logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: новинарство    809 пута прочитано    Датум: 6.07.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Козарчани пјевају ојкачу (Википедија)У Удружењу књижевника Србије 22. маја одржана је трибина: ЧИЈА ЈЕ ОЈКАЧА? Унеско и древно ојкање: Хрватска и крајишка културна баштина Срба.

УК Србије, електронском поштом 05.07.2011

+++


Недавном одлуком Унеско-а, древно ојкање је признато за део светске културне нематеријалне баштине. Заједно са ојкачом, Унеско је признао шпански фламенко и један народни обичај из Кине, који изводи народ Ујгури. Међутим, поводом ојкаче, у образложењу Унеско-а стоји да ојкање припада хрватској баштини? То се догодило, јер је Храватска претенциозно, и не хајући за друге, номиновала Унеско-у ојкање као своју баштину без помињања крајишких Срба који вековима певају ојкачу у динарским (балканским) просторима. Ако је Унеско признао Кини један обичај који изводи народ Ујгури на њеној територији, то исто треба да се каже за Хрватску – да ојкање на њеној територији изводи народ Срби!

O овој теми говорили су:

Ненад Грујичић, аутор студије и антологије ”Ојкача”,
др Славица Гароња Радованац, књижевни историчар,
и Срђан Асановић, етномузиколог.

Вече је обогатила крајишка ојкачка група Пилипенда.

У препуној великој сали, на трибини се могло чути да је Хрватска Унеско-у номиновала ојкање као своју баштину не помињући крајишке Србе који вековима ојкају на терену Далматинске загоре, Лике, Кордуна и Баније. Древно ојкање је у српској традицији у целом динарском појасу, дакле, не само у Хрватској, већ и у Босни и Херцеговини и у Црној Гори, као и у делу Србије. Постоје и други називи за ово певање: грохотање (не гроктање како погрешно говоре чак и неки етномузиколози), војкање, орзање, розгање, потресање, завијање и зерзавање.

Ненад Грујичић је научним фактима показао да ојкање припада српској православној традицији. Славица Гароња Радованац је правила паралелу, истицала сличности и разлике између бећарца и ојкаче. Наводила је конкретне примере ојкаче из крајишког амбијента. Срђан Асановић говорио је о значају певачког ритуала за очивање текста. Указао је на миленијсмску дубину ојкања као српског певачког феномена.

Ненад Грујичић истакао је да је чешки научник Људевит Куба, у тексту ”Народна глазбена умјетност у Далмацији” (Зборник за народни живот и обичаје јужних Славена, Загреб, 1899) написао да је овај начин певања ”у православним крајевима особито обљубљен” и додао: ”с тим се слаже што ојкање ту налазимо само код православних пребјеглица из Босне и Србије”.

Овај кључни факат наводи и Антун Добронић у својој познатој студији ”Ојкање” (Зборник за народне обичаје и живот Јужних Славена, Загреб, 1915). Дакле, хрватски научник усред Загреба објављује истину с почетка двадесетог века, потврђујући да у Хрватској ојка православни свет!

Затим, Владимир Дворниковић у тексту ”Психогенеза епског десетерца” (Прилози проучавању народне поезије, Београд, 1936) пише да су му певачи ојкаче у Далматинској Загори, око Книна, на питање зашто тако чудно певају, као да наричу, одговорили да је то ”мушки плач за Косовом!”

У предговору књизи Станка Опачића Ћанице (Народне пјесме Кордуна, Загреб, 1972) пише: ”А кад би се исцрпио репертоар тих новодонесених пјесма, обично би се прелазило на пјевање домаћих ојкача, што се звало и пјевање ћирилицом”.

У тексту ”Ојкање у Босанској крајини” (Развитак, Бањалука, 1939) Душан Умићевић пише: ”У свим крајевима где је ојкање сачувано, ојка само православни свијет. Нисам могао чути да би заојкао католик, а тако исто ни муслиман. Стога се може рећи да се ојка само у оним крајевима у којима живи народ православне вјере.” Дакле, са научне и животне тачке, јасно је ко је вековни носилац ојкања динарским пределима.

Још је Људевит Куба записао: ”И у Црној Гори се свуда тако пјева, Бјелопавловићи се паче хвалишу да су они измислили тај начин тремолованога пјевања, а зову га зерзавање.” Овом врстом старог певања бавили су се и бањалучки академик Владо Милошевић и сарајевски научник Цвјетко Рихтман. Они доносе разне називе за ову песму: преклапуша, придјекуша, натезалица, возачка, трзавица, бројевица… А за певача који започиње певанију каже се да: првачи, сријеца, вози, превија, огиба, угиње, пригиба, пријекива, јеца, јоче, јода…

Од великог је значаја у начелу, речено је на трибини, чињеница да је Унеско признао феномен ојкања за светску културну нематеријалну баштину. Тиме је оно подигнуто на највиши степен вредности и нико му не може одузети лепоту и сјај. Нама на Балкану остаје да се, нажалост, као и поводом других питања, локално надгорњавамо и сударамо.

Поменута је и емисија ”Ој” на Првом програму ХРТ-а (26. јануара 2011) ауторке Бранке Шепаровић, у којој је ојкање претенциозно приписано хрватској баштини. Емисија је спуштена до баналног дневно-политичког нивоа, без научног темеља и доказа. Све је сведено на идеолошку раван домољубља типа Blut und Boden, како је у ријечком ”Новом листу” одмах после те емисије приметио публициста Иван Старчевић, приговарјући ауторки емисије да се ојка на много ширем простору, све до Ужица. У тој емисији су дате импресионистичке и патетичне апотеозе, истицан је планетарни домет хрватског ојкања у поредбама чак са звуком и настанком самих галаксија. Ојкање је упоређено и са музиком шкољки из Јадрана?!

Певани примери ојкања у емисији били су неуверљиви, без изворног белега, ојкање из друге руке, без живе дубине. У емисији је недостајала је аутохтона српска певанија. Ни једном речју нису поменути изгнани Срби и српско ојкање, с колена на колено, у Хрватској. У емисији, као и у хрватској номинацији ојкања Унеск-у, прећутана је свима позната истина да је древно ојкање изгнано са Србима из Хрватске и да данас српске избеглице певају ојкачу у Војводини, Србији и широм света, чувајући је од заборава.

Све нам сада иде у прилог. Ојкање се изводи у избеглиштву, ојкају српске избеглице из Крајине у Војводини, Београду, и шире. У Србији постоје стотине подмлађених, изванредних ојкачких група. То у Хрватској није случај. Она неће моћи да сачува ојкање од изумирања, што је услов и задатак добијен од Унеско-а.

Ако је Унеско признао Кини један обичај који изводи народ Ујгури на њеној територији, то исто треба да се каже за Хрватску – да ојкање на њеној територији изводи народ Срби! Мали број Хрвата који ојка могао је ову врсту певања да научи од комшија Срба, али је познато да су се пре стотину и више година на том делу Балкана Срби на разне начине прекрштавали у римокатолике. Тиме нису заборавили генетску шифру ојкачког певања.

У Србији је коначно, са шест година закашњења у односу на Хрватску, институционално основана комисија за односе са Унеско-ом. Наше државне институције би требало, чуло се на трибини, научним и животним доказима да уложе протест Унеско-у уз нову номинацију ојкаче (Србија са Републиком Српском, а у бољем случају и уз сарадњу са хрватским Министаством културе, уз фер и коректан однос поводом овог питања заснованог на истини) да се ојкање, односно, ојкача мора да третира као српски културни бренд, одосно, део светске културне нематеријалне баштине у којем приоритетно учествују Срби.

Пример привремене крађе древног ојкања представља увод и у покушај преименовања српских манастира и српске културне баштине на Космету у албанску… Отуда је данас важна, и од непроцењивог значаја, борба за истинито и релевантно представљање Унеско-у високоразредних вредности наше националне културне наметријане баштине као дела светске.

Удружење Књижевника Србије, електронском поштом 05.07.2011





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo