Вести

Апел за спас српског народа

Изаберимо владу националног спаса, која би преиспитала све злоупотребе власти и њене међународне уговоре

Никола Живковић понедељак, 05 децембар 2011

***

ШТА НАМ ЈЕ ЧИНИТИ?

Наш народ налази се у драматичној ситуацији. Србима данас, на концу години 2011, прети физички нестанак. Ово нам потврђује и недавно објављени попис становништва. Срби су у протеклих сто година доживели неколико геноцида, од којих тешко могу да се оправе и бројније нације.

Ваља објединти одмах, сада и овде, најбоље националне снаге, без обзира на страначку припадност, како би спречили нестанак једног старог европског народа. Упутимо јасан, гласан и драматични апел домаћој и страној јавности:

„Угрожен је не само опстанак белих поларних медведа него и једног народа на Балкану! Учините и ви нешто, слободарски народи света, како би допринели спасу српског народа!“

Да би оздравили, ваља нам поставити тачну дијагнозу. За овако трагично стање нације одговорне су велике силе, југословенска политика и српска интелигенција.

ОДГОВОРНОСТ СВЕТСКИХ СИЛА

После Другог светског рата Хрватска није одговарала за неописива зверства, која је од 1941. До 1945. Починила над невиним српским цивилним становништвом. За разлику од Немаца, Хрвати нису прошли кроз процес денацификације. Главну одговорност за овако стање сносе Лондон и Вашингтон, који су подржали Хрвата Јосипа Броза као поузданог партнера Запада у борби са „црвеном Москвом“. Срби су одувек у очима Енглеза и Американаца били „непоуздани, јер воле Русе“. Ову британску политику према Србима најбоље је проучио историчар Драгољуб Живојиновић, и то у недавно објављеној студији „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт“.

ОДГОВОРНОСТ ЈУГОСЛАВИЈЕ. ИЛИ: ХРВАТСКА – ТАКО БЕСТИДНА, А ТАКО БЛИЗУ!

О томе питању је, верујем, веома прецизно и јасно говорио Василије Крестић: „У последњих стотину година читаву српску историју прожимало је југословенско усмерење. Данас је јасно да су све српске тежње, наде и жртве биле узалудне, да су све претпоставке о животу у заједничкој југословенској држави биле погрешне. Илузије о заједничкој држави са Хрватима и Словенцима су срушене. Хрватска данас – као и у последњих сто година – према Србима води шовинистичко – расистичку политику. Све нације у распадајућој Југославији воде рачуна о својим сопственим интересима. Време је да најзад и Срби гледају своја посла, а не да стално воде рачуна о другима. Мржња према Србима од стране Хрвата толико је дубока и стара да се ни на који начин не може доводити са некаквим српским „бољшевизмом“ и српским „комунизмом“, који су, – ово ваља нагласити – неговали лажно братство. Неоспорна је историјска чињеница да је српску националну свест значајно разводнила и ослабила југословенска идеја и политика, каква је вођена од 1918. Године“, 9. Август 1991, „Политика“.

ОДГОВОРНОСТ СРПСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Водећа српска духовна и политичка елита, сем ретких изузетака, лако се одрекла своје историје, традиција и имена те брзоплето и неодговорно пригрила Југословенство. Британија и Француска нису нам биле склоне ни у Првом светском рату. Па ипак то није спречило владајућу београдску клику да подигне „Споменик захвалности Француској“. Бољи би назив био „Споменик српске неозбиљности, срамоте и глупости“. Да ли игде постоји сличан пример у свету? Споменици се подижу појединцима, а не нацијама. Шта ми имамо да се захваљујемо Франсуској? Да ли то значи и Шираку и Кушнеру? Па из далеко озбиљнијег разлога могли смо подићи Споменик захвалности Русији. А нисмо. А и Шкотској јер колико је медицинских сестара из Глазгова и Ед инбурга умрло лечећи српске војнике тифусаре?

Погледајте само називи београдских улица. Шта су за Србију урадили Џорџ Вашингтон, Рузвелт, Теодор Драјзер или Кошћушко да главне београдске улице носе њихова имена? Нема, на пример, ниједне улице у Србији која би носила име макар једног српског детета, кога су Хрвати заклали у Јастребарском. Да подсетим, то је био једини концентрациони логор у свету за децу. Убијана су само зато што су Срби. Џелати су били Хрвати. На основу немачких докумената само су Хрвати током Другог светског рата убили око 750. 000 Срба. И данас о томе „невладине организације“ и њихови спонзори на Западу ћуте. Траже од нас да заборавимо Јасеновац, Јадовно, Јастребарско, Глину и Козару, а да непрестано спомињемо само Сребреницу.

СРБИЈА ДАНАС, ДЕЦЕМБРА 2011.

Србија је данас окупирана. Спроводе се „слободни избори“, а онда стварни господари Србије – британски и амерички амбасадори – позову на разговор вође политичких партија и кажу им како мора да изгледа будућа влада. А на крају, онако опуштено, вероватно држећи у руци чашу вискија, „саветују“ да од старих министари у влади морају да остану Динкић, Ђелић и Шутановац. После оваквих „корисних разговора“, увек добро расположени Борис Тадић и његово друштво појаве се, рецимо, пред ТВ – камерама америчко – имам утисак- хрватске ТВ Б92 како би раздраганом народу јавили да је у земљи победила „демократија“. Словом, окупатор очигедно управља остатком Србије уз помоћ домаћих јањичара.

Позивајући се на наше уставно право, позивамо све Србе који нису равнодушни на судбину сопственог народа да се придруже овој акцији сакупљања потписа којом тражимо расписивање ванредних избора, који би онда могли да изаберу владу националног спаса. И та влада имала би задатак да преиспита све евентуалне злоупотребе власти и међународне уговоре које је она потписала током своје владавине.

ВОЈВОДИНА

Много се прича о Космету, а мало о Војводини. Док се народ бави сукобима на „граничним прелазима“ између Србије и Космета, дотле српски јаничари из Бачке, Баната и Срема завршавају послове за своје султане у Лондону, Ватикану, Загребу и Берлину. Америчке трупе су нам отеле јужни део наше земље а сада се спремају да нам отму и северни део Србије. Уставни оквир већ постоји. Сада га само треба „проширити и продубити“. Нико да се запита: а чему уопште Војводина? Да ли постоји сличан пример у Европи? Има барем десетак земаља у Европи којима би се могли „даровати“ по једну Војводину. Далмација, ево, има далеко дужу традицију аутономије. А шта је данас остало од ње? Ниш та? Такође је и Славонија имала своју аутономију. Барања и Истра нису никад припадале Хрватској, а прикључени су јој тек после Другог светског рата. Ни те две покрајине не уживају неку посебну аутономију. Хрватска је централизована држава, подељена на жупаније. Румунија и Словачка имају и процентуално и бројчано далеко више Мађара него Србија, па ипак немају Војводину. Поставља се логично питање: зашто Војводина постоји само у Србији?

СРБИЈА СУТРА

Главни задатак будуће истински народне демократске власти биће следећи: Србија мора да укине постојећу аутономију Војводине а да националне мањине у њој добију сва она права која уживају, рецимо, Руси у Естонији и Летонији, Лужички Срби у Немачкој, Баски у Француској и Шпанији, Мађари у Румунији и Словачкој или Немци у Јужном Тиролу. Ни више ни мање.

Ваља по сваку цену спречити да Србија постане члан Европске уније и НАТО. Залажемо се да о тако важним стварима одлуку може да донесе само народ на референдуму.

Дубоко сам убеђен да би улазак Србије у ЕУ и НАТО за наш народ значио – смрт. Србија по мери Запада може само да буде само она која не би смела да територијално буде већа од Словеније. Да је ова тврдња тачна, то нам потврђује и понашање Лондона, Вашингтона, Берлина и Париза према Србима током последњих двадесетак година.

Да се спречи нестанак Срба са географске карте света, једина нада нам је Русија. Ми морамо да урадимо све како би добили војну и политичку подршку Москве. Без руске подршке, дугорочно гледајући, српски народ осуђен је на пропаст.

Сигурно да на Западу има честитих и умних људи, но њихова политичка елита одувек је презирала Словене, а пре свега Русе, како тврди и А. Џ. П. Тејлор, један од највећих енглеских историчара двадесетог века.

Зар можемо заборавити тренутке, када нам је цео свет сем Русије окренуо леђа? Благодарећи Толстојевој „Ани Карењини“, свет зна за Вронског. У стварности то је био пуковник Рајевски, који је са групом руских добровољаца стигао у Србију. У бици код Адровца године 1876. Погинуо је заједно са тридесетак руских официра у тежњи да се Србија ослободи турског ропства. Има нас који знамо за телеграм руског цара, у коме стоји да ће Русја стати иза Србије ако Беч реши да је војно нападне. Он је уручен Николи Пашићу 29. Јула 1914. У Нишу и, када га је прочитао, прекрстио се и, дубоко узбуђен, казао: „Господе, велики милостиви руски цар!“ Оваквих примера има много, а сви они говоре само једно: када нам је било најтеже Србима су увек прво – а често и једино – у помоћ стизали Руси.

Већ смо заборавили Јасеновац, немачко бомбардовање 6. Априла 1941, „савезничко“ бомбардовање Београда на Ускрс 1944, америчко и енглеско бомбардовање Србије на Ускрс године 1999? Ово нису заборавили у Вашингтону, Лондону, Берлину, Паризу и Бечу. Зато нам искључиво говоре о Сребреници како се Срби не би сетили њихових „милосрдних анђела“!

Верујемо да може много да се уради нашим заједничким, мудрим и упорним деловањем. Словом, наши резултати и успеси могли би да изненаде не само наше непријатеље него можда и нас саме.

Наши противници поседују огромну материјалну моћ. Речју, за своја недела, они верују, не треба да се боје да ће кривично одговарати. Наше деловање управо ваља да је усмерено ка том циљу. Свим владиним и невладиним организацијама мора да се јасно предочи да се њихово деловање прати, коментарише и бележи.

Ма како они данас били моћни, знају веома добро да ничија није горела до зоре, а листа са именима оних који штете нашем народу и држави у најмању руку може да их обеспокоји. Тиме ћемо пробити онај први, важан слој светости која их окружује – неприкосновеност.

Они већ деценијама праве листе подобних. Прво су од 1945. Правили листе политички подобних, које су наручили Јосип Броз и његова Партија. А у последњих двадесетак година листе подобних праве углавном њихова деца и унуци, и то за интересе Вашигтона, Лондона, Загреба и Берлина.

Србима се преко „Б92“, „Данаса“ и осталих медија годинама намеће самомржња „као лек и пут ка оздрављењу“. Никоме у Србији, па ни мени, не пада на памет да браним злочине, па, наравно, ни српске. Али сам против тога да се у протеклом грађанском рату у Југославији за сва злодела окривљује само српска страна. А још више осуђујем покушаје да се праве парале са нечим што не може да се упореди, на пимер, злочини Хрвата почињени од 1941. До 1945. Године са српским злочинима у Вуковару године 1991. Овакве упоредбе су просто неукусне, апсурдне и бестидне. Хрвати су, према немачким изворима, убили 750 000 Срба, а Срби стотинак Хрвата у Вуковару, према извештају Европске заједнице.

Словом, верујем да већина становника ове земље мисли да Србија нема алтернативу а да пут спаса води преко враћања националног достојанства. Никад у историји ниједан народ није био у тој мери сатанизован и понижаван као што то ради власт у Србији последњих година са сопственим народом. Испоручили смо целокупно војно и полиитчко вођство државе у Хаг. Из Вашингтона, Лондона и Берлина, међутим, стижу увек нови захтеви.

Сада се најзад појављује листа, али овај пута наша. Она већ месецима постоји и кружи на неколико слободних српских сајтова. Она је аргументована, убедљива и аутентично српска. Овде се нашој јавности предочује имена оних који се пре свега служе „језиком мржње“. А објекат њихове мржње представља очигедно све што носи предзнак „српски“. Укратко, задатак нам је да јавности покажемо да је то облик расизма и он не сме да има места у 21. Веку.

Предлажем да и ми направимо „српски преокрет“ и да га предочимо српској и светској јавности са пуном листом потписника. Из ње ће се, верујем, видети само једно: не постоје две Србије, већ само једна. Она која за себе тврди да је „друга“ – њен број је занемарљиво мали. Но, зато што држе монопол над штампом и телевизијом, стиче се погрешан утисак да је њихов број толико велики да се може да говори о постојању „две Србије“.

Воскресни Сербие! Живео српски народ! Да живи велики братски руски народ!

Никола Живковић