logo logo logo logo
Рубрика: Религија, Србија, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: новинарство    1.757 пута прочитано    Датум: 11.09.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Први дан на Светом Спиридону, година 2002

Помен да се догађаји не забораве. Још један доказ да је живот вјечан

пише С.М.; 10.09.2011

+++

Радња се одвија на Паштровској гори. Једанаестог септембра 2002. Године – Усјековање главе Светог Јована Крститеља. Баш на тај дан, литургија у тек обновљеној катунској цркви Паштровића, посвећеној Светом Спиридону. Около пустиња на десетине километара нема насеља. Профитабилни туризам одвео је Паштровиће са ове прелијепе горе на морску обалу. Али, преци који су хљеб убирали тешким радом на катунима горе, дозвали су свијест својих потомака и ево сада и њих, понекад изађу на гору и мало по мало почењу да обнављају светиње – мале катунске цркве. Као да осјећају да ће им бити поново потребне. Чини им се да ће поново требати заорати бројне ливаде. Све то дјелује као илузија, али нека ни њима довољно јасна присила их води уз гору. И ево данас литургија, сакупили се Паштровићи, стигао Митрополит цетињски, освјештава темеље конака и изненада, без икаве предходне најаве и припреме, гласно викну:  „Зовите ми игумана Веселина Маџгаља да постави камен темељац! Зовите ми игумана Веселина!“ И Веселин, увијек са душом пуном трепета, прилази, једном руком се ослањајући на штап, а другом држећи за мајку. Узима мистрију и захвата малтер и поставља камен темељац. А Веселин је дошао са мајком и сестром три мјесеца раније, тачно на Ризу Мајке Божије 2002. Благослов Острошки, Благослов Оца Лазара Аџића, Благослов Митрополита…

Веселин инсистира да се иде на Паштровску гору. Због парализе изазване превременим породом, због окрутне одлуке бабице Бранке у подгоричком породилишту да ризичну трудноћу приведе крају насилним породом, све оквалификује побачајем и мирно одспава текућу ноћ. Али људска памет никада није дорасла вјечности живота и његовој способности да опстане у непредвиђеним и у најтежим околностима.

И ево, тако рођено дијете се након 28 година живота пење уз Паштровску гору, старом калдрмом из доба Аустријског царства, на више мјеста прекинутом подухватима који нису држали до љепоте створеног. Веселину је требало 5 сати да се докорача до цркве посвећене Светом Спиридону. Тамо га је чекало ведро небо и диван ваздух који је допирао са 600 метара надморске висине, директно изнад мора и тако свјеж обасипао Паштровску гору својим драгоцјеним квалитетом.

Преко пута храма је трула чобанска колиба чију су дрвену конструкцију појели сипци, а покривена најлоном и земљом. Змије даном, а пухови ноћу стални су сусједи. Вода – у чатрњи. Терен – камен са наизмјеничном појавом прекрасних ливада из којих је очишћен камен и депонован у камене ограде. Све је помало нестварно у односу на савремени начин живота у градовима. Струје нема.

А Веселин одрастао крај мора, у Херцег – Новом, душа му се напојила мириса морског ваздуха, а очи плаветнила мора. Ту је доселио са родитељима 1979. Године, с надом да ће ти прелијепи климатски услови и бањско лијечење покидати окове парализе и ослободити га за нормалан живот. Редовно се школовао и стално био међу најбољима. И овдје, на Паштровској гори, душа је опет осјетила тај благодатни, опојни мирис мора који је стизао до ових врлети на Паштровској гори. Веселин је преузео на себе велику одговорност и отпочеле су службе у храму. Јутрење, часови, вечерње, а поред тога личне молитве. И тако два мјесеца до 11. Септембра 2002. Када стиже благослов за игумана.

Митрополит је више пута Веселину одређивао радно мјесто, па како сам каже – шта гот је хтио дати Веселину некоме је сметало, па се вјероватно и сам надао да овдје на Паштровској гори, гдје иначе нико и не живи, самом том чињеницом не може никоме ни сметати. Веселинова издржљивост и подршка породице је насупрот таквом очекивању изазвала велику завист код велеумних људи који су вјеровали да се Бог крије управо ту на Паштровској гори. Завист је била уперена на мир и радост коју су стицали Веселин и његови сарадници.

Упорном молитвом и постојаним дјеловањем на Свети Спиридон су привучени многобројни људи из цијелог свијета, жељни угодног разговора и тренутка у којем су ослобођени од брига овог свијета. И сви до једнога, који су долазили, налазили су тај тренутак мира, тренутак вјечности и сретни силазили носећи са собом радост као свједочанство о доживљеном, па онда једни друге слали на планину као на мјесто на ком се може лијепо разговарати и сазнати оно за чим се трага, а све у атмосфери ненарушене оригиналности живота, крајње једноставном и оскудно опремљеном амбијенту уз чај од планинских трава и црни хљеб.

Након четири године, када Веселину умире отац који последњи трун своје снаге улаже у утврђење чињенице присуства Српског народа и Српске православне цркве у Црној Гори и убрзано тражи и објављује доказе за истину да је основни језик у Црној Гори – српски језик, Митрополит нагло заокреће кормило, на личном плану каже да се са Веселином шалио, да је Веселин хендикепиран и да није рад у храму Светог Спиридона за њега, без икакве одговорности за четири радне године проведене на Паштровској гори и десет предходних у Мојковцу, а на општем плану укида Српско име православне цркве у Црној Гори. Не упућује на друго радно мјесто, него преко својих  „повјереника“ шаље писма – у једном пише: не волим вас више, у другом пише: све што сам рек’о има да се брише! Наређује 27. Децембра 2006. Да до 01. Јануара 2007. Иселимо своје ствари из конака.

Пошто је тај посао неизводљив у децембру мјесецу и за три дана, мајка и сестра се одлучују да испоштују датум одређен у писму Митропоита и 31. Децембра 2006. Пошто су Веселина оставиле у подножју планине, одлазе да изнесу бар книге и сликарски материјал, и упадају у чеку. Митрополитов повјереник који их је видио када су пошле уз гору, шаље своје слуге – његове духовне и материјалне овиснике, а једног од њих је чак убједио да му је он бог.

Послушник проваљује у конак, узима држалицу од сјекире, са још једном држалицом наоружава и свог саучесника, под потпуном концентрацијом потеже у најјачем замаху држалицу и тако почиње Иродов пир на Паштровској гори. Мајка и сестра под тешким тјелесним повредама завршавају у болници у Рисну. Которски суд доноси пресуду и условно кажњава послушника Митрополитовог. У истражном поступку, окривљени и његов саучесник негирају извршење злочина. Пресуду ријешава налаз судског вјештака који на основу фотографија издаје овакав извјештај:

„Из налаза вјештака др. Крста Николића 18. 04. 2008. Г. Утврђено је да се код М. В. Ради о нагњечењу са нагњечно – раздерном раном у лијевом слијепоочном предјелу, дужине 6 цм, а што представља лаку тјелесну повреду нанесену дејством тупине активно замахнутог механичког оружја у шта би спадало: држало сјекире, мотка, дрвена палица, штангла и сл, а код Маџгаљ Слободанке ради се о нагњечењу главе у лијевом чеоно – слијепоочном предјелу, крвни подлив коже у лијевом јагодичном предијелу, прелом базе пете кости лијевог доручја са отоком лијеве шаке, оток у предјелу десног кољена са присуством крви у зглобној шупљини десног кољена, нагњечење грудног коша и лијевог лопатичног предјела, а што представља у свом збиру тешку тјелесну повреду нанесену вишекратним дејством тупине активно замахнутог механичког оруђа у шта би спадало… (као и претходно).“

Не схватајући овакав обрт Митрополита, под инерцијом вјере и повјерења, Веселин се обраћа телефоном Митрополиту, захтјева разговор, али Митрополит одбија да разговара, а већ је објелоданио расрбљење Српске православне цркве у Црној Гори.

Тако је Митрополит, сада АЕМ, држалицом од сјекире покушао да докрајчи породицу непокретног теолога Веселина Маџгаља, а тиме и њега јер је самостално неспособан за живот.

Остаје да се дубоко замисли над овим поступком. А сво свештенство ћути, Патријаршија ћути, Митрополија ћути, а грађанство мора да ћути! Да ли је то средњевјековна инквизиција тек стигла и на наш терен?!

Ово је само још један прилог неуништивости живота. Веселин оглашен за игумана на дан Усјековања главе Светог Јована Крститеља, а након четири године, Иродова сјекира поново се подигла да посјече оно што је посијано и узрасло и родило на дан Усјековања. Али није успјела! Преживио је Веселин, преживила је мајка, преживила је и сестра, преживио је и благослов!

аутор С.М.; 10.09.2011





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo