logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Америка, Србија, Европа    Аутор: Владислав Б.Сотировић    1.033 пута прочитано    Датум: 15.09.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Поводом новообновљене јавне и гласне пропаганде преко масмедија

Владислав Б. Сотировић, 15.09.2011

+++

за дубоко замрзавање недодирљивости непогрешивости личности Јосипа Броза Тита јер је он „увек проналазио најбоља решења“,  као и најављеног доласка у Београд групе ратних ветерана из САД-а на судско рочиште поводом захтева за рехабилитацију Драже Михаиловића (27. септембра 2011. г.), и фактички његове ЈВуО, како би сведочили у ђенералову корист, поставља се питање где су били извори моћи за грађење највећег култа личности (једног класичног малограђанина и носиоца комплекса ниже вредности још од раног детињства) у савременој балканској повести – Ј. Б. Тита. Поред обилате финансијско-политичке подршке НАТО пакта од самог свог оснивања 1949. г. па све до Титове смрти, култ личности овог загорског машин-бравара се калио и на ординарним лажима и фалсификатима из доба „народноослободилачке борбе југословенских народа и народности“ као и на идеолошко-политикантским произвољним интерпретацијама историјске грађе која је прошла кроз ОЗНА-шко-УДБА-шки једнопартијски филтер морално-политичке подобности. У ту сврху су, на пример, коришћени немачки документи о наводним немачко-четничким споразумима у Србији за време Другог светског рата.
Наиме, у другој половини 1943. г., када је свима, сем ваљда Хитлеру, било јасно да ће Рајх изгубити рат (питање је било само када) немачка команда Југоистока је почела да примењује нову тактику како би крај рата што више продужила. Тако се почињу појављивати у званичним локалним немачким извештајима и документима са простора тзв. Недићеве Србије некакви споразуми са Михаиловићевим четницима који су уследили као последица претходно наводно потписаног примирја између ове две војне формације. Тако можемо наћи у немачким документима да је „примирје“ и „споразум“ 28. новембра 1943. г. потписано са командантом Горске краљеве гарде капетаном Николом Калабићем, затим 14. децембра 1943. г. са капетаном Михајлом Ћаћићем и на Божић по јулијанском календару са потпуковником Љубом Јовановићем.
Оно што једном објективном и непристрасном повесничару (читај некомунистичком) одмах боде очи након летимичног погледа на ова немачка документа јесте неоспорна чињеница да ниједан од њих није потписан нити од једног јединог равногорског официра који је наводно „углавио“ билатерални уговор са немачким окупатором. Уколико упоредимо ова документа са оним правим документованим споразумима између Вермахта и Титових партизана из марта, априла и маја исте те 1943. г. године видећемо да у „четничко-немачким споразумима“ нема чак ни класичних записника са одржаних преговарачких састанака нити пак извештаја о току самих преговора. Можемо само поставити питање како су увек педантни Немци (било нацисти или не) у новембру и децембру 1943. г. дозволили себи овако велики бирократско-административни пропуст тим више што „споразуми“ са равногорцима стварно и постоје на папиру али из неког разлога нису потписани и са четничке стране. Објашњење је у суштини једноставно – Вермахт је стварно и настојао не само да ступи у контакт са месним четничким командантима већ и да их приволи на војну сарадњу против комуниста како би се унутрашња пета колона разбила пре појављивања совјетских тенкова на Дунаву.
Представници равногорске информативне службе су се у појединим случајевима и одазивали на немачке позиве на разговор у намери да просто виде шта то Немци хоће али су сваку сарадњу са Вермахтом било оверену речима или пером одбијали не само стога што је оперативни командант ђенерал Михаиловић био стриктан по том питању током читавог рата већ и из личних моралних обзира. Међутим, након ових прелиминарних разговора Немци су самоиницијативно писали „тајне споразуме“ са Дражиним четницима и слали их за Берлин и растурали по Србији као готова ствар и то из два разлога:
 да би утицали на Берлин да преформулише своју политику на Балкану. Хитлер наиме ни по коју цену није хтео ни да чује о немачкој сарадњи са југословенским „бандитима“ како са партизанима тако ни са четницима а награда за Титову и Дражину главу од по 100.000 рајхсмарака у злату с јесени 1941. г. је још увек важила. Стога је сам Хитлер поништио „Мартовске споразуме“ (из 1943. г.) између Титових партизана и немачке команде на простору НДХ.
 „лажним споразумима“ са четницима, тј. њиховим јавним објављивањем по Србији, водио се тзв. „специјални рат“ против „дражиноваца“ како би се читав Равногорски покрет дискредитовао и тако индиректно и натерао на сарадњу.
О каквим се „споразумним“ тачкама (тј. обавезама) радило (односно, до чега је Немцима у Србији стварно и било стало) може се видети из текста послатог извештаја за Берлин о „усменом“ договору са четничким командантом Раваничке бригаде, капетаном II класе Михаилом Ћаћићем (овај усмени „уговор“ је наводно постигнут 25. децембра 1943. г., а зашто није исти тај уговор касније и потписан, бар са четничке стране, остаје велика непознаница):
 обе стране прекидају међусобне борбе (што је директан доказ да су четници ратовали против Немаца као и да су Немци организовали потере и офанзиве против четника).
 Немци неће хапсити цивиле-јатаке нити стрељати таоце из разлога што припадају покрету ђенерала Михаиловића.
 тачно наведена и разграничена област се препушта локалном четничком старешини да је очисти од партизана, тј. Немци чувају своју крв а пуштају Србе да се међусобом разрачунају.
 договор је имао временски ограничено дејство (у овом случају је важио до 15. јануара наредне године, тј. све скупа само три седмице).
Мора се истаћи да је у односу на овакве исфабриковане немачке „споразуме“ са четницима Драже Михаиловића стварно стање на терену у Недићевој Србији током читавог ратног периода а поготову након Стаљинградске и Курске битке било ратно. С друге стране, сам Дража је сматрао да у принципу није наодмет користити једне непријатеље против других исто као и могућности да се некако од Немаца дође до оружја и муниције и тако колико-толико парира Титовим партизанима који су за разлику од четника били обилато снабдевани и оружјем и муницијом и сваком другом војном опремом како од Совјета тако и од Англо-Американаца и то оружје углавном користили против четника који су им били у почетку главни а од средине 1943. г. и једини стварни непријатељи. Чича је овакве тајне задатке набавке оружја и муниције од Немаца и то углавном преко недићеваца поверавао искључиво малом и поузданом броју људи (што ће рећи да су четници ДМ формално на овај начин оружје добијали не од Немаца већ од недићеваца). Свима другима је сваки контакт са Немцима, а поготово преговарање, било најстроже забрањено и то из разлога кога је сам Чича навео у једном писму да такве везе са Немцима иду само њима у рачун са крајњим циљем да прво компромитују а затим и потпуно униште четнике (након уништења партизана уз помоћ четника). Ђенерал је своје команданте одвраћао не само од преговора и споразума са Немцима већ, и са недићевцима, и поготово и нарочито не, и љотићевцима како би се сачувао морални углед четничке организације код западних савезника и самог народа у земљи без обзира на све практично-национално-политичке негативне консеквенце овакве (сулуде) политике. Стога Дража тих дана издаје и стриктну Наредбу која се састоји из две тачке:
 Немци су се све до сада служили разноразним преварама како би похапсили и стрељали четничке команданте. Команданти Дангић у Босни и Херцеговини и Павле Ђуришић у Црној Гори и Санџаку су управо жртве овакве немачке преваре и стога се Немцима никада не сме и не може веровати.
 потребно је да се четничка Врховна команда одмах извести о сваком појединачном покушају локалних четничких команданата да ступе у везу са Немцима. Без стриктне дозволе саме Врховне команде забрањује се вођење појединачних преговора са непријатељем. Сви гласови о наводним четничким споразумима са Бугарима и Немцима су лажни и требају се одмах демантовати.
Ђенерал је у појединим случајевима дозвољавао да се од недићеваца узме понуђено оружје (али без икаквог склапања формалног споразума о сарадњи) за борбу против антисрпског белосветског титоистичко-комунистичког олоша а овакву четничку политику у грађанском рату на простору Србије који су Титови партизани отпочели у јесен 1941. г. упркос договореном споразуму између Драже и Тита из септембра 1941. г. је рационално и национално образлагао речима да су управо комунисти највећи непријатељи Српства – „зло које морамо уништити по сваку цену“ али и као „смртне непријатеље Европе“. Колико је био у праву Срби са обе стране реке Дрине су се врло брзо уверили одмах након завршетка рата. Чак и данас (2009. г.), један бивши „јахач попова“ након рата (Драгољуб Мићуновић – Демократска странка) углављује у Загребу званичну посету Иве Санадера Србији уз необавезу да се извини Србима за хрватски геноцид и етничко чишћење „Липе Њихове“ (ако формално извињење некоме ишта и значи).
Међутим, Немцима је одговарала само једна варијанта са четницима а то су стварни или лажни јавни споразуми са њима и стога немачки (али и Недићеви) агенти почињу да проносе гласине о споразумима са равногорцима уз своје самостално тумачење. Колико су у томе били успешни види се и из тога да је Дража морао два пута да интервенише против оваквих неоснованих и по четнички покрет крајње штетним гласинама. Прво је послао интерни распис свим четничким командантима у коме демантује овакве гласине и забрањује било какве споразуме са Немцима, а 28. новембра 1943. г. (дакле истог дана када су титоисти почели да руше Краљевину Југославију у Јајцу и да стварају нову „јајарску“ Југославију са малом и деградираном Србијом и великом Хрватском која је била Титова отаџбина) издаје и јавно саопштење у форми одговора Немцима на њихове дотадашње понуде и пропаганду. Овај одговор који је почео организованим каналима да се растура 4. децембра 1943. г. је потписан од стране највиших равногорских војних и цивилних органа: Штаба Врховне команде југословенске војске и Централног националног комитета Краљевине Југославије. Одговор је био јасан и гласан уз образложење да је апсолутно нелогично да се сада потписују споразуми са Немцима када су рат већ изгубили и да је очигледно да ширење оваквих гласина представља само последњи трзај губитника који се и за сламчицу хвата не били се некако спасао. У образложењу је стајало даље да споразуми са Италијанима и Немцима нису склапани ни када су Рим и Берлин били на врхунцу своје моћи (за разлику од партизана) и када је изгледало да ће Силе Осовине можда и добити рат. Ако је до тада сачуван образ српских и југословенских патриота није било ни једног рационалног моралног разлога да се исти образ крајем 1943. г. каља.
Одговор Немаца на ову Дражину јавну објаву је био исто тако јаван: објављен је наводни „споразум“ са командантом Горске краљеве гарде – Николом Калабићем, наравно без Николиног потписа.

Ипак, известан успех овакве немачке пропагандне акције против четника Драже Михаиловића је постојао и то из три разлога:
 Немци су стварно престали да привремено нападају четнике и то тачно у оним областима у којима су командовали четнички команданти који су наводно такве „споразуме“ и склапали па се стога стицао погрешан утисак да је стварно и дошло до некаквих споразума на линији Немци-четници па макар они били и усменог карактера. Ова чињеница је касније од стране послератне комунистичке пропаганде била искоришћена до врхунца и служила је као један од главних „доказа“ (поред фалсификованих фотографија) за четничку „колаборацију“ са окупатором док су стварни „Мартовски споразуми“ између партизана и Немаца из 1943. г. били табу тема за повесничаре и политичаре. На пример, Тито је дозволио да се на српскохрватски језик са енглеског преведе књига Јоза Томашевића о четницима али без објављивања оних страница које говоре о „Мартовским споразумима“.
 Немци су одједном пустили из затвора велики број Дражиних четника и њихових јатака уз престанак масовних стрељања истих.
 четници су још пре овакве немачке пропагандне акције стопирали своју офанзиву на Немце (а која је била покренута поводом и након капитулације Италије) и то из два разлога: јер су их Титови партизани напали с леђа и јер су Англо-Американци дефинитивно одустали од искрцавања на обалама југословенског дела Јадрана и тиме одустали од отварања „Другог“ фронта на Балкану.
Немачка команда у Недићевој Србији је 1. фебруара 1944. г. званично објавила да се против Дражиних четника наставља борба уз образложење да се наводно четници нису држали постигнутих споразума. Дражиновци се нису ни могли држати тих споразума (за разлику од Немаца) јер им четничка Врховна команда није у том смислу никада ни издала никакво наређење (док је немачка команда својим јединицама издавала наређења о обустави ватре против четника). А равногорска команда није ни могла да издаје таква наређења јер стварни споразуми са Немцима никада нису ни постојали.
На крају овог текста желели бисмо да укажемо да се из горе наведених докумената види сва суштина погрешне политике Драже Михаиловића по питању сарадње са Немцима. Тачно је да су Немци на главним фронтовима губили рат од средине 1943. г. (након Курске битке) али је још тачније да су Титови антисрпски партизани крајем те исте 1943. г., уз свестрану западну и совјетску помоћ, већ почињали да добијају рат западно од Дрине. Када ће прећи Дрину и почети да „ослобађају“ и крајеве на источној обали Дрине било је само питање времена уколико се војна ситуација на терену битно не промени у српску (тј. четничку) корист. Одлучујућа помоћ српској ствари и интересима од западних „савезника“ је коначно изостала након Техеранске конференције (28. новембар−1. децембар 1943. г.) док се са совјетске стране таква помоћ није никада ни очекивала па се могло лако закључити да ће србофобични титоисти коначно и победити у југословенском грађанском рату уколико српске националне снаге не пронађу нови извор наоружавања.

Сва суманутост става главнокомандујућег Равногорског покрета да се из чисто моралних разлога несме сарађивати са Немцима (за разлику од Титових партизана који су од самог почетка рата били морално ослобођени било каквих скрупула у вези сарадње са Немцима и усташама) је и четнички покрет као и српски народ коначно прескупо стајала и још увек стоји све до данас. Да се само потсетимо да су титоистичке војне формације приликом „ослобађања“ Србије у јесен 1944. г. биле далеко боље наоружане, поготово у артиљерији и муницији, у односу на браниоце Србије против великохрватске агресије. Шта се након тога десило и са Србијом и са Србима познато је а Дража Михаиловић засигурно сноси један велики део кривице, бар у практичном ако не и у моралном смислу речи (исто као што и краљ Петар Први Карађорђевић сноси велики део кривице поред свог сина Александра тзв. „Ујединитеља“ за брисање независне Србије као државе и стварање фатаморганске Југославије 1918. г. Регент јесте регент, али и краљ је краљ). О моралу противничке титоистичке стране није ни вредно расправљати.

Узгред, да ли се ико данас сећа, тј. спомиње, директну западну политичко-економску колаборацију са Хитлером све до Рибентроп-Молотовљевог пакта 23. августа 1939. г? Да се само потсетимо да је управо захваљујући овој колаборацији Трећи Рајх био наоружан до зуба припремајући се у споразуму са Паризом, Лондоном и прећутно Вашингтоном за рат против СССР-а па су у том циљу Лондон и Париз поклонили Берлину читаву Аустрију и Чехословачку 1938. г./1939. г. Да се потсетимо, такође, и на чињеницу да западни савезници нису бацили ни једну једину бомбу у јесен 1944. г. на немачке војне колоне које су се повлачиле из Грчке ка Дунаву за разлику од градова у Србији који су и у пролеће и у јесен 1944. г. били дивљачки бомбардовани од истих тих Англо-Американаца, много више него 1941. г. од стране Хитлера. Наравно, (истински) историчари знају и разлог зашто немачке трупе нису бомбардоване приликом повлачења из Грчке а одговор се налази у непотписаној, али практично егзистирајућој, колаборацији Лондона и Вашингтона са Берлином против Москве обзиром да су западни савезници настојали да се немачке трупе из Грчке неокрњене пребаце на Дунав како би тамо покушале да зауставе даље продирање совјетске Црвене армије ка Јадрану и Централној Европи (М. Пешић, Дража у извештајима америчких и британских обавештајаца 1941−1944, стр. 275; Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан,  стр. 194−195; Spomeni Alberta Speera, tom drugi, Delo, Ljubljana, 1972, str. 81). Да ствар буде још пикантнија, и Москва је такође по питању судбине повлачећих немачких трупа из Грчке ка Централној Европи имала сличне намере с тим што је Вермахт у повлачењу са Пелопонеза и остатака Грчке требао да буде преусмерен на северозапад Балкана са циљем да се успори или евентуално онемогући даље продирање Англо-Американаца из Италије ка Централној и Југоисточној Европи. Дакле, дупла колаборација и то са истим ратним непријатељем од стране истих савезника.

________________________________________

Владислав Б. Сотировић

 

 

 

 

http://www.crucified-kosovo.eu

http://srbskipatriotskifront.webs.com




1 коментар у вези “Поводом рочишта за судску рехабилитацију Драже Михаиловића (27. септембар 2011. г.)”
  1. Ziv je Draza umro nije, dok je SRBstva i SRBije! Pokolenja djela sude, sta je cije daju svakom! Zaklela se zemlja raju, da se tajne svake znaju!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo