logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Религија, Србија, Друштво    Аутор: Часлав М.Дамјановић    595 пута прочитано    Датум: 6.08.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

После идентитета и памћења, после Ћирилице и Косова, после Чистоте Вере и Православља, после

Часлав М. Дамјановић, 27.07.2011

загађивања ваздуха који Срби дишу, после загађивања тла из којег Србима израста храна… на ред је дошла и вода. Да, вода, којом хвала Богу обилује отаџбина Срба… јер садизам мржње утицаја из сенке се наставља и наставља… све директнији, све крволочнији.

И иако оно што се наставља јесте стварни Холокауст над Србима… и иако се тај Холокауст расистичке мржње над Србима наставља јавно – на очиглед целокупне такозване међународне заједнице, на очиглед њене назови цивилизацијске моралности, на очиглед њене назови цивилизацијске законитости, на очиглед њене назови праведности – и иако се “поштени закључак Јаше Алмулија у односу на извитоперавање Холокауста над Јеврејима – “преиначење историје холокауста у овом времену поприма чудовишне размере“ – подједнако односи и на извитоперавање Холокауста над Србима – јер су оба злочина почињена – а почињавају се и данас – са истим циљем – због истребљења нације и због истребљења постојања – и из истог разлога – због расистичке мржње“(1) – ипак… на службено-прописаној глобалној позорници званичног рекламерства – забрањено је не само да се тај Холокауст над Србима назива Холокаустом, већ – и мржeњe Срба, и актуелно и акутно и садистичко истребљење Срба, и расизам против Срба који доминира тим трајним јавним злочинством – не само да су забрањени, већ се и само помињање класификује као злочинство:

Kласификују се као злочинство Срба над којима се злочин почињује.
Сходно тој деформацији поштења и праведности, након подмуклог планирања да се од Срба одузме чак и вода која је Србима дана од Господа – изгледа да је данас дошао на ред и Јасеновац?

Авет расизма…
…да ли из сенке?

Упркос чињеницама да је Неминовност Истине и Историје неумитна; и да је зато упркос огромној пропаганди Фарса раскринкана на такорећи свим нивоима – од расистичке мржње према Србима све до тривијалних подлости измишљања лажи против Срба; и упркос чињеници да се расистички Холокауст над Србима, њиховим идентитеом, њиховим постојањем, па чак и памћењем њиховог постојања наставља и наставља и наставља… и иако је авет мржње из сенке мрака а не из сенке светла, и баш зато та авет уопште не хаје што је раскринкана… ипак ме је у напису “Филм о Јасеновцу у контексту мржње из увоза“(2) зачудило питање новинара “Печата“, Ратка Дмитровића:

“Због чега би један Јеврејин, у овом случају Лустиг, један од најутицајнијих у Холивуду, правио филм о концентрационом логору основаном с циљем убијања Срба – и то у време када Срби оклеветани у деведесетим годинама… још увек носе колективну оптужбу да су нови нацисти Европе?“ – “Значи ли то да ће Лустигов филм о Јасеновцу бити један у низу бројних филмова о страдању Јевреја у Другом светском рату?“(3)

Речено буквално, неуко, народски просто и простосрдачно, то значи да се поменути новинар пита да ли је после планираног одузимања богомдане воде од отаџбине Срба… дошло на ред и одузимање Јасеновца? И не зачудо, питање није нелогично – јер оно што каже холивудски филм – то је оно што је речено, то је оно што се зна, то је оно како се зна… потсетимо се да је баш због тога Стаљин рекао да би дао све своје армије за Холивуд… иако… чак ни Стаљин не би опстао без филмске пропагандистике Сергеја Ајзенштајна.

Међутим… читајући поменути напис, схватим да се наведена питања не односе заправо на некадашњег продуцента Јадран-филма, а данашњег холивудског продуцента Бранка Лустига, већ на једног од сценариста планираног холивудског спектакла о Јасеновцу, јер… “у давању потврдног одговора на ово питање да Срби имају разлога да страхују од оваквог филма о Јасеновцу послужиће ми један давни интервју који је управо са Славком Голдштајном направио књижевник и новинар Миљенко Јерговић“ – а Голдштајн и Јерговић треба да буду сценаристи поменутог спектакла – па зато списатељка чланка, проф. др Мирјана Влајисављевић, додаје да зато “још од давне 1999. године чувам дволисницу Ферал Трибјуна [2] са овим интервјуом, а повод за тако нешто био је што ни у једној новини дотад, а ни послије нисам угледала крупнији новински наслов који је подсјећао на плакат, а гласио је“:

“Мржња из увоза!“

И зато “да бих распршила сваку наду у погледу природе сценарија који ће да напише овај давно увјежбани двојац, управо тај интервју доживио је своје “ново читање“ показујући се како није случајно сачуван само због спектакуларног наслова који je својом нападношћу вријеђаo визуелну писменост јер са толико црнила није био исписан ни онај из 1992. – Рат је почео!“ – јер се испоставило да је поменути Голдштајн “колико год да је као прави медијски мамац био наметљиво истакнут и поруком дизао глас, тим више је засјењивао своје право значење ометајући и преусмјеравајући читалачку пажњу од суштинског проблема“ – од “мржње у Хрвата“ – “на сасма споредни колосијек“:

“Наиме, поводом суђења заповједнику усташког логора смрти у Јасеновцу Динку Шакићу, историчар, публицист, издавач и политичар Славко Голдштајн је манипулишући симболима изнио тврдњу како је мржња у Хрвата стигла из увоза, од усташке емиграције, што представља врхунац субверзивног оглашавања“, због чега ауторка наводи чињеницу како “врхунац субверзивног оглашавања“ преусмјерава “суштински проблем мржње… на сасма споредни колосијек“:

“Упитамо ли се након прочитаног интервјуа у којем тврди да је мржња у Хрвата стигла из увоза“ – “ко је то у годинама уочи разбијања Југославије са хрватске стране био међу онима коју су успостављали пацовске канале са усташком емиграцијом и тиме директно доприносили да мржња из увоза стигне у Хрватску“ – “на наше изненађење на списку повјерљивих изабраника налазимо никог другог до лично Славка Голдштајна, данас предсједника Вијећа жидовске заједнице “Бет Израел“:

“Он који спремно криви “Туђманов режим и Туђмана особно што се изравно повезао са настављачима усташтва“, у самом интервјуу “изравно“ говори и о томе да се уочи рата сусретао са усташком емиграцијом и то у Торонту, још давне 1987. и почетком 1990. године, која га је “оба пута углавном јако добро примила.“5[Feral tribune, op, 5] (Извор је део текста)
“Оваквом врстом вербалне “испричнице“ зване “мржња из увоза“ он је настојао да спере одговорност са Туђманове власти за распиривање “осветништва и националистичке мржње“, а посредно и за злочине почињене у тзв. “домовинском рату“, “који су у завршници досегли размјер геноцида, тачније етноцида, и то према народу“ – српском народу – “који је од некоћ конститутивног“ – “након свеобухватно проведеног етничког очишћења“ – “био сведен на маргиналну националну мањину од 3 посто.“

“Стога нам као семиотичарима културе пада у удио да деконструишући субверзивни наслов овог интервуа разголитимо очигледну двосмисленост која је у њега укодирана и разобличимо ову контроверзну медијску саботажу упућену према читаоцима као примаоцима поруке…“ – и сходно томе, како професорка наводи – та “двосмисленост“ “укодирана“ у Голдштајнову “медијску саботажу“ јесте доиста запрепашћујућа – јер се “у првом реду односи на“:

“Голдштајнову увредљиву неспремност да осим расне мржње према Јеврејима, интернационално познате као “антисемитизам“:

“Прихвати да постоји расна мржња према неком другом народу.“(4)

Оваква Голдштајнова “увредљива неспремност“ да призна постојање “раснe мржња према неком другом народу“ – осим према Јеврејском – само је један од елемената који би требало да непобитно дисквалификује Голдштајнову објективност за писца сценарија о историјској истини Холокауста над Србима у Другом светском рату, у овом случају о Јасеновцу – јер логично и непобитно оправдава питање Ратка Дмитровића да “ће Лустигов филм о Јасеновцу бити један у низу бројних филмова о страдању Јевреја у Другом светском рату“. Међутим, дисквалификацију између осталог непобитно оправдава и безпоговорна чињеница недавно исказана у “Деманти господина Јаше Алмулија, 06 July 2011“, у “Борби за веру“, у “његовој анализи “Фалсификовање Холокауста у Србији“, која по мом дубоком уверењу, “играње са туђом смрћу у своју корист“ – осим оптужбе у односу на побијене српске Јевреје – истовремено иска исту правду и за Србе као такве, као народ, његов интегритет, њихову историју, њихово постојање и дух – за разлику од Срба сарадника са окупатором“, јер се Алумли “у истој мисли надовезује прво на чињеницу да “они Јевреји који су преживели и заједница коју су обновили никада“ – “нису оптуживали Србе да су криви за масовно убиство Јевреја“ – а затим инсистира на чињеници да је то “започело са Туђмановом ратном пропагандом током разарања Југославије и ратовима деведесетих година прошлог века“ када је “Хрватска пропаганда тврдила да су Срби… тешки сукривци за ликвидацију српских Јевреја“! То по мом мишљењу “недвосмислено устврђује савесну и поштену свесност Истине од стране старијих генерација Алумилијевог кова – и сходно томе њену изричиту различитост од подавања ружноћи пропагандистике “новијих генерација“.“(5)

Пошто “подавања ружноћи пропагандистике новијих генерација“ произилази директно из промене суштине циља Другог светског рата, и сходно томе из промене суштине цивилизацијског циља борбе против Нацизма – из издаје једнакости свих народа пред Правдом – из издаје подједнаког Права свих народа на Правду – што јесте била срж и суштина антирасизма – и што јесте суштина која јесте издана – доводи до другог елемената који такође непобитно дисквалификује Голдштајнову објективност за писца сценарија о историјској истини Јасеновца, јер је чињеница да Голдштајн “објекат мржње неоусташке власти просто прећуткује, као да се ради о непознатом, безименом народу“ (српском), и “при томе он ту неоусташку мржњу клеветно етикетира националистичком премда се ради о расистичкој мржњи каква је према Србима испољена и у прошломе рату, за Павелићевог диктаторског режима, као и у задњем прљавом грађанском рату вођеном деведесетих година“(6) – што све заједно доводи до закључка да је “само поштена особа, био то Јеврејин или Србин, која је поштено преживела Други светски рат и која је поштено упозната са свим лажима које су тај рат деформисале“ квалификована да “поштено исказује Неумитност Истине“(7) – па сходно томе – и Истину Јасеновца.

Очигледно је да се Голдштајн нe квалификује као такав… напротив… јер разлог због којег мржење Срба јесте расистичко – насупрот његовом оповргавању – “проналазимо у блиској прошлости у којој је за вријеме злочиначког разбијања Југославије као суверене, међународно признате државе као отаџбине свих Срба и успостављања на њеном територију новог поретка, расистичку мржњу према једном не много великом народу, а који није био један од дванаест изабраних племена Израилових, у свôј опачини испољавало не само хрватско неоусташтво већ је у свјетској медијској сатанизацији Срба оркестрирано учествовала већина западних земаља чију горду културу уобичавају звати и “цивилизацијом“.“ “Том племену, како су Србе тада називали јеврејско-француски дневнополитички надничари бошњачке провенијенције, Бернард Анри-Леви и Алан Финклкрот, србофобично подвикујући Европа или племена! према коме је била усмјерена свеколика западна, а не само усташка “мржња из увоза“:

“Голдштајн ће занијекати и право на име…“

И то “с индигнацијом избјегавајући да у поредбену раван жртава расне мржње стави икоји други народ осим јеврејског.“(8)

Дакле, као и у случају грандиозне фатаморгане коју Стипе Месић, а наводно и Јад Вашем и руководство вашингтонског Холокауст Спомен Музеја, а свакако, поменемо оне који први падну на памет, амерички Државни секретаријат, Јеврејско-Бошњачка Солидарност, измишљено антифашистичко “праведништво“ Албаније у Другом светском рату… називају некаквом “антифашистичком ревизијом историје“ – своди се не само на данашње врло проблематично ревидирање става према НДХ, већ и на доказ сарадње са усташтвом у Другом светском рату – и не само сарадњу чак и у постављању Титове антисрпске диктатуре на власт – већ и на директно саучесништво у расистичкој мржњи. Јер, поштено речено, зар данас није овако како је, баш због пропагандистике те лажне “антифашистичке“ “ревизије историје“?

Кривац је сваки Србин који је спасавао српске жртве од усташког злочина!
Кривац је сваки Србин који није сарађивао са комунистима!
Није кривац нико ко је сарађивао са комунистима!
Није кривац нико ко је сарађивао са усташтвом!
Кривац је свако ко је учинио макар шта добро за Србе!

Сходно фатаморгани пропагандистике, испада да је кривац свако ко се борио против Нацизма… да ли је ишта апсурдно у свему томе?

“Мржња из увоза!“

Како то? Да ли је један од одговора шта је једино што заиста јесте увезено? Или… да ли је апсурдно ко је са ким сарађивао или сарађује? Или… ако је апсурдан табу – који је то табу апсурдан?

“У брошури “Тито – Ратне биографије“, која је данас у излозима у окупираној Србији, види се да на Другом заседању такозваног Авноја – није било совјестке заставе већ само америчка, југословенска са петокраком, и британска, са огромном сликом Маршала и његовом бистом коју је за ту прилику специјално урадио Аугустинчић“ (!?!) “а на заседању Усаоја у Бихаћу 1942. године била је истакнута велика мапа такозваних “слободних територија“ на којој се јаснo види да су комуњаре контролисале у Србији само три села и ништа више, то јест да тај покрет у Србији уопште није ни постојао.“(9)

Јесте увезен Авној… то је једино што заиста – јесте увезено.
Али… увезен је и злочин над Србима.

Али… злочин је увезен у Србију – не у Хрватску – него у Србију. У име комунизма у та “три села“ су над Србима почињавани злочини – на усташки начин, са сладостраним ужитком у садизму… и зна се тачно ко је у та “три села“ почињавао над Србима усташколике злочине у име назови партизанштине… Међутим, колико год да мржење Срба у Европи јесте гајио тај назови “утицај из сенке“ – и иако јесте непобитна чињеница да садизам мржње усташког злодела јесте de facto почињен по диктату Ватикана – и иако злочин у НДХ јесте починило мржење Срба од стране највећег дела хрватског народа – али… био је и дело оних који су сарађивали са Титом који је био саобразан са усташким злочином, а одлучивање о довођењу Тита на власт, укључујући све оне који су са њим сарађивали, догодило се тек након што су здружени завереници били принуђени да одустану од сврставања НДХ у победнице Другог светског рата. А пошто је антисрпски расизам заснован у Аустроугарској, а судећи по његовом истоветном садизму и антисрпском расизму у доцнијем растурању бивше Југославије, и судећи по масовној денунцијацији Српске Нације током деведесетих – која је, иако униформисана и фанатична пропагандистика – била пресудна суштина злочина којим је расизам деведесетих докусурио Србе и Србију… па као таква јесте била понављање антисрпског расизма Јасеновца… поставља логично питање – да ли је зато Србима и током деведесетих и дан-данас забрањено да расистички холокауст над њима – називају холокаустом?

Зар све то не забрињава да ће можда холивудски спектакл о Јасеновцу, којем ће Голдштајн бити сценариста – бити доиста још “један у низу бројних филмова о страдању Јевреја у Другом светском рату“, и да ће у том филму – Срби бити тек узгред поменути… уколико у филму буде уопште обраћена ма каква пажња да је једина и искључива сврха Јасеновца – било расистичко истребљење Срба?

Како то да је овај “сценарио сличан ономе из Првог светског рата и тзв. “Октобарске Револуције“, када је Лењин искористио рат да се докопа власти и заведе „Црвени терор“ уништавајући све што је руско пред собом“?

Како то да су “за време загорског металца Срби силовани више од пола века да славе проливање своје сопствене крви“?

“И то као национални празник“?

И најзад… “зашто металац док је био у Загребу није исто тако“ – као раније у Србији – “с леђа упуцао првог усташу на загребачкој калдрми и тако започео устанак у Хрватској?“ (10)

Да ли је неко од ових питања одговор на забрињавајуће како то? Или… зашто нема одговора на то од оних који су за време рата саучествовали у титоистичком назови антифашизму? Или… да ли одговора нема зато што то уопште није био антифашизам?

Како то да се “Србијина независност нашла се под присмотром Берлинског конгреса и у погледу слободе вероисповести“, јер се “наиме, посебном уговорном одредбом“ – “која се односила само на Србију“ – “забрањивао сваки вид верске дискриминације“ – “а повод је био закон којим се забрањивало насељавање Јевреја у унутрашњост Србије“?

А да у питању јесте – како то? – доказује чињеница да је “реч о још једном лицемерју европске дипломатије“ – јер је “иницијатор одредбе била “Израелска алијанса“, а подржана је, између осталог, и од Аустро-Угарске, у којој су Јевреји плаћали “Толеранцијске таксе“, заправо порез којим су куповали толеранцију од традиционално антисемитских Германа“ – што ће “касније и потврдити један аустроугарски министар спољних послова“:

“Ми ни у ком случају не можемо трпети сједињење Краљевине Србије и Кнежевине Црне Горе; ми би га спречили чак и по цену рата“.(11)

Значи – “посебна уговорна одредбa“ – која се односила “искључиво на Србију“ – којом се наводно “забрањивао сваки вид верске дискриминације“ – а која се свела управо на “забрану насељавања Јевреја у унутрашњости Србије“ – није био дело ни Срба нити Србије – већ дело Аустро-Угарске – а њен “иницијатор“ ни мање ни више већ “Израелска алијанса“ – а за ту лаж која нема везе ни са Србима нити са Србијом – помахниталост денунцијације Срба ће деведесетих година оптужити Србе – громогласно користећи чак и ауторитете попут Томаса Мана и Алебрта Ајнштајна… како то!?!

Да ли је Истина да су “од доласка Сефарда на просторе Србије у XVI веку, Срби били најискренији пријатељи Јеврејима“ и да је “први Јевреј у историји светског парламентаризма постао крајем XIX века члан српског парламента“, и да су “Јевреји једино у српској војсци стизали до чина генерала“(12) – сакривена зато што ће “Голдштајн занијекати“ Србима “и право на име“ – или зато што “с индигнацијом избјегава да у поредбену раван жртава расне мржње стави икоји други народ осим јеврејског“?

И најзад… “Хитлер је дозволио да 800 Јевреја отплови у Америку“ – “међутим она их је вратила назад“ – “и сви су побијени у Аушвицу“?(13) Зашто је Америка вратила Јевреје? Да ли зато да буду побијени у Аушвицу? Да ли се сва ова питања “занемарују“ зато да би се сакрио одговор на најпростије и најпростосрдачније од свих питања – како то?

И најзад… како то да се тек после титоизма, тек од антисрпског расистичког растурања бивше Југославије – да је тек онда започета пропагандистика лажног антифашизма – насупрот дотадашњој титоистичкој лажи да је српски национализам, не сарадници са окупатором – него српски национализам – био наводно фашистички – зашто се тек данас та титоистичка лаж развија у још монструознију лаж – да је српски национализам био чак и нацистички – и док се истовремено албански фашизам током Друго светског рата проглашава супер праведничком – зашто се злочинство усташтва претвара у неког фантома из увоза… насупрот некаквом наводно пријатељском усташтву… чему претварање кад је сарадња, па чак и подређеност титоистичке врхушке усташтву, била одувек и позната и доказана – зашто?

Зашто када је отимање Јасеновца од Срба већ увелико у току?
Можда је одговор једноставан – прво, зато што је данашњи Холокауст над Србима наставак усташког Холокауста над Србима – и друго, зато да би се и један и други Холокауст прикрили… можда?

Усташтво у југо филму

Судећи по неким озбиљним анализима “у моменту ослобођења једини озбиљни центар за филмску производњу био je Загреб јер су усташе тамо инсталирали техничку базу за производњу филмова и ангажовали свој кадар филмских радника. Тај кадар стручњака остао је исти и након ослобођења…“

Сходно томе “створена је и теорија да у Београду не треба стварати филмску производњу [...] носиоци те теорије били су баш Лукавац Мирко и Бренк Франце, који је тада био директор филмског предузећа Словеније, а недавно је потпуно разоткривен и суспендован. [...] Пoред тога јасно се испољио саботерски рад стручњака у Загребу, а покушај паљевине Авале највероватније је да је намерна саботажа.“

“Тој спрези на руку је ишла потреба хрватске културне елите да после пропасти Трећег Рајха нађе нове покровитеље приликом пружања отпора центрипеталним силама из Београда, а њиховим новим покровитељима је одговарала управо таква културна елита у западном делу Југославије, католичка и германофилска, која је својим великим делом била компромитована сарадњом са усташама и нацистима и податна за сарадњу… што је било приметно и на пољу кинематографије.“(14)

Доцније на пример, када је у седмој деценији била “реч о посетама америчких филмских радника, по сећањима Вељка Булајића, велики уметник Орсон Велс, био је глумац према коме је Тито осећао нарочито поштовање, зато што је он “први значајнији човјек Америке међу умјетницима и јавним радницима који је још 1942. почео серију написа о издаји Драже Михаиловића“.[113](15)
“У свом делу “Моја борба“, Хитлер се показао као “прамедиолог“, тврдећи да филм има велику будућност кад је индоктринација масе у питању“, јер “слика “просветљује“ много брже него текст“:

“Америка данас светом влада уз помоћ Холивуда – то није случајно: и нацистичка Немачка је знала вредност филма. За време Трећег рајха снимљено је 1363 филма. Зна се какве су ефекте имали филмови попут “Јеврејина Зиса“, који је подстицао на мржњу. Зна се колико је режим улагао у Лени фон Рифтештал и друге режисере – пропагандисте.“

“Холивуд је научио лекцију“:

“Скоро да нема акционог филма у коме Руси или Срби нису злочинци.“(16)
Да ли смо се икад упитали ко је то у Холивуду ко је научио лекцију?
И… коју лекцију? Наравно… лекцију владања светом:

“Када је Америка са својим сателитима бомбардовала Србију 1999. године, професор социологије и философије на Универзитету државе Мериленд, др Џон Хјуер, тврдио је да је америчко друштво – друштво будућности, а србско – друштво прошлости. По Хјуеру“:

„Американци су прототип људи будућности…“
“Срби су атавистички остатак прошлости…“
“Ако то не схвате… Срби ће нестати.“(17)

Зар такво резоновање није расизам “прамедиолога“ Адолфа?

Норвешки редитељ који је недавно направио поштен документарни филм о Сребреници – филм који је окупаторска власт Србије одбила да прикаже, али, што је још трагичније, филм који ће остати непознат из простог разлога јер није производ Холивудовог владања светом – “говори о једној лажи америчке PR фирме“ “Рудер-Фин“, Бернара Кушнера, која је лансирала пропагандну фарсу о српским логорима за истребљење, за које се касније показало да су били сабирни центри за размјену затвореника“ што је доцније потврдио чак “и Алија Изетбеговић“!(18)

Исти списатељ о норвешком филму који ће остати непознат, осврнуо се и “на чланак Грегори Елиха, директора „Risrè Instituta“ у Јасеновцу, који у тексту „Како је добијена Нобелова награда“ подсјећа да је Ахтисари пријетио бомбардовањем Београда“:

“У којем би погинуло – пола милона људи за само недељу дана“!
И да је ту своју расистичку и мегаломанску претњу “закључио“ речима:
„Рат на Косову није био ништа друго до брутално касапљење Срба“.(19)
Зар садизам таквих претњи није расизам “прамедиолога“ Адолфа?

У доба Ајзенштајнових спектакала којима је глобалној историји испранмозак у односу на злочиначку антируску суштину Октобарске револуције увезену из иностранства, једна од Ајзенштајнових асистенткиња, Олга Преображенскаја, направила је поштен и искрен неми филм о страдању козакиње Аксиње Мелехове, “Тихи Дон“. Тај филм – чија је руска истина бацила у засенак чувене рекламерске крупне планове Ајзенштајнове “Генералне линије“ – приказан је свега пар пута у београдској Кинотеци и онда је – као и Олга Преображенскаја – нестао у тмини авети која влада из сенке.

Истина није ничија прћија

Одговор на једноставно и логично питање “због чега би један Јеврејин правио филм о концентрационом логору основаном с циљем убијања Срба – у време када Срби оклеветани у деведесетим годинама још увек носе колективну оптужбу да су нови нацисти Европе?“ – захтева изнад свега… поштено расуђивање – јер Истина није ничија прћија… нити је “поредбена раван жртава расне мржње“ – нити је прћија Duco ex umbra!

Напротив, квалификација за писање сценарија за филм о Јасеновцу захтева тотално поштење, поготово зато што се догађа данас, у тренутку покушаја унакажења Српског Духа и Душе – што је Владика Артемије недавно формулисао речима – “морате да прихватите реалност“ – значи оно што се “мора прихватити“ – “ту дискусији нема места“ – “ова фраза захтева од друге стране да заборави чињенице“ – “да мора да чини оно што се од ње захтева“, да принудан намет мора да “призна као морално супериоран појам у односу на ма какву алтернативу“, да “креатори “реалности“ (стварности) морају да буду признати не само као они који су у праву када је реч о њиховом схватању света и идеологије“ већ као некакви “честити браниоци истине“ – иако је њихов намет само “још један начин изражавања ароганције и силеџијства.“(20)

Од покушаја убиства Духа нема већег злочина… и зато што мржњом својег расистичког злочина Зло није успело ни у Јасеновцу, нити широм НДХ, нити издајом Равне Горе, нити убиством Драже Михаиловића – да убије Српски Дух – и зато што мржњом својег расистичког злочина Зло није успело да у Другом светском рату убије Јеврејски Дух – зато од прикривања Холокауста над Србима нема веће увреде Холокаусту почињеном над Јеврејима… јер Истина није ничија прћија.

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com

_______________________
(1) “Седлај коње, притежи колане…“, Часлав М. Дамјановић, Новинар.де, 07/12/11
(2) “Филм о Јасеновцу у контексту мржње из увоза“, проф. др Мирјана Влајисављевић, електронском поштом, Новинар.де, 06/30/11
(3) Исто
(4) Исто
(5) “Седлај коње, притежи колане…“, Часлав М. Дамјановић, Новинар.де, 07/12/11
(6) “Филм о Јасеновцу у контексту мржње из увоза“, проф. др Мирјана Влајисављевић, електронском поштом, Новинар.де, 06/30/11
(7) “Седлај коње, притежи колане…“, Часлав М. Дамјановић, Новинар.де, 07/12/11
(8) “Филм о Јасеновцу у контексту мржње из увоза“, проф. др Мирјана Влајисављевић, електронском поштом, Новинар.де, 06/30/11
(9) Владислав Сотировић, Документација
(10) “7 јули 1941. г.: Беда Титоистичке историографије“, Владислав Б. Сотировић Видовдан, 07/14/11
(11) [11] В. Ћоровић, Борба за независност Балкана, Београд, 1990, стр. 112. – “Зоран Чворовић: Српско национално питање између санстефанског и берлинског пута“, Борба за веру, 07/14/11
(12) “Геноцида над Србима нема у читанкама“, приказ књиге Смиље Абрамов “Геноцид у Југославији од 1941-1945. године“, Аутор приказа непознат
(13) Исто
(14) “Обавештајне и саботерске активности против југословенске кинематографије 1945–1955. године“, Др Горан Милорадовић, научни сарадник УДК 791.622(497.)1:327“1945/1955“, Институт за савремену историју, Београд
(15) Исто
(16) “Владимир Димитријевић: Нацизам за неупућене (2)’’, Борба за веру, 07/18/11
(17) “Владимир Димитријевић: Нацизам за неупућене (1)“, “Хитлер се поново рађа“, “Борба за Веру“, 07/17/11
(18) “Норвешко виђење Сребренице“, Frontal, 07/06/11
(19) Исто
(20) “Владика Артемије: “Реалност“ – Нови термин у животу СПЦ“, Епархија Рашко-призренска у егзилу, 07/22/11, 19:22




2 коментара у вези “Duco ex umbra…(Утицај из сенке…)”
  1. Поштована господо, молим вас да ми омогућите да ступим у контакт са поштованим господином Дамјановићем који је исказао највећи степен разумијевања мога текста о Филу о Јасеновцу у контексту мржње из увоза. Била бих вам веома захвална.
    С поштовањем,
    Мирјана Влајисављевић

  2. “На крају живота нећемо се сећати речи наших непријатеља, већ ћутања наших пријатеља” а ја бих додао и ћутања нас самих.
    https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo