Вести

Читава се бука дигла око стационара Црна река у коме се лече зависници од наркотика. На жалост нисмо били у прилици да чујемо истинске узроке који су довели ове младе људе у ситуацију да

Mладен Олуић, 21.06.2009

+++

свој живот поклоне господару смрти. Морамо знати да је дрога прах ђавољи. По допуштењу Господњем дрога се данас јавља као врста чистилишта на земљи. Господ је допусти да по слободној вољи бирамо – живот или смрт. Све ово око Црне Реке подсећа на вику „држите лопова“. Где је ту наша држава, како је могуће да се толике количине наркотика ваљају по улицама, ко је тај „невидљиви“ дилер који омладину снабдева. Отац Бранислав покушава да их врати у живот како он уме. Можда користи и непримерне методе, он само користи методе који за њих дају најбоље резултате. Шта су главни узроци оваквог стања у коме се данас у Србији дрогира око 300.000 људи?.

Јасно је да је наша омладина само колатерална штета у пројекту златне милијарде владаоца планете. Још 1945 године је Ален Деплес, писао у чланку „Стратегија борбе против истока“, о пропагирању порока (секс, алкохол, опиојуми …), као најефикаснијем средству у борби против природног прираштаја словенских народа.

Да се вратимо сада на тему Црне Реке и покушамо да упознамо „невидљиве“ душебризнике који се протеклих недеља толико „брину“ за нашу децу коју монаси туку и малтретирају. Наркоманија је тешка болест, болест и душе и тела. Ако желимо да успешно лечимо наркомана, морамо истовремено да га лечимо и душевно и телесно. Наркомана је веома тешко лечити, јер дрога убија вољни моменат и њихов систем одбране не постоји. Обичним речником речено – пао систем.

Да би , колико толико, подигао свој пали систем он мора да набави дрогу. И једино о чему он размишља ја како да дође до „спасоносног лека“. Болови који они трпе у тим наркоманским кризама не могу се описати обичним речима. Зато они не бирају средства и спремни су на сваку лаж, превару, насиље, а у неким случајевима се и предозирају, што има за последицу смртни исход. Најпознатија клиника у свету која лечи наркомане је православни духовни центар у Москви који ради под будним оком врхунског доктора медицине – некролога јеромонаха др. Анатолија Берестова. Светогорски старац Рафаил Берестов је његов рођеи брат. Њихов проценат излечења зависника од наркотика је преко 80%, а просечна дужина лечења износи три године.

На нашим просторима лечилишта за наркомане постоје већ 20 година. У нашој земљи, још док је била она стара Југославија, римска црква је у Међугорју основала свој центар у који су примали и нашу српску децу. У међувремену су у Србији настали више центара, у оквиру црквених кругова, који се баве проблемом наркоманије. На том таласу су у оквиру наше СПЦ-е, никли центри у Црној Реци и центар под патронатом манастира Ковиљ – „Земља живих“. Један центар се налази у Бачкој а други у Рашко-призренској епархији.

Први ради под благословом епископа бачког др. Иринеја Буловића, а други под благословом епископа Артемија Радосављевића.

Хајка која се протеклих недеља дигла, у вези рада центра у Црној Реци, је нешто што је незабележено у новијој медиској историји ових простора. Таква хајка није могућа без предходне озбиљне припреме, по тачно одређеној надлежности. У бачкој епархији постоји католички диспанзер у Хоргошу, који ради под фрањевачким патронатом и центар „Раскршће“, који ради у оквиру секте петокостанци. Сујети Епископу бачком др. Иринеју Буловићу, не смета што му у бачкој вршља секта петокостанаца, која понови „крштава“ нашу српску децу у својим камповима и наплаћује по 500 еура месечно за „лечење“ од зависности, али му јако смета манастир Црна река. Можда њему директно и не смета, али смета његовим послушницима који, да би ме су додворили а знајући да његова сујета када је у питању епископ Артемије нема границе, чекали су прави тренутак и пустили у етар видео снимак који је стар неколико година. Јасно је да то и држави одговара, јер она само на речима брани српску културну баштину на Косову и Метохији.

Епископу Бачком и његовим слугама као и непријатељима светосавске српске цркве смета манастир Црна Река и отац Николај, игуман манастира. Они су, поред владике Артемија, прави циљеви ове незапамћене У92 хајке.

Очигледно да су у овом «пљувачком подухвату» узели учешћа сви заинтересовани чиниоци:

• стране обавештајне службе (којима смета владика Артемије због свог познатог става о Косову као сцру Србије),
• државни апарат Србије (као продужена рука међународние ционистичке политике),
• медиски магнати (ево свеже вести у етар која ће одвући пажњу народу од текућег економског колапса),
• одређени кругови у оквиру СПЦ-е , који се залажу за јерес екуменизма а којима је епископ Артемије главна препрека … „Распни га распри“, кличе ових дана маса са телевизије, новина.

А сад неколико реченица о манастиру Ковиљ, у коме се налази седиште „Земље живих“ – стационара за лечење наркомана под пкровитељством епискома бачког др. Иринеја Буловића. По православном предању манастир Ковиљ је настао на месту на коме је Свети Саво измолио од Господа мислост и спасао свој народ од најезде моћне угарске војске. Данас је то мушки манастир који негује византиско појање и нема много додирних тачака са светосављем. Чак се и исмевају светосављу, као нечем примитивном и заосталом. У протеклих 20 година у њему се дешавају веома забринавајуће појаве по духовни живот српског народа у Бачкој. Без намере да износим нечије грехе,, али са благословом духовника, који ми је нагласио да је ово прави рат који се води против свега што је српско и православно, морам невољно изнете неке чињенице у јавност. .

Крајем осамдесетих година прошлог века, долази до буђења интереса за духовни живот и у манастиру Ковиљ се усељава младо братство на челу са архимадритом Силуаном. Неки од њих су завршили богословки факултет у Београду и наставили студије у Грчкој. Људи из околине хрле у вековну светињу надајући се да ће се напити са извора воде живе. Али дешава се незабележен случај да архимадрит Силуан, скида мантију и жени се својом кумом (сина јој крстио), излази из манастира, запошљава се у Матици српској и наставља да сарађује са бачком епархијом на преводу духовне литературе са грчког језика. За њим крећу и други, излази се из манастира, враћају, па поново излазе, баве се приватним пословима у свету, а званично су монаси и требало би да живе у манастиру. Почињу да се шире гласине о неморалу друге врсте, али народ не жели да поверује и моли се Богу да то није истина. Али последњи догађај, везан за проблем боравка наркомана у манастиру и њихових васпитача, избацио је на површину сав неморал који се годинама таложио у зиданама манастира.

Ухваћени су у содомском чину васпитач Н. С. и секретар епископа Порфирија, монах Ј……. Ухваћени су у свом срамном чину. Треба нагласити да је монах Ј…… био задужен за пријем наркомана и њихову припрему за улазак у заједницу. Лепо човек „пробирао“ ко је подобан а ко не. Наравно да ово није једини случај, али је случај који је све запрепастио. После овакве саблазни, секретар владике Порфирија монах Ј….., као да се ништа није догодило обавља дужност секретара и ускоро треба очекивати његов напредак у јерархији епархије Бачке, а не би нас зачудило и да га ускоро хиротонишу за епископа (наставак текућег тренда у СПЦ-и).

Комплетну логистику лечења наркомана у оквиру манастира Ковиљ, надлежни духовници су покупили од католичке цркве. Они су на почетку и довели два васпитача који су радили у Међугорју и који су своје искуство пресликали на стационаре у Ченеју, Вилову и Бачком Пертровом Селу. Долазио је и отац др. Анатолиј Берестов да пренесе своје двадесетгодишње искусто, као лекар и духовник, у борби против наркоманије, али епископ Порфирије се није удостојио да га прими, иако је тог дана био у манастиру..

А манастир Пресвете Богориде у Бачком Петровом Селу је посебно поглавље ове тужне приче. У Бачко Петрово Село је пре 40 година, по казни, као непријатељ комунистичког система, дошао свештеник Стеван Крунић. У селу са свега стотинак српских кућа, отац Стеван подиже, по благослову епископа бачког Никанора, на месту где је био извор свете воде, манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице. И верни народ долази из свих српских земаља, а многи и из читавог света где има срба, у ново православно светилиште. На бунару Пресвете Богородице догодило се чудо и слепац од рођења је прогледао. То је још више постакло људе да долазе, тако да је на последњој слави 2000 године било присутно око 8.000 људи. Али тада епископ бачки др. Иринеј Буловић писменим путем забрањује оцу Стевану да служи и затвара манастир који су он и народ српски подигли. Од тада у манастире се не служи служба Божија. Данас, манастир нема монаштва, али има наркоманке, које се „лече“ не само од зависности наркоманије, већ и од промискуитета (нинфоманије), тако да се с времена на време скину голе и трче по порти на саблазан народа мађарског и српског коју туда пролази.

Данашњи монаси манастира Ковиљ, за разлику од ранијих времена, имају и веома истанчан пословни дух. Недавно је један пословни човек, који има читав ланац малопродајних објеката, изјавио да није могао да дође себи, у ситуацији у којој држава тражи од свих субјеката да плаћају порез, у манастиру Ковиљ му нуде на продају ракију и вино по систему „може на рачун, може у кешу, а може и пола-пола“. Питао се наш обичан србин, шта су они монаси који се Богу моле или трговци у мантијама ???.

А што се тиче изјава да је у оквиру заједнице „Земља живих“ све бесплатно, то просто није тачно. Односно само је делимично тачно. Родитељи дају колико ко може, а тако је и у манастиру Црна Река, с тим што тамо постоји препоручена цифра на месечном нивоу, али ко нема ни тамо не даје. Али не заборавимо да иза манастира Ковиљ стоји „Конрад Аденауер“, тако да они са финансијама немају проблема.

Желим да истакнем да је, „викарни“ епископ Порфирије Перић, директор Радио-дифузне агенције, уједно и координарор „Земље живих“. Његова световна функција је противна свим канонима и обичајима цркве Христове.

„Рекли смо, да епископ или презвитер, не треба да се даје на јавне управе, него да се бави само црквеним потребама. Нека се дакле склони, или да тога не чини, или нека буде свргнут, јер по заповједи Господњој: нико не може два господара служити.” (81. канон Апостолски)

Иначе титула „викарни“ је непозната православном предању и постојала је, до недавно, само у римској цркви. Нема епископа без власти епископске. Под патронатом „викарног“ епископа Порфирија Перића, држава се обрачунала са свим малим -локалним црквеним радио станицама у Србији који су неговали српски православни дух (Глас Цркве, радио Рума …). У исто време у Новом Саду несметано ради католиичка радио станица „Радио Марија“. Њу су основали фрањевци, на челу са бившим србином фра Тадејом Воиновићем. Противзаконито се прикључују на радио предајнике на територији читаве Србије, што је у домену надлежности агенције не чијем је челу „викарни“ епископ Порфирије Перић.

На једном молитвеном ручку, када је на постављено питање епископу Порфирију, зашто не санкционишу такво понашање фрањевачког радија у Новом Саду, он одговарио да иза њих стоје моћни људи и да он не може ништа да учини. А иза радио станица који негују српску традицију у држави Србији нико не стоји!!!.

Данас, када многи блате резултате које је отац Бранислав Перановић постигао у лечењу наркоманије у Србији, и када чујемо поруке које су уперене у ствари у владику Артемија, морамо устати и рећи истину. Бар они који познају дотичну проблематику, које је Господ удостојио да уђемо у срж проблема.

Већ две деценије пратимо рад и кораке епископа бачког др. Иринеја Буловића, као и кораке његових послушника, а познајемо и оца Николаја из манастира Црне Реке, владику Артемија и можемо, потпуно мирне савести, рећи да су то два света, два пола, север и југ, зима и топлина, лицемерје и искреност, латинска лукавост и светосавка срдачност.

До су два пута, један је пут у вечни живот – потврђени светосавски пут – Христов пут, други је пут у недођију, пут за човеком који ни сам не зна куда се упутио – пут духовног суноврата. А нас ће све Господ на Страшном суду питати шта смо учинили у име одбране истине, јер када се ми истином боримо – Господ побеђује.

Младен Олуић,21.06.2009.

+++

Manastir Uspenja Presvete Bogorodice (Bačko Petrovo Selo)
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Manastir Uspenja Presvete Bogorodice (Manastir Vodica) se nalazi u Bačkom Petrovom Selu. Manastiri su oduvek bili duhovni centri, kulturna središta i narodna zborišta. Jedan od takvih je i manastir Uspenja Presvete Bogorodice u Bačkom Petrovom Selu više poznatiji kao »Vodica«. Tri puna veka ova »Vodica« – manastir je duhovna i kulturna destinacija ovog kraja. Narod se skupljao na sveti bunar »Vodicu«, a naročito bolesni koji su se izceljivali i ozdravljavali još od prvih pomena ovoga naselja.

»Vodica« se nalazi se na levoj obali reke Čik na topolskom drumu, u pertovačkom ataru. Manastirski kompleks izgrađen je na prostoru koji je bio naseljen od najstarijih vremena koje pamti istorija.

Na ovom prostoru postoje tragovi organizovanog življenja iz vremena pre nove ere o čemu svedoče arheološka nalazišta nedaleko od manastira na samoj obali rečice Čik. U ovom značajnom nalazištu šezdesetih godina 20. veka otkrivena je jedna avarska nekropola, žitne jame, glinene posude, kao i razne alatke iz kamenog i bronzanog doba.

Bečejski muzej raspolaže sarmatskim posuđem i oružjem koje je nađeno na arheološkom lokalitetu, bliže manastiru.

U 11. veku ovi krajevi su ušli u sastav države ugaraskog kralja Ištvana prvog, mada su bili retko naseljeni zbog najezde Tatara i raznih pljačkaških hordi. Interesantan je podatak iz 1247. godine da kralj Bela četvrti prilikom obilaska poseda izvesnog grofa Pongraca beleži postojanje naselja Peterevo, šest kilometara od današnjeg naselja, što je otprilike lokalitet današnjeg manastira.

Posle Kosovske bitke 1389. godine, srpski živalj pred najezdom Turaka se povlači na sever prema srednjoj Evropi, u Ugarsku. Ovaj prostor 1412. godine u posedu je srpskog despota Đurđa Brankovića i ostaje u vlastelinstvu srpskih despota sve do dolaska Turaka 1526. godine.

Posle sklapanja Karlovačkog mira 1699. godine i odlaska Turaka iz ovih krajeva, zabeležen je značajan priliv srpskog stanovništva na ove prostore i prvi pomen manastira u Bačkom Petrovom Selu.

U parohijskom letopisu je zapisano predanje iz 1711. godine u kome se opisuje događaj koji je bio povod da ovo mesto postane duhovni centar čitavog kraja. Uoči praznika Uspenja Presvete Bogorodice ovde je napasao svoje stado meštanin po imenu Milivoj koji je bolovao od bolesti očiju. U popodnevnim časovima imao je viđenje ženske prilike koja ga je oslovila sinom. Ona mu je saopštila da je Bogorodica i da će na mestu koje stoji poteći voda kojom će on izlečiti svoje oči i koja će biti lekovita za sve verujuće. O ovom događaju Milivoje je obavestio mesnog sveštenika koji je odmah došao na lice mesta i uverio se da se pojavila voda na mestu pojave Bogorodice – voda koja je mirisala na izmirnu. Na sam praznik Uspenja Presvete Bogorodice išla je litija iz sela do ovog mesta gde se narod uverio u istinitost ovog čuda. Iako se o lekovitosti ove vode mnogo polemisalo, ovde su mnogi bolni našli isceljenje i duhovno ukrepljenje. Verujući u moć isceljenja, narod je dolazio u manastir pešice na hodočašće iz bliže i dalje okoline.

Vremenom, na tom mestu iskopan je zidani bunar, a pored njega je postavljen veliki drveni krst. Crkvenoopštinska uprava je odredila tutora koji se starao o prilozima sve većeg broja naroda koji ovde dolazi. Tokom 19. veka bilo je pokušaja, zbog dolaska velikog broja naroda o Bogorodičinim praznicima i o prazniku Ognjene Marije, da se podigne konak za narod. Ova ideja realizovana je 1872. godine. Tada je prilozima vernog naroda sagrađena crkva od pečene cigle pokrivena šindrom veličine šest hvati, a pored nje podignuta je dve godine kasnije, skromna zgrada za narod od naboja prekrivena trskom. U parohijskom letopisu zapisana su razna svedočanstva o isceljenjima u ovom manastiru. Zapisano je da je ovo mesto poštovano ne samo među pravoslavcima nego i među rimokatolicima Mađarima. Zato je jedan bačkopetrovački rimokatilik 1892. godine poklonio manastiru u znak zahvalnosti kip Bogorodice. Bunar je 1960. godine obnovljen. Napravljen je novi bunar sa metalnim sekom i postavljen je novi krst.

Upravni odbor Srpske pravoslavne crkve 1972. godine za vreme službovanja sveštenika Miroslava Naumova (kasnijeg sveštenika u Somboru gde je službovao do svoje smrti) je doneo odluku da se iz dobrovoljnih priloga meštana sagradi sadašnja kapela-crkvica koja je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice (Velika Gospojina) 29. avgusta što je danas i slava ovoga manastira. Blagoslovom počivšeg Vladike bačkog Nikanora 1973. godine sagrađen je današnji hram. Prilozima vernika izgrađena je crkva dužine 9 metara i širine 3 metra. Ikonostas i ikone u hramu izgradio je akademski slikar Dragan Bjelogrlić iz Novog Sada po uzoru na ikonostas kapele patrijaršijskog dvora u Sremskim Karlovcima. Osamdesetih godina prošlog veka izgrađeni su svi današnji prateći objekti u manastiru. Kasnije radove je nastavio sveštenik, protojerej Stevan Krunić.

Čestica moštiju Svetog Teodora Tirona donešene je 1976. godine i danas se čuva u manastiru.

Visokom odlukom blaženopočivšeg vladike šumadisjkog Save koji je kao administrator eparhije bačke izdao dekret 14. Jula 1988. godine, ovo mesto je zvanično proglašeno i manastirom.

Manastir Uspenja Presvete Bogorodice u Bačkom Petrovom Selu je metoh Svetoarhangelskog manastira u Kovilju. O njemu se brine koviljsko monaško bratstvo.

Blagoslovom vladike bačkog Irineja a staranjem bratstva manastira Kovilja od 2007. godine u manastiru je smešten centar za lečenje bolesti zavisnosti »Zemlja Živih«.

Na sve Bogorodičine praznike služe se u manastiru Sveta Liturgija kada narod iz sela i okoline dolazi u velikom broju.

Pored slave manastira koja se održava svake godine 29. avgusta, narod se izuzetno okuplja na ovom mestu, čak šta i više nego na dan same slave, naime, dana 29. jula se drži večernja služba i noćno bdenije tj. na sam dan uoči praznika Mučenice Marine (u narodu poznat kao praznik: »Ognjena Marija«) 30. jula kada se drži i Liturgija.

izvor: vikipedija

+++

први пут публиковано 21.06.2009