Вести

Jasno je da je SPC duboko zgazila u svejeres ekumenizma, evropejstva, papofilije, i sličnih stvari koje satiru verni i

Mina.K; nedelja, 17 jul 2011 12:15

+++

nacionalni identitet. Srbija se godinama unazad uništava, kroz svoje institucije. Ekonomija, privreda, poljoprivreda, vojska, i sada i Crkva. Ništa od toga nije ostalo neokrnjeno. Kosovo kao duhovna riznica Srbije, palo je u ruke Albanicima. Za sve to značajnu ulogu imaju pojedinci iz redova SPC.

Narod je uvek tražio svoje duhovno utočište u Crkvi Hristovoj, i tako se održavao protiv svih iskušenja i nedaća. Nekada je SPC uništavao komunizam i boljševizam, sada ekumenizam. To su dve slične ideologije. Reč komunizam je nastala od latinskog „communis“ (zajednički, opšti, javni). Učenje o društvu i privredi prema kojem posle ukidanja staleških i klasnih razlika više ne postoji privatna svojina i prema kojem svi, u skladu sa mogućnostima, učestvuju u svim materijalnim i duhovnim dobrima. Ekumenizam (οικουμένη – vaseljena) predstavlja nastojanje oko pomirenja, saradnje, zbližavanja i jedinstva crkava. Obe ideologije predstavljaju težnju ka lažnoj ljubavi, miru, pomirenju, što je u realnosti nemoguće. Postoje dve struje u svim pravoslavnim zemljama, jedna koja je za ideologiju ekumenizma i unije, a druga koja se bori protiv tog zla, i teži na očuvanju Πravoslavlja, onako kako su čak i krvlju zaveštali Sveti Oci.

Kako je moglo da se desi, da ekumenisti vladaju Crkvom, da Kosovo ode u ruke Šiptarima, tako da će uskoro svi manastiri na Kosovu postati šiptarska kulturna baština. Za desetak godina će Gračanica, Dečani, Devič, Zočište biti nešto sasvim drugo. Možemo li da zamislimo tako šta? Na satiranju Srba, radili su domaći izdajnici i strani plaćenici godinama unazad.

Izdaja je veliko zlo, ali po nekada ume da bude na spasenje, da bismo prepoznali prave vrednostosti. Izdajnik uvek ima „emocije“ prema izdanom. Pozitivne sigurno ne. Njega krase zavist i sujeta, i kao pečat gordost – majka svih grehova. Izdajnik prvo počinje da prezire bližnjeg, a prezir se rađa usled nagomilane sujete i zavisti, pretpostavlja sebe svima, drzak je, pomračenog uma i srca, grub je, i često se zajedljivo podsmeva onome koji će biti izdan. Izdajnik sebe bezakono uzvišava, a izdanog neopravdano ponižava.

Nije li izdajnicima najveći primer „Satanail“, ili „Knez ovoga sveta“ (Jn 14, 30). Kako je on samo zavideo Gospodu, i želeo da bude prvi. Kakvo zlo dolazi od sujete i zavisti? Pojava koja je oličenje zla i suprotstavljena istini. Pao je prvi među Heruvimima, pa tako pada svaki čovek, koji sebe pretpostavlja zlim mislima koji donose zle plodove. S trnja se ne beru smokve, niti se grožđe bere s kupine. „Dobar čovek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo, jer njegova usta govore ono čega je srce puno“ (Luka, 6, 43-45).

A kako se oseća onaj koji je izdan i prodan kao Gospod Isus Hristos? Verovatno prvo razočaran činjenicom da i on ima svoga „Judu“. Ali ko pretrpi veliko razočaranje on postaje daljnovidiji za ostala razočarenja koja slede u životu. Neki su od razočarenja oslabili, a neki očvrsli. Oni koji su očvrsli nisu izgubili sposobnost da se očaraju. Prvo razočarani, pa očarani.

Juda i Brankovića je oduvek bilo, a ko misli da ih nema danas, taj se vara! Danas možemo da vidimo „plodove“ izdaje Vladike Artemija od strane svojih duhovnih sinova Teodosija Šibalića i Save Janjića. Šta li je to trebalo da se desi, da ova dvojica zakriljena Mitrom mitropolita Amfilohija, urade tako mračne i nehrišćanske stvari? Za Savu Janjića cela Vaseljena priča da je tajni agent, neke tajne, mračne službe. Za Teodosija se zna da svoje ambicije i svoju ličnost pretpostavlja iznad svega. I Juda i Branković su izdali zarad materijalne koristi, koje je na kraju došlo kao „nagrada“, za zla i gnusna dela. Ali i njima je um bio pomračen sujetom, zavisti, i pre svega gordošću.

Znamo da su Dečanski monasi Danilo, Jezekilj i Isaija pretukli oca Simeona, otkazali poslušnost svome episkopu, i ostali i dalje „monasi“, kao da se ništa nije desilo. Za njih zakon ne važi? U SPC postoje „dvostruki aršini“. Pročitali smo kako se Teodosije i verbalno obračunava sa svojim „protivnicima“, i kakav rečnik poseduje, kao da je uličar. A gde su tu Kanoni koje bi crkveni klir trebao da poštuje? Izgleda da se Kanoni nikada nisu ni poštovali, već se sprovodila inkvizicija po njihovoj volji. Kada kažem „njihovoj“ prvo pomislim na Sinod SPC, jer ta grupa ljudi vlada dugi niz godina mučenom Crkvom u Srbiji. Nevini se progone, a krivci se kriju iza vladičanskih Mitri.

„One koji se pretvaraju da ispovedaju ispravnu Pravoslavnu Veru, ali su u zajedništvu sa ljudima koji imaju drugačije mišljenje, i ako nakon upozorenja ostanu nepromenjeni, ne samo da ne smete biti u zajednici sa njima, nego ih čak ne smete ni braćom nazivati“. (Св. Василије Велики)
Danas, svako ko ima drugačije mišljenje od Atanasija, Amfilohija i Irineja, biva prognan po verskoj i političkoj osnovi. Prvo su fariseji namontirali finansijske malverzacije Vladiki Artemiju i ocu Simeonu. Pominjao se iznos od 350,000 eura. I nije se desilo ništa. Dokaza nije bilo, lažni svedoci, ili svedoci bez dokaza, tako da je sve palo u vodu. Arhimandrit Simeon je oslobođen pred većem Vrhovnog suda Republike Grčke – Areopagom. Ali to je bio šamar njihovoj sujeti. Nastavili su sa medijskim linčom, pa čak i bacanjem eksplozivnih naprava na kuće jeromonaha Evtimija, i oca Nebojše.

To me je podsetilo na protivnike Božije koji povikaše Pilatu: „Krv Njegova na nas i našu decu!“ Gonitelji su ponovo pokrenuli sudski postupak, ali sada sa uvećanom cifrom. Sada je to oko milion i po eura. I ponovo će Vladika Artemije na sud, ponovo će se tražiti ekstradicija oca Simeona. Njihova krv je veoma tražena.

U istoriji postoji mnogo primera progonjenih, oklevetanih, nevinih ljudi, koji su danas Svetitelji, i koji su svojim životom i primerom pokazali ljudima da su živeli u Hristu. Navešću jedno kraće žitije Svetog Nektarija Eginskog:

„Sv. Nektarije je bio episkop Pentapolisa i istinski svetilnik svetoga pravoslavlja. Ali zbog njegovih svetih vrlina, zbog njegovog neumrljanog života koji je vodio, zbog njegovih svetih beseda i zbog svih tih stvari koje su ga odvajale od drugih, zavist je narasla u njegovoj braći episkopima, i oni su ga oklevetali kod patrijarha (Sofronija). Patrijarh je shvatio da je vladika Nektarije za njega opasnost zbog svojih vrlina i zbog svoje popularnosti i zato ga je suspendovao. Jer, kada bi se ljudi probudili episkop Nektarije bi imao veliku vlast. Narod je malo razumeo da vladika Nektarije nije bio ambiciozni i gordi čovek, za slavu i poziciju.

Ali on je bio raščinjen, a takođe i služiti je mogao samo pod uslovom da dobije kanonsko odobrenje od Patrijarha…“

Od sujete, i zavisti nisu bili pošteđeni ni Svetitelji, pa nije ni Vladika Artemije ni njegovo okruženje. Istorija se ponavlja, po ko zna koji put. Onaj koji je prognan, sigurno je na putu istine. Iako po nekada istina ume da bude dug i bolan proces, dok ne dođe na svoje mesto, jer ona se ostvaruje u procesu saznanja. Da li i Vladika Artemija i otac Simeon imaju pravo na koncept pravičnog i moralnog postupanja prema njima? Međutim njima je to pravo oduzeto od strane izdajnika, koji neprestano šire laži i klevete na njihov račun.

„Zašto lažete ljude, licemeri jedni? Gle, vi ne poštujete nijedno njihovo ubeđenje, iako metanišete i kadite pred svakim. Gle, za vas svako ubeđenje i svako bezubeđenje ima jednu istu vrednost. Zašto zbunjujete ljude, koji traže poučenja u vas, vi samozvani učitelji? Kako se usuđujete da sedite na uzurpiranoj učiteljskoj stolici, kad gladni i žedni pravde i ništi duhom i čisti srcem ništa od vas ne mogu dobiti osim nesvestice?“ – (Св. Владика Николај)
Ako pravoslavni narod pred očiglednim događajima zaćuti, i kamenje će progovoriti. Doduše svako bira svoj put spasenja. Ako je unija sa katolicima put Amfilohija, Irineja, Atanasija, Teodosija i njihovih sledbenika, njima to niko ne osporava. Znaju gde je Vatikan, neka odu tamo da žive i nastave sa radom i „dijalozima“ sa inovernima, dosta je bilo sablažnjavanja verujućeg naroda.

S poštovanjem Vaš verni čitalac
Mina. K

izvor: Eparhija rako-prizrenska i kosovsko-metohijska u egzilu