Вести

Tabloid - duplerica 239

Ovih dana je neka banda u Budimpešti sahranjivala žive ljude a vođa je, po prvim vestima, bio Srbin, jer ko bi drugi mogao da počini

Dragan Vidaković, 26.08.2011

+++

tako šta ako ne pijani, masni, neuredni, krvoločni Srbi. To što se potom ispostavilo da nije Srbin nikoga više nije interesovalo, a javno mnjenje u mnogim zemljama je samo dodatno učvrstilo indukovani obrazac poistovećenja Srba i monstruoznih zločina.

U Libiji, uz sve napore koje su UN i NATO uložili da uklone Gadafija, po Njujork Tajmsu veoma nezgodnog partnera multinacinalnih naftnih kompanija zbog čijih je sramotnih dolarskih interesa Libija razorena i uništena, svedoci smo, za sada neuspele potere za Gadafijem, koga se oni koji su mu do juče klečali pred šatorom besramno odriču.

I šta da učine? Čime da maskiraju činjenicu da Amerika koja sve vidi i sve zna, jedino ne zna gde je Gadafi. Naravno tu su Srbi-snajperisti, neka radnička sirotinja ili plaćenici poput hiljada pasa rata koji pale, pljačkaju i ubijaju diljem nesrećne zemlje, koje niko ne pominje, koji nikoga ne uzbuđuju, ali Srbi: zlikovci, ubice, podli snajperisti, kukavičke ubice koje se na strani monstruma i diktatora bore protiv UN i „celog sveta“, dođu kao kec na desetku, kao krunsko opravdanje razloga što Gadafi nije uhvaćen, što su prolivene reke krvi, što je sve tako surovo i monstruozno.

CNN, Rader&Fin i brojne strane ili domaće industrije laži su stvorile takvu morbidnu sliku Srba patoliških zlikovaca koja, umesto da počne da se svodi na razumnu meru, svakim novim krvoprolićem ili monstruoznim zločinom samo se sve dublje utiskuje u svest ljudi čija moć rasuđivanja preživljava samo zato što je priključena na infuziju smetilišta antiljudske propagandne mašinerije tobože demokratskih zemalja.

Snažan argument monstruoznosti Srba je došao nažalost iz Srbije, jer je svaka srpska baba znala da „naši kolju, pale siluju, pljačkaju…“ a da ta beslovesna masa nije razumela jednostavnu činjenicu da „naši“ nisu pali sa Marsa, da su ti koje su tako teško klevetali 90-ih upravo njihova deca, rođaci, komšije, prijatelji.

I zašto se mi ljutimo na Kosorku kad kaže da je prijateljstvo Hrvatske i Kosova zasnovano na zajedničkoj borbi protiv „Miloševićevog režima“-i dalje misle da i zadnji demokrtata nije shvatio da ta floskula označava Srbiju i srpski narod, i da je pominjanje Slobodana Miloševića i dalje nepogešivi kalauz koji otvara sva vrata srpske gluposti.

Kad bi se prijateljstva stvarala borbom protiv „Miloševićevog režima“ prirodno bi bilo da su se dvojcu u Prištini pridružile njihove srpske kolege, jer se Kosorka i Tači protiv njih i demokratskog dela srpskog naroda nisu borili, jer se svaka srpska vlast posle 2000. temelji baš na toj borbi kojom se ponosi Kosorka (sve sa svojim vrlim potpredsednikom Srbinom) i Tači (takođe sa svojim potpredsednikom Srbinom)

Oljagali smo sve srpske institucije 90-ih, istrajavali na ljaganju sve do juče kada smo shvatili suštinu hrvatsko-albanske borbe protiv „Miloševićevog režima“, satanizovali smo sopstvenog predsednika i svezanog ga posali u Hag, svoju vojsku (svoju decu), policiju, vladu, sve smo upljuvali, ismejali, omalovažili, optužili, pohapsli, izručili, izvinjavali se čak i dželatima. I? Ništa! Nije vredelo, jer niko, ni u jednom selu na svetu ne ceni porodicu koja ispljuje domaćina kad polazi u selo, među ljude. Tako i svaki razuman narod zna da će loš odnos prema svojim institucijama, kakve su da su, platili onako kako to mi plaćamo već treću deceniju, ma kolko se svet veselio, hvalio i nagrađivao lažnim tapšanjima po sluganskim leđima nesrećnike željne lažne demokratije, lažnih ljudskih prava i nemilosrdnog liberalnog kapitalizma.

I kad ovu vlast Zapadni licemeri odbace i satanizuju i nju ću braniti, zato što se osvestila, zato što je kasno, kao i sve srpske vlasti, shvatila da je izigrana, što je neosnovano verovala da njima koji osim u dolar ni u šta više ne veruju, nešto znače reč i pogled u oči, što nam je naravno nanelo ogromnu štetu ali ih je bar zaustavilo negde, makar na ivici ponora, da pokušamo da se spasemo, da budućeg predsednika dostojno ispratimo u svet među ljude da nas zastupa, da nesuglasice rešimo među sobom mirno i demokratski, da objavimo da vazali više ne žive u Srbiji. Da počnemo da ličimo na druge narode koji prvo rade u opštem a tek potom u ličnom inetresu. Da u jakoj Srbiji građani počnu da žive život koji dolikuje ljudskom biću, a ne ovako naopako.

Dragan Vidaković