Вести

Дуплерица Таблоид 244

Ако не трчиш док си здрав мораш трчати кад се разболиш или гледај из далека да знаш шта ће те снаћи .

Весна Веизовић, 13.11.2011

+++

Често смо сведоци нечије несрећне  судбине, ипак гледамо са неког одстојања и надамо се да ће нас та несрећа заобићи. Да нећемо морати да пролазимо кроз агонију отказа, рата, медијске или политичке хајке. Размишљамо у себи и не мешамо се . Све док ђаво не дође по своје. Иако смо искуством кроз које је прошао први комшија или пријатељ могли да нешто научимо и избегнемо или да помогнемо и њему и себи…Али како то обично бива ми смо та чудна, не предвидива нација која ако не постоји тежи пут потрудићемо се да га направимо.

Прошле године баш од прилике у ово време, седела сам са једном пријатељицом. Млада жена, самохрана мајка али за то време са добрим послом и још бољом платом. Хтела је да се види после доста времена са мном и да ми из најбоље намере каже како није баш паметно на глас размишљати и да иако је све то истина – нека је. Има неко други ко ће се наћи да је пренесе. Врло забринута и са брижним опоменама пуних мајчинских речи, иако смо сличних година, пуна два сата ме је саветовала. Ја је љубазно саслушам и захвалим на томе што мисли на мене али оно што је за једног добро не мора да значи да је и за другог. Растанемо се и неким случајем се нисмо виделе читавих годину дана.

Опет се сасвим случајно сретнемо. Селе смо у један кафић  да се испричамо. Овај пут , након само годину дана видим да је госпођа Х потпуно променила свој став. Шта више од ћутљиве даме коју политика уопште не интересује постала је гласноговорник кога никаква упозорења не могу ућуткати.

Шта се десило?

Наиме госпођа Х се нашла у веома великом проблему, за који је као и већина грађана кривила актуелну власт. Предузеће у ком је радила променило је већ трећег власника, који је за само три месеца успео да фирму доведе до потпуног банкрота, тако да су она и још педесетак радника остали на улици без пребијеног динара.

Немајући куд дотична је , иначе дипломирани економиста, се по наговору једног пријатеља учланила у ДС, од чијег секретара тог ГО захтевала да јој као новом а високо образованом члану по хитном поступку пронађу посао. И заиста након само седам дана позову је из странке јер су јој пронашли нешто. Госпођа Х се фино спреми и оде до канцеларије својих партијских другова где је разгорачених очију саслушала понуду младог секретара и у неверици затражила писмену исписницу из странке.

Док ми је у трансу објашњавала да је њој, факултетски образованој, понуђен посао чистачице и да су им циљне групе које морају да запосле у градске службе особе ромске националности и остале мањине, са каквим „будалама, олошима и перверзњацима“ је имала посла тих десет дана колико дуго је била члан ДС-а, имала сам утисак да су је осим свих гостију у кафићу чули и многобројни пролазници напољу.

Не желећи да ликујем а богами ни да подгревам њен сочни монолог пун мржње  рекох јој само да ми је јако жао и да се надам да ће се ускоро стање променити.

Још један занимљив случај за који сазнах баш управо јуче. Враћајући се из шетње са Дунава, у једној уличици видим познатог господина. Увијен у неки стари капут и завијен шалом као да покушава да се сакрије од некога, тера бицикл поред себе а на седишту на задњем точку увезан нарамак суварака. Ово не би било занимљиво, јер је то сцена која се стално виђа, него је у питању господин који је до пре пар месеци важио за великог газду али се због своје алавости посвађао са партијским другом и врло брзо постао непријатељ државе .

Трећи случај је врло специфичан , посебно из разлога јер би требало да је изузетак али нажалост врло је чест управо као и ова два. Већина вас се још увек добро сећа петооктобарске револуције. Изведене манипулацијом грађана од стране садашње власти. Вероватно већина учесника никад неће заборавити на који начин су функционере и лопове јавно прозивали скандирајући њихова имена кроз улице, неке су чак јавно изводили на улицу и као стоку пред клање водили их испред себе са моткама у рукама. Приликом једног од тих револуционарних дана , једна таква мини манифестација се десила и у једном малом градићу, тадашњи функционер СПС-а, директор једне друштвене фирме отеран од стране својих радника и суграђана као најгора лоповчина, испраћен клетвама и псовкама.

Шта се даље збило?

Да вам сада кажем да данас ради као директор неке фирме или нешто слично, нико се од вас не би зачудио али иронија нашег народа је као што рекох још већа. Тај исти народ који га је испратио, након само пар година га је срдачно и надасве љубазно дочекао и то ни мање ни више него као градоначелника  своје вароши.

Да су у питању неке деведесете па неко би рекао и „крађа“ али није! У питању је само оно оно наше кратко памћење уз додатак одличне политичке манипулације, гомиле нереалних  обећања, жеље за што бржим опоравком.

Постигли смо да својом лаковерноћшу, наивношћу, апатијом и летаргијом стигнемо пред једну бару са живим блатом без гране изнад нас којом ћемо се спасти. Не ми смо врло специфична нација која ће навикла на ужасну власт уместо да пређе мостом преко те барице и спасе се , скочити за лажним обећањима и чекати смрт као последњу појаву друштва.

Већина ће задовољна бедном садашњицом , јер има кров над главом и пет дана месечно пун фрижидер , ућуткивати поједине гласноговорнике , мислити у себи и под лажним именом и прокоментарисати нешто на неком форуму или чак дићи неку револуцију на фб а онда кад зима и глад закуцају на њихова врата е онда ће се сетити својих пријатеља , комшија и свих осталих Срба који су се гласно жалили.

Или ће опет пронаћи оне мотке од петог октобра и опет „јово наново“ идемо у још један круг, само што смо после сваког круга све мању, сиромашнији , све више дужни и све старији. Многе генерације су тако вртећи се у круг и чекајући да се добро само од себе деси дочекивале једино смрт. Питам се шта ће моја генерација дочекати?!

Има једна песмица од Љубивоја Ршумовића која ме подсећа баш на мој српски народ а говори управо о готованима, ја ћу само последњу строфу пренети а ко разуме схватиће и зашто :

„у том се јави гавран са гране
не дајем ништа за готоване,
доста је било муфте и давања
прошло је време излежавања“

Све у свему , Бог чува Србина свог али нема ни леба без мотике!

Весна Веизовић