Вести

У Удружењу књижевника Србије 22. маја одржана је трибина: ЧИЈА ЈЕ ОЈКАЧА? Унеско и древно ојкање: Хрватска и крајишка културна баштина Срба.

УК Србије, електронском поштом 05.07.2011

+++

Недавном одлуком Унеско-а, древно ојкање је признато за део светске културне нематеријалне баштине. Заједно са ојкачом, Унеско је признао шпански фламенко и један народни обичај из Кине, који изводи народ Ујгури. Међутим, поводом ојкаче, у образложењу Унеско-а стоји да ојкање припада хрватској баштини? То се догодило, јер је Храватска претенциозно, и не хајући за друге, номиновала Унеско-у ојкање као своју баштину без помињања крајишких Срба који вековима певају ојкачу у динарским (балканским) просторима. Ако је Унеско признао Кини један обичај који изводи народ Ујгури на њеној територији, то исто треба да се каже за Хрватску – да ојкање на њеној територији изводи народ Срби!

O овој теми говорили су:

Ненад Грујичић, аутор студије и антологије “Ојкача“,
др Славица Гароња Радованац, књижевни историчар,
и Срђан Асановић, етномузиколог.

Вече је обогатила крајишка ојкачка група Пилипенда.

У препуној великој сали, на трибини се могло чути да је Хрватска Унеско-у номиновала ојкање као своју баштину не помињући крајишке Србе који вековима ојкају на терену Далматинске загоре, Лике, Кордуна и Баније. Древно ојкање је у српској традицији у целом динарском појасу, дакле, не само у Хрватској, већ и у Босни и Херцеговини и у Црној Гори, као и у делу Србије. Постоје и други називи за ово певање: грохотање (не гроктање како погрешно говоре чак и неки етномузиколози), војкање, орзање, розгање, потресање, завијање и зерзавање.

Ненад Грујичић је научним фактима показао да ојкање припада српској православној традицији. Славица Гароња Радованац је правила паралелу, истицала сличности и разлике између бећарца и ојкаче. Наводила је конкретне примере ојкаче из крајишког амбијента. Срђан Асановић говорио је о значају певачког ритуала за очивање текста. Указао је на миленијсмску дубину ојкања као српског певачког феномена.

Ненад Грујичић истакао је да је чешки научник Људевит Куба, у тексту “Народна глазбена умјетност у Далмацији“ (Зборник за народни живот и обичаје јужних Славена, Загреб, 1899) написао да је овај начин певања “у православним крајевима особито обљубљен“ и додао: “с тим се слаже што ојкање ту налазимо само код православних пребјеглица из Босне и Србије“.

Овај кључни факат наводи и Антун Добронић у својој познатој студији “Ојкање“ (Зборник за народне обичаје и живот Јужних Славена, Загреб, 1915). Дакле, хрватски научник усред Загреба објављује истину с почетка двадесетог века, потврђујући да у Хрватској ојка православни свет!

Затим, Владимир Дворниковић у тексту “Психогенеза епског десетерца“ (Прилози проучавању народне поезије, Београд, 1936) пише да су му певачи ојкаче у Далматинској Загори, око Книна, на питање зашто тако чудно певају, као да наричу, одговорили да је то “мушки плач за Косовом!“

У предговору књизи Станка Опачића Ћанице (Народне пјесме Кордуна, Загреб, 1972) пише: “А кад би се исцрпио репертоар тих новодонесених пјесма, обично би се прелазило на пјевање домаћих ојкача, што се звало и пјевање ћирилицом“.

У тексту “Ојкање у Босанској крајини“ (Развитак, Бањалука, 1939) Душан Умићевић пише: “У свим крајевима где је ојкање сачувано, ојка само православни свијет. Нисам могао чути да би заојкао католик, а тако исто ни муслиман. Стога се може рећи да се ојка само у оним крајевима у којима живи народ православне вјере.“ Дакле, са научне и животне тачке, јасно је ко је вековни носилац ојкања динарским пределима.

Још је Људевит Куба записао: “И у Црној Гори се свуда тако пјева, Бјелопавловићи се паче хвалишу да су они измислили тај начин тремолованога пјевања, а зову га зерзавање.“ Овом врстом старог певања бавили су се и бањалучки академик Владо Милошевић и сарајевски научник Цвјетко Рихтман. Они доносе разне називе за ову песму: преклапуша, придјекуша, натезалица, возачка, трзавица, бројевица… А за певача који започиње певанију каже се да: првачи, сријеца, вози, превија, огиба, угиње, пригиба, пријекива, јеца, јоче, јода…

Од великог је значаја у начелу, речено је на трибини, чињеница да је Унеско признао феномен ојкања за светску културну нематеријалну баштину. Тиме је оно подигнуто на највиши степен вредности и нико му не може одузети лепоту и сјај. Нама на Балкану остаје да се, нажалост, као и поводом других питања, локално надгорњавамо и сударамо.

Поменута је и емисија “Ој“ на Првом програму ХРТ-а (26. јануара 2011) ауторке Бранке Шепаровић, у којој је ојкање претенциозно приписано хрватској баштини. Емисија је спуштена до баналног дневно-политичког нивоа, без научног темеља и доказа. Све је сведено на идеолошку раван домољубља типа Blut und Boden, како је у ријечком “Новом листу“ одмах после те емисије приметио публициста Иван Старчевић, приговарјући ауторки емисије да се ојка на много ширем простору, све до Ужица. У тој емисији су дате импресионистичке и патетичне апотеозе, истицан је планетарни домет хрватског ојкања у поредбама чак са звуком и настанком самих галаксија. Ојкање је упоређено и са музиком шкољки из Јадрана?!

Певани примери ојкања у емисији били су неуверљиви, без изворног белега, ојкање из друге руке, без живе дубине. У емисији је недостајала је аутохтона српска певанија. Ни једном речју нису поменути изгнани Срби и српско ојкање, с колена на колено, у Хрватској. У емисији, као и у хрватској номинацији ојкања Унеск-у, прећутана је свима позната истина да је древно ојкање изгнано са Србима из Хрватске и да данас српске избеглице певају ојкачу у Војводини, Србији и широм света, чувајући је од заборава.

Све нам сада иде у прилог. Ојкање се изводи у избеглиштву, ојкају српске избеглице из Крајине у Војводини, Београду, и шире. У Србији постоје стотине подмлађених, изванредних ојкачких група. То у Хрватској није случај. Она неће моћи да сачува ојкање од изумирања, што је услов и задатак добијен од Унеско-а.

Ако је Унеско признао Кини један обичај који изводи народ Ујгури на њеној територији, то исто треба да се каже за Хрватску – да ојкање на њеној територији изводи народ Срби! Мали број Хрвата који ојка могао је ову врсту певања да научи од комшија Срба, али је познато да су се пре стотину и више година на том делу Балкана Срби на разне начине прекрштавали у римокатолике. Тиме нису заборавили генетску шифру ојкачког певања.

У Србији је коначно, са шест година закашњења у односу на Хрватску, институционално основана комисија за односе са Унеско-ом. Наше државне институције би требало, чуло се на трибини, научним и животним доказима да уложе протест Унеско-у уз нову номинацију ојкаче (Србија са Републиком Српском, а у бољем случају и уз сарадњу са хрватским Министаством културе, уз фер и коректан однос поводом овог питања заснованог на истини) да се ојкање, односно, ојкача мора да третира као српски културни бренд, одосно, део светске културне нематеријалне баштине у којем приоритетно учествују Срби.

Пример привремене крађе древног ојкања представља увод и у покушај преименовања српских манастира и српске културне баштине на Космету у албанску… Отуда је данас важна, и од непроцењивог значаја, борба за истинито и релевантно представљање Унеско-у високоразредних вредности наше националне културне наметријане баштине као дела светске.

Удружење Књижевника Србије, електронском поштом 05.07.2011