logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Часлав М.Дамјановић    656 пута прочитано    Датум: 14.11.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Шурманачка јама

Читање Првог и Другог дијела ”Одјеци Шурманачке јаме”, Његославa Бошковићa – Видовдански покољи (јун-јул 1941)

Часлав М. Дамјановић, 13.11.2011

+++

– Злочин на јами Бивоље брдо 26-30. јуна 1941 године – Видовданска ноћ на чапљинском мосту – Злочин у видовданској ноћи на јами Гавраници – Покољи Срба у мјестима око Пребиловаца – Илинденски покољи (јул-август 1941) – Авет клерофашизма са камом испод мантије – Четврти август 1941 – Самртна коб Пребиловаца – Самртни ход од Пребиловаца до Шурманачке јаме – Ужас пред гротлом јаме – И камен је пливао у крви – и најзад… Настављање злочина – то доиста није читање ни у каквом нормалном смислу, јер и Бошковићево писање те Ријечи и читаочево читање те Ријечи прераста и коб, и појамност, и непојманост питања како је такав злочин уопште могућ…

Срж Бошковићеве Ријечи нису имена убијених и убица, иако јесу наведена и једна и друга, а нису зато јер су се Бошковићева Ријеч и Мисао издигли изнад документа злочина, изнад документа мржње, издигли су се изнад непојамности ужаса… па чак и изнад недокучивости… како?

Издигли су се Бошковићевом Искреношћу… а Искреност је једина Љубав и једино Поштење:

Сваког је јутра
Росно цвијеће брала,
И сваки зановетни цвијет
Сузама оплакала.
Вијенце њежним ручицама плела,
За покој очеве душе
Богу молитве слала,
Над Брегавом плакала,
Џелате клела…

Ту, међу стубовима Старог моста,
Као на крсту закована,
Њена радост разапета оста.
Мучне су биле бесане ноћи,
Све до оног кобног дана,
Шестог августа,
Када паде под замахом крваве каме,
У мрачно подземље Шурманачке јаме.

Искреност Бошковићеве Ријечи, коју се не усуђујем да назовем ни књигом, ни епом, ни песмом, чак нити песмом над песмама, па чак нити сочињенијем староставне мудрости, иако јесте Ријеч о злочинству убиства – ипак… ипак… Искреност његове Ријечи јесте изнад свега јер Ријеч његова јесте о животу:

Млади пупољчићи…
Надљудски вапај…
Дјечје голе лобање…

О животу је не само зато што јесте Памћење, не само зато што је Искреност његове Ријечи изђикала из свемоћи животног оптимизма… већ зато што је Искреност његове Ријечи сублимирани израз оног Духа Живота којим нас је Господ подарио да њиме живимо Добро – оног Духа Господњег подареног нам да њиме живимо одговорношћу Добром… због тога свега јесте Искреност његове Ријечи изван и изнад свих категорија – и зато и јесте Ријеч Живота јер је његова Искреност прерасла бол, прерасла оптужбу злочина, прерасла оптужбу понављања злочина, прерасла оптужбу мржње… и таква, изнад бола и изнад оптужбе, његова Искреност спонтано и неумитно исказујући поштење одговорности Добру, чини његову Ријеч узвишеном, што је и ставља ван категорија… зато… јер је чини Заветом:

Не, не падајте више
Жељне илинданске кише;
Не перите овај крвави камен,
Опрале су га пребиловачке сузе.
Не гасите свету буктињу…
Нека ријеке Брегава и Неретва,
Душама мученика зраче,
И нека се до неба чује,
Како с болом српски народ,
Над костима побијене дјеце,
Нестале без колијевке и гроба,
Јеца и плаче…

Као што Постање шуми Истином Заветности, тако ”шуми Вележ планина” – шуми ”самртним планинским шумом” – шуми као ”глас нијеме тишине” – и ”с уздахом бола” – пита ауторитетом Вечитости Неумитности Истине:

Омладино, српскога рода дико,
Да ли је на ону колону самртника,
Што посрћу шурманским друмом,
Од вас, на свети илинденски дан
Помислио ико?

Шум планине стапа у себи Време онако како ”завјет Шурманске голготе” стапа у себи ”рефрен вечитости”:

Теци Неретво хладна, теци,
Понеси истину болну,
Читавом свијету реци
О трагедији Пребиловаца,
Која вјечно тишти и боли…

Искреност једноставна… а узвишена баш зато што је једноставна, јер је баш та једноставност чини узвишенијом чак и од трагике која јој је мисаоно и животно бйло… зато Искреност надраста и Време и Вечитост у сажетости стиха који надраста Ријеч:

…нека се чује истине глас
са Шурманачке голготе
oд тебе и од нас.

 

Зов Духа Господњег

…нека се чује истине глас… ријеч једноставна казује више од ријечи… нека се чује глас Истине занемарене, Истине преварене, Истине апстрактизоване… Искреност Бошковићеве једноставне Ријечи каже све – у шта смо Истину срозали – али и шта Истина доиста јесте:

Истина јесте Зов Духа Господњег којим живимо… зато у поглављу ”Госпа Међугорска” – Глас безумља” – Чолић Јозо, фебруара 1945. године документовано извештава:

”Међугорје је у овом рату познато као усташко гнијездо. Из Међугорја је потекао велики број усташа, око 150 активних злочинаца. Мени су лично познати: Васиљи – Станиша, логорник, Илија, Андро, Мате, Мартин; Барићи – Јуре и Перо; Солде – Иван и Бошко; Зовко Јаков; Чилићи – Јуре, Јозо, Перо, Маријан, Марко; Гарио Нико; Сиврић Гајо; Шего – Стипе, Иван, Нико, Андро, Крижан, Јаков…(Стр. 453)

Међугорје… нисам срео фанатичније пренеражене ”чудесима” Међугорја од сенаторки америчког Конгреса…

Међугорје… имена библијска, имена србска, нека од њих похрваћена…

Ретко, ако икад досегнуту сублиминацију у светској литератури – Бошковићева Ријеч, досежући је пречесто, досеже чак и више од тога – целокупно његово дело јесте монолитна сублиминација:

На једној страни мизерија лажи и префриганост њезиних странпутица… На другој страни Истина… Вријеме… Вјечност… Искреност… ”теци Неретво хладна, теци”, оптужуј шта занемарујемо… сублиминација збори Постање…

После поглавља ”Предах на мученичком путу у легенду”, у поглављу ”Вапај Краварице”, Бошковићева Ријечи претапа се у докуменат:

”На сахрани моштију 4.000 српских великомученика извађених из јама (период септембар 1990 – август 1991) окупило се више од 15.000 људи. Чинодејствовао је Његова Светост патријарх српски Павле”:

Само непуну годину дана
Послије величанственог,
Историјског догађаја на Краварици…
…Повампирена усташка власт,
Неопраних крвавих рука,
У лику злогласних крвопија…
…Крену у трећи злочин геноцида,
С аветињским циљем:
Да од свете српске земље,
Не остане ни трага ни гласа…

”Топови грувају, По голом камену као громови крешу…”, Операција ”Чагаљ”… ”Тежиште злочиначког удара Авет је на Пребиловце дала”, на ”њихова обиљежја света”, на ”Цркву – Споменкостурницу”, на ”четири хиљаде моштију мученика…” – ”србске мошти” – биле су ”злочиначка мета”:

У поподневу тог кобног дана,
Над Пребиловцима се проломи небо,
Одјекну тресак – стравичан лом,
Као над трескавицом гром.

Црква – Спомен-костурница,
Мученички храм на Краварици,
Као на крилима полеће у зрак.
Ватрени облак заклони сунце,
Над умируће Пребиловце паде
Аветски силан мрак.

Од светог Храма не оста ништа,
Нити од четири хиљаде костура;
Ни једна дјечја лобања, нити кост.
Не оста ни камен на камену,
Све је нестало
У треску, огњу, диму и пламену…

”Након рушења храма злочинци су, срушеним дијеловима и шљунком из Неретве, затрпали мјесто градње и поравнали га са околним тереном…”

Податци о експлозивима… имена починилаца злочина…

…Над овим ужасом страхота

Застаје свака памет…

Иако Бошковићево Поштење то не пита – усуђујем се ипак да питам – да ли Јад Вашем има право да постоји? И себи одговарам – имао би када не би ћутао о Пребиловцима… јер, није ли злочин над злочинима ”потпуно уништење костију у саркофагу претварањем у прах и сагоријевањем… и деформисање темеља храма да се на њему не може да сaгради нови”:

”Ни позлаћени крст са црквеног торња У рушевинама не оста…” –”Однесе га проусташка руља, И уз урлике вандализма, Баци у хировиту Неретву, Са старог мостарског моста…”

Списак српских православних цркава сравњених са земљом…
Списак српских села сравњених са земљом…
Датуми…
Имена злочинаца…
Имена побијених Срба…

Под наводницима наведене ријечи – ”…Заборавити не можемо, а светити се не желимо…” – тек Искреност Бошковићеве Ријечи издиже у символ вечитости:

Ове часне поруке
Које Божија промисао рече,
Осташе симбол људскости,
Док је Српства и православља,
И док Неретва тече…

Последњи, Трећи дио – Отварање забетонираних јама 1990. – Достојна сахрана на Краварици 4. августа 1991. – Злочин над костима мученика у јуну 1992. – и коначно… Одлазак у легенду – иако наглашавам да нисам уопште сигуран да ли уопште успевам у покушајима да се поштено односим према узвишености Бошковићеве Ријечи, нити да ли уопште смем да се према њој односим… па ипак… намерно сам ставио поднаслов И док Неретва тече… јер:

Послије педесет година
Од злочина на Шурманачкој јами,
И око тридесет
Од бетонирања јама,
И даље се није смиривала
Пребиловачка стравична драма…

…јер

…јер и Време, и Божије, и Вјечност… устаљени оријентири наше људске свесности… надрастају сами себе…

…јер ужас злочина прераста све досада казано и изречено… и као какав монолит Господњег… као какав монолит Љубави живота одговорношћу према Добру… на први поглед као у античкој Илијади, а кажем на први поглед јер се Бошковићево сажимање суштине, како сам већ рекао, издиже у Завет Постања и Постојања… Духовност Бошковићеве Мисли издиже се изнад трагедије, изнад објашњења, изнад разумевања… испуњавајући читаоца Духом, оним Духом Господњим који покаткад, преретко, осетимо у молитви пред иконом, у уздигнућу душе пред трептајем кандила… оне трени које се никад не заборављају јер постају памћење онога што јесте у нама… памћење Духа Господњег који је дубљи у нас од нас самих:

Октобарски дани
Примичу се крају.
Лишће пада, жути и вене,
Пребиловчане муче
Мученичке сјене.

Сјене… а увек живе:

Сваки је додир тужан и болан,
Када се такну мученичке кости;
Руке задрхте, а душа сама проговори,
Боже опрости, Боже Опрости!

Сјени увек живе… јер Светиње јесу:

Сваки додир нове привиде створи,
И свака мученичка кост
Као да оживи,
И гласом светиње проговори!

Сјени увек живе… јер Светиња јесу јер су Чистота Вере:

Правда само истину тражи,
Да вјечно остане чиста
Као суза у оку.

Поглављем ”Отварање јаме – Парастос на брду костију у амбису подземља” можда… кажем можда јер свака Бошковићева Ријеч јесте поема за себе, епика кондензована у неумитност мита, тако да ми се не чине поштеним икакво издвајање од целине која је онако монолитна како је монолитан Дух недокучиви… али простор је скучен… и зато кажем можда – можда доминирају стихови о препуклом срцу преживелог… ”Тришино срце препуче”:

Дана је била лијепа и млада,
Црноока, витка у стасу,
Наочита као зеленкада…
…Лелуја пламичак свијеће,
Блага свјетлост на лице јој пада;
Још једном указа се Дана,
У истом лику као некада – сада.

Као некада… али док Неретва тече… – нема некада… мртва данас а жива данас… сада је Дана привиђење: од огромне громаде стихова античке Илијаде само шест стихова говори о Хелени, о разлогу битке, када њено привиђење лебди из једне куле Троје у другу кулу, и тада за трен њено привиђење прекиде убијање… а код Бошковића, из његовог монолита који се слива у једну свемоћну Ријеч, привиђење Дане је, убеђен сам, неизмерно суштинскије… зато јер је Божије животно:

Привиђење Дане је она Ријеч коју не изрекосмо најдражима, нити они нама када их сахрањујемо, она Вера која нас води Спасењу… такву Ријеч и такву Веру и такво Спасење и такву Узвишеност неизреченог – Бошковић казује мржњи почињеног злочина… и то казујуе… Љубављу:

Испод иконе светог Николе,
Један од стручњака,
Антрополога,
Задржа у руци кошчицу малу;
Дуго се чудио чудом,
И размишљао као пред судом,
Откуда, није му јасно,
А онда проговори:
”Па ово је бутна кост
нерођене бебе,
Опрости ми Боже, сада ми је јасно.”

Теци Неретво хладна, теци љубављу, теци животом, Истину жубори:

Кости су преношене

С руке на руку;
Тако је српски народ
Одавао пошту великомученицима,
У знак окајња и жаљења,
И свога моралног дуга…

Мајка Пребиловчанка: ”Ајде, летимо, анђели моји!”

Попут светаца Јеванђеља, Бошковић скромно, ненаметљиво, искрено… каже и самог себе:

Опростите ми другови и пријатељи,
Ја хоћу само
Да се поклоним сјенима мученика,
Да стишам на срцу пламен;
И да умјесто букета каранфилла,
Овај букет ријечи
Ставим на рушевине светога храма
У Пребиловицима,
На мученичке кости,
И тај свети, најкрвавији камен,
Ако учним неопростив гријех,
Нека будем презрен од људи,
И нека ми народ родног краја
По правди Божијој суди…

И, ако је уопште могуће бити искренији од искрености себе, иако је ставио под наводнице наведену увелико понављану службену формулацију – ”Заборавити не можемо, а светити се не желимо” – он светачки смело и светачки мудро каже о Опраштању:

Опростити усташке злочине геноцида
Над српским народом,
Велики је гријех,
Неправда према мртвим мученицима.
Опроштен злочин опет се враћа,
И са већом трагедијом,
Невином крви плаћа.
Народ који злочине заборавља,
Не окајава или крије,
Такав народ гријег испашта,
Срећна му будућност
Наклоњена није.
Не могу се заборавити,
Нити опростити
Звијерске усташке хајке;
На то нас опомињу
Нечувене страхоте, ужаси и муке,
Са којима у смрт одоше,
Са нејаком дјецом,
Часне пребиловачке мајке.

И светачки мудро и са љубављу светачком, Ријечју о Србској Мајци, каже и зашто:

Али прекиде мисли моје
Стравичан самртни крик;
Указа се пред мојим очима,
Онај свети бесмртни лик
Мајке Пребиловчанке,
Која са двоје дјечице мале
Над јамом поносно стоји,
И држећи их за ручице,
Уксликну:
”Ајде, летимо, анђели моји!”

И зато ауторитетом светаштва својега усмери оптужбу на Ватикан и Рмокатолицизам:

Српски народ по генетском насљеђу,
Карактерних врлина,
Као Божијег дара,
И колективни усуд живота,
Никад није могао схватити,
Злоупотребу Божијег имена,
Ни подло поимање
Часнога крста
Нити свето провиђење
Господа Исуса Христа.
Није се могло вјеровати,
У братоубилачка клања,
А заклињати се,
У идеале Хришћанства
И света божанска звања.
Цркву и жупу у Клепцима,
Прогласише светим именом,
Кога је авет користила,
Као симбол и свето слово,
С божанским називом
”Срце Исусово”.

И као Усуд вапаје Божијем казује ”Вапаји небо додирују, Долина Неретве, Као у оним стравичним данима, Дозива, цвили, плаче”… монолит Бошковићеве Ријечи прерастао је сублиминално у Трајање Времена…

Tим Трајањем он каже Трајање Божијег… каже Трајање Правде:

Кажи Неретво хладна, кажи,
Правда то од тебе тражи,
Злочин је истину крити.

Али тим Трајањем Времена каже и Трајање авети, и Трајањем злочина, и Трајање мржње:

Док се у монструмским јазбинама
Опет кује крвава завјера,
Прекраја историја,
Шире мржња и лажи,
Људска свијест не може
Спокојна бити…
…Српском је народу доста
Српском је народу доста
Стравичних драма, сатанизације,
Безданица јама, црних марама
И крвавих кошуља…

И зато се и усуђујем да речем да Бошковићев монументалн стих сублиминира Српску данашњицу онако како је још нико не изрече:

Тугујем над обалом Неретве,
Слушам тужни жубор
Њезиних таласа,
Како запљускују
Камених обала хрид.
А ја предосјећам
Да то српска данашњица,
Ошамућена и разапета,
Удара главом дављеника
У оронули болне истине зид.
Осјетих тугу народа мога,
Жалост и вјечни бол…

Одјеци Шурманачке јаме:

Бошковићево дело навело ме је после дуже од пола века, на размишљање о једној од књижевних теорија са којима смо се хрвали током студија – да ли Бошковићемо Дело озрачава Вером зато што казује страхоту – нашу и почињену над нама – или озрачава Вером зато како је Дело доживљено и написано? Закључио сам да је ово друго Истина! Зато сам истину написао великим словом – зато што његово Дело озрачава Вером због искрене одговорности према Истини којом је он доживео и доживљава бол, ужас, и неправде прошлости и садашњости, због тога како је доживео, како је написао његову одговорност према животу… којом га је његова управо надземаљска искреност посветила да својом Ријечу досегне… Истину. Зато је од Бошковићевог дела ”Одјеци Шурманачке јаме” jедан одјек, јер… један је одјек Шурманачке јаме, а тај једини одјек јесте његова Ријеч једноставна, његова Ријеч народска, његов одјек Господњег, његова Поштена Србска Ријеч… одјек младих пупољчића… одјек надљудског вапаја… одјек дјечјих голих лобања… јер та Божија Благодат, млади пупољчићи јесте оно што ми, Срби… заиста јесмо.

…хвала, Његославе.

 

Часлав М. Дамјановић

www.ravnogorskivenac.com

 

(Његослав Бошковић: ”Одјеци Шурманачке јаме”, ”Усташки злочин геноцида над српским народом доњег слива Неретве 1941. године”, Београд 2011.)

Одломци из писма моје сестре Марије Дамјановић, са Сењака у Београду, која је један од ретких Срба у отаџбини који су подржали поштење Његослава Бошковића, и која је хвала Богу и мене упознала са његовим озрачењем Истином:

…сада сам некако мирна и срећна да смо и ми дали једну честицу љубави нашим српским мученицима, да их нисмо заборавили и да ће живети са нама у нашем животу. Тужно је то да људи беже од истине која је таква и желе да живе у лажној илузији као да се све ово никад није догодило а јесте… и да прихвате истину јер је Бог Истина и не можемо живети у заблуди и незнању. Страшно је што људи сада не желе и не могу да прихвате да се све то истински збило, да се суоче с тим јер је то истина и без ње не може да се верује у неистину да би нама било лакше. Ми часно треба да носимо свој крст, да памтимо и не заборављамо јер то нам је дужност пред Богом, а у овом случају наша прошлост је бол и љубав према страдалном роду од зла које је нама незамисливо јер је супротно свему што смо ми. Још ти једном хвала на тексту који ме је дирнуо али истовремено осећам на души и блажени мир јер нисмо заборавили своје мученике и никад нећемо макар нас не било много, и наша љубав и сећање слаће им увек топлину срца.

Воли те твоја сестра и још једном хвала.

 




2 коментара у вези “Одјек Господњег…”
  1. Groblja su Sveta mjesta na kojima u miru Bozijem pocivaju preci nasi cekajuci vaskrsenje mrtvih i zivot buduceg vjeka, jer smrt je postala zbog greha nasih sastavni dio naseg zivota, i bogatog i prosjaka, i naucnika i glupaka, i vernika i nevernika. Zato smrt dolazi na kraju zivota kao jedina pravda zemaljska za svakog covjeka!

    Groblja su tako postala mjesto naseg telesnog boravka posle smrti, i cuvari naseg tijela do sveopsteg vaskrsenja mrtvih, koje ce uslediti poslije Drugog dolaska Hristovog, kada ce svi koji su u grobovima na glas trube Bozije vaskrsnuti telesno iz mrtvih, da bi primili platu po djelima svojim. Pravoslavni hriscani zato se smrti vise ne boje, jer oni znaju da smrcu prelaze samo poput vode iz jednog stanja u drugo, da bi ponovo vaskrsnuli za zivot vijecni!

    Zato izgled svakog groblja najbolje govori i svedoci o prosvecenosti i kulturi svakog naroda, o njegovoj veri i postovanju zivih potomoka prema njihovih mrtvim precima svojim. Dok su SRBi bili Svetosavci, njihova su groblja bila zato lijepo uredjena, a kada se SRBi odrekose i skrenuse sa puta slavnih predaka svojih, i nihova groblja u korov zarastose, i postadose tako najbolje svedocanstvo vere SRBinove!

    Za vreme jugoslavenske SRBske stranputice vise nije bilo dobrih ljudi niti pravih SRBa, da groblja SRBska po selima neko odrzava, travu na grobljima da kosi i korov da cisti. Umjesto duhovno mrtvih ljudi sto se “SRBima” zovu, radila je to blago njihovo. Ono je travu na grobljima paslo, i tako mrtvim precima nasim umjesto njihovih zivih potomaka, njihove humke od trave cistilo!

    Veliko posrnuce SRBa i njihovo otpadnistvo od Boga i SRBstva za vreme komunizma, najbolje se vidjelo po praznim crkvama i SRBskim grobljima na kojima se cesto puta zbog trnja i korova od ceste do humki i nije moglo zato ni prici. Koliko su SRBi sa time Bogu i sebi puno zgresili, dobro je da SRBi zbog toga jos uvijek zivi ima!

    SRBi su jedan od rijetkih naroda na ovom svijetu koji nemaju spisak svojih poginulih junaka za Krst casni i Slobodu zlatnu, palih na braniku SRBstva: Vere i Otocestva tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Dusa mi se cepala od bola kada sam u Engleskoj obilazio njihova sela, i trazio moje mrtve SRBe na njihovim grobljima. Tada sam vidio kako u Engleskoj u svakom selu postoji spomenik na kome su uklesana imena njihovih seljaka jos iz 15 vijeka, koji su kao osvajaci ginuli po svijeta, a komunisticki rezim u nasoj Otadzbini na Krst razepetoj Svetoj SRBiji, branio je srodnicima mrtvih cetnika i groboi njihovi sa krstom da se obiljeze.

    Kada je pocelo da se radja sunce slobode, tada su i SRBi poceli svoje mrtve Svete Mucenike, umorene na grozne nacine od komunista i pripadnika “tisucu ljetne zapadne kultur” hrvatskih ustasa, da vade iz jama i bezdana, i njihovih neobiljezenih grobova. Poslije punih pedeste godina ziveci u komunistickom “raju na zemlji” SRBi su tada po prvi puta svojim mrtvim SRBima opela i pomene javno drzali, i crkve kosturnice njima podizali.

    Sa zvonika crkva kosturnica, nisu dugo zvona zvonila, jer u Jugoslaviji uskoro sa blagoslovom rimskog Pape iz Vatikana, i uz pomoc Medjunarodne zajednice dolazi do gradjanskog rata, u kome su hrvatsko-muslimanske ustase nad mrtvim SRBima ponovo zlocin pocinili, skrnaveci, ruseci i unistvajuci njihove crkve kosturnice koje su najbolje svedocile o hrvatskim zlocinima i bili vecna prestraza ranjene SRBije.

    Zato je nasa Sveta duznost i obaveza kao potomaka nasih Svetih SRBskih Mucenika, da ponovo obiljezimo sva mjesta na kojima su zverski umoreni Slavni preci nasi od hrvatskih ustasa, na pravdi Boga ni krivi ni duzni samo zbog vere i Svetog SRBskog imena svoga. U djeci nasoj produzuje se zivot nas. Zato su sada iz mnogobrojnih znanih i neznaih SRBskih grobova pristigli novi SRBski ljuti osvetnici “jer hrvata nece biti, hrvata ne sme biti”!

    Nase SRBske pravoslavne crkve, i nasa SRBska pravoslavna groblja najbolje su tapije koje svedoce dokle se prostiru zemlje SRBinove. Zato neka znade dusman klete, da sve one SRBske zemlje koje su oni nama SRBima sa macem oteli sada, prije ili posle sa macem ce opet biti povracene, jer SRBsko je bilo i bice ko dozivi i vidice!

    Zato preci nasi nisu sada mrtvi, oni zive u srcima nasim. Bog da im dusu prosti, i neka im je vecna slava i vecna hvala sto i sada kao i nekada oni vecno stoje na prestrazi SRBstva, cekajuci neko novo SRBsko pokolenje zadojenim duhom Obilica, da oslobode i ujedine zemlje SRBinove! Amin. Boze daj!

  2. Promocija knjige Njegoslava Boskovica – Odjeci “Surmanacke jume” – je 17 novembra, u cetvrtak, u 17 casova, u Domu invalida, preko puta zeleznicke stanice, u Beogradu.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo