Амбасадор Срба у Србија
Данас ми је на ум пала једна парадоксална мисао, замисливши се дубоко и упоређујући двојицу људи, мада морам имати смелости
Весна Веизовић, 17.09.2011
+++
да кажем двојицу „људи“, јер један је велики човек, један од највећих Срба који је са собом читаву Србску војску повео на небо, извојевао највећу битку икад вођену и за собом оставио нову Србију, створио мит који нас је кроз векове одржао као небески и храбри народ на Балкану.Други човек је највећа срамота која се Србији икад десила, особа којој је највећа битка коју је водила битка за фотељу и новац , особа која је зарад сопствене себичности, не признавања глупости и не моћи успела да све оно што је онај велики човек урадио распрода и растури, укаља част целе нације и свету само својим поступцима и делима његове владе нас , свој народ представи као геноцидан, грешан, као најгоре варваре ,не образоване будале које ће продати и своју мајку за шаку долара.
Јуче на безбедносном форуму од мноштва вајних Срба само је један човек устао у одбрану Српства, изреволтиран поступцима наше владе и прећуткивањем главног питања безбедности Срба на Косову и Косова, устао и искрено упитао „има ли овде Срба“. Руски амбасадор Александар Конзуин, највећи Србин међу учесницима Србима, у не верици да наша највиша власт иде толико далеко из страха од ко зна чега или кога , да на форуму чија је тема била глобална безбедност, што је још један у низу од мноштва политичких парадоска, јер да није тужно и жалосно било би смешно, одржавати у Београду форум о глобалној безбедности , где су се сместили све европски Србин до европског Србина, па траже решење ко мисице мира у свету а не могу у својој кући да пронађу решење .
И тог човека који је поставио забрањено питање су јуче разапели сви медији као највећег грешника и скандал мајстора, већина у не верици због смелости са којом је помињао Косово као српско и неки тамо народ који треба заштиту ове државе. Ми смо у ситуацији која је из дана у дан све тежа, на тако нешто никога не треба ни подсећати , безизлазност и ставрни не пријатељи су на свком кораку, сами и препуштени антисрпској власти , тонемо ка нечему из чега нас само Бог може извући. Ситуацију на Косову не треба гледати кроз дневник, то је само почетак крајчања онемоћале Србије у сваком смислу. Прочитах коментар једне Српкиње којој је место баш уз Тадића на форуму мира у свету, која каже „ја не желим рат, зато треба да се Срби на Косову смире , шта ће нама Косово, ако ће нам коначно бити боље онда нека се коначно призна та независност“. На исти овакав, само прећутни став наше владе је и одреаговао руски амбасадор, који зна као и сваки Србин што зна, да кад гори срце Србије, кад се отима на свиреп и подмукао начин и то уз амин наше власти, да ниједан Лазарев потомак не сме да седи и гледа, не сме да прича празне приче већ да дела, како зна и уме. Ако човеку срце извадиш он умире, тако је и са земљама.
Данас је Косово, сутра је Рашка где се на очиглед власти мењају државни акти како како је коме воља, где се жртве сматрају злочинцем а злочинци себе називају жртвама, а ту је и Војводина која полако али сигурно сустиже нашу јужну покрајину.
На Косову тај народ није само бројка од 150 хиљада Срба, они су наше сестре и наша браћа, нама гледају у очи и у нас се уздају. Шта ми радимо?
Ретку прилику да нам неко искрено понуди помоћ и то са таквим жаром као што је то урадио Александар Конзуин, наша влада је је уместо да оберучке прихати помоћ изазвала у најмању руку дипломатски инцидент безобразно прекидајући амбасадора у току излагања. Да ли таква влада нама треба, влада која не сме ни да слуша док нека друга земља износи чињенице које могу помоћи српском народу, влада која је пред суд земаља које овог момента окупирају наше институције на северу покрајине, административне прелазе претварају у граничне прелазе , односно окупирају нашу земљу, извела хероје који су бранили ту земљу, јер је НАША, владе које је продала и оно што немамо, о лоповлуку, корупцији и издаји не би било краја писању. Ова власт је наш највећи проблем, све док имамо овакву и на овај начин орјентисану владу и председника који је срамота нашег народа ми можда и не треба да очекујемо никакав помак, надање и борбу за наше срце, за наше Косово.
Немојте на Косово гледати као на камен спотицања , већ га метафорично посматрајте као стену која ће нас уздићи даље и више од пропале уније, од задужења и пропасти, од лажи и уцена, ниједан човек и ниједан метар наше земље није вредан тог сатанског комплекса у који покушавају да нас увуку наши властодржци, тамо нема ни меда ни млека, то није Атлантида чији су фондови пуни новца који само нас чека и тамо је беда само на вишем нивоу, мало боље маскирана али беда је беда.
Оног момента који мора што пре да се деси, кад се са власти склони особа која каља образ и част Срба и Србије и кад дође неко ко је спреман да у души носи речи оног највећег Србина „ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним“. Ми данас смо на истом месту као и пре петсто година, ни мање ни више, пред непријатељем бројнијим и јачим али зато је и светиња и задужбина већа и од нас самих, изгубимо ли то изгубили смо себе.
Не могу чак ни да замислим у неком пародичном цртаћу ове свете речи које је цар Лазар изговорио пред Косовску битку да их изговара наш председник , јер сви знамо да за нас Србе и њега наша света земља никад неће имати исту тежину и да он никад неће стати на чело војске да је поведе у одбрану наше земље, решимо зато овај проблем , прихватајмо пријатељство од оних који су увек били на истој страни са нама, од оних православних народа који на Грачаницу и Дечане не гледају као зграду већ као Божије предворје.
Весна Веизовић, 17.09.2011
Sa politikom Slobodana Milosevica nikada se nisam slagao, i svoj stav povodom njegovih politickih lutanja i zabluda, mnogo sam puta javno rekao njegovim najblizim saradnicima. Medjutim, kako je vreme prolazilo ja sam shvatio da nije samo Slobodan Milosevic kriv za propast SRBstva, vec i mnogi drugi, njegovi blizi i daljni saradnici, a pogotovo oni „SRBi“ koji nisu htjeli da idu u rat, i zivote svoje da izlazu opasnosti zbog SRBa „precana“ po Krajini i Republici SRBskoj Bosni i Hercegovini.
Mnogi SRBi nisu mogli da shvate i da prihvate, da je Jugoslavija kao drzava za uvijek nestala sa karte svijeta, i da je lazno „bratstvo i jedinstvo“ jugoslavenskih naroda i narodnosti bila i ostala najveca prevara i podvala SRBima. Mnogi „SRBi“ sa tom istinom ne mogu da se pomire ni sada, 15-est godina posle rata, i oni jos uvijek osecaju nostalgiju i pate zbog raspada Jugoslavije. To se najbolje vidi iz cinjenice da su mnogi SRBi rasejani posle rata sirom svijeta nastavili i dalje da se druze sa muslimanima, hrvatima, slovencima i drugim narodima iz nekadasnje Jugoslavije, kao da rata nikada nije ni bilo. Takvim „SRBima“ koji su samo trazili izgovor za svoj kukavicluk i izdaju Boga i SRBstva: Pravoslavlja i Svetosavlja, bilo je zato nemoguce objasniti da se SRBija i buducnost Vaskolikog SRBstva u Krajini brani i odlucuje na ratistima zapadno od Drine i Dunava.
Sa takvim „SRBima“ koji nisu zeljeli da brane SRBstvo sa oruzjem u ruci, a takvih „SRBa“ bila je nazalost veoma mnogo u SRBskom narodu, ako ne i vecina, nametnuti rat SRBskome narodu nije se mogao ni dobiti, niti se SRbstvo moglo odbraniti. Zbog toga je Slobodan Milosevic putem pregovora poceo da se „nadmudruje“ sa Medjunarodnom zajednicom, ne shvatajuci da ona u toj igri zmurke, sve ima na svojoj strani, i da vreme radi za nase neprijatelje, a ne za nas SRBe koji osim istine i pravde Bozije nista drugo imali nismo.
Sadeci tako tikve sa djavolom, Slobodan Milosevic je bio zaboravio, da ce one prije ili posle od glavu da mu se razbiju. Kada je to vreme doslo, on vise nije mogao da izbjegne i da spreci svoj odlazak sa vlasti. Posle nasilnog odlaska sa vlasti, Slobodanu Milosevicu su ledja okrenuli i njegovi najblizi saradnici, a neki „politicari“ Slobu su izdali i mnogo ranije. Menjajuci na vreme svoja politicka „ubedjenja“ i stranke, oni su uspjeli tako da prezive pad Milosevicevog rezima, i da pod drugim stranackim oznakama i dalje ostanu na vlasti.
Za razliku od svoji stranackih saradnika, Slobodan Milosevic je poput mnogih drugih mucenika morao sam da ponese svoj krst stradanja, i uspravno da ode na Golgotu – u Hag, da tu pred licem same Satane i cijelog svijeta kaze pravu istinu o pravednoj borbi SRBskog naroda, za oslobodjenje i ujedinjenje Vaskolikog SRBstva. To pravo da SRBi poput svih drugih naroda na svijetu imaju puno pravo da zive po svim Bozijim i ljudskim zakonima, u svojoj jedinstvenoj SRBskoj drzavi, koja ce okupljati sve SRbske zemlje, SRBima je Medjunarodna zajednica, u „ime demokratije“ osporila i uskratila!
Drzanje Slobodana Milosevica u Hagu, pred Bozijim i SRBskim neprijateljima, vredno je svake paznje i postovanja, jer biografija svakog covjeka pise se od njegovog rodjenja pa do smrti. Nas narod je to mudro iskazao svojim rijecima „da konac djelo krasi“. I zaista, kraj ovozemaljskog zivota Slobodana Milosevica bio je viteski, i mucenicki.
Znajuci da svoje lazne optuzbe protiv Slobodana Milosevica, ne mogu sa nicim dokazati, i da ce on njihove podle lazi protiv njega i SRbskog naroda, na Sudu pobiti i razotkriti pravu istinu o mnogim ratnim dogadjajima na prostoru bivse Jugoslavije, da pretnjama i ucijenama ne mogu da slome njegovu cvrstu volju da istraje u odbrani ISTINE i PRAVDE, neprijatelji SRBskog naroda nisu imali drugog izbora nego da Slobodana Milosevica ubiju u Hagu, sto su oni nazalost i ucinili. Tako je Slobodan Milosevic zavrsio svoj ovozemaljski zivot, ostavljajuci mladjim SRBskim pokolenjima vecni primjer kako se pred SUDOM NARODNOG NEPRIJATELJA treba i mora da drzi svaki SRBin.
Tako je Slobodan Milosevic, mozda i nehoticno ponovio zivotni put Gospoda naseg Isusa Hrista, kojeg su gradjani Jerusalima na Cvijeti docekali sa poklicima „blagosloven onaj koji dolazi u ime Gospodnje“ a samo nekoliko dana kasnije isti taj narod nagovoren od svestenika i narodnih vodja je urlao i vikao protiv Hrista: „raspni ga raspni“.
Slicno je dozivio i Slobodan Milosevic. Osvajajuci postepeno vlast u SRBiji, njega su SRBi masovno podrzali na njegovom putu. Sjetimo se samo njegovog govora na Gazi Mestanu ili na Uscu gde je bilo prisutno preko milion SRBa. Oni su prihvatili i odobrili njegov novi politicki program, da bi deset godina kasnije poput Jevreja u Jerusalimu, nagovoriti od SRBskih neprijatelja i domacih izdajnika ogrntim ruhom „demokratskim“ trazili glavu njegovu.
Poput Irodijade koja je na tanjiru dobila glavu Sv. Jovana Krstitelja, i SRBi su dobili glavu Slobodana Milosevica. Medjutim kao sto je nevina krv Sv. Jovana Krstitelja pala na Iroda i Irodijadu, i nevina krv Slobodana Milosevica pala je na SRBski narod, koji je dobio ono sto je trazio „DEMOKRATIJU“.
U toj „demokratiji“ sve je manje prava i slobode za SRBski narod, koji sada grca pod teretom jarma i okova Novog svetskog poretka, a sve vise nepravde i zuluma. Vreme u kome sada SRBija zivi, slicno je onom iz vremena turskog robstva, kada je vladao ZAKON PRVE BRACNE NOCI. Tada su SRBi u SRBiji, morali svoju mladu prije nego sto je ozene da dovedu kod svog age, da je on prvi ima i obljubi, a oni su morali bosonogi noseci opanke u rukama svojim oko turskog cardaka da trce, i poput pasa konak da cuvaju.
U stvari sada je stanje u SRBiji mnogo gore, nego sto je ono bilo za vreme turskog robstva, jer sada nove age sa Zapada, ne samo sto zele i nastoje da nam skrnave: nase majke, nase zene, nase sestre, nase kceri, vec pokusavaju i sodomiju da uvedu i ozakone u ovoj jadnoj danasnjoj SRBiji, da nam skrnave pred ocima nasim, u ime „demokratije i slobode“ nase oceve, nasu bracu, nase sinove!
A SRBija, cuti i trpi, jer zna ona veoma dobro, da se ponijela kukavicki, izdajnicki i nedostojno ne samo prema Slobodanu Milosevicu, koji je samo na svojoj kozi iskusio vekovnu istinu koji zna svaki ovcar u planini – „tesko onome koga narod uzdigne i podigne“ jer od danasnjeg „SRBina“ nema vece nevjere. Danasnja SRBija ponela se prije svega izdajnicki, kukavicki i nedostojno najprije i najvise prema samoj sebi, i svojim buducim pokolenjima koja ce ubuduce sa pravom da se stide takve SRBije, i svojih prevrtljivih oceva, koji po nicemu nisu zasluzili da se SRBima zovu!
Zato u nedelju 2.Oktombra o.g. izadjimo poput Slavnih predaka nasih na ulice grada Beograda, i ocistimo ulice njegove od pederskog smeca ovoga svijeta. Pokazimo svima, i prijateljima i neprijateljima da u nama SRBima jos uvijek kuca junacko srce Milosa Obilica i Gavrila Principa, Svetog Save i Svetog Kneza Lazara, da smo zadojeni duhom Pravoslavnim, duhom Svetosavskim, a ne satanskim duhom sa trulog Zapada! Budimo ljudi, a ne neljudi, i polomimo zato robske lance u koje nas okivaju slebdenici samog Satane. Zbacimo sa sebe robski jaram i izdajnicki rezim Borisa Tadica, jer „Bog je slobodu stvorio za ljude“! U nedelju cemo da vidimo ko je vjera, a ko je nevjera, ko je SRBin, a ko poturica. Sa vjerom u Boga pobjeda je nasa! Zivjelo SRBstvo! Zivjela SRBija!
Sa politikom Slobodana Milosevica nikada se nisam slagao, i svoj stav povodom njegovih politickih lutanja i zabluda, mnogo sam puta javno rekao njegovim najblizim saradnicima. Medjutim, kako je vreme prolazilo ja sam shvatio da nije samo Slobodan Milosevic kriv za propast SRBstva, vec i mnogi drugi, njegovi blizi i daljni saradnici, a pogotovo oni „SRBi“ koji nisu htjeli da idu u rat, i zivote svoje da izlazu opasnosti zbog SRBa „precana“ po Krajini i Republici SRBskoj Bosni i Hercegovini.
Mnogi SRBi nisu mogli da shvate i da prihvate, da je Jugoslavija kao drzava za uvijek nestala sa karte svijeta, i da je lazno „bratstvo i jedinstvo“ jugoslavenskih naroda i narodnosti bila i ostala najveca prevara i podvala SRBima. Mnogi „SRBi“ sa tom istinom ne mogu da se pomire ni sada, 15-est godina posle rata, i oni jos uvijek osecaju nostalgiju i pate zbog raspada Jugoslavije. To se najbolje vidi iz cinjenice da su mnogi SRBi rasejani posle rata sirom svijeta nastavili i dalje da se druze sa muslimanima, hrvatima, slovencima i drugim narodima iz nekadasnje Jugoslavije, kao da rata nikada nije ni bilo. Takvim „SRBima“ koji su samo trazili izgovor za svoj kukavicluk i izdaju Boga i SRBstva: Pravoslavlja i Svetosavlja, bilo je zato nemoguce objasniti da se SRBija i buducnost Vaskolikog SRBstva u Krajini brani i odlucuje na ratistima zapadno od Drine i Dunava.
Sa takvim „SRBima“ koji nisu zeljeli da brane SRBstvo sa oruzjem u ruci, a takvih „SRBa“ bila je nazalost veoma mnogo u SRBskom narodu, ako ne i vecina, nametnuti rat SRBskome narodu nije se mogao ni dobiti, niti se SRbstvo moglo odbraniti. Zbog toga je Slobodan Milosevic putem pregovora poceo da se „nadmudruje“ sa Medjunarodnom zajednicom, ne shvatajuci da ona u toj igri zmurke, sve ima na svojoj strani, i da vreme radi za nase neprijatelje, a ne za nas SRBe koji osim istine i pravde Bozije nista drugo imali nismo.
Sadeci tako tikve sa djavolom, Slobodan Milosevic je bio zaboravio, da ce one prije ili posle od glavu da mu se razbiju. Kada je to vreme doslo, on vise nije mogao da izbjegne i da spreci svoj odlazak sa vlasti. Posle nasilnog odlaska sa vlasti, Slobodanu Milosevicu su ledja okrenuli i njegovi najblizi saradnici, a neki „politicari“ Slobu su izdali i mnogo ranije. Menjajuci na vreme svoja politicka „ubedjenja“ i stranke, oni su uspjeli tako da prezive pad Milosevicevog rezima, i da pod drugim stranackim oznakama i dalje ostanu na vlasti.
Za razliku od svoji stranackih saradnika, Slobodan Milosevic je poput mnogih drugih mucenika morao sam da ponese svoj krst stradanja, i uspravno da ode na Golgotu – u Hag, da tu pred licem same Satane i cijelog svijeta kaze pravu istinu o pravednoj borbi SRBskog naroda, za oslobodjenje i ujedinjenje Vaskolikog SRBstva. To pravo da SRBi poput svih drugih naroda na svijetu imaju puno pravo da zive po svim Bozijim i ljudskim zakonima, u svojoj jedinstvenoj SRBskoj drzavi, koja ce okupljati sve SRbske zemlje, SRBima je Medjunarodna zajednica, u „ime demokratije“ osporila i uskratila!
Drzanje Slobodana Milosevica u Hagu, pred Bozijim i SRBskim neprijateljima, vredno je svake paznje i postovanja, jer biografija svakog covjeka pise se od njegovog rodjenja pa do smrti. Nas narod je to mudro iskazao svojim rijecima „da konac djelo krasi“. I zaista, kraj ovozemaljskog zivota Slobodana Milosevica bio je viteski, i mucenicki.
Znajuci da svoje lazne optuzbe protiv Slobodana Milosevica, ne mogu sa nicim dokazati, i da ce on njihove podle lazi protiv njega i SRbskog naroda, na Sudu pobiti i razotkriti pravu istinu o mnogim ratnim dogadjajima na prostoru bivse Jugoslavije, da pretnjama i ucijenama ne mogu da slome njegovu cvrstu volju da istraje u odbrani ISTINE i PRAVDE, neprijatelji SRBskog naroda nisu imali drugog izbora nego da Slobodana Milosevica ubiju u Hagu, sto su oni nazalost i ucinili. Tako je Slobodan Milosevic zavrsio svoj ovozemaljski zivot, ostavljajuci mladjim SRBskim pokolenjima vecni primjer kako se pred SUDOM NARODNOG NEPRIJATELJA treba i mora da drzi svaki SRBin.
Tako je Slobodan Milosevic, mozda i nehoticno ponovio zivotni put Gospoda naseg Isusa Hrista, kojeg su gradjani Jerusalima na Cvijeti docekali sa poklicima „blagosloven onaj koji dolazi u ime Gospodnje“ a samo nekoliko dana kasnije isti taj narod nagovoren od svestenika i narodnih vodja je urlao i vikao protiv Hrista: „raspni ga raspni“.
Slicno je dozivio i Slobodan Milosevic. Osvajajuci postepeno vlast u SRBiji, njega su SRBi masovno podrzali na njegovom putu. Sjetimo se samo njegovog govora na Gazi Mestanu ili na Uscu gde je bilo prisutno preko milion SRBa. Oni su prihvatili i odobrili njegov novi politicki program, da bi deset godina kasnije poput Jevreja u Jerusalimu, nagovoriti od SRBskih neprijatelja i domacih izdajnika ogrntim ruhom „demokratskim“ trazili glavu njegovu.
Poput Irodijade koja je na tanjiru dobila glavu Sv. Jovana Krstitelja, i SRBi su dobili glavu Slobodana Milosevica. Medjutim kao sto je nevina krv Sv. Jovana Krstitelja pala na Iroda i Irodijadu, i nevina krv Slobodana Milosevica pala je na SRBski narod, koji je dobio ono sto je trazio „DEMOKRATIJU“.
U toj „demokratiji“ sve je manje prava i slobode za SRBski narod, koji sada grca pod teretom jarma i okova Novog svetskog poretka, a sve vise nepravde i zuluma. Vreme u kome sada SRBija zivi, slicno je onom iz vremena turskog robstva, kada je vladao ZAKON PRVE BRACNE NOCI. Tada su SRBi u SRBiji, morali svoju mladu prije nego sto je ozene da dovedu kod svog age, da je on prvi ima i obljubi, a oni su morali bosonogi noseci opanke u rukama svojim oko turskog cardaka da trce, i poput pasa konak da cuvaju.
U stvari sada je stanje u SRBiji mnogo gore, nego sto je ono bilo za vreme turskog robstva, jer sada nove age sa Zapada, ne samo sto zele i nastoje da nam skrnave: nase majke, nase zene, nase sestre, nase kceri, vec pokusavaju i sodomiju da uvedu i ozakone u ovoj jadnoj danasnjoj SRBiji, da nam skrnave pred ocima nasim, u ime „demokratije i slobode“ nase oceve, nasu bracu, nase sinove!
A SRBija, cuti i trpi, jer zna ona veoma dobro, da se ponijela kukavicki, izdajnicki i nedostojno ne samo prema Slobodanu Milosevicu, koji je samo na svojoj kozi iskusio vekovnu istinu koji zna svaki ovcar u planini – „tesko onome koga narod uzdigne i podigne“ jer od danasnjeg „SRBina“ nema vece nevjere. Danasnja SRBija ponela se prije svega izdajnicki, kukavicki i nedostojno najprije i najvise prema samoj sebi, i svojim buducim pokolenjima koja ce ubuduce sa pravom da se stide takve SRBije, i svojih prevrtljivih oceva, koji po nicemu nisu zasluzili da se SRBima zovu!
Zato u nedelju 2.Oktombra o.g. izadjimo poput Slavnih predaka nasih na ulice grada Beograda, i ocistimo ulice njegove od pederskog smeca ovoga svijeta. Pokazimo svima, i prijateljima i neprijateljima da u nama SRBima jos uvijek kuca junacko srce Milosa Obilica i Gavrila Principa, Svetog Save i Svetog Kneza Lazara, da smo zadojeni duhom Pravoslavnim, duhom Svetosavskim, a ne satanskim duhom sa trulog Zapada! Budimo ljudi, a ne neljudi, i polomimo zato robske lance u koje nas okivaju slebdenici samog Satane. Zbacimo sa sebe robski jaram i izdajnicki rezim Borisa Tadica, jer „Bog je slobodu stvorio za ljude“! U nedelju cemo da vidimo ko je vjera, a ko je nevjera, ko je SRBin, a ko poturica. Sa vjerom u Boga pobjeda je nasa! Zivjelo SRBstvo! Zivjela SRBija!
Учинимо оно што је учинио и сам Кнез Лазар, непосредно пре
самог боја, благословимо нашу војску благословом силним, ми
Његови следбеници:
БОГ БЛАГОСИЉА СВАКОГ СРБИНА
КОЈ` ДОЛАЗИ У БОЈ НА КОСОВО!
У ЖИВОТУ МУ СВЕ РОДНО БИВА:
И У ПОЉУ БЈЕЛИЦА ПШЕНИЦА,
И У БРДУ ВИНОВА ЛОЗИЦА,
И У КУЋИ ВЕСЕЛА ДЕЧИЦА,
И ПОТОМСТВУ ПУНО ПОТОМАКА
-СВЕ ДОК ЈЕ СВЈЕТА И ДОК ЈЕ ВЈЕКА!
И ВОЈНИЦИ, БЛАГОСЛОВ ВАМ ДУШИ
ЦАРСТВО СРБСКО СВАГДА ЧУВАЈУЋИ
-СВЕ ДОК ЈЕ СВЕЈТА И ДОК ЈЕ ВЈЕКА!
ВЕЛИКАШИ, БЛАГОСЛОВ ВАМ ДУШИ
ЦАРСТВО СРБСКО УЈЕДИЊУЈУЋИ
-СВЕ ДОК ЈЕ СВЈЕТА И ДОК ЈЕ ВЈЕКА!
Овим балгословом, упућен искључиво ОБИЛИЋИМА, већини рода срБсОГА,
Господ заједно са нама војује за спасење Царства срБскОГА!
Благословом се ОБИЛИЋИ у својим срцима ослобађају СТРАХА /од „сили-
не“ непријатеља/, и они бивају СЛОБОДНИ у ДУХУ!!!
Бранковићи нису више експлицитно под КЛЕТВОМ, али су лишени БЛАГО-
СЛОВА, а то му испада на исто: они у срцу нису без СТРАХА – немају
СЛОБОДУ у ДУХУ, а са СТРАХОМ у срцу и без СЛОБОДЕ у ДУХУ бивају по-
ражени /сопственим СТРАХОМ/!
Није без основа вековна мудрост народа срБскОГА – да „БОЈ НЕ БИЈЕ
СВИЈЕТЛО ОРУЖИЈЕ, ВЕЋ БОЈ БИЈЕ СРЦЕ У ЈУНАКА!“
Што више СЛОБОДЕ у ДУХУ у срцима ОБИЛИЋА,
то вишеструко /више/ страха у срцима БРАНКОВИЋА и њихових ментора!
БОЈ, БИТКА – МОРАЈУ ПРВО БИТИ ИЗВОЈЕВАНИ У СРЦИМА НАШИМ, а онда
бива и у простору и времену!
Када НЕПРИЈАТЕЉИ БОГА И ЧОВЕКА виде колики је број ОБИЛИЋА, без страха у срцима својим, разбежаће се сами од себе, а да се на њих
не баци ни један једини каменчић.
Са великом СЛОБОДОМ у ДУХУ, без страха у срцу, ОБИЛИЋИ ће својом
појавом ослободити СТРАХА и многе ПОЛИЦАЈЦЕ, па ће им се и они
придружити и тако јсано ставити до ЗНАЊА актуелној власти да је
КОСМЕТ ПИТАЊЕ ЖИВОТА ИЛИ СМРТИ ЗА СРБСКИ НАРОД, а не ПАРАДА-ШАРАДА
болесних, који, и када би хтели, не смеју да одустану од свог из
иностранства диригованог БОЛЕСНОУМЉА!!!
Што више СЛОБОДЕ у ДУХУ ОБИЛИЋА – тим већа СВЕТИЊА КОЈА СЕ БРАНИ!
Што више СЛОБОДЕ у ДУХУ ОБИЛИЋА – тим већа близина БОЖИЈА!
Што више СЛОБОДЕ у ДУХУ ОБИЛИЋА – тим већи СТРАХ код НЕПРИЈАТЕЉА!
Драган Славнић