томе што су га, идући за Даничићем, „(пре)списали и на свијет издали“ Хрвати, а онај први – нема ни таквог упоришта. Свесни су тога и сами Хрвати будући да „хрватска национална етикета” никако није могла прекрити српску језичку суштину и Хрвати се никако нису могли извући испод „те­шке вуковске сје­не” Томе Маретића нити одбранити од „прејаке вуковске компоненте” Стјепана Ив­шића. Тих се оп­те­ре­ћења Хрвати никако не могу ослободити нити се „хр­ват­ски језик” може „одбранити” од свога српског порекла и идентите­та, а једини начин да се то покуша постићи заснива се на сталним „декларацијама”, „промеморијама” и сличним вербалним подупирачима о његовој различитости од српскога. (Потписник ових редова зна за шест таквих „подупирача“, при чему се у последњем тражи „заштита“ од енглеског језика, а у онима другим образлаже тврдња да „хрватски није ни налик“ српском језику и да његови утемељитељи нису били при свести кад су кад су радили послове које смо напред представили.)

Полазећи од свега што је речено, логичним сматрам закључак да се на термин „српскохрватски језик“ мора гледати као на неуку политичку бесмислицу и отуда је потпуно неразумљиво истрајавање САНУ на таквом „имену“ њеног великог речника који је и заснован, и шест деценија припреман, као Речник српскога језика, а тек деценију мање излази у свет „под српскохрватским самаром“. Колико је то ближе простој патологији него елементарној памети, показују и неки свежи спорови о томе да ли данашњи Вукови потомци говоре српским или „српскохрватским“ језиком. Такве је спорове, рецимо, у Хрватској потпирила једна књига тврдњом да се тамо, као и у Босни, Црној Гори и Србији, говори једним језиком који је „полицентричан“, што је схваћено као да Хрватима „неко из њихове куће“ поново жели натурити „српскохрватски језик“ и повукло жестоке полемике па чак и захтеве за судску заштиту „хрватског језика“. Подоста је о тим споровима преносила и штампа у Србији, али то није било довољно српским лингвистима да се умешају у свој посао и требало је да се појави млади специјалиста за нека друга знања (Летопис Матице српске, мај, 2011) и да разори схватање о томе да је онај „полицентрични“ језик „српскохрватски“, да он постоји од краја 19. века, тј. откад су се на српски „накачили“ Хрвати, да тај језик има своје „центре“ у свим „штокавским републикама бивше Југославије“ итд. И да покаже да ауторка, напросто, не зна шта је написала будући да у свој тој папазјанији постоји једино српски језик и ако је он „полицентричан“, онда су и „хрватски“, и „бошњачки“, и „црногорски“ само његове неутемељене варијанте, тј. заперци, а о њиховој „самосталности“ моћи ће се говорити тек кад се проговори „аустријским“, „америчким“, „канадским“, „аустралијским“, „мексичким“, „бразилским“, „египатским“ или сличним „језицима“.

*

Оставићемо овде по страни мноштво других Јањатовићевих разматрања која су заслуживала да се о њима каже реч више, али смисао таквога казивања тањи се пред чињеницом да су силе зла свој посао са Србима завршиле и да више никакве „дијагнозе“ немају сврхе. Јасно је једино шта нам се догодило, а за мене није спорно ни зашто се то догодило ни ко је у свему томе био „главни извођач радова“.

Јањатовић мисли да су за све што нам се десило криви српски лингвисти, а ја бих рекао да су они недужни будући да од свега што им се приговара(ло) ништа нису разумевали нити су икад покушали да схвате нешто од онога што се догађало с њиховим језиком и са судбином њиховог народа. Једини је то покушао Павле Ивић када је неке од ових проблема назначио у књизи Српски народ и његов језик (1971), али су му Јосип Врховец и Душан Драгосавац одмах „објаснили неке ствари“, узет му је пасош и он је ускоро, у 51. години живота, присилно пензионисан („из здравствених разлога“); после тога он је, као најздравији, радио још скоро 25 година, али је био склоњен (да студенти од њега не би научили да мисле). Много је, међутим, била невеселија судбина и неких других најбољих лингвиста нашега времена, таквих, рецимо, као што су били Ирена Грицкат и Митар Пешикан – који никад нису могли одржати ни једно универзитетско предавање.

Најбољим нашим лингвистима, дакле, било је узето право на реч, они други – нису имали шта рећи, а они међу њима који су (се) накнадно (рас)причали лепше би задужили свој народ – да су ћутали. Макар због тога што се не би нашли у ситуацији да им основне чињенице о ономе што је био њихов најпречи задатак откривају (и разјашњавају) историчари, теоретичари књижевности и економисти, а дубљу његову историју инжењери, атомски физичари, енолози, антрополози, археогенетичари… (Уосталом, је ли била случајност да је на ону хрватску „Декларацију“ из 1967. гласно реаговала једино група српских књижевника својим „Предлогом за размишљање“, али да су то комунисти одмах оценили као „израз српског национализма“, при чему исту тољагу не испуштају из руку ни њихови данашњи следбеници?)

Мислим да своје улоге у свим тим догађајима није био свестан ни Ђилас као главни разарач Срба и њиховог националног корпуса, да су он и његова „српска сарадничка свита“, напросто, били „заражени идејом“ и пристали на то да буду упрегнути у нечасне послове. Он се касније „покајао“, почео да у правом светлу представља своје „другове налогодавце“, они га осуђивали на вишегодишње затворске казне, стекао репутацију „првог великог европског / светског дисидента“ и идеја о његовој рехабилитацији може се, евентуално, тицати само разлога због којих му је суђено, али не и онога другог што је учинио на разарању Срба. Он је из српског националног корпуса издвојио Македонију (и сад она има и своју „Цркву“ – коју не признаје ниједна Православна црква), „направио „црногорску нацију“ (а власт јој додала и „Цркву“ – коју најжешће заступа једино цетињска полиција), с Немцима упазарио Сутјеску за Неретву, с Мошом Пијаде утемељио „Пакао и комунизам у Црној Гори“, с Кардељом разорио САНУ и Београдски универзитет, Хрватима поклонио Барању и западни Срем до Илока, припремио Новосадски договор и полом српског језика (а у Бјелопавлићима се, чак, причало да је, после неког „важног договора“, пуцао у чобанче које је у близини чувало десетак оваца, да би лично показао како се треба борити „против ситносопственичког елемента“). И, после свега, изругивао се црногорској нацији, Матија га на најлепши начин увео у српско поетско памћење (Унук Алексе Маринкова плаче над Црном Гором), „умро као Србин“ и сахрањен по православном обреду, по благослову Његове Светости Патријарха српског Павла. Срби не могу знати како је Ђилас, после покајања, прошао на Највишем Судилишту, али знају да после онога што им је он оставио – више немају будућности. Зато се његова рехабилитација може разумети и као спрдња са српским страдањима.

Видели смо како је, по Јањатовићевим наводима, Ђилас уцењивао Белића, а на основу свега што је овде речено јасно нам је и зашто је то чинио: они који су Србима наметнули комунизам учинили су то с циљем да Србе дефинитивно уклоне с балканских простора, тј. исто оно што је као стратешки циљ поставила католичка црква одмах после раскола (1054) ставом да је „ћирилица ђавољи изум“ или онај ватикански каноник у 14. веку кад је рекао да Србе треба уништити, а Грке бацити у море. Планери светске историје (тј. они који су у Русију отпремили Лењина, а нама довели Броза) проценили су да су прилике за остварење тих пројеката коначно сазреле, а непосредни „извођачи радова“ (претпостављам да су то били Броз, Кардељ и Бакарић, можда и Кидрич) истурили су Ђиласа за обављање оних послова за које је он био „много погоднији“ и зато је он 1945. и ишао у Скопље да убеди Македонце да свој језик заснују латиницом (те да Срби тако буду убачени „у хрватско-македонски сендвич“ и натерани да и сами напусте ћирилицу). Зашто је то било битно, показаће се касније кад се распламсао терор и над народом и над црквом и лако је било очекивати да ће се то пренети и на језик и његово писмо и да ће тако бити отворене све бране којима се Срби неће моћи одупрети. Да се та стратегија показала плодотворном, показује све оно што се са Србима дешавало током 20. века:

1) Из првог рата они су изишли без боље половине својих мушких глава, током другог их је ватиканско-комунистичко-усташка интернационала темељито, и неселективно, проредила, а током овога последњег само је довршено оно што је раније претекло: до пре двадесетак година Срби су се налазили на тридесетак километара од Загреба, а сад су несигурни и у Лијевчу пољу;

2) У потпуном складу с давно утврђеном стратегијом, Срби су нестали у Хрватској, у Босни и Херцеговини још ће се, не задуго, задржати на танкој омчи код Брчког, у Црној Гори претписује им се оно што се десило у Хрватској и Босни („Од Тополе па до Црне Горе / свуд су врбе да вјешамо Србе“ или „Ко ће за мном, ја ћу први / да пијемо српске крви“), на Косову и Метохији ону преосталу шачицу Срба београдска власт већ је изручила ширитељима уранијум-демократије и трговцима људским органима, Војводина је спремна да се склони под хабсбуршку стражњицу, а Шумадија и Поморавље или изумиру или се селе на Теразије, тј. примичу се Ади Циганлији;

3) Ватикан и његови геостратези обавили су, дакле, све главне послове с православљем на Балкану: Срби су сломљени и већ су почели да се кандидују за уједињење „под окриљем Владике Римског“, у Бугарској већ имају два патријарха (један је ватикански), у Македонији се граде католичке цркве за три верника, црногорски председник однео је у Ватикан Књажев конкордат из 1886. и кандидовао Црну Гору за католичење, а Цетињској Митрополији претписује се судбина оне на Превлаци. У приликама, дакле, кад је православље на Балкану дефинитивно посрнуло (Васељенска патријаршија и Атинска архиепископија о томе су се с Ватиканом давно споразумеле), ватикански геостратези могу прећи на „следећу фазу“ и први знак о томе дали су Хрватима папским декретом да се она „хрватска бискупија“ преда у надлежност талијанским бенедиктинцима; Хрвати су се због тога мало љутнули, али кад им је Бозанић објаснио неке ствари, они су заћутали као заливени и такви ће бити и кад папа од њих затражи и Истру и Задар и сва „хрватска острва“ која су „некоћ“ Талијани сматрали својима. Срби још не схватају све те игре, али ће им то папски емисари, или он лично, објаснити кад, за две године, дођу на (про)славу Миланског едикта, испод онога великог „латинског крста“ код Ниша – за који је речено да ће бити толико импозантан да ће се најбоље видети из Ватикана.

А и без тога, Срби више не морају бринути за своју будућност, њих предводи и световна и духовна власт које им је утемељивао Ђилас и које их могу одвести једино тамо куд су их и одвеле. У нестајање.

Данашњи баштиници комунистичке идеје, преобучени у демократе, социјалдемократе, либералне демократе, хришћанске демократе, трговачке демократе, наркоманске демократе, пљачкашке демократе, грађанске демократе, социјалисте, грађанске иницијаторе, покретаче обнове, напредњаке и сличне специјалисте за марифетлуке, довели су Србију у ситуацију у каквој се она није никад налазила у својој историји, при чему се нај­чешће не зна ни чиме се баве њихови челници ни из којих се средстава финан­сирају њихове странке, ни како су се они уопште нашли на политичкој сцени Србије и дошли у ситуацију да одлучују о народној судбини, али је извесно да се њихово понашање своди тек на ситну реторичку разлику у поређењу са оном коју су са политичке сцене потиснули: они су један тоталитаризам („комунистички”, тј. прикривено фашистички) само реторички заменили другим („демократско-мондијалистичким“, тј. нескривено фашистичким) и продужили да се према српском народу понашају на исти начин. Да би се то показало, довољно је само осмотрити оно што се данас догађа и са Србима посебно и у свету уопште: ако се фашизам специјализовао за уништавање туђих народа, а комунизам највеће домете достигао уништавајући сопствене, ваља рећи да је „модерна демократија у интерпретацији мондијалиста“ у том смислу потпуно неселективна: она с једнаком лакоћом планира уништавање и једних и других. За то се уверљива потврда налази у предлогу филозофа религије С. Кина Светском форуму 1996. да се еколошки проблеми планете Земље реше тако што би се „становништво Земље смањило за 90 процената” – што је било „дочекано бурним аплаузом присутних”.

Планерима судбине света и „утеривачима демократије“ довољно је, дакле, седамсто милиона робова и у светлу те чињенице треба гледати и на све оно што се са Србима догађало током много последњих деценија и што им се и сада догађа: њихово затирање почели су фашисти, продужили га комунисти, а послове својих претходника завршавају носиоци „уранијум-демократије“, уз несебичну помоћ домаћих „чикашких момака“ и других протува и пробисвета, тј. оних који су у Србији уништили и/ли покрали све чега су се дохватили, почев од моћних српских финансијских институција (место њих доведене су десетине страних пљачкашких банака), преко индустријских гиганата (у српским градовима данас више не постоји категорија „индустријски радник“), уништили војну индустрију и свели војску на ватрогасне дружине (и јављају Шиптарима да не мисле ратовати нити, за почетак, бранити ни Врање ни Ниш), обезглавили просвету, науку и културу (ових дана јављају да затварају 800 школа!), обогаљили здравство, испразнили више хиљада села, а у своја највиша достигнућа уписују евроинтеграције, корупцију, наркоманију, „параде поноса“ и сл. И да ће у „Европу без алтернативе“ увести „Другу Србију“ (са свим њеним знаним и „незнаним јунацима“), тајкунску Србију, „заштићену Србију“, педерску Србију, полатиничену Србију, тј. онај сој њених грађана који су се одавно исписали из српског корпуса и отишли у „нешто друго“.

Србија која памти да је била у Европи кад Европе није било, Србија које је било док је имала своју световну и духовну власт, Србија породична, домаћинска, ћирилична – остаће тамо где је вазда била. Јањатовићева књига сабира памћење – за такву Србију.

А Европа нека онима који су је уобличили на великом злочину. Или се великим злочином за њу квалификовали.

На Преображење Господње 2011.

 

Драгољуб Петровић

„Ћирилица“ Београд,

 

извор: http://www.srbska-azbuka.rs/%D0%9E%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%9F%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%B0/120102_139/




1 коментар у вези “Похара Срба и Српског језика”
  1. SRBski narod je planski RASRBLJEN od strane jugoslavena i komunista po zamisli masona i ostalih vladara iz senke. Zato dok se SRBi ne pokaju za svoje otpadnistvo od Boga i SRBstva: Pravoslavlja i Svetosavlja, i ne vrate SRBstvu svome pokajane duse svoje, nemoze da bude ni njihove istnske obnove i duhovnog preporoda.

    Nove knjige koje sada poput ove obradjuju SRBsku problematiku, dobro ce doci onim SRBima koji zele da saznaju pravu istinu o nasoj bliznjoj i daljnjoj proslosti, ali resenje SRBskog pitanja lezi samo u POKAJANJU SRBskog naroda i njegovom povratku Bogu i SRBstvu. Svaki drugi put ma koliko on izgledao savremen i lijep, samo je zavodjenje SRBa za Goles planinu i gubljenje dragocijenog vremena kojeg SRBi kao ni mnogi drugi narodi na svijetu ocigledno vise ne mogu da prated. Sadasnje vreme mnoge narode gazi i satire, pa medju njima i nas SRbe!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo