Владика рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу Артемије
Јели баш овако данас, или се воља народа парламентарним и председничким изборима, слободном људском вољом, предаје у руке других људи.
Рајица Марковић, 23.12.2011
+++
Очигледно да већина србских гласача осећа да се на изборима, неким Богу страним чудом народна и Божија воља исмева и мења у сасвим супротну вољи Божијој.
Више од педесет процената србских бирача неће изаћи на изборе, кажу истраживања.
Ни власт ни опозиција не беру бриге због овог податка. Уздају се у гломазна партијска тела, плус неки заведени случајни пролазник и већина је ту.
Ту је и непристрасна изборна комисија, састављена од демократски реформисаног правосуђа, која ће потврдити регуларност избора.
Већину ће, као и обично, освојити лоши момци, добри мањину и тако ће почети још једна влада састављена народном вољом, да У Име Народа влада.
Истинска народна већина, која неће на изборе, наставиће кретање животом у границама прописаним за аутсајдере све даља и даља од животних радости чији је извор партијска држава и друштво.
Партијска тела ће се ширити и протезати над свим областима друштвеног живота а сав друштвени живот биће сведен на испуњење партијских интереса.
Изван партијске послушности почиње патња и проклетство пошто је партија извор и регулатор животне радости.
Наш политички и друштвени живот се дели на посвећени унутарпартијски и непосвећени ванпартијски. Непосвећена народна већина ускраћена познања унутарпартијских тајних знања за унутарпартијске посвећенике представља стадо оваца кланица или модерно речено неопходну колатералну штету у остваривању животних радости партијског тела.
Овом добро увежбаном партијском радњом партија свом партијском телу укида животну патњу и неизвесност која чини саставни део Христовог Крста.
Патња је горак лек Господом Христом благословен. Апостол Павле на једном месту у Посланицама моли своју Хришћанску браћу да му не досађују јер он на свом телу носи ране Христове.
Патња је неизоставни део Хришћанског покајања и после сваке грешне насладе јавља се у грешнику покајнику.
Велики светски песник Бодлер каже: “благословен буди Боже што нам даде патњу мелем наших искварених душа“ а партија партијском телу увезаном партијским везама настоји да укине овај горки лек.
Свет искључене патње неосетно постаје свет окорелих грешника који не саосећају са онима који пате. Партија је безосећајна за патње ванпартијаца њу једино боле унутарпартијске ране сопственог партијског тела.
Председник није цар помазаник Божији, он је израз воље грешне људске природе. У случају кад Народна већина препушта партијској мањини да уместо ње бира, долазимо у ситуацију у којој грешна људска природа бира грешну људску природу која ће бити заступник њених грешних интереса. Партијска учена али грешна људска природа немеће се партијској неукој грешној људској природи за гаранта и чувара животних радости, док већинском ванпартијском Народу постаје она популарна коза чувар купуса. Купус може да буде све у зависности од ситуације, од неопходног радног места, до неповредивости државног суверенитета.
Владати се може двојако, на назидање, али и на рушење. Власт која влада на назидање потврђује се биолошким, умним духовним. економским и сваким другим напретком. Биолошки напредак прати здравље нације и пораст броја становништва, умни и духовни напредак праћен је високосавесношћу и високим моралом друштва. Економски развој прати висока запосленост становништва, висока продуктивност, добра плаћеност запослених, богата држава, богати грађани, професионално остварени, задовољни и радосни људи. Једнакост пред законом, слободан говор слободних људи, подједнаке шансе за све успешне у свим областима личног и друштвеног развоја.
Али, како рече мудри проповедник: “каткад влада човек над човеком на зло његово“ и та је власт на рушење а њен учинак најлакше можемо сагледати из нашег свакодневног живота. Устав и закон у супротности, речи и дела у супротности, кршење законских права и цеђење обесправљених кроз законске обавезе, нација оболела, од умножених душевних болести, до умноженог карцинома. Општа несигурност, очај без алтернативе, смртност већа од рађања, незапосленост од запослености, казани за гладне…. Отимање државне територије и противуставно помагање отимачима….
Изнад свих наших друштвено политичких превирања потмуло се надвија нека невидљива сила која Бога не моли а може се именовати некаквом интернационалном надстраначком централом. Сетимо ли се деведесетих година, тачније 1997 године, већ прошлог века и изборног окршаја председничких кандидата Војислава Шешеља и Милана Милутиновића и отимачине победе победнику. Или још ближе, избору између Бориса Тадића и Томислава Николића 2007 пре “пуцања“ радикала, осетићемо готово видно деловање ове невидљиве интернационалне силе. Није ли ово довољан доказ да се оваквим изборима ништа не може променити. Шта год ми гласали биће онако како су они горе одлучили. Неопходно нам је потребно да на свет око нас почнемо да гледамо вишедимензионалним видом а не само у оној димензији коју нам партијски медији сервирају.
Србија се на наше очи претвара у светску раскрсницу на којој владају правила света а не Србије.
Политичке партије функционишу на неколико нивоа који се могу поделити на унутарпартијски, међупартијски, надпартијски и изванпартијски.
Ако на овај начин поставимо дешавања у политичком животу Србије разјасниће нам се да је у оваквом односу политичких партија и Народа, Народ последњи ниво одлучивања и последња карика у ланцу исхране партијске и надпартијске елите, стадо оваца кланица.
Шта нам је чинити ако нас има у толиком броју који не желимо да изађемо на иборе знајући да ништа не можемо да променимо. Око кога можемо да се окупимо ми који не потражисмо себе у партијским телима.
Које је то тело које нас може у себе примити а које није грабљиво партијско тело. Колико ја знам то је увек било и увек ће бити Христово тело, Црква Христова. Само Србска Православна Црква може да окупи нас Србе којима партијска тела крадуцкају животне радости и препуштају нас очају. Колико знам очајнике непронађене залутале у свету себи је призивао и око себе окупљао Син Божији Господ Исус Христос. Он нас зове, наше је једино да чујемо Његов глас који ће нас призвати себи и још ће нам рећи где се Он у овом свету налази у првим редовима на партијским прославама, или у прогнаном владики Артемију. Кад ово основно будемо сазнала даље ће нам се све рећи само.
Рајица Марковић
Sadasnji drustveno politicki sistem u SRBiji, kao losa imitacija zapadne „demokratije“ treba sto prije da se menja prema vecnim i neprolaznim bozanskim vrednostima i ljudskim dragocenostima i potrebama SRBskog naroda, a ne da se prilagodjava potrebama Novog svetskog poretka koji tezi unistenju SRBstva.
Bijeli sibirski medved ne zivi u Africi, a ni bana ne raste u Sibiru, sto znaci da podneblje pod kojim sada zivi SRBski narod pred njega postavlja i od njega trazi novi drustveno politicki sistem koji ce odgovarati njegovim zivotnim potrebama, i koji ce biti u stanju da zaustavi sadasnji proces unistenja i nestanka SRBskog naroda.
Takav SRBski narodni drustveno politicki sistem mogao je da bude stvoren propascu komunizma, da je medju SRBima bilo malo vise istinskog bogoljublja i SRBskog rodoljublja, nacionalne SRBske svijesti i ljubavi prema Bogu i SRBstvu.
Zbog nedostatka SRBske narodne samosvijesti, politicke izgradjenosti i potrebnog znanja o vremenu u kojem zivimo, SRBi su zato i prosli ovako kako su prosli, kao bos po trnju, jer su pokazali da nisu ni sena svojih Slavnih predaka na koje se oni sada pozivaju, a sa kojima mnogi danasni SRBi osim svog bioloskog porekla nista drugo zajednicko nemaju.
Zato do promjene vlasti i drustveno politickog sistema u SRBiji mirnim putem uz pomoc izbora, ja neverujem da ce doci, jer svi „SRBski“ politicari veruju da su Bogom dani, i da istorija SRBije i svijeta sa njima pocinje. Zbog toga ce oni kao sluge Novog svetskog poretka svoje stecene privilegije koja vlast sa sobom donosi da brane svim mogucim sredstvima, sluzeci se lazima, prevarama i ako treba i nasiljem.
Zbog toga SRBi trebaju da budu spremni putem ulice sa kojom je sadasnja nova klasa u SRBiji vlast osvojila, putem ulice i da sadasnju izdajnicku vlast i skinu, jer ako se bude dozvolilo kao do sada da oni sami sebe menjaju i prilagodjavaju duhu vremena bice samo „SJASE KURTE DA UZJASI MURTE“!
Neophodno nam je potrebno da na svet pocnemo gledati visedimenzionalno…to je velika istina.Ovo nije samo srbski problem.Svi smo okupirani…Moramo se probuditi…mada je vec kasno
Када народ ћути, онда Господ Бог проговара и дела!!!
То је знао и неписмени кнез Милош, па је зато и говорио својим,народним гуликожама /“порезницима“/ „ДА СТЕЖУ“ – кад народ
галами, ларма, буни се, а „ДА ОЛБАВЕ“ – кад народ „заћути“!!!
Сваки, непромишљени излазак на улице само иде у прилог тѕв. „новог
светског поретка“, јер се он учвршћује и инсталира адским методама
хаоса, ларме, галаме, а што све за резултат има његово учвршћивање
и дефинитивно поробљавање обичних људи.
Осим тога, када је човек у Божијем ћутању /молитви/, онда је и ње-
гова биохемија /ендорфин, серотонин…/ леконосна, самоисцељујућа, оздрављујућа за душу и тело, онда је човек у сабрању и здраворазумски поступа, у складу са
мислима и емоцијама које долазе с више – од Бога, а када је гневу,
љутњи,мржњи…/атрибутима улице!/, онда је његова биохемија /адре- налин…/самоубиствена, деструктивна и храна је за негативне
ентитете и њихове станодавце – актуелну демократску власт и њеног
ментора – „НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК“!
Ћутање је, речено војнички – МАСКИРАЊЕ /као незаобилазна мера борбеног обезбеђења/ начин којим се скривају намере и замисли
браниоца, а код нападача изазива зебњу, бојазан, страх, неизвестност и наводе га на непромишљене и за њега самоурушавајуће поступке!
И тако Господ Бог – нашим ћутањем – наводи нашег и Свог непријатеља
на брзоплетост, непромишљеност… и овај се нетрагом губи и нестаје
из наших живота!
Ако се будемо стрпели до избора, а не поводили за безбожном влашћу,
будемо сведоци све очигледнијих небулоза, грешака, вербалног лупе-
тања, међусобног противуречја и самораспадања „ЧВРСТЕ КОАЛИЦИЈЕ“…
Они су измећу наковња сопствене похлепе и властољубивости /да победе на изборима/, и чекића крајње ригидних захтева њиховог
ментора – НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА – да по сваку цену /па и губљења
власти/ изврше добијене задатке – вазалне наредбе!
Наравно, извршили би они сваку наредбу, само да ту није страха од
одговорности – па и губљења главе – у случају безбоговорне сервил-
ности и оданости својим менторима – осведоченим непријатељима
БОГА и народа срБскОГА!
Дакле, страхом мисле „да владају“, а сами, тим истим страхом, бивају поржени заједно са својим менторима.
Народ може масовним бојкотом избора – ћутањем – да сваку следећу
власт учини толико несигурном због сазнања да је њихова „ВЕЋИНА“
само кула од карата кратког века.
Господ Бог може групи часних официра /духовног ранга части и дос-
тојанства/, скривених од очију јавности, да објасни шта и како све
да ураде, НЕНАСИЛНИМ ПУТЕМ, само „БОЖИЈИМ РЕЧИМА – ЛОГОСНОШЋУ“, па да НАРОД СРБСКИ БУДЕ ЈЕДАН ОД ПРИМЕРА ЗА УГЛЕД СВИМ НАРОДИМА СВЕТА.
„Оно што је људима немогуће – Богу је све могуће!“
Драган Славнић