logo logo logo logo
Рубрика: Аустралија, Аустралија, Религија, Друштво    Аутор: прота Драган Сарачевић    760 пута прочитано    Датум: 6.08.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Вест о „сукобу“ Управног Одбора ЦШО-e у сиднејском предграђу Кабрамата са „епископом“ Иринејом,

Прота Драган Сарачевић, 27.07.2011.
+++

заокупља више од месец дана пажњу српске заједнице у Аустралији. Разлог, због чега је реч „сукоб“ стављена под знаке навода, налази се у одговору на пуно питања, као што су; ко је са ким заправо у сукобу, дали је сукоб инсцениран, где лежи узрок сукоба, и коме је овај сукоб у интересу?… Игра око овог „сукоба“ је исувише прозирна, и по свему судећи, одговор на ова питања дају, из дана у дан и сама збивања како се одвијају.

Увод

Давно, пре готово тридесет година, мој познаник и пријатељ Милован Данојлић, а узгред и лектор моје прве књиге „Хаџи Ђера и манастри Моравци“, иначе једно од највећих имена српске књижевности данас, испричао ми је причу коју је чуо од садашњег „митрополита“ г. Амфилохија, а која датира из њихових париских дана дружења.

Прича по сећању: „У једном манастиру у коме није било устројено општежиће, Игуман обилази монахе у монашким келијама у току Часног поста. У једној келији затиче монаха, који је био манастирски кључар, како на беочугу једног великог кључа држи јаје, и пече га на шпиритусној лампи. Игуман запрепашћен оним што је видео каже: „Оче, побогу шта то радите, па знате ли да је још пост?“. А монах „смирено“ одговара: „Оче Игумане знам да је пост, али ето, превари ме Ђаво.“ У томе моменту, негде из ћошка келије, зачуо се глас: „Лаже Игумане, и ја то чудо први први пут видим!“

Другу причу, о свештенику који је тек дошао на једну „дебелу“ сеоску парохију, чуо сам од једног мога парохијанина, негде у првим годинама моје парохијске службе. Питао тога свештеника, каже прича, један његов доброћудни парохијанин, а са очигледном намером да му се похвали: „Оче, реците ми како вам изгледа ова наша парохија? Ми знамо да је понајбоља од свих ових околних!“ Нови свештеник прво процеди кроз зубе: „Је, је. Јесте, јесте, добра је“, а онда мало повишеним гласом додаде: „Само знаш, много би она била боља, да није тих околних…“.

Ово су приче, које можемо да схватимо и као шале, а у којима има и доста истине. Али, има још нешто везано за ову тему, што није ни прича, а није ни шала, већ што сам такође својим рођеним ушима чуо. Тек што је била донета патријаршијска уредба о пензионисању активних свештеника, која је и данас „на снази“ у СПЦ, и која предвиђа пензионисање по два основа: први је четрдесет година радног стажа, а други је 65 година старости. Негде у јесен 1983. године, срео сам онда активног проту из једне парохије у близини Краљева који нам се пожалио да га је ова уредба погодила, а затекла га је у седмдесет првој години. Каже да се још добро осећа, да је још виталан као „младић“, и да је рекао владики да њему не треба пензија, и да ће он на својој парохији да служи „до издиханија“, што значи до смрти. А нама који смо били у његовом друштву, полугласно још додаде: „А после моје смрти, ко год хоће нек је ТРТИ“ !?

Наравно, као свештеник почетник, био сам шокиран ониме што сам чуо, и нисам могао да замислим па а ни да поверујем, да овакве речи могу да изађу из уста једног свештеника, па још и крстоносног протојереја, који је на дотичној парохији дочекао пензију. Питао сам се дали тај човек заиста верује у Бога!?

Зашто сам навео ове примере?

Многе ствари које се вешто крију испод мантије, постале су ми много јасније, али тек после три деценије свештеничке службе, а посебно када је започео мој прогон и сатанизација, и када је дошло до удружене спреге одређених „мантијашких“ кругова, и до буквално речено праве отимачине моје парохије, коју сам основао, и стрпљиво са великим трудом пуне две деценије неговао и подизао. Тада сам имао прилику да се осведочим, како се код појединаца, заоденутим мантијама, пројављује инстикт крвожедне звери која има само људско обличје. Ово је био резултат грчевите и најпрљавије могуће борбе, у којој је увек циљ оправдаво средство, а у којој су поједини „свештеници“, показали своје право најамничко лице, да би одбранили заузете бусије и стечене позиције и како би остали на парохијама, било да су прекорачили старосну границу за пензионисање, било да су се грчевито бранили да остану сами у својим „пашалуцима“, пошто су се већ били отарасили супароха. Мучнина ме је хватала, и повраћало ми се, посматрајући их како им се израз и облик лица мења и преображава, добија монструозне обрисе, и уподобљава непоменику.

Оно што је за мене било незамисливо и катастрофално, био је то сусрет са епископом, обичним шићарџијом и лажовом, и да их назовем „свештеницима“, опет лажовима и преварантима, какве човек неби могао да сретне у сну, нити и у световној провенијенцији. Чини ми се да би за њих, судећи по њиховим безбожничким неделима, и сами ђаво представљао најобичнијег шегрта, коме би овакви какви су могли бити и учитељи. А онда после таквог једног епископа, долази други, безобзирни и бескрупулозни аутократа и диктатор над диктаторима, али који је врло прецизан у погледу дуплих стандарда, и који систематски ради по принципу и рецепту „етничког чишћења“, односно на бескомпромисном обрачуну, чишћењу и „ликвидацији“, свих оних који имају и најмању замерку или примедбу, и најмање супротно мишљење, његовом мишљењу. Тако се у Аустралији, која представља оличење правног поретка, по први пут у њеној историји, појављује и прогон због деликта мишљења, и почиње да се суди и пресуђује без суда и суђења, а по принципу нама добро познатих преких судова, примењиваних на непоћудним Србима, у скоријој српској историји.
Кадровска питања, камен спотицања…

За епископе у емиграцији, „кадровска питања“, су увек била изазов. На примерима у Аустралији, Канони нису само „качени мачку о реп“, него се по њима немилосрдно газило и пљувало, на свим фронтовима.

Најпре, лаички фактор, односно Управни Одбори ЦШО, у већини случајева за њих су најмање марили. Примера ради, појављује се рецимо аналфабета какав је Илија Виторовић, а таквих има пуно, који нема представу о томе, шта је уопште Црква. Али догурао човек до положаја „прешједника“, и каже епископу: „Ми смо овом свештенику дали ОТКАЗ. Поставите нам другог, ИЛИ ЋУ ГА ЈА ПОСТАВИТИ“. А онда се појављује суфлер у виду архијерејског намесника, и да зло буде још веће, испоставља се да су обојица патолошки лажови, и наравно, од Светих Канона ту нема ништа, јер се јерархијски принцип устројства православне цркве, замењује се протестантским, односно конгрегационим. То што је свештеник ни крив ни дужан, није важно.

Најважније је „сломити му кичму“, и удовољити своме господару, „кнезу овога света“, који је „…лажа и отац лажи, и људски убица од искони“. И уместо да епископ и свештеник, који су „власт имајући“, примене јеванђелски принцип, „Љуби ближњега свога“, они примењују сатански, који је много лакши, а њима тренутно кориснији: „уби ближњега свога“.

Тако се после овога, овај принцип прихвата и инаугурише. Да би се лакше спроводио, долази до организованог удруживања појединих „свештеника“, или правилније речено, најамника у мантијама са групама лаика, и то на чисто мафијашкој основи, будући да их све везује исти интерес. За остварење овог циља, лако је наћи болесне амбиције који желе да буду „неко и нешто“, а посебно подржани и на руководећа места доведени по сугестијама, предлозима и пепорукама „својих свештеника“. А „свештеници“,односно најамници, за узврат захтевају противуслугу, и траже, да их ти исти штите од епископа у случају да се нађу у „штети“, у случају да их треба преместити, у случају да им треба поставити још једног „колегу“ као супароха, чак и тамо где је други свештеник и био кад су они дошли, или у случају да их треба по сили патријаршијске уредбе пензионисати.

Онда се примењује већ опробани и у Аустралији добро познати „кабраматски рецепт“; масовно учлањавање у финансијско чланство, и то еуфоричне гомиле која се стицајем несрећних околности обрела у цркви, а која ни сама није била свесна где је се нашла. Онда се дају инструкције за гласање, па кад ни то не помаже, онда се масовно искључују сви који представљају потенцијалну опастност по новоформирани мантијашко – мафијашки клан, у чему је обезбеђена и великодушна подршка „епископа“, јер се он у својој надмености уљуљкује, закључујући да уз себе има и свештеника и већину, па је таква узајамна подршка и загарантована. А кад тако велико чланство постане потенцијална опасност по сигурност њиховог опстанка на „власти“, онда се оно не обнавља, и своди се на најмање могући број који се лако може држати под контролом, односно на мало ширу групу послушника, која сада представља једну обичну аминашку руљу и гласачку машину, али у функцији сопственог самоодржавања на власти, и подржавања и одржавања, њихових подржавалаца на своме трону.

Све лажов до лажова и преварант до преваранта

Ово се све у Кабрамати издогађало пре пет година, па се тако ова хијерархија и одржала до данас. А непосредно пре тога, Управни Одбор, који је свесрдно водио бригу о црквеним интересима, а свестан потребе, тражио је од ондашњег „епископа“, да се у Кабрамату постави још један свештеник, будући да су другог пароха сустигле велике године, а где је пуних петнаест, мимо законског рока за пензионисање служио. Информације ради, та Црквена општина имала је два пароха пуних десет година. Међутим, тадашњи Управни Одбор, није ни слутио, да уместо са благочестивим епископом и свештеником, има посла са ноторним лажовима и преварантима у мантијама.

Међутим, предосећајући непосредну опасност, кабрамастски парох са својим аминашима организује акцију на два фронта. Први је ликвидација непоћудног Управног Одбора, а други, ликвидација Кола Српских Сестара. У томе циљу, организује се припремни и тајни састанак у Српском Културном Клубу „Свети Сава“. Прави се план и стратегија за преузимању контроле у Црквено Школској Општини, унапред се одређује ко ће на коју позицију, у чему се успева, а уз пуну и несебичну подршку „брата лажова“, тадашњег „епископа“ Милутна. Ова акција проузрокује спор на Врховном Суду, који је коштао Црквену касу близу сто хиљада долара, а после чије одлуке, Управни одбор који је покренуо спор, бива изигран, јер се не поступа по одлуци суда о „тајном гласању“, већ се опет избор управе лажирано монтира, а „морално политички неподобни“ чланови, без суда и суђења, без доказа било какве кривице, бивају избачени из финансијског чланства.

Упоредо са овом акцијом, да би показао своме „епископу“, да он наводно нема ништа против да ту дође и други свештеник, јер Боже сачувај ко… он да има нешто против тога, Ђуро Ђурђевић предузима „сопствену иницијативу“, и склапа лажни споразум са својим другим „братом лажовом“, а мојим духовним сином Владиславом Ђорђевићом, да он из Флемингтона пређе у Кабрамату, и онда џумле, долазе са понудом мени, да у тобожњем „интересу цркве“, јер они о њој много брину, прихватим премештај из Блектауна у Флемингтон. Без обзира што сам био одлуком Врховног Суд враћен на моју парохију, ја ову понуду а по сугестији „епископа“ прихватам. Да би изгледало све легално и ништа сумњиво, овај перфидни и препредени мантијашки Клан, организује чак и седницу Управног Одбора, на коме се овај предлог чак и званично прихвата и заводи у записник. И наравно пошто будем преварен од свога „епископа“, његовог намесника и мога духовног сина, тек тада схватам сву дубини и ширину, и све облике сатанизма сакривеног испод „епископске“ и „свештеничке“ мантије ових најамника.

Но, акција се ту не зауставља. Баш некако у том периоду највећих превирања и сукоба у Кабрамати, писмене забране свештенству да посећује и врши било какве верске обреде у дому Српске Народне Одбране, долази до смене „епископа“, где нови – садашњи „епископ“, благосиља и потпомаже безакоње и криминал, како у црквеном тако и профаном погледу. Он својевољно мења одлуку Епархијског савета, на коме је председавао и саопштење издао, и то потпуно супротно решењу. Оно што је било новина и до тада незамисливо у Цркви, он је овде показао своју спремност да толерише и званично подржава, чак и физички напад у пролонгирању своје политике, а који се догодио у самом црквеном дому. Чак се са његовим благословом и знањем, из црквене благајне плаћају и адвокати, члановима Управног Одобра које је Државни Јавни Тужилац ставио на криминални суд, када су претукли г. Бранка Дедића после годишње скупштине Кола Сестара. Све ово чини да би удовољио овоме мафијашком Клану, и да би га придобио за себе. У овој акцији долази до реализације и другог дела плана, односно до ликвидације комплетног Кола Српских Сестара.

Мере су дакле драконске и драстичне. Будући да им је сврха „ликвидација“, ове мере највише подсећају на Хитлерову „ноћ дугих ножева“, будући да овај Клан опстаје на своме трону, али уз отворену подршку и благослов „епископа“ Иринеја. Другачије не би могао.

После ових догађанја, комплетна ситуација у СПЦ у Аустралији, постаје много јаснија. Безакоње се додаје на безакоње, и директном подршком од стране „епископа“, безакоње постаје закон. Тада су и сва дела изашла на видело, будући да су се почели отворено, не само толерисати, већ и подржавати прави облици криминала, оличени у насиљу са употребом и физичке силе, а по чисто језуитском принципу, по коме циљ оправдава средство.

Кабраматски Клан и Алкаида

Свакако ће се неко, који само површно познаје ситуацију у СПЦ у Аустралији запитати, откуда овакав поднаслов, и какве он везе има са овом темом? Покушаћу да то објасним принципима рада Вашингтонске администрације, и принципима рада „вашингтонског епископа“.

Оно што није тајна, а опште је позната чињеница, „терористичку организацију“ Алкаида, створили су планери из Вашингтона, зарад својих интереса а у циљу остварења својих хегемонистичких планова. Она је дакле њихово недоношче и мезимче, која је требала завршавати одређене послове у корист својих мецена. То своје недоношче су у првој фази постојања и деловања, у њеном повоју дакле, врло пажљиво неговали, подизали и чували.

Онда су планери из вашингтонске администрације, иначе највећи и прави терористи и убице, дошли на идеју да Алкаиду прогласе за „терористичку организацију“, пошто им се, како се наводно испоставило, отргла контроли. Тако је њена друга и садашња фаза деловања окарактерисана као „терористичка“, а то што они спроводе најокрутнији терор широм белог света, ником ништа.

Слично томе, а на потпуно истом принципу, „вашингтонски епископ“, подржава све безаконе радње и акције Управног Одбора, односно мантијашко-мафијашког кабраматског Клана, чији је инспиратор и креатор тамошњи парох и његов намесник, а у јединственом циљу, да их одржи на управитељском „трону“, имајући у виду и на уму велики материјални потенцијал ове Црквено Школске Општине, што и овде јасно одсликава питање интереса.

Тако је „епископ“ Иринеј, додворавајући се Ђуру Ђурђевићу, покушао још 2007. године, да му удовољи блокадом куповне нове цркве у Ливерпулу, што му није пошло за руком, будући да га је моја чврста решеност да се та црква купи, присилила да промени своју одлуку, па је црква као што знамо купљена. Писао је он заједно са својима из Клана и протест, ишао лично на седницу када је требало решавати питање куповине, и у мантијашком тандему, другаром по православној мантији и циљевима, Миодрагом Перићом био успео да сруши план о куповини… Али, разочарали су се, када су видели да је њихов успех био привременог карактера.

После овог неуспелог плана, „миш“ неоспорно почиње из дубине своје мрачне душе, да мрзи „мачка“, и његове, сада „мрачне“ идеје и планове.

Узајамна подршка и пакт о ненападњу, долазе у кризну ситуацију недавно, када се на званичној презентацији СПЦ у Аустралији појавила вест о „обнављању старе славе кабраматске Црквено Школске Општине“, и о постављању ни мање ни више, него још једног пароха, а уз њега, и ђакона, као „приде“.

Повратак старе славе Кабрамате!?

Но, кад смо код „старе славе Кабрамате“, информације ради, требало би и о томе рећи неку реч. Наиме, њену „стару славу“, немогуће је повратити са оваквим кадром; најамничким, преварантским, а поврх свега новотарским и екуменистичким. Стару славу Кабрамата може повратити једино онда, када буде поново имала 240 ђака у Недељној Школи, и са Фолклорним ансамблом у три групе, са 110 фолклораша.

И то није све. Кабрамата ће повратити своју стару славу, када буде имала два гимназијска одељења српског језика, са по 20 полазника, као у оно време, када смо ја и моја протиница у тим разредима држали наставу, и када школа буде регистрована и оцене буду еквивалентне, важеће и признате у државној гимназијској дипломи, и када се врате, данас прогнани и из цркве избачени професионални учитељи: Стеван и Јасмина Божић, Олга Жунић и Теодора Зајац.

А ни то није довољно за повратак њене „старе славе“. Потребно је да ова ЦШО обнови и свој Црквени Хор са преко 30 чланова, колико је бројао у оно време пред мој први прогон.

Нажалост, „стару славу Кабрамате“ су срушили најамници, пошто су уклонили пастире, и повратиће је, како то наш народ уме да каже „о светом никад“.

Тако нас ова сага подсећа на оне три приче са почетка овог текста, које илуструју и у савршеној реалности одсликавају тренутну ситуацију и право стање ствари, у потпуности разголићујући ову најамничку дружину.

Пред чијим ће вратима „мечка заиграти“?

Као што је криминална веза Вашингтона и Алкаиде пукла, тако пуца и ова, мантијашко-мафијашка, и наравно по сили инерције, у Кабрамати започиње прави правцати рат два супротстављена табора, са опробаном стратегијом: завади па владај.

Да, њихова веза је само наизглед пукла. Остао им је заједнички методи: терор!

Тако сада „вашингтонски епископ“ покушава надмено да одбрани своју позицију и наводно достојанство своје фиктивне власти, и петровданском мобилизацијом својих „подрепаша“, настоји свим силама, да своје зацртане одлуке спроведе уз њихову помоћ, и рукополаже и поставља „супароха“?!

На дугој страни, Клан организује фронталну одбрану у циљу свога опстанка на власти, где је услов само једна „мантија“, док су се тек сад сетили, и Николи Билићу почињу бацати „мрвице“, под изговором „свештеничке плате“, а „надлежни парох“, као, нема појма о чему се ту ради, јер наводно то „они из управе“, а не он, не желе другог свештеника. Кажу да нема потребе, све он може сам да обави, а сиротињски, са пет кућа и преко милион долара у банци, немају ни стан, а не могу ни „плату“ да обезбеде за планираног новог свештеника и ђакона?! Врло интересантно. Изгледа да је овде синдром лажи вирусног карактера, па је захватио цео Управни Одбор. Јадни људи, разболели се.

Нама Србима, свима је добро позната изрека, која каже: „Заиграће мечка и пред твојом кућом“! Сматрам да нам њено објашњење није потребно. У овој прљавој игри, остаје да се види, дали ће „епископ“ Иринеј у својој новоформираној „митрополији“ успети да проморавише и одбрани јерархијски принцип у управљању Црквом, или ће се стропоштати пред „закрвављеним“очима свога побратима, кога је брижљиво узгајао, његов Клан свесрдно помагао и благосиљао, а њега на намесничком положају до данас одржао.

Шта је „епископ“ Иринеј у међувремену заборавио и превидео?

У међувремену, изгледа да је зборавио, да је његов штићеник, прво куповину Цркве у Ливерпулу а онда и скидање са положаја епархијског секретара врло тешко прогутао,и да то свакако неће моћи да прежали до гроба, а поготову да заборави. А изгледа да још није схватио колика је дубина његовог злопамћења.

Исто тако изгледа да је заборавио и то, како је мени образлагао да мене наводно неће неки „народ“ тамо, ни у Флемингтону а ни у Кабрамати… А зна врло добро, да је у питању била мантијашко мафијашка спрега и завера, истоветна са овом пред којом се тренутно налази.

Заборавио је изгледа и то, како му је отимач моје парохије, Ненад Ђурашиновић, предамном образлагао, како наводно за мене „неће ни да чују у Блектауну“, док се тамо дешавало супротно. Заједно су уз помоћ Анђелке Јанковић ликвидирали тадашњи Управни Одбор, како би онемогућили мој легитимни повратак, који је сасвим супротно овој тврдњи он отворено тражио, о чему поседујем и писану документацију.

Игра, коју у овој комедији Клан тренутно промовише, исувише је наивна и прозирна. Као сетили су се да Николи баце мало „мрвица“, на које се овај полакомио, а они то оправдавају ни мање ни више него целом свештеничком платом.
А досадашњи штићеник и мезимац, као одлази на „годишњи одмор“, остављајући његове слепе и заведене послушнике да „завршавају“ његов посао, а да ови нису ни свесни шта раде, за кога раде и коме помажу, а посебно нису свесни, да сами себи у уста скачу!? Наравно, они то не могу да виде до задњег момента, када и њима буде показано и речено да морају напоље, и да хватају „пут под ноге“!

Додуше, може бити да је његов одлазак „на одмор“ имао и још један стратешки и много важнији циљ!? Може бити да се још увек ослања и нада у свесрдну подршку свога мецене Николаја Мрђе, коме је годинама верно служио. Можда он може одиграти велику и одлучујућу улогу заштитника и „спасиоца“, јер је дуго година био у његовој дубокој позадини. Захваљујући овом позадинцу он се и одржавао на узурпираним положајима. Вероватно мисли да на његову помоћ може и овога пута да рачуна, јер увек треба имати на уму, да су у данашњој стратегији, позадинци и позадина много важни, јере данас све у томе, ко ти је иза леђа.

Резиме

Према свему већ до сада виђеном, а у пуној „светлости“ три наведене приче из увода, мада има доста тога што је још невиђено, најамничка политика је недвосмислено јасна:

На првом примеру, видели смо, да се у подређивању суштинских интереса Цркве својим личним интересима, а посебно материјалним, ни сами Ђаво не би досетио махинација и манипулација, којима су све у стању да се најамници у мантијама служе.

На другом примеру видели смо до којих све граница може да иде неописива грамзивост, болесна незајажљивост и жеђ за узурпацијом и отимачином туђег, у чему најамници не презају ни од чега, а поготову од закона Божијег, који за њих, као да непостоји.

А у трећем примеру, могли смо да видимо, у које све „сврхе“, парохија најамницима може и да служи.

Крај овој „божанственој комедији“, којој би и Данте позавидео, још се не назире. Остаје да се сачека расплет, и да се види, „пред чијом ће кућом мечка да заигра“!?

Пред новим неденошчетом; митрополијом и њеним „епископом“ , или пред кабраматском парохијом, и њеним „парохом“!?

Прота Драган Сарачевић

У Канбери, на дан Сабора Светог Архангела Гаврила, 2011. године




3 коментара у вези “Где ће „мечка да заигра“?!”
  1. Vec dugo vremena Durina bahatost traje,ali sve ima svoj kraj”nicija nije do zore sjala”Jezuita metropolitan je posebna prica.
    Bog sve vidi i cuje!!

  2. Gospodin Saracevic je sjajno opisao kadrovsku borbu unutar SPC.Strasno je cime se sluze i sta rade da ne bi otisli u penziju ili da bi dobili bogatu parohiju.Svestenici okupljaju iskljucivo nepismen svet oko sebe zato sto im jos samo oni veruju.Izrabljuju ljude koji rade oko crkve.Problem je sto niko od svestenika se ne pobuni pa ni gosodin Saracevic se nije bunio kda aje vodio privatno stampariju za potrebe crkve.Njegove cene su bile paprene kada su srbi hteli da stampaju bilo sta kod njega.Mozemo da zamislimo samo koliko je napacivao crkvi usluge.Stamparije odavno nema ali ima novih nacina da se pare izvuku iz crkve!Sve u svemu u Australiji je crkva biznis to postaje sve jasnije iz dana u dan.O duhovnosti je veoma tesko govoriti.Niko od svestenika nije ni priblizno lik koji bi postovali.Boznis i dolar im je u glavi kao i vecini u potroscakim drustvima.

  3. Уважени господине „Петровићу“,
    Није важно дали сте „Петровић“, или Вам је то пседоним, али се из Вашег јављања може закључити да сте; или необавештен, или крајње злонамеран. Ваша тврдња да сам ја, како кажете „водио приватно штампарију за потребе цркве“, врло је нејасна, јер се из ње не види и не може се закључити ко је био њен власник? А друго што је још нејасније, то је, како је било могуће водити приватно штампарију, ако је она била за потребе цркве!?
    Да се закључити да сте ви нешто чули о некој „штампарији“, али је Ваша тврдња далеко од истине.
    Ради Ваше информације, а посебно ради информације читалаца који могу доћи до погрешних закључака на основу ове дезинформације, а без обзира на то дали сте погрешно информисани или злонамерни, истина је следећа:

    1. Штампарија на коју мислите, била је комплетно приватни, односно породични бизнис, регистрована по акту о компанијама као јавно предузеће, кога смо ја и протиница са нашом децом основали и водили пуних десет година.
    2. Као таква, она са црквом није имала никакве везе, и ни на који начин није могла бити штампарија за потребе цркве. Чак шта више, проценат њених услуга Цркви и Србима бизнисменима, као и приватним лицима, био је врло мали, такорећи занемарив.
    3. Спадала је у комерцијални бизнис, пошто је имала велике штампарске машине као и припрему заштампу, и вршила је услуге великом броју аустралијских компанија и приватних бизниса, тако да са Црквом и српском заједницом није имала апсолутно ништа, и нити било какву везу.
    4. Све ово може да потврди и велики број сведока, они који су у штампарији били запослени, као и они којима је она вршила услуге.
    5. Што се тиче „цена“ о којима говорите, ова Ваша тврдња је заиста крајње злонамерна. У Аустралији је као што сви занју, тржиште слободно, и ту свако може да тражи цене услуга и да се према њима опходи. Уколико је ту било скупо, свако је имао слободу да штампа где нађе јефтиније.
    6. Што се тиче конкретних услуга Цркви, наша штампарија је велики број тих услуга вршила бесплатно, али је наравно истина да није могло све бити бесплатно. Примера ради, пуних шест година наша штампарија је поклањала епархији најквелитетнији папир за штампање Епархијског Весника, пошто је штампање је било у пуном колору, а наплаћивала је конкретно само штампарску услугу. Била је такође и спонзор појединих парохијских гласника, као например у ЦШО Свети Архиђакон Стефан у Рути Хилу… И на крају, увек се водио рачун, и за Цркву су услуге биле НАЈЈЕФТИНИЈЕ.
    7. Штампарију смо продали онога момента, када су послови били увећани, и дошли до границе да их ја лично, због такође увећаних парохијских обавеза нисам могао сам више контролисати, када је било потребно запослити још стручног особља и радника, и када су била потребна нова улагања за њено проширење.

    прота Драган Сарачевић


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo