Вести

Грешни Милоје (Милоје Стевановић)

Драги Славко, Стигавши, синоћ касно, затекох Tвоје писмо. Оно је било мој први  „разговор“ у Отаџбини по повратку с пута.

Грешни Милоје, електронском поштом 23.10.2011

+++

Пишеш ми да је  г. Иринеј Каранушић-Буловић (који се понаша као бискуп) опет „распињао светог Саву“, поново показавши своје лице, забранивши браћи Русима да унесу икону Пресвете Богородице Табинске у цркве Епархије бачке. И још кажеш да си, ожалошћен горњим чином, поново преслушао савинданску беседу светог Јустина и да су ти потекле сузе код његових речи: А Срби ?!? Где су Срби? Авај, много је бивших Срба!

Има Срба, брате Славко!  Васкрсавају Срби! Има ! Ја сам их видео јутрос и данас. И мени су потекле сузе пред призорима које мени и Нади дарива Господ. Призор први беше у Барајеву. Иако је данас преосвећени владика Артемије служио у Нишу, катакомбна црква – гаража, у Барајеву, и онај огромни бели шатор испред ње, били су

претесни да приме благочестиви народ чије реке смо сустизали низ пут кад се скрене наниже ка светињи светог Јустина Ћелијског. Литургија, којој је начелствовао свештеник који је прешао недавно у Епархију рашко-призренску у егзилу, као Небеска. Из грла стотина људи бруји Алилуја. Чути… Верујем у Једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву…из грла и срца тог благочестивог света рај је за душу. И мелем за ране које су нам нанели новотарци, паписти и екуменисти. Тај пример нас уверава: има Срба! Има много Срба!

Призор  други беше у манастиру Раковици који посетисмо око подне, где смо били кап воде у  огромној реци људи који су хрлили у тај манастир, поклањали се гробу блаженопочившег патријарха Павла, а затим у побожној тишини стрпљиво стајали у огромниом реду да се поклоне икони мајке Божије (Табинске), поред које су стајали браћа Руси певајући све време Богородице Дјево и тропар Покрова Мајке Божје… Затим смо се поклањали моштима светог Нектарија Егинског. Видети сузе на лицима Српкиња које су извирале из њихових обожених срца  био је празник за душу. Тамо смо срели много народа, нарочито жена, из Новог Сада, Бачке Паланке и других места широм Епархије бачке.

Чињеница да тај силни народ дође да се поклони икони којој је г. Иринеј Каранушић-Буловић забранио улазак у цркве наше, и чињеница да се тај силни народ клањаше моштима светог Нектарија кога су оклеветале некадашње колеге     г. Иринеја Каранушића-Буловића још горе него што то учинише нашем владици Артемију даје одговор на три питања.

Прво, на питање има ли Срба. Има Срба. Има, брате, Славко. Има много и свештеника из Епархије бачке који знају тачно ко је г. Иринеј Каранушић-Буловић јер су многи желели да се упознамо говорећи да моја књига „Сине мој, не пристај“ није ни начела праву истину о г. Иринеју.

А други одговор који из данашњег призора у Раковици проистиче јесте то да г. Иринеј не може сакрити град што на гори стоји.  И да се истина не веже. Нити његове забране могу народ одвојити од православне браће из Русије и чудотворне иконе Мајке Божје нити његове клевете, казне и претње могу народ одвојити од богољубивог и верољубивог владике Артемија.

А трећи одговор који данас даде Раковица каже да се не може служити Богу и мамону, и да ништа заједничко немају светлост и тама. Дакле никакво чудо није што је г. Иринеј забранио улазак Мајци Божјој и руској сабраћи по вери у светиње којима он привремено (верујем за кратко) влада, јер православна икона Мајке Божје и православна браћа која је носе и која даноноћно поју стражећи поред ње, нису спојиви са папиним напрсним

крстом и папином прстеном које носи и са којима се поноси г. Иринеј Каранушић-Буловић. Нису! И не могу бити! Да не дâ Бог!!! Ето још једне лекције да се не може спојити православље и папопоклонство.

Још ми пишеш како си се саблазнио, како тугујеш ти и многи што је  поп Жељко Пантелић из Косјерића забранио неком хришћанину Милану да крсти своју близанчад, коју му подари Господ, у косјеричкој цркви зато што је крштени кум деце извесни Бојан Продановић. Тај Бојан је – велиш-отац четворо деце, благочестив и побожан човек, каквога би свак пожелео да сретне на путу и да га прими раширених руку у  свој дом  и да га стави у врх софре славске под кандило и славске иконе. Разлог, велиш, овом безумљу, је то што је Бојан виђен на интернету како узима благослов од владике Артемија а да по акту Епископа жичког такве не треба примати у цркве и манастире. К`о да је он цркве и манастире донео из његове родне Руме.

Не тугуј, брате Славко. То је жетва. Стижу новотарски плодови. Да би разумео потоњу реченицу испричаћу ти истину ову. У Косјерићу граду беше један предиван свештеник по имену Слободан. Диван беседник и мисионар. Једне преображењске ноћи сам се исповедао под његовим епатрихиљем у овчарском манастиру Преображење. Његове речи које ми је изговорио на исповести су га у мојим очима воздигле у ред пастира добрих. А његова беседа на поноћној Литургији, те преображењске ноћи, је досезала до Небеса.

Елем, прође десетак година, а оца Слоба превари ђаво. Или ђавоимани људи. И он поче да новотари и ево из те, екуменистичке љубави његове стаса плод његов: он оде у пензију, а његово недоношче, тај попић, неће да крсти хришћанску децу. Авај! Али као што је отац Слобо породио тог попића тако је и тај млади човек, тај попић, својим поступком посејао семе које ће нићи и донети род у своје време. Пола Србије познаје Бојана као побожног, благочестивог, младог човека који децу своју храни у зноју лица свога. Он је, по занимању, молер. Многи побожни људи када имају потребу за пословима које он ради, чекају данима да дођу на ред , јер кажу, овога у дукате смеш да пустиш самог. А, осим тога, ради часно и поштено, пости, моли се Богу. Сад ће преко овог случаја пола Србије знати за попа Жељка из Косјерића, и бежаће од њега као што нас учи Јеванђеље: Да бежимо од вука у јагњећој кожи. И као што нас уче свети оци: „Бежите, дакле, од њих, браћо и од сваког општења са њима. Такви су лажни апостоли, лукави посленици прерушени у апостоле Христове, што није чудо, јер се и сам Сатана прерушава у анђела светлости. Није онда, дакле, никакво чудо што се његове  слуге  претварају као  слуге  праведности,  чији ће  крај  бити по  делима њиховим… Но како вам је светим апостолима одређено, стојте држећи предања која сте примили како писана тако и неписана!..“ (Извор: Сава Јањић, потоњи архимандрит и настојатељ дечански, Екуменизам и време апостасије).

Још ми пишеш како није истинита прича да је правда Божја спора. Кажеш да је Велибора Џомића, главног џелата у прогону владике Артемија и његовог монаштва, стигла казна Божија и да су црногорци наумили да га протерају из Црне Горе.

Шта да ти кажем? Тог Џомића сам упознао стицајем околности на Светој Гори. Написао сам му једно отворено писмо које је објављено у мојој потоњој књизи. (Џомић ми се, иначе, недавно клео да је тобож митрополит Амфилохије  био против моје Пресуде, мада је он лично ту Пресуду потписао. Додуше, ја и до данас, иако је прошло пола године, нисам примио ту Пресуду, али су ми њену фотокопију дотурили новинари који су је добили на конференцији за штампу). Но, упркос свему, Џомић је млад човек и можда ће му искушење кроз које пролази бити на спасеније, и помоћи му да схвати оно што сам му поручио у оном отвореном писму, својевремено: „Док гледам његово самоуверено упињање да покаже своје свезнање и свемоћ, објашњавајући како је „митрополита саветовао“, почех га жалити искрено, покушавајући да сагледам како ли ће изгледати крај његове заблуде, његова туга и његова мука кад се отрезни једног дана. Кад разазна да ничија до зоре није догорела, и да свему има време, и кад схвати да је био само шрафчић у машинерији моћних, шрафчић за једнократну употребу, после које се баца, или претапа за неку другу, сличну намену.“

А друго, радујем се искрено, најискреније, ако је за његово ужасно клеветање владике Артемија и рашко-призренских монаха то милошћу Господњом „мандатна“ казна коју му Господ одасла, јер сам страховао да

Господ ту казну не остави за касније, за колена иза њега, не дај Боже. Некада су строги учитељи неваљале ђаке кажњавали тако што су у  ћошак учионице стављали шаку жита па је кажњени ђак у кратким панталонама имао да клечи на зрнима жита, едаби се поправио. Најискреније би предложио г. Џомићу да накруни жита и да узме уситњене љуске од ораха и то стави у ћоше своје собе, па да заврне ногавице изнад колена и клекне и да даноноћно клечећи и тако благодари Богу што је Бог био тако  милостив и благ за његово лажно сведочење и бљувотине које је износио преко новина и саблажњавао род наш православни ширећи гнусне лажи о његовом преосвештенству владици Артемију и његовим духовним чедима.

Помоли се Богу за веселог Џомића, а ако му напишеш писмо, што ти не препоручујем, јер ћеш само узалуд трошити енергију на споредним колосецима, пошто ти, преучени не трпе савете. Ако му, ипак  напишеш писмо, поздрави га и кажи му да ће мо га ми братски примити у наш загрљај, без обзира што се расрбио и што се преверио. Јер, покајању увек има места. Јер, Господ није немилосрдан као он, његови шефови и његови учитељи. То је показао у Причи о блудном сину.

Још ми пишеше да је бискуп Иринеј Каранушић-Буловић уручио некакав орден Министру полиције и да тај гест никако не можеш да разумеш…

Не пренагљуј, брате, Славко.

Прво, није он уручио орден Министру зато што га воли, него зато што је казано да се безбожници и сенке своје плаше.

Министар је по њиховом тражењу онемогућио народ да преда петицију од скоро 15.000 потписа СА Сабору у којој народ, између осталог, брани владику Артемија од наших  Јуда Искариотских.

Министар је изашао у сусрет њиховим жељама и турио им полицијску кућицу испред Патријаршије, едаби, веселници могли на миру седети, кад већ мирног сна немају.

Министар их обезбеђује наоружаним људима кад „призивају Духа Светога“, Боже `прости, ваљда чувајући их од деце и жена што тамо стајаху певајући побожне песме.

Министар, на њихово искање због параноје коју имају, шаље наоружане људе да обезбеђује њихове новотарске Литургије којима они каљају службу Божју и прљају светиње наше.

Ал`, не сметни с ума, да Министар само ради свој посао.

И не бој се, брате, Славко. Није Министар наиван. Неће он у Ватикан за њима. Неће, неће сигурно! Њега је родила српска мајка. Он је отхрањен жуљним рукама Србина. Обезбеђивао је он лане и параду поноса, по службеној дужности, а ове године им је ускратио то задовољство. И то врло одлучно и безкомпромисно. Ускратиће он искања и жеље и г. Иринеју Каранушићу-Буловићу кад дође час. А већ је настао!

Нека Господ ниспошље благослов свој на Тебе, на дом Твој и на чељад Твоју.

У Београд

у, у ноћи недеље 18. по                                                    С доброжељењем,

Духовима – по Покрову Пресвете Богородице                                 грешни Милоје

+++

П.С. Не бој се брате Славко. Има Срба. Има! Има! Има! Упркос онима који су свагда радили о глави Срба и на расрбљењу Срба. Нека ти на утјешеније буду  Змајеви стихови:

Учили нас, мучили нас,
Да будемо све,
Само синци Српске мајке,
Само Срби НЕ.
Ал′ дружећи се с′ вуком, лисом,
Лав је осто′Лав
Још нас има што кличемо,

                                                                  Ја сам Србин сав!

Таквим кличућим пуни се земља Србаља из часа у час. Из дана у дан. И примиче се трен кад ће да се збуде по оној Његошевој: Ал тирјанству стати ногом за врат, то је наша дужност најсветија.

Видех ноћас на званичном сајту СПЦ (мада више нисам сигуран да ли је то ваистину сајт СПЦ или прћија г. Иринеја Каранушића-Буловића) поново се огласио исти г. Иринеј. Поново бесни Иродијада – тражећи још једну главу. Овога пута претња је упућена брату Ранку Гојковићу. Ваљда је то утирање пута за Ранково избацивање из Цркве. Баш ме чуди. Јер, кол`ко ја знам Ранко никад није припадао „цркви“ бискупа Иринеја Каранушића-Буловића. А друго ако настави да искључује све своје неистомишљенике он ће остати сам у „својој цркви“. А тамо где нису бар два или три сабрана… нема Цркве.

Може бити да су браћа и сестре из Епархије бачке у праву што предлажу да се покрене широка народна иницијатива пред СА Сабором

да се рашчини г. Иринеј  Каранушић-Буловић. То би било, како каза јуче један високи новосадски интелектуалац, у Раковици, двоструко корисно.

Каже: Корисно би било самом г. Иринеју, не би ли се отрезнио и покајао. А, вели, било би целисходно јер су, каже, неспорне три ствари:

1.Г. Буловић је острашћен човек;
2.Он се превeрио и
3.Он се одродио од нас, издао нас.

И он  ће – каже – своју издају покушати да прикрије прогоном верника, осуђујући их за тобожњу издају Православља или сејањем страха и нагоњењем других у срамоту издаје.

Мени се пак чини да ће он ускоро остати сам – сирак тужни без иђе икога, а онда ће га одбацити и његов свети отац јер није испунио очекивања. Уосталом зашто ми трошимо речи и време на г. Иринеја Каранушића-Буловића? Оставимо га њему самом. За паметне је довољан рат јеромонаха Иринеја Буловића и епископа Иринеја Каранушића-Буловића. Из тог рата васкрснуће истина о томе шта (нам) то (у)ради  г. Иринеј.