logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Србија, Друштво    Аутор: Владислав Б.Сотировић    1.031 пута прочитано    Датум: 26.09.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Јасеновац

У новијој повести јужнословенских народа феномен титоистичког преузимања власти на просторима Југославије

+++

још увек остаје недовољно разјашњен услед низа околности од којих су најбитније по нашем мишљењу две:

  • Недостатак архивске грађе, и
  • Невољност државних повесничара да истерају истину на чистац.

Што се тиче околности недостатка релевантних повесних источника за период грађанског рата и насилне комунистичке револуције 1941. г. – 1945. г. морају се напоменути основни разлози за овакво де факто стање ствари:

  • Победник у грађанском рату, тј. Титоисти, је смишљеном и добро организованом политиком уклањања, па чак и физичког уништавања, како своје сопствене тако и „непријатељске“ архивске грађе успео да у кратком временском раздобљу након окупације Србије и Београда у јесен 1944. г. елиминише све компромитујуће аутентичне и оригиналне документе који би могли у већој или мањој мери да оспоре политикантску пропаганду званичне титоистичке историографије након рата. Тако, нпр., у југословенским архивама се не могу наћи кључна документа о отвореној сарадњи Титових партизана са усташама, шиптарским балистима и Немцима као и о отвореној антисрпској политици и војним акцијама титоистичког Врховног штаба као и њему потчињених оперативних командних штабова на терену. Стога су у овом контексту сачувана немачка и италијанска документа као и мемоарска литература немачких и италијанских команданата (нпр. аустријског генерала у служби Вермахта Глезеа фон Хорстенауа) од кључне важности за разоткривање праве истине о политици и циљевима борбе Политбироа КПЈ у времену борбе за преузимање власти у Југославији за време Другог светског рата (ДСР).
  • Победник је такође, исто тако добро смишљеном политиком, убацивао фалсификована документа а нарочито фалсификоване фотографије у фајлове супарничке стране а који се и дан данас могу наћи по разноразним архивама широм бивше Југославије али се ова политика фалсификовања повесних источника нарочито систематски примењивала у случајевима када је требало компромитовати руководећи кадар Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) под командом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића.

Разлози за овакву политику убацивања фалсификата у фајлове „четничке“ грађе се лако могу објаснити и схватити уколико се зна да је већ од самог почетка грађанског рата па све до самог његовог краја ЈВуО био и остао једини војно-политички непријатељ који је озбиљно стајао на титоистичком путу преузимања власти па стога није нимало чудно да су сами Титоисти грађански рат и започели у јулу 1941. г. и настојали да га скончају тек хватањем живог команданта ЈВУО шзо им је и коначно пошло за руком 1946. г. Ђенерал им је био потребан много више жив него мртав како би га званично „у име народа“ на монтираном стаљинистичком типу процеса осудили за колаборацију са окупатором и тако бар чисто формално легализовали свој бандитско-револуционаран начин отимања власти у земљи огромним делом и преко директне сарадње партизанских војних формација како са иностраним окупатором тако и пре свега са њиховим домаћим сателитима а пре свега хрватско-бошњачким геноцидним усташама.

Ево и само два, ради документоване илустрације, примера како су након рата комунистички победници производили лажне документе које су убацивали у фајлове четничке архиве као оригиналне источнике а затим се на њих позивали сваком згодном приликом:

  • Једна од омиљених фалсификаторских махинација комунистичке послератне квази историографије се односила на избацивање имена четника Драже Михаиловића са званичних немачких плаката којима се становништво у Србији обавештавало ко и зашто треба да буде стрељан. Наиме, у послератној дневној политици и историографији су приказивани само они делови оваквих јавних спискова за стрељање „бандита“ који су садржавали имена партизана, њихових јатака или симпатизера док су са истог тог оригиналног плаката имена четника ДМ једноставно или прекривана или су ретуширане поједине речи како читалац не би могао да схвати да су поред „бандита“ Јосипа Броза Тита у истом реду за стрељање били и „бандити“ Драже Михаиловића. Ево једног таквог примера. У Историјском архиву града Ниша се може наћи плакат датиран 10. јула 1943. г. са следећим текстом:

У ноћи између 30. 4. и 1. 5. 43. нападнут је и смртно рањен један бугарски стражар на железничкој прузи Лесковац-Грделица. Као одмазда стрељани су 8. 7. 43. у Нишу следеће наведени комунисти (следи списак од 45 особа).

Међутим, на овом месту су ретуширане и речи које стоје у оригиналу у наставку: и присталице Драже Михаиловића. Да ствар буде још гора овај документ се приказивао без завршног текста испод списка стрељаних а који гласи:

Остали таоци, ухапшени комунисти и присталице Драже Михаиловића јамче за то, да дела саботаже и насиља престану (датум: 10. јул 1943., Фелдкомандант).

Ипак, уколико се прочита и немачки извештај о истом том случају стрељања јасно је да се у наведеном случају плаката ради о фалсификату јер тај извештај гласи:

Као одмазда за убиство једног бугарског стражара у околини Лесковца, фелдомандант Милер је стрељао 8. 7. 1943. 50 присталица ДМ и комуниста. Бадер[i].

  • Још бестијалнији пример титоистичке методе силовања источника је случај са егзекуцијом групе талаца комуниста и четника од стране Немаца 31. јуна 1943. г. а ради се о плакату којим је облепљен читав Ниш 5. августа 1943. г. Наиме, у књизи Заплање у НОБ-у 1941-1945[ii] на стр. 238 је објављен плакат са „Саопштењем“:

Као одмазда за убиство сеоског старешине Миливоја Јовановића, из Радовца, 15. 6. 1943 и за напад и делимично уништење рудника код Алексинца 8. 6. 1943 стрељани су 31. 6. 43 по наредби командујућег генерала и заповедника у Србији – Београд – 25 комуниста.

Међутим, у оригиналном плакату стоји и наставак текста а који гласи: …и 15 присталица Драже Михајловића:

Оно што су аутори ове књиге урадили је да су списак од 15 стрељаних четника једноставно откинули а наравно списак од 25 стрељаних комуниста оставили. Срећом за ову прилику у Историјском архиву у Крушевцу се чува оригинал овог плаката од 5. августа 1943. г. на коме су у првој половини списка стрељаних наведени „Комунисти:“ (25) а у доњем делу „Присталице Драже Михајловића:“ (15)[iii].  

Ипак, без обзира на горе наведене ставке, југословенски повесничари, било режимски или не, до сада нису успели да дају одговор на вероватно круцијално питање у вези са техником титоистичког преузимања власти:

Зашто су се етнички Срби – сељаци прикључивали Титоистима?

У покушају одгонетања ове загонетке као прво што треба истаћи је то да су највећи део борачког састава титоистичких војних формација чинили управо Срби – сељаци, али не и припадници других народа и народности, док је командни кадар истих тих јединица у великом броју случајева био несрпски. Дакле, питање се своди на то зашто су српски сељаци пристајали да им командују неСрби и да им (не)српски политички комесари испирају мозгове опроштајничком политиком „братства и јединства“ са својим сопственим (хрватско-бошњачким) кољачима-садистима.

Као друго, идеолошки је комунистички Титоизам био далеко од патријархалног конзервативизма једног српског сеоског домаћина који се, истина, нашао у ситуацији без куће и огњишта са покланом фамилијом али који је ипак на терену могао да бира између Титоиста и ЈВУО са могућношћу пребацивања из једног (хрватско-титоистичког) табора у други (југословенско-српско-четнички).

Као треће, већ борећи се на страни Титоиста, српски домаћин је врло лако могао да види и схвати да се у суштини бори против интереса свог сопственог народа и да му командују србофоби најразноврснијих профила и то са ознакама стране (совјетске Црвене) армије па стога остаје необјашњен феномен масовнијег непребегавања на страну ЈВуО из титоистичких редова[iv].

На ова горућа питања режимска титоистичка историографија је давала неубедљива фразеолошка објашњења по принципу „црно-бело“ типа, нпр. да је слободарски дух српског домаћина од почетка самог рата врло добро осетио ко се стварно бори против окупатора, итд. Овакве пропагандне флоскуле ћемо коначно оставити по страни јер једноставно не одговарају истини на терену али ћемо покушати да дамо одговор на горе постављено питање уз помоћ једног, али сматрамо епохалног, архивског документа који објашњава сву суштину титоистичког начина борбе за освајање власти. Наиме, иако су победници након рата настојали да елиминишу, на овај или онај начин, сву за њих компромитујућу грађу остао је ипак незнатан број таквих компромитујућих докумената углавном услед нехата, тј. несавесно обављеног посла од стране оних који су требали да их уклоне од јавности и стручњака-повесничара – тј. од стране титоистичких архивара-цензора.

Такав један „залутали“ документ се може наћи у Архиву Војно-историјског института у Београду у фајлу Штаба врховне команде (ЈВУО) – Четничка архива, под ознаком К-12, 30/12. Ради се конкретно о делу излагања Моше Пијаде на Првом заседању тзв. АВНОЈ-а новембра месеца 1942. г. у Бихаћу. Ево конкретно како је овај високи члан КПЈ и њеног Политбироа кратко и јасно објаснио који је то најбољи пут стварања комунистичке армаде под руководством Јосипа Броза Тита:

„Потребно је зато створити толико много бескућника, да ови бескућници буду већина у држави.

Стога ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације. Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити нама, јер ћемо им обећати велику пљачку.

Теже ће бити са онима који имају неки посед. Њих ћемо повезати узасе предавањима, позоришним представама и другом пропагандом… Тако ћемо постепено проћи кроз све покрајине. Сељак који поседује кућу, земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од њих морамо начинити бескућнике, пролетере… Само несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу створити, масе у очајање бацити, ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира…“

Након читања овог Пијадиног излагања (по овом члану Политбироа је све до недавно једна од централних београдских улица, садашња Дечанска, носила име), које је срочено у виду конкретних смерница за деловање изречених једноставним и јасним језиком без икаквог камуфлажног увијања из простог разлога јер се и сам језик излагања морао прилагодити образовној разини горштачко-партизанског аудиторијума, многе ствари и конкретни догађаји из периода 1941. г.−1945. г. постају много разумљивији. За крај, овде ћемо навести само оне најбитније:

  • Титоисти су се могли ослонити само на српског сељака, и то поготово са простора геноцидне НДХ, обзиром да су се све друге народности чврсто определиле за колаборацију са окупатором или његовим квислинзима. Припадници других народа и националних мањина су бивали пропагандно освајани тек од јесени 1943. г., тј. од момента када је било свима јасно ко ће добити а ко изгубити рат у светским оквирима што је индикативно назначено Техеранском конференцијом. Међутим, неСрби су прелазили на титоистичку страну поглавито стога што им је комунистички агитпроп отворено обећавао и гарантовао нереваншистичку политику како у току остатка тако и након рата за геноцид (фактички етноцид) над Србима у току читавог рата.
  • Усташко-титоистичка сарадња на просторима Босне, Херцеговине, Лике, Баније и Кордуна је и једнима и другима доносила конкретне користи: усташе су као јуришни шуцкор одреди римокатоличке цркве чистили западне делове Југославије од „шизматичних неверника“ док су у исто то време на тај начин стварали и бескућнички пролетаријат за Титове партизане уз помоћ кога је Броз требало да дође на власт у Београду како би легализовао покоље Срба преко Дрине и рассрби саму Србију сводећи у исто време њене остатке (проширени Београдски пашалук) на словеначко-хрватску економску, финансијску и политичку колонију.
  • Комунистичка војска Јосипа Броза Тита се поглавито кретала преко територија насељеним Србима у оквирима НДХ сакупљајући преживеле српске сељаке које је након укључивања у партизанске редове политички комесаријат партизанских одреда требао да у што краћем временском периоду морално-политички преваспита у духу борбе против „великосрпског национализма“ и послератног братског суживота управо са онима који су од српског сељака западно од Дрине и направили пролетерског бескућника, тј. сиров материјал за комунистичку идеолошку обраду.
  • Комунисти су плански, иако војно-тактички бескорисно, нападали јаке немачке снаге по систему „пуцај па бежи“ у Србији 1941. г. како би намерно створили критичну масу бескућника и осветољубивих незадовољника након немачких одмазди без икакве намере да им прискоче у помоћ и спасу их са губилишта (пример крвавог крагујевачког октобра).
  • Како за време, тако нарочито након рата, добростојећи српски сеоски домаћини (тзв. кулаци), као и многи други којима куће нису биле спаљене, су искусили сву жестину титоистичке освете јер су успели да избегну судбину бескућника а самим тим и потенцијалних Брозових сабораца који су требали да га преко српских костију и спаљених имања доведу на власт на Дедињу.

Напомене:

[i] Архив Војно-историјског института, Београд, Немачка архива, К-32, документ број 30/1. Да овом приликом само напоменемо да се овај случај односи на напад четника Драже Михаиловића на бугарске војнике у Грделици. Обзиром да истрага није била у стању да утврди ко је био нападач приступало се уобичајеној пракси стрељања подједнаког броја и комуниста и четника талаца. Конкретно, ових или 45 или 50 талаца су стрељали Бугари на Бубњу поред Ниша 7. и 8. јула 1943. г.

[ii] Дејановић Љубо Драгољуб, Стаменковић Ђорђе, Заплање у НОБ-у 1941-1945, Ниш, 1978.

[iii] Историјски архив Ниша, Архивски фонд „Вариа“ (збирка плаката).

Овде само да додамо да постоје и документа са фалсификованим потписима Николе Калабића (тј. читава писма) као нпр. једно датирано 19-20 децембра 1945 као и ретуширане фотографије четничких команданата а омиљени „објект“ је био опет Никола Калабић коме је приписана и лажна издаја врховног команданта ЈВуО. Ипак, мора се истаћи да је од стране Титоиста убедљиво најподмуклији подметнути фалсификат наводно писмо (и то у две верзије латиницом) које је тобоже Дража Михаиловић упутио „d-ru ALOJZIJU STEPINCU, nadbiskupu zagrebačkom i metropoliti hrvatskom“ 15. априла 1945. а у коме се тражи присна сарадња са „хрватским народом“ (читај са усташким крвницима) уз Степинчев благослов ради сузбијања комунистичке победничке плиме. Ако ништа друго, да заобиђемо расправу о оригиналности овог писма са техничке тачке гледишта, било би апсолутно нелогично да пред сам крај рата Михаиловић тражи присну сарадњу са усташама против којих се до тада борио и које напуштају и Загреб и остатак Југославије за неколико дана притом одлично знајући да су и Павелићеве усташе и Брозови партизани две исте хрватске војске чији је крајњи циљ уништавање Српства. На тако ниске моралне гране ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић засигурно није никада спао за разлику од Хрвата Броза Тита који је на тим гранам чврсто стајао од самог почетка рата па до његовог завршетка.

[iv] Што се тиче феномена ефекта „Црвене армије“ он се донекле можда и може рационално објаснити титоистичком лажном пропагандом на самом терену да је то „руска“ војска како би се управо српско-православни елемент и придобио за своје војне формације. На ову подлу титоистичку подметачину су се нарочито „пецали“ у Црној Гори и Херцеговини. Познато је у овом контексту да су још у лето 1941. г. Титоисти пропагирали на заједничким сеоским народним зборовима са четницима да је наводно „углављена“ женидба краља Петра Другог Карађорђевића са Стаљиновом ћерком.

———————————————————

 Владислав Б. Сотировић

 

 

 

 

 

 

 

http://www.crucified-kosovo.eu

vladislav-b-sotirovic@crucified-kosovo.eu




1 коментар у вези “„Ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира“”
  1. Posle proterivanja partizanskih jedinica iz SRBije krajem 1941 i pocetkom 1942 godine, partizani nisu vise mogle u SRBiju da se vrate do 1944 godine. To znaci, da komunisti u SRBiji kod naroda nisu imali uporiste i njegovu podrsku za njihovu antisrbsku i bezboznicku komunisticku revolvuciju, jer ono malo partizana sto je SRBiji bilo ostalo posle isterivanja partizana iz SRBije, i njihovog Vrhovnog Staba sa Titom na celu krajem 1941 godine, pa do njihovog povratka u SRBiju uz pomoc sovjetskih tenkova i angloamericke avijacije koja je bombardovala SRBske gradove, vreme su proveli u sakrivanju i bezaniji ispred SRBskih nacionalnih snaga Generala Draze, Milana Nedica i pripadnika ZBOR-a!

    Najveca vojnicka i politicka greska nacionalnih snaga u SRBiji, bila je u tome sto one nisu nastavili gonjenje partizanskih jedinicai preko Drine, u Bosni, do njihovog potpunog unistenja. U Bosni su partizani uspjeli da se oporave od poraza kojeg su dozivjeli u SRBiji, i da popune svoje desetkovane partizanske odrede, od SRBskog naroda koji je uspio da izbjegne i prezivi ustaske pokolje. Svojom vjestom propagandom, pretvarajuci se da su oni kao partizani dosli iz SRBije da pomognu SRBskom narodu u Bosni, u njegovoj borbi protiv okupatora i domacih izdajnika, partizani su uspjeli mnoge SRBe da prevare, i tako da omasove svoj partizanski pokret, u koji ce prije partizanskog povratka u SRBiju, uz pomoc “Saveznika” Sovjeta, Engleza i Amerikanaca, da budu primljene mnoge domobranske pa cak i ustaske jedinice. One ce poslije po SRBiji da nastave svoj zapoceti posao na unistenju SRBstva: streljajuci bez suda i sudjenja mnoge SRBske domacine, ali sada ne vise u domobranskim i ustaskim uniformama, vec kao pripadnici “Narodno Oslobodilacke Vojske” kako su partizani sami sebe zvali.

    Malo je poznato, da su najvece zlocine po “oslobodjenju” Beogradu i Vojvodine: silovanja i druga zvijerstva pocinile ustase u sovjetskim uniformama, a ne pravi pripadnici Crvene Armije. Ustaska bojna iz Hrvatske, ratujuci sa Nemcima na Istocnom frontu protiv Sovjeta, zarobljena je posle pada Staljingrada, i na trazenje Josipa Broza Tita, ona je 1944 g. oslobodjena iz zarobljenistva, presvucena, naoruzana i tako opremljena sa Crvenom Armijom dosla u Beograd, u kome je njezin proslavljeni ustaski komadant Mesic, stric poznatog hrvatskog politicara Stipe Mesica, postao Prvi komadant novo osnovane Titove garde, a njegove ustase u sovjetskim uniformama prvi titovi gardisti. Ustaskog komadanta Mesica, prepoznao je jedan partizan sa Banije, kome su Meisceve ustase pod njegovom komandom tokom 1941 godine pobile cijelu porodicu. Neverujuci svojim ocima, on je pomislio da se Mesic kao ustaski komadant lazno presavukao u uniformu komadanta Titove garde, i zato je izvadio pistolj i ubio ga na sred ulice. Kakva je njegova sudbina dalje bila, nije mi poznato!

    Istine radi treba kazati da je Staljin za razliku od Cercila koji je protezirao Tita kao engleskog spijuna i masona od pocetka rata, Staljin sve do kraja 1943 godine sa jugoslavenskom kraljevskom vladom u Londonu, odrzavao diplomatske odnose. Posle odrzane sjednice u Jalti Staljin je prihvatio dio kolaca kojeg su njemu kao “savezniku” velikodusno ponudili Ruzvelt i Cercil, i priklonio se njihovoj politici o podjeli Jugoslavije na interesne sfere. Do podjele Jugoslavije na interesne sfere po zamisli SRBomrzca Cercila, doslo je 50 godina kasnije,raspadom Jugoslavije 1991 godine.

    Kralj Petar 2. zbog svojih mladih goidna, neiskusan u politici, a okruzen sa izdajnicima nije mogao nista korisno i dobro da ucini ni za sebe samoga, a kamo li za zemlju u kojoj je bjesnio gradjanski rat. Nalazeci se pod pritiskom svojih “savjetnika” koji su bili Cercilovi ljudi u njegovom okruzenju, on je cesto puta menjao zbog toga svoje misljenje, tako da niko vise ozbiljno nije ni poklanjao paznju tome sta mladi Kralj Jugoslavije misli i govori. Njegovi stavovi zbog toga bili su prevrtljivi i nesigurno, sto je Cercil naveliko koristio u svojim politickim planovima o buducem ustrojstvu Evrope i svijeta.

    Takvo njegovo ponasanje postalo je posebno vidno kada je Kralj Petra 2. preko radio Londona na SRBskom jeziku, pozvao septembra mjeseca 1944 godine sve pripadnike KJV u Otadzbini, koji su njemu kao Kralju bili vjerni i odani, a to znaci sve cetnike Draze Mihajlovica, da predju na stranu partizana. Bila je to prava izdaja SRBskog naroda od strane Kralja, i zabadanje noza u ledja Generalu Drazi Mihajlovicu i njegovim cetnicima, u njihovoj opravdanoj borbi protiv Tita i nasilja kojeg su komunisti sa sobom donosili!

    Medjutim, da bi Tito zaista bio legalni gospodar Nove Jugoslavije, Cercil je vrsio na mladog Kralja Petra 2. pritisak da se osnuje namjesnistvo koje ce voditi sa Titom pregovore o buducem drustveno politickom uredjenju zemlje. Posle kraceg odupiranja Kralj je pristao i na taj Cercilov zahtjev, i za svog zastupnika izabrao Hrvata Subasica, dajuci mu puno ovlascenje da u ime Kraljevske vlade u Londonu, i njegovo kao Kralja moze sa Titom da pregovara o buducem drustveno politickom uredjenju Jugoslavije. Subasic je u ime Kralja Petra 2. prihvatio da pitanje o drustveno politickom uredjenju zemlje i Kraljevom polozaju resi novo osnovana “Narodna Skupstina” Jugoslavije. Ona je legaln, vecinom glasova zabranila mladom Kralju povratak u zemlju, oduzela mu drzavljanstvo i “legalno” u duhu zapadne demokratije izabrala Tita za presjednika Socijalisticke Federativne Narodne Republike Jugoslavije, koja ce poslije prema potrebi komunista u njihovoj borbi protiv SRBa menjati svoje ime. Tako je Tito, zahvaljujuci najprije pomoci Cercila, a zatim i Staljina, zbog Kraljeve nesposobnosti i izdaje njegovih saradnika legalnim putem dosao na vlast u Jugoslaviji, i SRBski narod zavio u 50-to godisnje komunisticko robstvo, koje ce SRBstvu vise nanijeti stete nego petovjekovno robstvo SRBa pod Turcima. Ako su SRBi iz svoje daljnje i bliznje proslosti nesto naucili, bice im to od velike koristi u buducnosti, a ako nisu, onda ce pocinjene greske da ponavljaju sve dok se ne opamete ili dok nebudu nestali sa lica zemlje!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo