Вести

Поговор књизи “Записи о Србству“ од Миодрага Јанковића, Драгош Калајић је завршио закључком да “Јанковићеви огледи

Часлав М.Дамјановић 19.08.2011

+++

посредно осветљавају основаност опажања последњег великог философа историје, Томаса Молнара“ да се данас “међу европским народима – само Срби јуначки боре за оне вредности које су Европу учиниле великом.“

Иако признајем да ми је величина Томаса Молнара изветрела из сећања, ипак се усуђујем да истакнем да верујем да ко год се бави историјом поштено залазећи у њену суштину – наравно не мислим на оне прелесно затуцане квази-интелектуалним уколотечењем у немуште епигоне, нити на оне који су у покорном јарму препрограмираних у политиколишко-идеолошке демагоге – понављам, да зато што верујем да свако ко поштено залази у суштину истине историје заиста задире у филозофију историје – и иако не знам на који се историјски период односи цитирани закључак Томаса Молнара… прочитавши, не овај закључак у поговору, него овај Запису о Србству – да сам се радосно изненадио, да ме је Запис чак учинио срећним, и да ми се сходно тој заврзлами догодило неколико сваколиких доживљаја:

Прво – оживели су ми у сећању прадавни дани школовања, сетио сам се Рашка Димитријевића и Војислава Ђурића, кифлица и јогурата код Снежане, бескрајних сати у старој згради Народне библиотеке, и још бескрајнијих шетњи после часова на Универзитету и после студија у Бибилиотеци… бескрајних шетњи бескрајних дискусија бескрајне надојености прочитаним и наученим – једном речју, сетио сам се нашег ступања у будућност… и зато ме је закључак поговора, да је Запис о Српбству “оглед“, и да као такав “осветљава основаност“ поменутог “опажања Томаса Молнара“, навео на питања које тек данас схватам – да ли смо и како смо били припремани за будућност? И то је проузроковало и једно сасвим другојачије узинемирење:

Схватио сам да сажимање суштине поменутог “Записа о Србству“, нити сажимање суштине Србства као таквог – није – да уопште није у речима да се “Срби боре за оне вредности које су Европу учиниле великом“, нити да је оно да се “само Срби данас јуначки…“ – које сам намерно изоставио – не односи на стварну суштину:

Не односи се на предуго и непрекинуто “србско данас“ од Светог Саве, али такође и до њега; нити се односи на непрекинуто и предуго “србско данас“ од Кнеза Лазара и ропства под Османлијама; нити на предуго и непрекинуто “србско данас“ од стварања модерне спрске државе знане као “Стара Србија“; нити на предуго и непрекинуто “србско данас“ јунаштава – много више духовних јунаштава од физичких јунаштава и физичких страва којих се нажалост радије присећамо – Првог светског рата и Равне Горе… и најзад, иако се то изгледа претпоставља, не односи се нити на данашње “србско данас“, које је засада још увек најкраће али је највероватније најтрагичније, нити се односи на… али… доцније о томе. Засада… желим да напоменем само да се не односи на све најбројано јер Србство – није – није никакав “оглед“!

Јер… “оглед“ ми у овом случају изгледа више као нешто још недозрело, као бриљантан семинарски рад некога ко ће тек сазрети, као покушај доказивања нечега што тек треба да се докаже…

Међутим, ни Србство нити поменути “Запис о Србству“ – нису никакав покушај доказивања нечега што тек треба доказивати и евентуално доказати…

Напротив…

…Дух Србства, и отелотворење тог Духа у Вредноту – то јесте Чињеница – зато јер јесте Суштина и Истина.

Зато верујем да морам прво да покушам да себи одговорим да ли смо свесни стварног одговора на свакојака питања:

Које је доиста то најкраће данашње “србско данас“ у којем Србство наставља, да се као и увек жртвује за “вредности које су Европу учиниле великом“?

Које су то “вредности“ које су “Европу учиниле великом“?

Зашто се баш у овом данашњем најкраћем “србском данас“ најочитије одрaжава скарадна суштина тих “вредности Европе“?

Да ли данашња скарадност те суштине “вредности Европе“ указује управо проблематичност “величине“ Европе?

И најзад… да покушам да себи одговорим да ли сам схватио, и да ли смо схватили… да ли доиста схватамо Суштину и Истину Србства и поменутих периода названих “србским данасима“?

У тим давним бескрајним шетњама, док смо се бочили наученим цитирајући прочитано, верујући да нас је то наоружало за будућност – што наравно није – сећам се, често је помињано да је на питање зашто људско биће “не види“, Фридрих Ниче у његовом “Сванућу“ одговорио – зато што “људско биће само собом сакрива чињенице“.

Бар сам ја то схватио да све зависи од тога ко смо и шта смо и да ли схватамо, и како схватамо ко смо и шта смо… Зато ми је наравно тек данас јасно да је од свих наведених питања најлакши одговор на питање… да ли смо схватили и како схватамо поменутe “србскe данасe“… управо, да ли уопште схватамо Суштину Духа Истине Србства?

Зашто би тај најкомплекснији одговор био најлакши одговор?

Пре свега зато што то схватање није никакав “оглед“, нити ма какав семинарски рад – напротив… нисам… нисмо схватили… зато што…

…не схватамо Суштину Духа Небеске Србије.

А зашто нисам, нити смо… схватили Суштину Духа Небеске Србије?

Зато што током школовања, или ти пак током дриловања, или ти пак током кљукања наших мисаоних система луцидним философијама европских мислилаца… не само да током школовања нити суштина Небеске Србије, нити поготово њен Дух, нису били уопће уклопљени у вредновање вреднота… већ нису били чак уопште – нити поменути! Нити је био чак уопште ни поменут нити Србски народни епос, нити Србско Поштење, нити Србско Жртвовање, нити Србска Вера… а сада, уз све то Србско непоменуто – каже ми се да “последњи велики философ историје, Томас Молнар“ сматра да “међу европским народима данас“ – “само се Срби јуначки боре за оне вредности које су Европу учиниле великом“! Наравно, хвала философу историје што је дошао до оваквог закључка, али… иако је данас постало помодно да се егзалтирамо странцима који нам кажу ко смо… ипак, чини ми се да је Молнарова тврдња некако шушумигаста. Јер чим се намерно говори о филосфији, и то о философији историје… зато да не би било шушумигасто, то би требало да није никакав “оглед“, већ… или стога… хајде ето да наставим да се ачим арчењем:

Да ли су “вредности“ које су учиниле “Европу великом“, а за које се, као за пакост, ми Срби “једини боримо“, и то “јуначки“ – то што нам је Европа отела Косово? Или то што нас је данас бомбардовала, прво Србе у РС, онда Србе у Србији… а да и не помињемо 1914. 1941. 1944.

Или…

…да ли су “вредности“ које су учиниле “Европу великом“ Шаерлеманово Свето Римско Царство?

…да ли су “вредности“ које су учиниле “Европу великом“ да се “Аустрија опростила од надвојводе Ота вон Хабсбурга, сина поседњег цара Аустро-Угарског царства, који је умро 4. јула 2011 године“, а у којем се, иако је рођен “како је Хабзбургшка империја пропадала“ – “током година развио анти-православан став.“

“Анти-православан став“?

Шта заиста значи “анти-православан став“?

Ево шта значи:

Покојни Хабсбург је “страсно подржавао Муслимане у Босанском цивилном рату“!

Покојни Хабсбург је “био снажан подржавалац Била Клинтона у Косовском рату“!

Покојни Хабсбург је “тврдоглаво захтевао да се бомбардује Београд“!

Покојни Хабсбург је чак отишао толико далеко да “док су се још наоколо димиле рушевине хришћанских православних цркава и манастира – присуствовао је церемонијама којима је трг једне вароши на Косову посвећен њему лично и његовој породици“!(1)

Да ли бит “вредности“ које су учиниле “Европу великом“ – “анти-православан став“ Европе?

Ако јесте – а без много ћакуљања посве је јасно да јесте – простачко питање је – да ли је то “величина“?

И тако… бркајући историју и философију са суштином и истином, та такозвана “величина“ нас је притерала у ћошак да и моје лично преживљавање – да бих га појмио – треба да зависи наводно од тога да ли ће ми неки странац рећи ко сам, и да ли ће ме чак и похвалити да, ето, нисам нико и ништа зато што се, ето, жртвујем добробити “величине Европе“, што би, све заједно, требало да значи – зато што јој се дивим…

…зато што се дивим Европи наравно!

А моје кефало као бундева… овај коментар о покојном Хабзбургу прокоментарисало чуђењем… да, чуђењем:

Како то да једне старе српске избегличке новине кажу да су се димиле хришћанске православне цркве и манастири? Зашто не кажу шта се заиста димило? Зашто не кажу да су се димиле србске – да србске – јер се јесу димиле православне цркве и манастири Србства… и јер наше старе српске избегличке новине – нису оно што “рече скоро један бивши, велики Србин, кад чу да Албанија планира Црну Гору уоквирити у границе будуће Велике Албаније“ – “нека буде и албанска, само да не буде српска“!(2)

И тако… још увек ачећи о томе шта смо читали, шта учили, како били припремани за будућност… да ли је Србство “оглед“ или семинарски рад… да ли су Суштина и Истина оно што нам странац каже… све у свему шта је таши-танана а шта није, питам се такође да ли су “вредности“ које су учиниле “Европу великом“ питање које јој је недавно поставио Владимир Путин:

“Европо, како вас није стид, Косово је Србија!“(3)

И питам се шта заиста значи Путиново питање…

Или… ако је то питање некоме ко је заиста “велики“ – онда како то да Путиново питање, које је, наравно узгред речено – не само тачно већ је такође и констатација Суштине и Истине… онда како то да нешто што је наводно “величина“ – да то уопште доспе у ситуацију да буде оптужено за “стид“! Па се зато помало чудим Каљајићу, па и самом себи… чудим се нашем мимоходном цитирању странаца… иако:

“…ми не морамо све што из Европе или Америке дође код нас да безусловно прихватимо. Није свака њихова идеја… ћилибарска мудрост, исцеђена из суве дреновине…“, и зато, писац написа “Европско безнађе и српска нада“, закључива:

“Уздајмо се мало и у сопствену памет.“(4)

И тако… пошто смо у вези са са цитатима са катедре француског језика и књижевности, да цитирам Емила Золу – “ако ућутиш истину сахранивши је испод земље, једино што ће она чинити, нарастаће и сакупиће у себи такву експлозивну моћ да ће оног дана када се пројави растурити све што јој је на путу…“(5) – јер доиста… од Ћеле Куле до Дубоког Потока нису се променили ни “величине вредности Европе“, нити Суштина и Истина Духа Србства, па чак ни суштина српског и православног жртвовања за Богомдану Вредноту поштеног живљења… чак и Европе.

Дакле, како год да се обрне, питање је, зар не, о којем се то поштовању које “величине Европе“ ради? Иначе би свакако било речено да су цркве и манастири србски, да су спаљени и срушени зато што су србски, јер најзад… па зато је Косово и отето од Србије – зато што је србско… а свакако не зато што је ћилибар… И баш зато, због филозофије историје, или ти пак због философирања историјом, и због онога што смо учили, и због онога што нисмо учили, и због онога од чега су нас одучили… да ли се зато још од пре цара Шарлемана, а наставиће се свакако и после церемонијалног упокојења цара Ота – питам препотентно:

Да ли се Дух Србства једини бори за “вредноте“ које би Европу заиста учиниле “великом“ – не ни за какву “величину“ Европе – него за ону Вредноту која би Јевропу тек учинила великом?

А зашто питање није препотентно? Ево и због чега:

Ниje Ћеле Кула посталa “вредност величине“ Европе – зашто?

Није нити Цар Лазар – зашто?

Није ни Небеска Србија – зашто?

Није нити Дубоки Поток – зашто?

Али…

Трг Ота Хабзбурга јесте – зашто?

Булевар Била Клинтона јесте – зашто?

Дакле – зашто?

Зато што је питање, зар не, које су то “вредности“ које чине “Европу великом“?

Али зато – није питање зашто “ћилибар“ странца треба нама Србима да каже, управо да нам открије – шта је то за шта се ми Срби боримо и жртвујемо!

Али… пошто се по свему причињава да јесте баш тако – да ако нам то странац не каже (ако нам тај ћилибар странац не исцеди из суве дреновине) да онда ми сами немамо нити поњатија зашто чинимо оно што чинимо… онда се сва раније наведена питања своде на најпростију од свих простота:

Заборавили смо ко смо.

Куку-лелеееее… поготово зато што то нама није учињено никаковом случајношћу, не, јер на крају крајева… ако је тако, ако јесмо заборавили ко смо… онда нека им је алал… нека нас бомбардирају, нека нас чукају, нека нам отимају…

Оваково скарадно начертаније изискива два не наравоученија – него савестоученија – јер ми се причињива да реч “нараво“ у речи наравоученију – значи – савест:

Генерацијама и генерацијама Срба од Растка Немањића, па чак и од почетка Србске Државности и Православља па до Растка, па све до Равне Горе – није био потребан нико да Србима објашњава суштину Небеске Србије.

Знали су Срби јер је у њима живела Србска Духовност!

А међе те Србске Духовности били су Поштење, Савест, Часност, Љубав према Богу, Љубав према породици, Љубав према пријатељству, Љубав према милосрђу, Љубав према намернику, Љубав према Отаџбини, Љубав према Слободи, Љубав према моралној одговорности… Љубав у молитви пред пламичком кандила, пред иконом… поштовање.

То је прво… то је једина једначина наравоученија.

А друго је – исте те Вредноте, и иста та племенитост и поштење биле су оне вредности за коју су се Срби жртвовали и борили… зато да би и Европа бивала такова.

Е сад… када су Равна Гора и Равногорска Србија били издани – не од свих редом белосветских пробисвета – него издани од Европе – на правди Бога – и када смо као осуђенички мимоход прогнани кроз шпалир шамарања… и тако, хајде да кажемо иако то није нити једини нити најодвратнији нити пример нити ти пак оглед… завршили смо да су нам данас издани Дечани отели Грачаницу…

А какви смо завршили?

Такви да не знамо ко смо… ето такви смо завршили!

Међутим… да ли смо завршили?

Или… ко је од Срба завршио?

Има ли неких од Срба који нису завршили?

Има дакако…

Како казује прадавни србски животописац Теодосије, Растко је “своју Србију, Србском Црквом, трајно завештао своме Владици Христу“, и то у доба “када су се у Србији живи и мртви договорили да живе у слози“. И по повратку у Србију, сазвао је Растко Сабор у Жичи и “одржао им саборски говор у којему је чувена она његова реч“ – “ради душа ваших и душу своју омрзох“ – и зато им рече: “Онога који у Богу влада народом треба украсити венцем царства…“(6)

 

“Онога који у Богу влада народом“!?!

“…венцем украсити онога који у Богу влада народом“ то је Реч давна, Реч Србска, Реч којом је Србин живео – живео “у Богу“, како се изразио летописац – та Реч није никакав ћилибар који је икаква Европа “исцедила из суве дреновине – не, то је Реч и Истина Вере те Речи којом је Србинов Дух живео и преживео… преживео Шарлемана, преживео Османлије, Кучук Алије, Паше који су му се наслађивали српским млађаним девицама, јаничаре сараднике окупатора, и философе историје и ћилибарска философирања Европе оличена камама, тестерисањем глава живим Србима, копањем нерођене србске новоророђенчади из утроба мајчиних… зато што су утробе србске… и тако… а баш и зато… преживе србски опанак Голготу; преживе србски гуњ и шубара принце Еугене и Бранденбурге; преживе Дух Србства Европу… преживе и арлаукање Штука и политкомесара њезиних…

…а другог дана Сабора у Жичи, каже Теодосије, “Свети Сава се свима обратио са: “Браћо и друзи.“ Тако је Србе Сава назвао, каже старина Теодосије. А “од тада ми једни другима говоримо “брате“, “сестро“ јер “исто толико лепу реч “друже“ у овоме веку, упрљаше нам они незнабошци међу нама, који гори бијаху од “бабуна“ које изгна велики жупан Немања и који све светиње србске погазише јер бејаху поганици и опаснији него што је куга и гладна година. Од њих пострада Србин јер они убијаше Светог Саву у свакоме.“(X) И зато Растко, говораше о јеретицима, тада, другог дана Сабора у Жичи – као о “кукољу зловерја“, као о “тешким вуцима“ и “људима који говоре развраћено“, и зато нареди “кукољу“ да се одрекне незнања“ – да се одрекне клањања ћилибарима европским – “и покајавши се да поверује у истину“ – и зато питам:

Да ли нама Србима то треба да каже странац?

Можда и треба некима…

Можда треба и многима…

Али… зар тај Савин Символ Вере… зар та “небеска испосница“, “као негда“ – “због које смо више живи него мртви“…

…зар није иста та Реч, истог тог Дзуха, изречена у Дубоком Потоку?

…зар није истом том Речју, истим тим Духом, опстала Равна Гора?

Зар није баш зато што ту Реч, зато што хоће да ликвидира Дух те Речи – Европа мучки издала Србе после њихове жртве у Првом светском рату?

Зар није баш зато што хоће да ликвидира Дух те Речи – Европа мучки издала Равну Гору?

Зар није баш зато Европа мучки отела Косово од Срба?

Зар није баш зато Европа мучки отела Дечане?

Зар није баш зато Европа мучки отела Грачаницу?

 

Србинов задатак јесте “Задатак времена“

 

Дубоки поток… Символ Вере… Равна Гора…

Савест Онога који у Богу влада народом… Поштење.

Србин се није борио и жртвовао ни за какве философије историје!

Напротив…

…Дух Србства жртвовао се за ону Вредноту коју је Европа вековима убијала у себи – убијајући је зато да би је ликвидирала… зато да би ликвидирала ту вредноту којом Дух Србинов живи;

Голгота… Љубав… Одговорност;

Небеска Србија: “Небеска испосница“

Небеска Србија: Духовни устанак.

Небеска Србија: Символ Вере…

…то је Србство

…а сасвим је нешто друго трагедија књиге када се претвори у цитирање ћилибарских цитата… јер, прије свега, ријеч, чак колико год да јој је љепота завидна, ријеч је ништарија ако није Логос! И иако помишљамо да је и Логос такође ријеч, ипак… Логос је мудрост, јер ријеч постаје Логос тек ако казива истину… ријеч постаје Логос тек ако јесте казивање Духа Светога:

…то је оно што је Србин чинио,

…то је философија историје,

…то је оно што Србин чини данас,

…то је оно што Србин и данас чини за величину Европе:

“Да се јеретици поврате истини и поштењу“

…јер:

то је “задатак времена“:

Зато то грми громогласно Свети Владика Николај Охридски и Жички:

“Нека устану православни народи

и буду трубачи јеретицима

да се поврате иситини и поштењу“

“Ако то учинимо благословиће нас Христос Бог,

коме нека је слава и хвала сада и навек.

Амин“(6)

 

 

Часлав М. Дамјановић

www.ravnogorskivenac.com

 

(1) “Austria bids farewell to Otto von Habsburg“ “Serbia“, August, 2011, Page 12

(2) “Срби у Црној Гори бране истину“, Видосава Остојић, Предсједник Извршног одбора Српске радикалне странке у Црној Гори и потпредсједник Српског националног савјета, srpskenovinecg. 08/07/11, 19:51

(3) “Путин: Европо, како вас није стид, Косово је Србија“, Борба за Веру, 08/16/11

(4) “Европско безнађе и српска нада“, Драгомир Антонић, “Печат“, 08/11/11, 23:30

(5) Емил Зола, цитат, мој превод са енглеског: “If you shut up truth and bury it under ground, it will but grow, and gather to itself such explosive power that the day it bursts through it will blow up everythjing in its way“

(6) Под наводницама, укључујући и задњи цитат Светог Николаја Велимировића – цитати из поглавља “О ћутању Светог Саве“, из књиге Миодрага Јанковића “Записи о Србству“, која је инспирисала ово сочињеније.