Вести

Градоначелник Београда

Кад је, газдарица Европе, гђа Меркеле, била недавно у Београду, рекла је Тадићу, како су медији јавили: „Морате да признате Косово!“

за новинар.де пише проф. др. Слободан Турлаков, 03.12.2011

***

Овај је на ту њену изјаву (наредбу) промуцао:„Изгубићемо изборе!“. На то је госпођа, сасвим хладно и без узбуђења, рекла: „Па, шта!“

Сиромах председник, мора да је изгубио дах, ако не и разум, како: „па, шта!“То је његово бити, ил не бити! И њега и његове деце, која треба да се поносе њиме, њиховим оцем, чије слике из новина секу и лепе у албуме за будућа времена, да показују и њиховој деци! Па он је тој Европи све дао и жртвовао, и што су тражили и што нису тражили, само да би га прихватили као свог, а они сад „Па шта!?“. То јест, свеједно им је хоће ли он остати на власти или не! Као да хоће да му кажу, има и других који ће то исто, па чак и много више и боље, радити и урадити! Европа (увек) има алтернативу!

И ти „други“, да се користе његовим одређењем, које је кроз толике године понављао и убеђивао Србе у добробит његове пароле (Европа нема алтернативу!), упркос томе што је та Европа и сав свет, уосталом, показала да је била и остала српски непријатељ, не само кроз оних 78 дана бомбардовања 1999.

Па, шта!

Да је госпођа Меркеле остала при своме, сазнали смо данас (2.дец), кад је, како се јавља, у парламенту Немачке изјавила да Србија не може добити кандидатуру, јер још није испунила све услове.

Шта ће сад бити? Можда ће Тадић скокнути до ње, и пасти на колена пред њом, молећи је да промени свој став, напомињући јој да је, и он променио свој став, и наредио да се барикаде, на северу Косова, уклоне и са њима сви Срби, који су их, на његову препоруку, подигли. Она би му на то могла одговорити, да он заборавља да је она – Меркеле, а не –Тадић! Што је рекла, рекла је! Неопозиво! Иначе, не би била Меркеле, тј, газдарица Европе.

Док се то деси или не деси, треба рећи, да се послушници, чак и из његове ДС, доста споро, да не кажемо, стидљиво оглашавају, као на пример, Ђилас, мада и он некако изокола… Додуше ту је Нада Колунџија, она што галамом у Скупштини, надокнађује одсуство чланова њеног клуба, чији је она шеф. Она много пута прича несувисле ствари, али овога пута је прекардашила, тврдећи да Срби треба да се повуку са барикада, и да тако „покажу да су разумели да је то подршка напорима Србије, да осигура национални интересе у Јужној покрајини!“ Аман, жено! Који су то национални интереси који се бране – мирењем са судбином који други намећу, у своју корист!

Нема ни Триванке, заправо није се до сада огласила а што јој газда неће заборавити, поготову што је, тим поводом, у Бања Луци, исмејавао напредњаке, који су реаговали „ са даном задршке на мој позив да се Срби повуку са барикада.“

Прва се у име напредњака, јавила њихова п. председница, Јоргованка Табаковић, дајући Србима са Космета подршку, допуњујући ту „подршку“ једном констатацијом, којом никако не заобилази кривицу и сопствене странке. Наиме, како „Власт у Србији, из демократије, клизи у тиранију!, јер се неовлашћено, и унутрашњом и спољном политиком, не бави Влада, нити парламент, већ само сам председник Србије“!

Морам признати да је Ј. Табаковић, једна ретко паметна, одрешита и импонујућа жена, која, вероватно, једина међу напредњацима, уме да каже и казује, оно што треба „овима“ рећи… али је овога пута упала у општу реторику, која ни њој, ни свим осталим „политичарима“, не служи на дику и част, напротив. Кад је то у Србији била – демократија? Откад то Србија има парламенат, кад у њему седе изабраници странака, а не народа! И откада је то, на унутрашњем и на спољњем плану, неовлашћени газда, председник Србије?

Нема сумње, он јесте – неовлашћен, али ко му је то јавно оспорио? Да ли је странка напредњака, икада поставила као свој први задатак, да се Тадић врати у колосек Устава, оног Устава у чијем је писању учествовао и њен председник, истина онда као – радикал? Ни он, ни његов двојник, који се као Гилдестерн и Розенкранц, или као Допчински и Бопчински, шетају земљом скупљајући гласове међу националним мањинама, иако своју странку називају „српском“(Зар тако мало поверења имају у Србе?!), изјављујући чак, кад „Ми дођемо на власт, ми ћемо решити питање Космета!“ Значи ли то, да напредњаке питање Космета, пре доласка на власт, не интересује?!

Огласио се из своје „цитаделе“ у Браће Југовића улици (која симболика!) и Коштуница, за чије је владе донесен Устав Србије 2006, и у ком јасно пише да председник државе не може имати две јавне функције! Еј, бре, на једној страни доктор правних наука као творац Устава, а на другој, средњошколски професорчић, узурпатор и газитељ тог Устава, и… ником ништа! Чак ни књига жалбе! А камоли тужба Уставном суду, који и сам, по слову Устава, има право иницијативе, кад год је тај Устав повређен! Али, председник тог суда зове се – Слијеп-чевић, према томе нема повреде Устава. Тадић је газда.

И Коштуница , као и сви остали, тврде да је питање Космета неодступно, мада, као и сви остали, никако да каже, како би Космет изгледао ако би остао наш. Додуше, иако је Стара Србија имала свој основ на тим простоприма, после 1389, а поготову после 1689, тај простор су насељавали Шиптари, до дана данашњег, и практично он одавно већ није само наш. Сетите се закључка Андрићевог „Меморандума“ које је написао на тражење Милана Стојадиновића, председника ондашње југословенске владе! Био је то не само први и једини званични покушај да се дође до неког могућег решења, по нашој праведној потреби. .Међутим, Покојник је супротно нашем историјском и етничким праву, дао Шиптарима, још за свога живота, Уставом 1974. де факто њихову републику. Коштуница је изашао са једним могућим решењем, према данашњим нашим одбрамбеним могућностима. Полазећи од стања створеног 10. јуна 1999, кад су Шиптари са свих страна нагрнули на Космет, терајући и убијајући Србе из наше прапостојбине, Коштуница види решење у замрзавању питања Космета, као „нерешеног конфликта“, остављајући „будућим нараштајима, да се тим питањем баве“. Додуше, он има један предуслов, по коме бисмо ми требало да „кажемо и докажемо да је Космет наш“. Како и чиме, то није казао.

Ко ће се још огласити, сем оног олоша из „Преокрета“, који је својим постојањем и програмом, прејудицирао Тадића, видеће се. Наравно, не треба сумњати у „аналитичаре“, који су се већ огласили, тврдећи да се Тадићевим позивом Србима, одн. недобијањем кандидатуре, ништа неће променити. Заборављајући, при том, да кажу, на основу толиких доказа, да се Тадићева Србија никад није ни приближила ЕУ, па се неће приближити иако добије кандидатуру. Да у овој земљи има правих Срба, оних које је прозвао амбасадор Конузин, после европског и америчког бомбардовања Србије 1999, о ЕУ не би се ни једна реч чула.

После свог историјског позива Србима да се повуку са барикада, већ сутрадан Тадић је био у Бања Луци, на отварању деонице пута Бања Лука- Градишка, које отварање није имало никакве везе са Србијом, али је пружало могућност да се Тадић још једном искаже око своје јучерашње одлуке. Обарајући се, углавном, против напредњака, он је рекао како га они „називају диктатором сведочећи таквом вербализацијом да нису променили начин мишљења из свог радикалског порекла”.

Искрено речено, Тадић по својој изгледној аудицији не одаје утисак диктатора, већ више једног безумника, који зарад свог славољубља, пристаје на све уцене Запада и Америке, чији је он само преносник, а сви остали извршиоци, верујући да тиме обезбеђују трајност свога положаја и лоповлука које је тим положајима загарантовано. Колико је у том, слуганском, погледу монолитност ДС уочљива, видело се на њиховом последњем конгресу, на ком је био само један дискутант. Шта има да се дискутује, кад има да се ради оно што буде наређено. И тачка!

Много тога се нагомилало над Србијом, а нигде на видику, група орних, способних и искуствених Срба, да стану пред народ и да му кажу, праву истину о нашој неминовној пропасти, да га обједине, независно од страначке припадности. Јер, нама је јединство потребније од слободе, а кад будемо јединствени имаћемо и слободу! Шта ће нама толико партија и странака, и то не само зато што у свакој чучи по нека фракција још живе идеје комунистичког антисрпства! Нико да каже: „Браћо Срби и сестре Српкиње!“ Већ увек и само „Грађани Србије“, иако у Уставу стоји да је ово држава српског народа!

Међутим, сви знају, да је Тадић променио „став“, све у нади да ће тиме померити језичак на европској вази, у своју корист. Кажем: „у своју корист“, јер се само о њему ради. Наиме, ако један политичар све своје шансе стави на једну карту, а она пропадне, он, ако држи до свог образа, морао би да се повуче; тј, да да неопозиву оставку! Али, за такав став треба имати карактера и морала, чије се непостојање, до сада, не само код њега, у толиким приликама показало!

Иако ово отварање деонице пута у Републици Српској, није била место да се говори о наредним изборима, Тадић је ипак изразио веровање „да политичка структура коју он предводи неће изгубити на наредним изборима, а уколико би се то, ипак, догодило, Србија би пала у врло несигурне руке, дошло би до промене геостратешке оријентације и Србија би прекинула везе са светом, које данас, као земља, има у веома интензивној међународној комуникацији”.

Позната је Тадићеба изјава како: „Најновији догађаји на северу Косова урушавају кредибилитет Србије и њене капацитете да брани националне интересе и због тога смо данас даље од добијања статуса кандидата него пре два дана“. Шта више, има их који желе да Србија не добије статус кандидата, да не корача према чланству у ЕР и да не буде успешна у реформском процесу. Патриотизам се не исказује насиљем, као што је то био случај деведесетих година”.

О каквом то насиљу говори председник Србије?! Срамотно! Ми смо се 90-тих година бранили од насиља наших вековних непријатеља, који су агресију према нама, назвали домовинским ратом за ослобођење од Срба, што су увек желели и радили! Еј, бре, за српског хероја генерала Младића, председник Тадић говори, како се стиди кад чује његово име! А о томе како Србија хоће да буде „успешна у реформском процесу“, о ком процесу најбоље говори милион незапослених, распродата Србија, са грдним задужењима, која су већа од оних које је Србија направила у Првом светском рату! Где су те милијарде, г. Тадићу, или су се и оне уклопиле у реформски процес, у негативном смеру!

У ствари, тог би Тадића требало сажаљевати. Он непрестано говори и говори, и сваки пут заборави шта је јуче казивао, а проблеми се гомилају вратоломном брзином. Ако му му се деси малер, који му је најавила Меркеле, 9. децембар биће за њега судњи дан, кад би требало да тражи опроштај од народа, ког је толико замајавао ЕУ.

На крају да поменемо и Дачићеву понуду оставке, која је уследила као реакција на његову изјаву:„Ако Шиптари и КФОР крену на Србе, Србија не може остати мирна. А ако то не уради држава, урадиће то сам народ“.

Мора се признати да се Тадић одмах снашао и рекао новинарима, „биле су то фигуративне и реторичке изјаве. и биле су упућене јавности, а не њему као председнику.“ Јер, Дачић и он „одлично сарађују у влади!“ (Чујете ли ви ово, господо, који бисте требало да чујете, од др Коштунице, радикалских дисидената, радикала, Уставног суда!!!) Човек лепо каже „у влади“, која има свог премијера, и у којој је Дачић његов заменик, и као такав упућен на сарадњу са њим у влади!

Више од тога не може се рећи и доказати да за Тадића Устав не постоји. Лепо Нушић каже: „Закон није писан за тебе (народ), већ за мене (власт), да знам колико да ти одредим!“ Хоће ли овом српском народу још одређивати, или ће и он чекати Годоа!

Па шта! И Хазари су нестали, али се родио Милорад Павић, и вратио их у оптицај…

Слободан Турлаков

П.С. Да наведемо, за крај, један коментар, после Тадићеве изјаве у Бања Луци, како је сигуран у победу на изборима: „Evo ja smem da se kladim sa predsednikom, da ce izbore izgubiti i da nece formirati vlast“.