Вести

По резервама здраве и питке воде у свету Уједињене нације рангирале су Србију на 47. место што је веома

Пише: Иван Нинић, 18.07.2011

значајна чињеница, ако се имају у виду очекивања да ће се у скоријој будућности водити жестоке борбе за изворишта воде. Стручњаци кажу да ће борба за питком водом обележити 21. век, и то по узору на исте борбе које се на планети Земљи воде због експлоатисања нафте. С тим у вези, неки показатељи говоре да Србија има преко 400 изворишта здраве, питке воде највишег квалитета, од чега се експлоатише мање од 20 одсто. У највећој мери експлоатацију спроводи 27 предузећа, која се баве флаширањем и продајом воде на тржишту.

Другим речима, власт у Србији је домаћим и страним приватним компанијама омогућила убирање енормног профита и то на бази црпљења природног ресурса-воде. Веома брзо ће, на исти начин, кроз тзв. модел „приватно-јавног партнерства“, уследити и приватизација јавних комуналних предузећа која се баве пословима водоснабдевања грађана. Неспорно је да ће таква политика режима, на дугорочном плану, са аспекта стратешких и националних интереса, произвести несагледиве последице по државу и нацију. Притом, треба отворено и на време признати јавности и грађанима да је распродаја водених ресурса ултиматум који „песнице“ финансијског глобализма, ММФ и Светска банка, постављају режимима неразвијених земаља, у које се свакако убраја и Србија.

Приватизација извора минералних вода

Српски Закон о водама1) утврђује да су воде „добро од општег интереса“ и да су „у државној својини“, као и то да воде и водно земљиште у јавној својини представљају „јавно водно добро“ које је „неотуђиво“ (Члан 5). Такође је прописано да се над јавним водним добром може стећи „право коришћења“ искључиво у складу са законом. Кроз десетогодишњи процес приватизације и „транзиције“ у Србији, на импровизованим тендерима и јавним аукцијама, режим је немилице распродао фабрике воде, без утврђених критеријума и услова концесије.

Неке од познатих страних компанија постале су водећи произвођачи флаширане воде у Србији, а уз купљену фабрику стекли су право од 99 година на експлоатацију природних изворишта воде. Странци су до изворишта воде долазили и преко Београдске берзе, куповином акција пунионица воде, што је случај прехрамбене индустрије „Колинска“ из Словеније. Ова страна компанија је 2002. године прва стекла власништво над домаћом пунионицом воде „Паланачки кисељак“ из Смедеревске паланке, тако што је откупила контролни пакет акција на берзи.

Једна од најзначајних приватизација фабрика воде у Србији одиграла се 2004. године, када је већински пакет акција српског бренда „Књаз Милош“ из Аранђеловца, откупила компанија „Danube Food Grupe”. Иначе, ова компанија је регистрована на Британским Девичанским острвима и послује у саставу инвестиционог фонда „Salford“.

У фебруару 2005. године светске компаније „Coca-Cola“ и „Coca-Cola HBC“ купиле су по цени од 21,5 милиона евра српску фабрику „Власинка“ која производи минералну воду „Роса“. За 26,5 милиона евра „Београдску индустрију пива“ која експлоатише и флашира минералну воду купили су у јулу 2007. године литванска фирма „Alita“ и шведска фирма „United Nordic Baverages“. У септембру 2008. године, за 4 милиона евра држава је продала предузеће „Нова Слога“ из Трстеника, које производи „Мивелу“, једну од најквалитетнијих домаћих вода. Купац „Мивеле“ је београдски „Фриком“, чији је заправо власник „Агрокор“ хрватског тајкуна Ивице Тодорић.

Фабрика минералне воде „Хеба“ из Бујановца, продата је у новембру 2008. године, за 2,5 милиона евра предузећу „Nectar“ из Бачке Паланке. У априлу 2011. године, држава је за 165 милиона динара београдском предузећу „Invest-import international“ продала фабрику минералне воде „Милан Топлица“ из Прокупља. Међутим, на продајама свих ових фабрика и изворишта минералне воде у Србији режим се неће зауставити док не распрода све што може.

Српски водовод на мети ММФ-а

Приватизација пунионица и извора минералне воде у Србији, које су завршиле у рукама странаца, само је увод у оно што тек следи, а то је приватизација државних предузећа која се баве водоснабедевањем грађана. Влада Србије ће овај задатак обавити по експлицитном налогу ММФ-а, а уз координисане активности Светске банке, Европске инвестиционе банке и Европске банке за обнову и развој. Јавна је тајна да неколико година уназад ММФ поставља ултиматум режиму у Србији, да се што пре крене у „реструктурирање“ и приватизацију свих 700 јавних предузећа.

Да „тутори“ из Вашингтона остају истрајни у својим намерама види се и из последњег Меморандума о разговорима Владе Србије и ММФ-а, од 26.5.2011. године2). „Реформа највећег броја великих државних предузећа треба да има за циљ привлачење стратешких инвеститора“, наводи се у тексту меморандума и додаје: „Постигнут је начелан договор да би већину великих државних предузећа требало приватизовати“. Ово треба схватити као перфидно условљавање Србије, у замену за преко потребну кредитну подршку, што је у пракси већ виђено на катастрофалним примерима Боливије и афричких земаља.

Професор Грађевинског факултета Универзитета у Београду и експерт за водно богатство др Бранислав Ђорђевић, још у фебруару 2006. године3), апеловао је на јавност и политичке странке да се не продаје ЈКП „Београдски водовод и канализација“ (БВК). „Присуствовао сам преговорима ММФ-а у Београду и чуо сам поједине чланове ове делегације како говоре: Продајте БВК. То је речено пре подне, онако незванично, а већ послеподне су поједини наши менаџери тај предлог претворили у званичан захтев“, открио је тада професор Ђорђевић. Он је обелоданио и то да је израђена студија под називом „Јавно-приватно партнерство за БВК“, која је коштала 4,1 милиона евра.

Како је тада говорио професор Ђорђевић, за припрему приватизације ангажован страни је „трансакциони саветник“, односно компанија која ће своје услуге наплатити 1,3 милиона евра. Од тога град Београд сноси трошкове од свега 10.000 евра, док ће остатак платити понуђач који победи на тендеру. А консултант коме за руком пође да у БКВ доведе „стратешког партнера“, требало би да добије провизију од 5 одсто, што је око 25 милиона евра. Према речима порфесора Ђорђевића, држава не сме да допусти продају БВК од кога зависи цео Београд, јер би то представљало ропство у сваком смислу.

„Пад“ првог водовода у Србији

Да режим у Србији показује опредељеност у беспоговорном извршавању налога ММФ-а, говори чињеница да се тренутно врше припреме за доношење Закона о јавно-приватном партнерству, који би требало да „отвори врата“ страним компанијама, које желе да загосподаре државном инфраструктуром и природним ресурсима. Истовремено актуелни режим прави Стратегију реструктурирања комуналних предузећа у Србији, чији нацрт тренутно предвиђа да се приватизују само специјализовани водоводи. Према речима секретара Удружења за комуналну делатност Привредне коморе Србије Бранимира Љумовића, реч је о водоводима који се „баве искључиво производњом, каналисањем и пречишћавањем воде“4).

Он каже да су у питању водоводи у Суботици, Београду, Нишу и Новом Саду. Дакле, то су уједно и највећи комплекси водоводне инфраструктуре, па нема сумње зашто су се нашли на мети потенцијалних „инвеститора“. Међутим, без обзира што закон још увек не постоји, поједина државна предузећа на локалу већ су „закорачила“ у приватно партнерство са странцима.

Велика „прашина“ подигла се око припрема градских власти за увођење јавног-приватно партнерства у ЈКП „Водовод и канализација“ у Новом Саду. План градских власти је да град остане власник 51 одсто акцијског капитала предузећа, а да заинтересовани страни инвеститор преузме 49 одсто. Интересовање за овако примамљиву понуду показале су две компаније из Француске и по једна компанија из Немачке, Грчке и Израела. У јавности се „шушка“ да би Немци могли да ставе „шапу“ на предузеће, што није немогуће, ако се зна да је немачко предузеће „CIP“ изабрано за консултанта, који ће предложити „најбољи“ модел партнерства5).

Кључни страх код синдиката и грађана је да ће нови власник утицати на двоструко повећање цене воде, као што је случај у Румунији, Буграској и Мађарској. С друге стране, градоначелник Новог Сада не искључује веће скок цене воде, али то правда објашњењем да ће град инсистирати да се „поскупљење одвија постепено и у дужем, вишегодишњем периоду“. Дакле, грађани Новог Сада ће страној компанији поклонити инфраструктуру водовода и све изворе воде, да би потом та иста компанија диктирала цену и убирала профит на продаји домаће воде становништву.

Лоби из Британије и сценарио из Боливије

Да се у сфери приватизације водоводних система не дешава ништа случајно, сведочи и једна публикација НВО „Светски развојни покрет“ из Велике Британије, под називом „Прљава помоћ, прљава вода: Притисак британске владе да се приватизује водовод и канализација у сиромашним земљама“6). Аутори ове публикације упозоравају јавност на чињеницу да Велика Британија користи новац својих пореских обвезника, како би зарад интереса мултинационалних компанија, вршила притисак да земље у развоју приватизују своје водоводе и канализације.

Наиме, Влада Велике Британије је до сада потрошила милионе фунти као помоћ при запошљавању консултаната из своје земље, који су имали задатак да саветују земље у развоју, односно да их наговарају, да на управљање предају своје воде и водоводне системе страним компанијама и то најчешће из Велике Британије или Француске. На овај начин „велики играчи“ стичу монопол у приватизацијама вода и водоводне инфраструктуре, а самим тим и контролу на одређеним територијама. Цео процес се одвија под маском „међународне помоћи“ која „великодушно“ стиже од хуманитарних организација и финансијских институција.

Са каквим проблемом може да се суочи Србија уколико прихвати ултиматум да приватизује изворе воде и своју водоводну инфраструктуру, сведочи пример Боливије која је пре деценију и по поклекла пред притисцима Светске банке. Влада Боливије је приватној компанији „Aguas del Tunari“ дала концесију на експлоатацију и санбдевање становинштва водом. Концесија је подразмевала експлоатисање свих водених ресурса, комуналних водоводних система, па чак и кишнице која се прикупи7).

Први корак концесионара био је повећање цене воде и то за 35 одсто, што је почетком 2000. године изазвало масовне демонстрације у Боливији против приватизације водених ресурса. Протести су се проширили по територији целе земље, људи су гинули по улицама, демокстранти су хапшени, а све је довело до тога да власти Боливије прогласе ванредно стање у земљи. Да су власти Боливије начинили катастрофалну грешку због концесије и „трговине водом“, најбоље илустрије наслов новинског чланка „Боливија жали експеримент ММФ-а“, који је децембра 2005. године освануо у „Њујорк тајмсу“8).

Док ММФ и режим у Србији припремају репризу сценарија из Боливије, грађани Италије су, средином јуна ове године, изашли на референдум и поништили Берусконијев закон о приватизацији водовода, који је предвиђао да локалне власти приватизују водоводне системе до краја 2011.године9). Дакле, изгледа да Србија спада у групу колонизованих држава, којa je поред права на управљање територијом изгубиla право на управљање и експлоатисање сопствених ресурса воде.

Напомене:

1) Видети: Закон о водама Републике Србије (http://www.mpt.gov.rs/postavljen/123/893-10.pdf)
2) Видети: Меморандум о разговорима Владе Србије и ММФ-а, од 26.5.2011. године (http://www.nbs.rs/export/sites/default/internet/cirilica/40/40_1/20110526_Memorandum.pdf)
3) Извор: „Недељни телеграф“, 15.02.2006.
4) Извор: Агенција „Танјуг“, 4.1.2010.
5) Извор: Лист „Блиц“, 21.1.2011.
6) Видети публикацију: „Прљава помоћ, прљава вода: Притисак британске владе да се приватизује водовод и канализација у сиромашним земљама“ (http://www.velferdsstaten.no/file.php?id=9710)
7) Видети публикацију Светске банке: „Водопривреда Боливије: Прича о три града“, (http://lnweb90.worldbank.org/oed/oeddoclib.nsf/docunidviewforjavasearch/ee95ee729b8a87cb85256bad0066c3a4/$file/precis_222.pdf) и
8) Видети текст: „Боливија жали експеримент ММФ-а“, лист „New York Times”, 14.12.2005. (http://www.nytimes.com/2005/12/14/business/worldbusiness/14iht-water.html)
9) Видети текст: „Италијани реки „не“ Берусконију“, лист „Политика“, 15.6.2011. (http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Italijani-rekli-ne-Berluskoniju.lt.html)

Извор: Фонд стретешке културе Москва (http://srb.fondsk.ru/)