Вести

Фикција?

Силом закона, данас принудих себе да се обратим јеној служби система у покушају да остварим загарантовано законско право.

пише Рајица Марковић 29.10.2011

+++

Национална служба за запошљавање издаје ми сваке године потврду, да сам на евиденцији лица која траже посао, уз коју остварујем законско право на дечији додатак.

Пре деветнаест година проглашен сам инвалидом рада треће категорије а пре дванаест остао сам без посла. Последњих десет година, на улици продајем своје књиге које пишем да не бих сишао с памети. Књиге су ми постале опште добро и налазе се у библиотекама а ја сам и даље незапослено лице. Књига “Разбојниково јеванђеље“ налази ми се у “Националној Библиотеци Аустралије“ која се бави свим националним културама света.

Осамнаест година радио сам у “Фабрици Наменских Производа“ у Крагујевцу. После рушења ове фабрике од стране НАТО пакта изашао сам у неизвесност слободе, да се потуцам распет између формално правног и суштински реалног.

Јавим се данас поменутој служби, покажем лекарска уверења из којих се види да се моје здравствено стање, за последњих осамнаест година, драстично погоршало и у којима лекари, годинама уназад, предлажу инвалидску пензију. Службеница, професионално љубазна, саслуша ме и предложи ми да нађем неко фиктивно запослење на краћи временски период, да се затим пријавим као лице остало без посла и на тај начин остварим законско право на привремену пензију, јер за тешке опструктивне болести плућа инвалидска комисија тешко даје пензију.

Не беше ми пријатно да ме, по ко зна који пут, из света реалности у коме живим и стварам неко преводи у виртуелни свет приказа и фикција под чијим плаштом једино могу да остварим законско право. Узалудно почех да јој објашњавам да се ја бавим писањем, да је рад којим сам способан да се бавим рад вишег квалитета, да се обавља умом и духом и да за њега није потребна физичка снага, коју више немам, већ посебни Божији дарови. Испричах јој да ми је за неке књиге издавач на основу уговора о делу уплатио законом одређену суму ПИО фонду али да и поред тога не могу да остварим никакво законско право зато што нисам члан У.К.С. у које се учлањује на проверени партијски начин молбом а не делом.

Сви моји напори да јој дочарам формално правни и суштинско реални раскорак у коме се налазим беху узалудни. Строго се држала слова закона и могућности изигравања истог на начин да постанем фикција и испод жита остварим оно што ми по мртвом слову закона ионако припада.  Како одавно реших да живим суштинском егзистенцијом а не формално правном фикцијом, затражих јој потврду да сам незапослено лице. Уз пут према кући, која постаде предмет судског спора због наметнуте немогућности да измирујем законске обавезе, сретох мноштво фиктивих, удобно заваљених у својим од система додељеним фикцијама. Ово је испровоцирало моју мисао да се усмери на теме,  слободе и фикције слободе, рада и фикције рада, власти и фикције власти, човека и света и човека и Бога, света и Бога. Отвори се преда мном сијасет тема којима ћу се у наредним данима бавити.

И ево почињем од најболније, слободе и фикције слободе.

Држава је производ људских личности које су је слободном вољом у својству правних субјеката основале да за њихов рачун и у њихово име штити њихова субјективна и општа права. Људска личност старија је од сваке државе и држава постоји због људских личности а не личности због државе. Однос личности и државе преокренуо се у корист државних представника на већинску штету правних субјеката првобитних оснивача државе и на штету саме државе. Личност као основни правни субјект некаквом правном хокус-покус чаролијом срозана је у објект опште употребе без истинске личне иницијативе. Држава која не стоји на Хришћанском темељу, на стубовима институција састављених од слободних у слободи реализованих личности, постављена је на темељу од песка и подупиру је колебљиве плотске трске које разни ветрови повијају на различите стране.

Субјекти непронађени у светској расподели фиктивих друштвених вредности упакованих у формално правне законске оквире, без икакве одговорности се избацују изван општег законског права на слободно стварање и поделу општих добара у правну ништавност и непостојање. У исто време за избаченог редовно тече она казнена страна закона која се зове законска обавеза. То је судбоносни светски парадокс по ком изузет из остваривања законских права није изузет из наметнутих законских обавеза и то је тачка сукоба Бога и света. На овој тачки сукоба Бога и света потире се аутономија личности која је неотуђиви Божији дар предат сваком човеку и над некад слободним човеком успоставља се тиранија. Да би се Бог и свет измирили неопходно је Богом Логосом измирити законску нелогичност и изузетог у једном изузети и из другог иначе имамо ситуацију да се свет законом бори против Бога. Свет који не признаје аутономију личности лако посеже и за аутономијом Универзитета, Цркве, Академије и свих институција од националног значаја а тад се национални значај своди на роба светске владе лажних богова.

Држава ова данашња, светска а наша,  по суштини је једна псеудоелитистичка партија неискрено издељена на више једносуштинских интересних партија, него што је држава. Таква каква је, она има своје, партијом повлашћене, љубимце којима, између бројних осталих погодности, омогућава да општим пореским задужењима заобилазе заједничку државну касу и да уместо државне касе пуне партијску. На овај се начин руши моћ државе и успоставља монопол партије, са једне стране, док се са друге стране купује партијска привилегија. Ово може да буде слика такозване зоне сиве и црне економије у којима се послује подземним пацовским каналима. Актуелни вишепартијски систем само је јефтина вашарска игра транге франге за оне ослепеле код очију који слепо таворе у људској долини плача док се финално и бесконачно не умешају са глином. Покварени, сатанском себичношћу заслепљени умови воде слепце за руку док и једни и други не заврше у јами. Фиктивна слепа већина је непомериви штит помрачене властодржачке мањине која се на гори кушања продала за пролазно уживање. Битне суштинске промене су у садашњим светским условима немогуће али сваки помак на боље ограничавање је сатанске власти над човеком и ширење Божијег утицаја у свету.

Ратови, револуције, поробљавања, сатирања, ослобађања, индустријализације, празне докторске дисертације, академије, удружења, три сведока, корупција, мито и десет са луком и дођосмо где смо. Ко има формално правно покриће не мора да се зноји у свом раду ни да разбија главу својеглавом мишљу, доста је да се повинује партији и ето је сигурност. Више вреди мртво слово на папиру од живе људске душе, није ни чудо што нас расипају како плеву.

Рајица Марковић