logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Друштво, Европа    Аутор: Срђан Марјановић    1.289 пута прочитано    Датум: 4.11.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Ж.Ђорђевић: "Сатирање српства у 19 и 20 веку"

Представљамо вам књижевно дело др.Животија Ђорђевића које је у потпуности  припремљено за штампање али никако да угледа светло дана и буде понуђено читалачкој публици.

пише С.Марјановић,04.11.2011

+++

Ради се о обимној вишетомној студији господина Ђорђевића “Сатирање српста у 19 и 20 веку” писаној на преко 1.300 страница која је  припремана дуго година у којој налазимо многобројне историјске документе и чињенице које као извор имају како нашу тако и страну литературу. Верном читалаштву представљамо ПРЕДГОВОР ове књиге који је написао Драган Влаховић и неколико РЕЦЕНЗИЈА познатих Србских књижевника  и историчара.

Ми смо сигурни да у расејању и Србији постоје људи, организације и правна лица која могу помоћи штампање ове важне студије тако што ће се пре самог штампања претплатити на ову значајну историјску библију и животно дело господина Животија Ђорђевића. За детаље претплате можете се обратити редакцији портала новинар.де на емајл адресу redakcija (et)novinar.de

ПРЕДГОВОР као .пдф документ можете преузети ОВДЕ. У наставку вам доносимо неке изводе из РЕЦЕНЗИЈЕ студије “Сатирање Србста у 19 и 20 веку”.

***

РЕЦЕНЗИЈЕ
“Сатирање српста у 19 и 20 веку” – Др.Животије Ђорђевић

Проф. др. СМИЉА АВРАМОВ

“Студија господина Животија Ђорђевића у три тома са укупно 1.323 страница писана је живим, чистим српским језиком.Писац цуверено влада техником излагања, са лакоћом повезује различите епохе српске историје”.

“Аутор се определио за један посебан методолошки приступ. Он је таматику сатирања прећутно инкорпорисао у појеедине историјске процесе, остављајући читаоцу да размишља о последицама дате политике.”

“Завршни део студије посвећен је дволичној политици Британије и трагичној судбини Јогословенске војске у Отаџбини”.

Академик Проф. др. ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ

“У своје обимно дело „Сатирање српства у 19. и 20. Веку“, од око хиљаду и четири стотине страница, Животије Ђорђевић је уградио вишедеценијска истраживања, огроман труд и завидна знања. То дело је плод дубоког уверења и више од тога – дело вере, а то би значило и искључиве вере која се одриче трпељивости и опредељује се за сопствени став, па и за осуду противника. Битне су, ипак, чињенице, а њих је мноштво, које обогаћују и наше сазнање. ..”

Проф. др. ВЕСЕЛИН ЂУРЕТИЋ

“У свом тротомном делу “Сатирање српста у 19 и 20 веку”  Животије Ђорђевић је темељно и изузетно документовано успео да скрене пажњу на то ко је и накоји начин сатирао срсптво у 19 и 20 веку…”

“Аутор није пропустио да укаже на политичка салта, нем само Черчила него и Ј.Броза…”

“Аутор истиче ту посебно важну чињеницу да је Ј.Броз послао у смрт десетине хиљада људи који чак нису ни зашто нису били криви, до да су од дебијантних типова оцењени као личности које могу евентуално да постану непријатељи КПЈ”

“Њега (Ј.Броза) аутор оптужује и за сатирање инзваредно стабилне патријархалне српске породице..”

“Све у свему дело Животија Ђорђевића представља својеврсну енциклопедију срског хода по мукама, неизмерног страдања народа, укључујући и геноцидно..”

***
***
***

Извод из већ књиге Др. Животија Ђорђевића “ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ НАРОДОМ У ПЕРИОДУ 1941 – 45″

У периоду од 1941-1945. догодило се највеће страдање српског народа у овом веку

ГЕНОЦИД НАД СРБИМА
Пише: Др Животије Ђорђевић

Демографском статистичком методом је утврђено да су, усвајањем просечне годишње стопе раста 1,70 одсто за период 1931-1941 и 1,95 одсто за период 1941-1948, укупни демографски губици (Срба) у Другом светском рату износили 1 820 000, од којих је 156 000 нерођених, 57 000 одсељених и 1607 000 убијених. (32) Ако је Срба у Југославији 1948. било 8 282 000, што је чинило 46,25 одсто од укупног броја становника, онда 1 607 000 убијених Срба чини 16,25 одсто од њиховог укупног броја. У Другом светском рату Енглези су имали губитке од 0,8 одсто, Италијани 0,9 одсто, Французи 1,4 одсто, Немци 6,1 одсто, а СССР 8,8 до 12,9 одсто.

Из Првог светског рата Немачка је изашла као побеђена и унижена, при чему су јој одузети сви колонијални поседи. У победничком заносу, силе Савезнице су са недовољном будношћу пратиле васкрс Вермахта. А. Хитлер није пропустио прилику, и када је успео да наоружа армију и мобилише немачки народ за један реваншистички рат, кренуо је у напад. Једна за другог поробљаване су европске државе. Жртва немачке оружане премоћи била је и Краљевина Југославија. Априла 1941. Немачка је окупирала Југославију и њеним комадањем, ради награђивања послушника, омогућила стварање Велике Албаније, Велике Бугарске и Велике Мађарске, као и Независне Државе Хрватске, а у Србији, и једино у њој, је увела своју војну управу; чак је добрим делом времена током окупације Србију сматрала ратним подручјем, препуштајући Бугарској, Мађарској и Албанији да у деловима које су окупирале уведу своју управу. Новоформирану државу Хрвата силе Осовине су сматрале савезничком и признале су јој суверенитет, препуштајући јој да се сама организује.

У Србији је од првих дана окупације заведен терор. Остаци Краљевске југословенске војске су се одмах организовали и постали претња и сметња немачкој војној сили. Берлину су стизали извештаји о првим чаркама са снагама отпора већ почетком маја 1941. када су Немци на улазу у Јанкову клисуру истакли табле са мртвачким главама, као опомену да се у близини налазе наоружане непријатељске снаге – четници. (15)

Почетком маја 1941. Немци су имали сукоб са Србима у близини Санског Моста. Том приликом су рањена три немачка војника. Сутрадан је командант дивизије на тај терен упутио један батаљон са батеријом. Немци су међу Србима покупили 450 талаца, сукобили се са Србима, разбили их, артиљеријом тукли село Сјенокосе, десетак километара југоисточно од Санског Моста, а онда куће, које није порушила артиљерија, спалили. Деветог маја су двадесет девет Срба осудили на смрт, стрељали и њихове лешеве оставили на тргу у Санском Мосту.

Претња до претње

Петнаестог маја 1941. Србија је осванула са плакатираним саопштењем немачких окупационих власти да ће за сваког убијеног немачког војника бити стрељано стотину, а за сваког рањеног педесет Срба. За читаво време окупације ова наредба је од немачких власти одлучно спровеђена. Окупатор је одмах организовао три концентрациона логора у Србији: на Бањици у Београду, Црвеном крсту поред Ниша и (30. септембра 1941) покрај Саве у Шапцу.

О формирању концентрационог логора на Бањици председник комесарске управе у окупираној Србији пише већ у свом укупном извештају за месец мај 1941. Двадесетосмог маја 1941. била је разматрана могућност формирања концентрационог логора у који би били затворени сви они који су “опасни по јавни ред и поредак”. У то време је у Србији постојао само један покрет отпора – одреди Краљевске југословенске војске у Отаyбини, под командом генералштабног пуковника Драгољуба – Драже Михаиловића.

У Шапцу су, у ствари, била формирана два логора: један у касарни на Сењаку, који је као пролазни расформиран у лето 1943, и други на Сави, који је остао до краја окупације. А у Београду, само неколико километара од логора на Бањици формиран је на Сајмишту, на левој обали Саве, 28. октобра 1941. још један концентрациони логор. Сви ти логори су били сабиралишта за нове жртве, цивиле, таоце, невине, обично најугледније, грађане, који су из њих одвођени на стрељање, како би била задовољена квота “сто за једнога”.

Да би била кажњена акција Краљевске југословенске војске у Отаyбини и одреда које је Комунистичка партија Југославије почела да формира после напада Немачке на Совјетски Савез, око стварања слободне територије у Западној Србији, по наређењу А. Хитлера била је формирана казнена експедиција састављена од посадних 704, 714 и 717, као и 472 (доведене из Француске) и 113 (доведена из Немачке) борбене дивизије, које су стављене под команду генерала Франца Бема.

Ф. Бем је 25. септембра 1941. издао следећу наредбу: “Ако не поступимо са свим средствима са највећом безобзирношћу, наши ће се губици попети до неизмерљивог. Ваши задаци ће се одвијати на територији на којој су 1914. године текли потоци немачке крви услед лукавства Срба, како мушкараца тако и жена. Ви сте осветници ових мртвих”.

Стравично звуче речи Обзнане немачког месног команданта у Крагујевцу:”

“Крагујевац
21. октобар 1941.

ОБЗНАНА

Кукавички и подмукли препади у току прошле недеље на немачке војнике, којом приликом је погинуло десет а рањено 26 немачких војника, морали су бити кажњени. Због тога је за сваког погинулог немачког војника стрељано сто, а за сваког рањеног педесет становника, и то пре свега комуниста, бандита и њихових помагача, укупно 2 300. У будуће ће се за сваки сличан случај, па била то само саботажа, поступити са истом строгошћу.

Старешина месне команде.”

На основу немачких извештаја сазнајемо да су Немци у борбама око ликвидације “слободне територије” у западној Србији имали свега 11 мртвих и 35 рањених.

Од 1. септембра 1941. до 12. фебруара 1942. у Србији су Немци стрељали 20 149 талаца, стрељано је цивилног становништва због одмазде више од 30000, а у борби је пало 7 756.

Логори на све стране

Само у Краљеву је од 15. до 18. октобра 1941. стрељано 1736 мушкараца и 19 жена, а у Крагујевцу 21. октобра 1941. године 2 300 људи, при чему и 144 деце млађих од 16 година, и то петоро испод 12 година. Те 1941. било је и ухапшено 20 519 лица. Коментар овим бројкама није потребан. Немачка група армија Е, која је под окупацијом држала југоисточну Европу је у време од 22. јуна 1941. до 31. марта 1945. имала укупно 11 489 изгинулих војника.

Жртве из логора Бањица углавном су стрељане у Јајинцима, а онда је пред крај окупације немачка полиција наредила да се ископа и спали 68 000 лешева. Неспаљених је остало 1 400. Закључено је да је из овог логора укупно пострељано (у Јајинцима, на Централном, Новом и Јеврејском гробљу) више од 80 000 особа.

Кроз логор Црвени крст у Нишу је прошло око двадесет хиљада затвореника.

Кроз логор на Сајмишту прошло је преко деведесет хиљада затвореника, од којих је четрдесет хиљада убијено. Возовође Шепахер и Мугоша су пред Државном комисијом за испитивање ратних злочина сведочили да је сваког дана по најмање четири до пет “марвених вагона” качено за возове који су ишли према Загребу, а онда у Новској усмеравани према Јасеновцу.

Од осамнаест концентрационих логора, који су били основани у Независној Држави Хрватској поменимо: на Пагу – убијено 12 550 особа, Госпић (до 20. августа 1941) – убијено око десет хиљада особа, Јадовно – убијено 72 000 особа, Сремска Митровица – убијено око десет хиљада људи.

Далеко најозлоглашенији је логор Јасеновац који је представљао систем логора: Версајев, Крапје – логор бр. 1, Брочице – логор бр. 2, Циглана – логор бр. 3, коме је припадало и стратиште у Доњој Градини, Кожара – логор бр. 4, Уштице – “Цигански логор” – логор бр. 5, Млака – логор бр. 6 и Стара Градишка – логор бр. 7.

Логор “Версајев” – с леве стране пута Јасеновац-Новска, био је у функцији од јуна до октобра 1941. “Изузевши неколико појединаца, који су остали живи захваљујући више срећи и случају него било чему другом, логораши овог логора су потучени. Масовне гробнице које су везане за локацију овог логора су углавном пронађене. Ликвидације су вршене у шуми Крндији, на око 300 метара од логора. Преживели логораши су пребачени у логоре “Крапје” и “Циглану”.

“Крапје” – код села Крапје, 12 километара узводно од Јасеновца, на обали реке Велики Струг. Активан од јула до новембра 1941. И у њему су вршени масовни покољи у оближњим шумама на 500 до 1 000 метара од логора. Жртве су били углавном Јевреји. Рачуна се да је у логорима “Версајев” и “Крапје” ликвидирано око осам хиљада затвореника.

“Циглана” је најпре заузимала простор од 12, а потом од 125 хектара. Логор су чинили одељци ИИИа-мушки, ИИИб-женски и ИИИц-одељак под ведрим небом ограђен бодлјикавом жицом у коме су доведени логораши данима чекали ликвидацију, обично и без хране, и без воде. Ликвидирани су ударцем тупим предметима (чекићима, секирама, штанглама) по глави, или за врат и бацањем у Саву. Спаљивани су у крематоријуму, који је у делу пећи за печење цигле изграђен по пројекту инжењера Хинка Пичилија. Далеко највећи број ликвидација извршен је у Доњој Градини, преко пута самог логора, на десној (босанској) обали Саве. Далеко мањи број је извршен у Лиману, на левој обали Саве (око 12 000 жртава). Масовне гробнице у Лиману су откривене тек 1973.

“Кожара” је био мањи логор, из којег су “недисциплиновани” и изнемогли логораши слати у логор “Циглана”. Логор “Кожара” био је активан од половине 1942. до маја 1945.

“Уштице”, тзв. “Цигански логор” налазио сена ушћу Уне, насупрот Градине. Активан од прве половине 1942 до априла 1945. У прво време су логораши били само Цигани, а касније су у њега довођени Козарчани.

У “Млаки” – женском логору, који је ликвидиран 1945 – убијено је око 12 000 жена, у близини села.

“Стара Градишка” је логор у коме је према тврднји новинара Мирка Першена, у чланку “Бројке као табу тема”, страдало 70 до 100 хиљада жртава. СУБНОР Стара Градишка тврди да је у логору страдало преко 80 хиљада жртава.

Гробишта логора 3 (“Циглана”) захватала су у Доњој Градини простор од 5 625 хектара. О капацитету логора говори допис Главног стана поглавника од 24. априла 1942: “Заповједништво усташке надзорне службе – Главно побочништво са В.Т. бр. 139/42 извјестило је, да сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника”.

Нема спискова жртава

Поред ових логора, Срби и Јевреји су страдали и у немачким логорима изван Југославије: Маутхаузену 12 890, у Бухенвалду 9 265, у Нојенгамеу 1 350, Аушвиц-Освјенћиму 11 015, Равенсбрику 183, Дахау 597 и у 23 логора у Норвешкој око три хиљада. Укупно је у овим логорима страдало 38 300 заточеника.

До данас нису саопштени поименични спискови жртава, а највећи број истраживача који су се бавили питањем броја жртава тврде да је у систему логора Јасеновац било преко 700 000 жртава: Јаков Гело – “Демографске промјене у Хрватској од 1780 до 1981. године”, Глобус, Загреб, 1987; Комисија за утврђивање ратних злочина, према изјави Александра Ранковића, министра унутрашњих послова ФНРЈ, а пред Скупштином ФНРЈ 29. децембра 1951, “Борба” од 30. децембра 1951. Тај број жртава је признала и Међународна конференција за репарације у Паризу, актом од 13. децембра 1945, под ИИИ, а и Међународни војни суд у Нирнбергу.

Иван Потрч је у “Борби” од 08. маја 1945. објавио да је у Јесеновцу на зверски начин побијено 800 000 лица.

Да је број од седам стотине хиљада жртава у логору Јасеновац чврсто утемељен доказ су резултати истраживања на гробиштима која је извршила комисија састављена од петорице професора универзитета: др Анте Погачник, Завод за судску медицину Љубљана, др Вида Бродар, професор Универзитета у Љубљани, др Анте Премрл, професор судске медицине на Загребачком универзитету, др Србољуб Живановић, антрополог, пензионисани професор Универзитета у Лондону, др Здравко Марић, археолог, професор Универзитета у Сарајеву. Комисија је после испитивања обављених током лета 1961. и 1962. закључила да је у испитиваним гробницама покопано преко 700 000 лешева. Добар број гробница није уопште испитиван јер се у то време за њих није знало, а даља истраживања су из непознатих разлога наређењем надлежних обустављена. Комисија у своје прорачуне није могла да укључи десетине хиљада логораша који су спаљени у Пичилијевој пећи, убијени и са Гроника бацани у Саву, оне од којих је у 12 великих казана, сваки запремине 2 200 литара, куван сапун а њихове кости вагонетима одвожене и бацане у Саву, као ни кости оних који су били покопани у гробницама које је Сава однела рушењем обале на том делу меандра.

У свим овим логорима, изузев око 70 000 Јевреја и око 75 000 Цигана, скоро искључиво су страдали Срби. Међутим, велики број њих страдао је и изван логора. Окупатори су побили 1941. бомбардовањем Београда око 20 000 становника, 11 100 таоца је страдало у Јадру, Поцерини, Рађевини, у Ужицу 2 600, Лозници 1 000, Бачкој око 20 000, Крушевцу 700. У Источној Србији су Бугари убили око 2 500 (на демаркационој линији око 1500, 494 у Бојнику и 500 у Врању. Англоамеричка авијација је 1944. само на први дан Васкрсења Христовог у Београду побила 1 160 људи, у Лесковцу 3 500, Новом Пазару 850, заробљеничком логору Офлаг ВИ Ц у Оснабрику (Немачка) 116 заробљеника, од којих једног генерала и 23 виших официра. У оружаним одредима Комунистичке партије Југославије, Краљевској југословенској војсци у Отаyбини, четницима Косте Пећанца, Српској државној стражи и “љотићевцима” изгинуло је свакако преко 450 000 људи.

До данас није направљен списак жртава у периоду 1941-1945.

Погромашке акције

Броју настрадалих треба додати најмање 200 000 жртава које су ликвидиране појединачно или у мањим, па и већим погромашким акцијама, у којима су понекад страдале и десетине села.

Из земље је протерано, или у њу није хтело да се врати због промене система, према подацима Комисије за избеглице из 1946. године 125 000 избеглица, држављана Краљевине Југославије, опет скоро само Срби, јер су само они из Краљевине Југославије били и отерани у заробљеништво.

Демографском статистичком методом је утврђено да су, усвајањем просечне годишње стопе раста 1,70 одсто за период 1931-1941 и 1,95 одсто за период 1941-1948, укупни демографски губици (Срба) у Другом светском рату износили 1 820 000, од којих је 156 000 нерођених, 57 000 одсељених и 1607 000 убијених. (32) Ако је Срба у Југославији 1948. било 8 282 000, што је чинило 46,25 одсто од укупног броја становника, онда 1 607 000 убијених Срба чини 16,25 одсто од њиховог укупног броја. У Другом светском рату Енглези су имали губитке од 0,8 одсто, Италијани 0,9 одсто, Французи 1,4 одсто, Немци 6,1 одсто, а СССР 8,8 до 12,9 одсто.

Да би ујединила просторе на којима су Срби у континуитету стотинама година живели, Србија је морала осам пута да се прихвати оружја. Коначно је успела да уз огромне жртве донесе уједињење тих крајева, а тиме да и Хрватима и Словенцима омогући да први пут дођу до своје државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Апетити Хрвата су, међутим, били већи. Краљевину СХС они су прихватили само као привремено решење, а од првог дана су радили на њеном растурању, не би ли добили своју – независну државу. Ту прилику су им пружили Хитлер и Мусолини и за време окупације Југославије Хрвати су, уз помоћ окупатора, формирали своју Независну државу Хрватску, у којој су починили у историји незабележене злочине геноцида Србима, Јеврејима и Циганима.

Заборавни савезници

Други светски рат је завршен. Хрватска, која је у њему била на страни Централних – сила Осовине а Енглеској, Сједињеним Државама и Совјетском Савезу објавила рат, па је узела и активног учешћа у ратним сукобима, и имала “част” да се њена, осим елитних немачких јединица, у Стаљинградској бици туче на положајима Мамајев Кургана, добије територијалне уступке на штету Италије (Задар, Истра). Далмација, Славонија, Барања, Лика, Кордун, Банија су проглашена Хрватском, иако то никад у историји нису биле. Да је то могла да оствари, Хрватска мора, у првом реду, да захвали Сједињеним Државама Америке, које су јој пружиле пуну подршку, заборављајући, притом, да је председник САД Ф. Рузвелт, када је био обавештен о злочинима геноцида које су Хрвати починили над Србима, изјавио да Хрватска мора, после Другог светског рата да буде стављена под међународно старатељство. Србија, која је ушла у рат на страни савезникаи за све време остала верна том савезу је раскомадана, па је чак и Војводина проглашена аутономном покрајином. Сједињене Државе, Велика Британија и Француска су заборавиле српско савезништво и српске жртве поднете у два светска рата (у којима је Србија дала скоро три милиона своје деце) и Србима су одузеле свето право – право на самоопредељење, још горе, на њих су кренули контаминираним бомбама и гранатама, да би им одузели 20 одсто територија Босне, иако није било спорно да су те територије биле власништво Срба, доказано поседовним листама. Дрвар, град у којем су 97 одсто становништва били Срби, брутално је отет од Републике Српске и предат Хрватима. У једном дану је српски живаљ из 28 села Западне Славоније протеран са својих вековних огњишта, а онда је колона избеглог народа – цивила митраљирана из хрватских авиона (српским је било забрањено да полећу) и тучена хрватском артиљеријом. Све то су трупе Организације уједињених нација, а и не само те злочине, мирно посматрале.

Коначно, Хрватска је запевала “Данке Деутсцхланд”, а на Балкану су успостављене неприродне границе, као сигуран извор сукоба до којих ће морати да долази све док оне не буду исправљене. Није непознато да су такве границе стваране свугде где је требало да се обезбеди да моћници, изигравајући помиритеља, кад им то затреба потпаљују ватру и изазивају сукобе.

Велика пресељавања

Остало је неразјашњено како је било могуће да стотине хиљада Срба напусте своја вековна огњишта и тако Хрватска дође у посед њихових имања, чиме је присејединила десетине хиљада квадратних километара српске земље својој територији. Али, Хрватска је очигледно прихватила ризик који собом носи запоседање туђих територија, јер сигурно мора да зна да стотине хиљада људи неће моћи да заборави шта им је у периоду 1991-1995. приређено. Ничија није до зоре горела, кажу Срби.

За Србе је дошао, ако није прошао, дванаести час. Др Војислав Недељковић опомиње да је Вук Караyић записао да су Турци, после Косовске битке (1389) из Србије одвели у Малу Азију више од 200 000 Срба, а после поробљавања само из Босне и Црне Горе “засигурно двоструко више”. Добар део њихових потомака се после четири стотине година вратио у Македонију, носећи са собом звоно са цркве у Галипољу. Турци нису успели да их потурче четири стотине године. Јосип Броз је успео да их помакедончи. Две стотине година се у Порти (врховном државном телу Турске), за време док је Србија била поробљена од Турака, говорило српски. Уговор Турске са мађарским краљем Ладиславом је 1495. писан на српском, и то ћирилицом.

Босну и Херцеговину је после анектирања од Аустроугарске напустило више од 200 000 исламизованих Срба, пише Ј. Цвијић.

На Косову и Метохији је једна четвртина, а у Албанији једна половина Шиптара-Албанаца било српског порекла. Скадар, који је данас у Албанији, био је прва српска престоница.

Видински пашалук, данас саставни део Бугарске, је у 19. веку претежно био настањен Србима, као и читав појас дуж југословенско-бугарске границе. Данас тамо Срба нема.

Тамишки Банат је претежно био настањен Србима. Данас у том пределу Румуније једва да има 50 до 60 хиљада Срба.

“Сви релевантни научни подаци и сва сазнања указују опет да су данашњи Мађари углавном словачког и српског порекла”, а данас у Мађарској једва да има десет хиљада Срба.

У “Српској вароши” у Братислави Срби су имали свој лицеј са шест разреда. Данас тамо Срба има неколико хиљада.

Срба је у 18. веку било колико и Енглеза. Ослобађајући своју земљу до данас су сведени на петнаест милиона са онима у расејању. Данас их сатиру и они са којима су се до јуче, а ми верујемо и данас, борили за исте идеале.

Време је да се озбиљно запитамо шта нам ваља предузети да у најскоријој будућности физички не будемо уништени. Време је да се запитамо да ли ћемо и даље моћи без свог званичног националног програма, кога немамо већ превише дуго. Хоћемо ли и даље да странчаримо и да сваки од нас у себи гледа потенцијалног страначког лидера, или да чврсто уједињени прионемо сви на посао, не бисмо ли млађима створили макар основ да крену напред. У несрећи смо учествовали сви: неки чињењем онога што нису ни требали, ни смели, а неки нечињењем онога што је требало и морало. Данас нам остаје да констатујемо да смо проћердали све оно што су наши преци кроз осам ратова стварали уз огромне жртве. Створимо свој национални програм, сложимо се и кренимо са њим, никако не губећи из вида да

САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА!

МИНИСТАРСКИ САВЕТ 1941. ГОДИНЕ

Драгиша Цветковић, председник, Влатко Мачек, потпредседник, Александар Цинцар Марковић, министар спољних послова, Станоје Михалджић, министар унутрашњих послова, Петар Пешић, генерал, министар војске, Часлав Никитовић, министар пољопривреде, Михајло Константиновић, министар правде, Иван Андрес, министар индустрије и трговине, Џафер Куленовић, министар шумарства и рударства, Јосип Торбар, министар поште и телеграфа, Никола Бешлић, министар саобраћаја, Јурај Шутеј, министар финансија, Михо Крек, министар просвете, Милан Протић, министар за исхрану и обнову земље, Драгомир Иконић, министар за социјалну политику, Фран Куловец, министар без портфеља.

26. VII 1939 – 27. III 1941.

 

извор: СРПСКО НАСЛЕЂЕ ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ БРОЈ 15, 16, 17 РАТНО ИЗДАЊЕЈУН 1999. http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1999/06-ratno/article-04.html

***

Др. Василије Крестић: Приказ књиге “ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ НАРОДОМ У ПЕРИОДУ 1941 – 45” као пдф документ (СРПСКА БОРБА, септембар 1996)

***

Др. Животије Ђорђевић је аутор сдледећих до сада објављених књига:

ГУБИЦИ СТАНОВНИШТВА ЈУГОСЛАВИЈЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ
АБЦ Графика, Београд  1997 година, страна 256, рецензент Проф. др. Василије Крестић

ИСТИНОМ ЗА СРБИЈУ
ГАМБИТ, Јагодина 2004, страна 578, рецензент проф. др. Веселин Ђуретић

КОСОВО И МЕТОХИЈА КРОЗ ВЕКОВЕ
ГАМБИТ, Јагодина 2009, страна 350, рецензент проф. др. Драган Недељковић

ГУБИЦИ СТАНОВНИШТВА ЈУГОСЛАВИЈЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – Наука и скртибоманија
ГАМБИТ, Јагодина 2010, страна 235, рецензент Проф. др. Василије Крестић




3 коментара у вези “Ж.Ђорђевић: “Сатирање српства у 19 и 20 веку””
  1. Pozdravljam plemenitu odluku G. Marjanovica, i pridruzujem se njegovim naporima da ovo zivotno djelo poznatog naucnika od svetskog glasa G. Zivotije Djordjevica, uz Boziju pomoc i nas trud objavimo sto prije. Knjiga je od neprocenjivog istorijske i naucne vrednosti i znacaja, jer dokumentovano govori o planskom satiranju i unistenju SRBa tokom 19 i 20 vijeka, od strane “hriscanskih” naroda rimokatolicke i protestanske Evrope. Posledice toga strasnog zlocina pocinjenog na Pravoslavnim SRBima, cesto puta “u ime Boga” sa blagoslovom rimskog Pape iz Vatikana, SRBi ce zato da pamte do kraja svijeta, i jod dugo vremena sa bolom da osecaju na dusi svojoj!

    Knjiga je pisana dokumentovano, i puna je proverenih istorijskih i naucnih podataka o stradanju SRBskog naroda, i satiranju SRBstva u celini tokom 19 i 20 vijeka. Sistem rada i pisanje ove knjige G. Zivotije Djordjevica, veoma je slican pisanju Prof. Dr. Laze Kostica iz Svajcarske. Ona je pisana po svedocenju prezivjeli svedoka SRBskog stradanja tokom Drugog svetskog rata, i na osnovu istorijske gradje koja godinama za vreme rezima Josipa Broza Tita, nije bila dostupna javnosti i naucnicima.

    Zato bi bila od Boga greota, a od naroda SRBskog sramota, da ova knjiga G. Zivotije Djordjevica, poznatog SRBskog rodoljuba i borca za ISTINU O SRBIMA, uskoro ne ugleda svjetlost dana. Ta knjiga o Satiranju SRBstva tokom 19 i 20 vijeka treba i mora zato sto prije da se stampa radi mrtvih predaka nasih, u znak naseg postovanja i secanja prema SRBima koji su pali kao ZRTVE “tisucu” ljetne Zapadne kulture. Pomazuci svojim prilozima stampanje ove knjige SRBi ce na taj nacin zapaliti najljepsu vostanicu zutu svojim precima, i svim Zrtvama koje su SRBski neprijatelji Boga se ne bojeci, a naroda ne stideci, bez imalo stida i straha na grozne nacine umorili i pobili u nasoj bliznjoj i daljnoj proslosti!

    Medjutim, te SRBske Zrtve nisu sada mrtve. One zive i dalje u potomstvu svome, poniklom iz njihovih mnogobrojnih stratista i mucilista, jama i bezdana, i oni ce zato sve uciniti da ovo Bogo ugodno djelo uskoro ugleda svjetlost dana. Gospodin Zivotije Djordjevic sa ovom knjigom podigao je sebi jos za zivota, najljepsi spomenik koji ce vjecno da traje i sija, i kada SRBa vise ne bude bilo. Hvala G.Zivotiji Djordjevicu, sto on kao SRBin i naucniku od svetskog glasa i ugleda, godinama marljivo sakuplja isorijsku gradju o nama SRBima, i sto on pazljivo zapisuje pravu ISTINU O PROHUJALOM VREMENU I STRASNIM ZLOCINIMA POCINJENIM NAD SRBskim NARODOM. Hvala G. Zivotiji Djorsjevicu sto on tako svojim primjernim zivotom i radom godinama uspjesno osvetljava i pokazuje SRBsku stazu kojom sada SRBi kao narod: zajednicki i pojedinacno trebaju da idu. Za njegovo takvo Bogo ugodno djelo, neka je G. Zivotiji Djordjevicu od nas SRBa: Pravoslavaca i Svetosavaca, vecna hvala, a od Boga nebeska nagrada!

    Stampanjem ove knjige koja govori o stradanju SRBa u poslednja dva vijeka, i njezinim objavljivanjem i iznosenjem na uvid i sud javnosti, jeste najbolji nacin da se sprece i onemoguce NOVI ZLOCINI “hriscanske” Evrope nad Pravoslavnim SRBskim narodom. Ovu knjigu G. Zivotije Djordjevica, je godinama pisao “ni po babi ni po stricevima, vec po pravdi Boga Istinitog”. Zato je knjiga pisana naucno, i ona je djelo njegovog mukotrpnog rada kome je snagu i volju davala samo ljubav i bol u dusi njegovoj prema mnogobrojnim, znanim i neznanim SRBskim Mucenicima, koji zivot svoj izgubise od sinova “tisucu” ljetne evropske kulture, na pravdi Boga ni krivi ni duzni, samo zbog vjere i Svetog SRBskog imena svog!

    Ova knjiga zato je glas savjesti nase, i glas Mucenickih pretaka nasih koji dzelatima svojim sada porucuju “i grobovi nasi, borice se s’ vama”! Da ne bi nikda vise mladja SRBska pokolenja dozivjeli sudbinu Slavnih predaka svojih, pomolimo se zato dusom pokajanom Svim Svetim iz Roda SRBskog, a posebno ZRTVAMA rimokatolicke i protestanske Evrope, zbog naseg otpadnistva od Boga i SRBstva, Pravoslavlja i Svetosavlja. Sveti SRBski Novomucenici, molite Boga za nas, da se SRBi urazume i prosvete Duhom Svetim, da se SRBi oboze, sloze i umnoze! Amin. Boze daj!

  2. Да, од вербалне подршке аутор ове студије(г. Ђорђевић) а ни читалаштво нема никакве користи. Редакција новинар.де као назависни, слободни и непрофитабилни портал издвојиће 100 евра и тако помоћи штампање овоог књижевно-историјског дела г.Ђорђевића.Овим хоћемо да покажемо драгом нам читалаштву, да иако се и сами налазимо у незавидној финансијкој ситуацији хоћемо да укажемо да се родољубље мери И делима, а не само вербалним подршкама.
    До сада је портал новинар.де добио донацију за потребе самог портала САМО од једне госпође из Аустралији у износу од 100 аустралијских долара (80 еура).Захваљујемо се госпођи из Аустралије.

  3. G. Marjanovicu, kao dugogodisnji politicki emigrant i borac za spas i vaskrs SRbstva i SRBije, za oslobodjenje i ujedinjenje Svih SRBskih zemalja u jednu jedinstvenu i nedeljivu Svetu drzavu SRBsku, moram da Vam kazem svoje dosadasnje iskustvo u tudjini, da ovo nase SRBstvo zivi od pojedinaca, takvih kao sto ste Vi i Vama slicni, a ne od naodnih priloga!

    Samo su pojedinici kroz prosle vijekove zbog svoje bezgranicne ljubavi prema Bogu i SRBstvu, svojom licnom zrtvom poput Milosa Obilica, Kneza Lazara i ostalih Kosovskih vitezova i junaka Vaskolikom SRBstvu obraz osvetlili.

    Zbog te bolne Istine nama se i desava, da u emigraciji umre urednik nekih novina, i poslije toga da se novine gase, ili umre urednik nekog radi casa, i poslije toga on prestaje sa emitovanjem svoga programa, jer nema zamjene koja ce biti spremna na zrtvu, DA SRBSKU BORBU PLACA I IZDRZAVA!

    Zato se potrudite ako mozete da sebi sami na vreme zamjenu nadjete, da Vasu Redakciju Novinara.de omasovite, i zatim njezine clanove motivisete na borbu i zrtvu bez koje nema ni uspjeha ni opstanka. Zato sa vjerom u Boga, idit samo napred, i drzite se stare narodne mudrosti koja glasi: “use, i u svoje kljuse”!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo