Вести

Иако је тема овог списа Свети Архијерески Сабор СПЦ, наслов је попут племенитог и поштеног списа Јелене Гускове о

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 06.06.2011

+++

генералу Ратку Младићу – “Србија: Сумрак власти, сенка бесчашћа“. То сам учинио у име захвалности Гусковој, али и у име дубоког поштовања и захвалности генералу Младићу на одбрани Српског Народа од понављања усташког злочина, и у име моје огорчености због испоручивања генерала Младића злочиначкој антисрпској инквизицији хашког Трибунала, и мог запрепашћења да у Саопштењу са Сабора – овај злочин почињен током Сабора – уопште није поменут… због чега сам уверен да узурпатори који манипулишу Сабором и Црквом јесу заиста забасали у срам сумрака безчашћа:

“Зло рађење – готово суђење“

У “Саопштењу за јавност Светог Архијерејског Сабора СПЦ одржаног у Београду од 16. до 27. маја 2011. године“, које “доставља епископ бачки Иринеј“,(2) тврди се наизглед озбиљно и ауторитативно, између осталог, и следеће:

Да је “извршен и призив Светога Духа, Духа истине и мудрости, Којим Црква живи и дела свагда, а посебно на саборима својих епископа…“ Пошто Црква мора да “живи“ – али и дела доиста “свагда“ Светим Духом – и то сваким дамаром своје савести и једино Њиме и ничим другим – како онда да Црква дела тако тек “посебно, на саборима својих епископа“?

“Почевши од најважнијег, богослужбеног аспекта, Сабор се позабавио и питањем предстојећег свечаног обележавања 1700-годишњице Миланског едикта (313. – 2013.) у Нишу, родном граду светог Константина Великог, на помесном, свеправославном и свехришћанском нивоу.“

Осим проблематичности формулације да је “свечано обележавање“ “најважнији, богослужбени аспект“, мора се истаћи – да иако је у медијима прво најављен протест Сабора против предстојећег папиног мимохода Степинцу – онда посјет Надбискупа Хочевара Сабору да би наводно спречио слање протеста – онда Надбискупов демант ма каквог утјецања на Сабор – и најзад извештај да ће Сабор ипак упутити протест… а у званичном Саопштењу протест се уопште не помиње?!? Чему онда цела та халабука ако не прикривању да протест ниje уопште послат? Међутим, да ли се баш зато у Саопштењу инсистира да је Сабор “такође“ – “такође“ у односу на шта? – “упутио писмо Његовој Светости Васељенском Патријарху г. Вартоломеју којим се залаже за што скорије сазивање Светог и Великог Сабора Православне Цркве… са дужном одговорношћу и у духу потпуне верности светим васељенским и помесним саборима из прошлости“!

Зашто се ово писмо покорности екуменизму цитира – а слање или неслање протестног писма – уопште не помиње? Да ли зато штo одлука да прослава у Нишу буде “на помесном, свеправославном и свехришћанском нивоу“ – која се надовезује на јасно изражену покорност екуменизму – значи да ће папа ипак бити позван у Ниш? Ако је тако – а по свему изглада да јесте – да ли се то прикрива зато јер би се протестом папиног мимохода Алојзију Степинцу нарушила апсолутна покорност неопходна за папин долазак у Ниш?

У делу Саопштења у којем се каже да је “на америчком континенту… конституисана Епархија новограчаничко-средњезападноамеричка, а престала да постоји митрополија либертивилско-чикашка“(3) – очита је суштинска разлика од закључка штампе – наводно из поузданих извора, да – “пошто је Чикаго ушао у састав Епархије средњозападноамеричке“ – да је тиме “Новограчаничка митрополија практично угашена“!(4) Зар такво мењање сврхе “арондације“ није обмањивачко? Поготово зато што апсурд да је “манастир Светога Саве у Либертивилу крај Чикага… добио статус ставропигијалног манастира, односно манастира под непосредном управом Патријарха српског…“(5) – постаје још апсурднији – јер једини разлог “непосредне управе“ јесте директна контрола над злочином који је обавила Удба – чији је искључиви циљ била ликвидација Новограчаничке Митрополије – што у Саопштењу управо потврђују формулације да је “одобрен допуњени текст Статута Епархије канадске“ – што је такође обмана јер Новограчаничка Митрополија није никад прихватила текст тог Устава нити допуњеног нити недопуњеног – и бандитско признавање подједнако противзаконито донесеног Устава “Митрополије аустралијско-новозеландске“ – поготово зато што се уз све то наглашава да је “Сабор проширио састав постојеће саборске комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве“ – јер… судећи по наведеним антицрквеним поступцима – та “ревизије“ устава треба уствари да “легализује“ баш такве нецрквене, управо разбојничке поступке.

Сходно овим обманама мора се обратити посебна пажња на неколико формулација: у вези Румунске Цркве – “…да се очува вековни канонски поредак и да се онемогући поигравање светињом међуправославног јединства, ма ко био инспиратор и организатор активности које угрожавају то јединство“; у вези поступака “власти Републике Македоније“ – које се осуђују “иако им међународне организације упућују критике због кршења верских слобода и људских права“, а оне ипак “истрајавају на прогону канонског Архиепископа охридског г. Јована“, на основу чега се констатује да “носиоци таквог нецрквеног менталитета не само што не желе дијалог који би зацелио рану раскола него ту рану још позлеђују, додајући безакоње на безакоње, наносећи огромну духовну штету заведеним верницима и провоцирајући Божју дуготрпељивост и људско стрпљење“, па се чак, ради веродостојности, уз то цитира и народска мудрост “зло рађење, готово суђење“; а у вези поступака црногорских власти – да оне “манипулишу идентитетом и устројством Православне Цркве у Црној Гори, са нескривеном жељом да је учине инструментом својих политичких замисли“ због чега се оптужују за “одбацивање демократског начела одвојености Цркве и државе“ и “отворено увођење давно превазиђене социјалне категорије, категорије грађана другог реда, и то на основу верске и етничке припадности“.

Иако све ове формулације и оптужбе заиста јесу на свом месту – мора се указати, прво – да оно исто што црквени поредак наводи као одбрану Цркве – то је одбрана власти поретка над Црквом – јер тај исти поредак чини тачно све то за шта наводно оптужује – у свом настојању да разори Чистоту Вере у СПЦ; друго – да су све те формулације дословце преписане оптужбе које Православље наводи против узурпације Синода – против узурпаторског “додавања безакоњa на безакоње“ у његовом неправедном прогону Владике Артемија; и треће – сам Синод је тај који крши “верске слободе и људска права“ упркос “критикама упућених од међународних организација“ – чиме уствари сами узурпатори Синода “позлеђују“ Цркву “наносећи огромну духовну штету заведеним верницима“ које је сам Синод завео “провоцирајући Божју дуготрпељивост и људско стрпљење“.
Није зато чудно да се истоветно нецрквена, па чак и анти православна немилосрдност и безобзирност очитује и у завршној формулацији “против неморала, порнографије, наркоманије и свих других духовних пошасти које непосредно угрожавају биће и будућност нашег народа и многих других народа“(6) – у којој “Парада поноса“ не само да није наглашена као прва од свих “неморала“ – већ – није уопште нити поменута!

Праштање… и Правда

Дакле… пошто злочин над Младићем није поменут; пошто протест против папиног мимохода Степинцу није поменут; пошто сходно томе није поменута ни Декларација о усташком злочину донесена истовремено Сабору; пошто је фразеолошки замумуљена покорност папи као сврха свечаности у Нишу; пошто је оданошћу екуменизму јасно исказана јерес; и најзад, пошто Владика Артемије није уопште поменут… а пошто јесу итекако истакнуте претње против ма каквог оповргавања узурпаторског поретка, и антицрквена реструктура црквеног устава која ће тај поредак “легализовати“ у “узвишено беспоговоран“ – логично је – иако је Патријарх Иринеј недвосмислено устврдио да ће на Сабору Владика Артемија бити прогнан из Цркве – да се за одговором зашто у Саопштењу нема Владике Артемије мора према томе трагати у коментарима:

Један од неправедно прогнаних од стране узурпаторског “додавања безакоњa на безакоње“, Архимандрит Симеон, у “Епилогу“ својих поштених написа “Не ради се о икономији… него о правди“, истичући кључну обману предсаборног испирања мозга јавности – да је “Г-дин Димитријевић уочи Васкрса… упутио и позив за опроштај(!)“ – “у озрачју Светлог Васрксења Христовог, узнастојмо да се помиримо, да опростимо једни другима, да се вратимо Истини која је љубав“ – поставља питање праведности као суштину праштања:

“Није ли, међутим, неопходан предуслов за опраштање од стране онеправданога, претходно тражење опроштаја од стране оних који су неправду и безакоња чинили?“

“Г-н Димитријевић, видимо, на то не полаже пажњу. Жртва је позвана, од стране г-на Димитријевића да опрости, дужна је дакле да опрости, и олакша својим гонитељима да наставе даље. А г-н Димитријевић да се заодене ауром великог помиритеља, и, вероватно, капитализује свој труд“, јер “Патријарх, Синод и Епископи око њих ниједног момента нису тражили опроштај од Епископа Артемија за сва безакона чињења према њему и његовим монасима“ па пошто је “очигледно да им опроштај од Епископа Артемија није ни потребан, нити сматрају да имају кривицу према њему“ – “треба ли Епископ Артемије тада да им свој опроштај намеће, и зашто – када је очигледно да они нити имају свест да су му неправду учинили, нити се крећу у правцу поправљања и нормализације насталог стања?“

У овом истом поштеном спису о Правди, Архимандрит Симеон указује и на једну врло далекосежну и врло битну чињеницу:

“Ради се очигледно о једној константи“:

“Oно што каже и устврди г-н А. Ј.“ (Епископ Атанасије Јевтић) – “то је “неоспорно“ – па пошто је наводно “неоспорно“ – према томе:

Нико не “сме да то доведе у питање, или не дај Боже, оповргне.“(7)

Пошто је јасно да та константа јесте константа диктатуре Зла – а пошто се питање праведности као суштине праштања распламсава и после Сабора, мора се као прво истаћи да иако Владике Артемија – нема у званичном Саопштењу – да та “константа“ – ипак… већ итекако функционише:

Инквизиторов “говор мржње“

“На адресе свих српских свештеника, Црквеношколских општина и манастира у Аустралији стигло је од локалног бискупа (Епископа Мирка Добријевића) писмо у којем он пише“:

“У данима пред Васкрс 2011. на 3ZZZ радио станици у Мелбурну водитељ програма Гос. Предраг Вучинић је прочитао Васкршње поздраве рашчињеног бившег епископа СПЦ Артемија Радосављевића, држављанина Србије, а који у Аустралији нема духовно пастирску улогу. У исто време водитељ је – одбио да прочита Васкршњу посланицу званичног бискупа Епархије аустралијске СПЦ, а и његове светости српског патријарха Иринеја.“
“У потпуности политички мотивисана акција Гос. Вучинића је противна основним принципима друштвеног радио програма. Уместо да прочита поруку побожним Србима званичног“ – “духовног вође“ – “у Аустралији, водитељ одлучује да прочита поруку човека чији радикални ставови“ – “често означавани као духовни“ – “јасно изражавају говор мржње“ – “и небитни су, али и увредљиви за већину српске заједнице у Аустралији.“

“Неко ко подржава контраверзну позицију монаха Артемија, мала али гласна група у Mелбурну, подстиче овакве – екстремне погледе – користећи говор мржње – посебно заступљен у електронској медији.“ Зато смо “…ми потпуно свесни одговорности као црквени лидер“ – “лидер“ – “заједнице да помогнем да се закони у Аустралији поштују“, јер “Артемијева намера да добије подршку у Аустралији за своје“ – “екстремне политичке ставове“ – “има могућности да изазове тензије и чак насиље у заједници“, због чега “умерени Срби у Аустралији, посебно они у држави Викторија могу да постану“ – “мета напада помахниталих радикала…“

…па стога, наводно све “због јавне безбедности и сигурности“, како коментарише Вучинић –“Добријевић жели да смени оне, који воде српски радио час у Мелбурну, бестидно и подмукло им подмећући да васкршња порука Артемија може да изазове насиље у заједници“ што “вероватно по његовој болесној замисли треба да – забрине аустралијску администрацију па да би спречили велике немире и насиље у Аустралији“ – “треба за почетак бар да похапси све са српског радио часа, а пре свих водитеља Предрага Вучинића.“

Значајно је истаћи: Епископ Добријевић шаље писмо – тек “три недеље после прочитане посланице“ – зашто није одмах реаговао? – а пошто писмо шаље “из Београда“ – логично је “да је неко из Сабора или Синода“ – “препоручио“ Мирку“ – “да мора да реагује.“(8)

Међутим, Епископу Добријевићу није ништа “препоручено“ нити он “мора да реагује“ – јер је највероватније он сам “препоручио“ узурпаторима да својом подлошћу докусури Владику Артемија – јер је по сопственим речима – римокатолички “вођа“ – кога? ако не “неписмених“ “бескућника“ – и зато, као такав, као Pолитком Инквизиције – безобзирно и са расистичком мржњом клевета Чистоту Православља Владике Артемија као некакав “политички екстремизам“:

Епископ Добријевић назива Владику Артемија не само “екстремистом“ – него – “политичким екстремистом“! Не оптужује га само као “политичког екстремисту“ – чији је говор “често означаван као духовни“ наводно “говор мржње“! И то “говор мржње“ који наводно распирује “помахниталост“!

То лажно клеветање јесте одговор зашто у Саопштењу нема Владике Артемија – зато јер су “неоспорно неприкосновени“ узурпатори у својим тајним организацијским кулоарима одлучили да Добријевић подмукло оклевета Владику Артемија да је “политички екстремиста“ који распирује “помахниталост“ – и да је као такав непожељан зато јер je наводно некаква јавна опасаност страним државним органима и међународном устројству…
…а пошто је већ “сређена“ канадска епархија, и пошто је већ “ликвидирана“ Новограчиничка Митрополија, и пошто је Либертвил већ под Удбином контролом, и пошто је гњездо “народних непријатеља“ већ “разјурено“ у Чикагу, и пошто су Православци у Аустралији наводно “помахнитала“ опасност аустралијском државном уређењу… и пошто стога, осим Божије Правде – нема никога да штити Владику Артемија… а пошто је његов наводни “говор мржње“ и наводна “помахниталост“ његових следбеника претња “благословеном стању поноса“ Тадићеве окупиране зоне… и зато “вођа“ Добријевић припрема наводно угрожену међународну “забринутост“ да Владику Артемија баци на ломачу лажи Зла…

Стварни “говор мржње“, стварне мржње – јесу лажи Инквизитора Добријевића у име његових ментора, и зато што подлост “константе неоспорних“ – већ функционише – зато Дух Господњи не одговара ни на каква њихова призивања. И зато је обмањивање праштањем – смишљено издвојеним од праведности као суштине праштања – започето пре Сабора распламсава и после Сабора… зато да би се прикрила мржња против Православља Владике Артемија:

“Константа неоспорних“: “безакоње на безакоње“

У првом постсаборном интелектуалном жонглирању Г. Владимира Димитријевића карактеристичне су две предуге приче због којих нисам начисто да ли читам његов или текст Живице Туцића… наравно када би Г. Туцић био много интелигентнији. Прво предуго постсаборно жонглирање је о посети православних свештеника Риму, из којег цитирам два цитата:

“Централна тачка овог Богом благословеног путовања био је Рим – “вечни град“, центар западног хришћанства и место где је крв св. првоврховних апостола Петра и Павла, као и многих потоњих мученика, била семе из кога су изникли – нови хришћани.“

“Латеранским уговором врт и тврђава Ватикан издвојени су из Италије, и на том простору створена је независна папска Држава Ватикан, на основу – историјског права… Иначе сам назив “Ватикан“ долази од латинске речи “vaticinatio“ која значи: прорицање, пророчанство (vates- пророк), јер је овде у прехришћанско време постојало некакво пророчиште.“(9)

Иако “некакво пророчиште“ не значи икакво “историјско право“, осврнимо се прво на друго предуго постсаборно жонглирање о Миловану Ђиласу – због чега уопште детаљна анализа стравичности Милована Ђиласа ако не зато што је по сопственом захтеву – упркос своје стравичнисти – ипак био сахрањен по црквеном обреду? Иако нас Уредништво “упозорава“ да ништа не схватимо “буквално“ јер је г. Димитријевић “своје ставове и погледе изразио у форми ироније и сарказма“ – ипак… зар треба да причу о Ђиласу не схватимо као подметање некакве хришћанске племенитости због које треба да паднемо на колена пред узурпаторима наше Цркве? Ипак… да ли је ово жонглирање заиста зато да г. Димитријевић, осим заодевања себе “ауром великог помиритеља“, заодене и Синод ауром великог антикомунисте, и да се поготово као такав… али и зато што је неспоран – не сме оповргавати?

Подвала константе Зла прати нас демагошким жонглирањем сарадника са окупатором од давног трена када је Понтије Пилат препустио лицемерју храмовних лихвара да се раскусурају са Истином… зато јер су неоспорни, па им једино зато – нема оповргавања! Зато питам – зашто са својим неоспорним огромним знањем – уместо Ђиласових жртава – аутор није цитирао на пример да је већ до почетка 1942. године СПЦ сакупила податке о 440.000 Срба убијених од Усташтва – и то повезао са чињеницом да данашњи узурпатори СПЦ не само да не помињу Декларацију о усташким злочинима већ усташки злочин стављају у запећак? Зашто на пример не исказују милосрђе према генералу Младићу које он заслужује бар онолико колико га Ђилас не заслужује? Да ли због тога… пошто смо наводно некакви “збуњени“ – треба да схватимо да наводно није у питању шта је са Чиститом Вере… нити да је у питању константа Зла, нити забрана оповргавања неоспорних… да је наводно у питању некаква наша “помахниталост“ која нас спречава да паднемо на колена пред давнашњом константом свејереси… јер, ето такви некакви “збуњени“, не схватамо да је Чистота Вере Православне наводно некакав наш шизматички “политички екстремизам“?

Зато нам стварни “говор мржње“ испира мозак да смо “неписмени“, “збуњени“, “помахнитали“ каквима нас у име Зла рекламирају фолиранти, фарисеји, сарадници окупатора и њихови вазали и доушници – једном речју да смо ми Православни расистички нижи – а да су њихова фолирања “неоповржива“ – јер су они раситички височији. Зато је предугом интелектуалном жонглирању Ђиласовим злочиначким животом награђеним црквеним погребом, претходила предосадна анализа посете православних свештеника Риму, у којој, не зачудо, није поменуто “преваспитавање“ – које су “заслуживали“ Брозови злочинци и усташки јатаци а којег су наравно били “незаслужни“ “шизматични“ “неписмени“ “бескућници“ – па је валда зато интелектуална еквилибристика римске посете закључена некаквим римским “семеном“ из којег су наводно “изникли“ некакви – “нови хришћани“ – а то је баш оно хришћанство које громадни проп-апарату папске шамлице рекламира да је – једино хришћанство – иако и “сам назив “Ватикан“ долази од латинске речи “vaticinatio“ која значи: прорицање, пророчанство (vates- пророк), јер је овде“ – на локацији на којој је засновано ново хришћанство Ватикана – и то “у прехришћанско време“ – “постојало некакво пророчиште.(10)

Ако је то оно што је г. Димитријевић хтео да каже – зашто то није рекао?

Ако није смео то да каже па зато то промувава кроз иронију… зар тиме јасно и гласно не доказује да тако фолирају и мувају сарадници окупатора а не нити Равна Гора, нити Српство, нити Православље, нити Владика Артемије, нити његови духовни следбеници… зашто промувавање кад његов интелект свакако добро зна да тако фолирају само Лаж и Издаја?

“Даљински управљач“

У другом постсаборном наставку “Случај Милоја Стевановића: Разговор Владимира Димитријевића са “Борбом за Веру“, у подељку “О вређању и увредама“, у којем се под мотом да “међу Србима има жестоких увреда на рачун Цркве и њене јерархије, па се увредиоцима није догодило ништа“ – шта год то да значи – Епископат СПЦ је врло документовано оптужен да није био нити са народом нити уз народ током крвопролића деведестих иако је итекако хушкао народ на рат. Међу безброј примера, карактеристично је навођење славонског владике Лукијана, коме “није довољно што је побегао из Славоније у Београд“ већ је, “послат сада чак у Америку “на извесно време“, са задатком да прикупља помоћ и проповеда о патњама народа у Славонији“, где ће он, “на безбедној раздаљини, причати о народним мукама, о издаји неких Срба, који не подржавају “праведну борбу српског народа“, и г. Димитријевић се нада “да ће га неки Србин у Америци упитати: “Шта ћеш ти овде, твоје место је са народом, да први поднесеш беду и жртву да би је могао од других тражити“ – али, иако се нада, он “не верује“ да ће такво питање уследити “јер су у Америку побегли Срби слични њему…“
Који су то Срби који су побегли у Америку?

То су, сходно г. Димитријевићу – “ратници на даљински управљач“. (11)

Иако смо упозорени да се не “збуњујемо“ схватајући “буквално“, ипак… свака пропаганда јесте на “даљински управљач“ и јесте камуфлирана баш “буквалним“! Зато међу премногим, премногим наводима, иако јесте вероватно “буквално“ тачно да – “док је хрватска артиљерија гађала колону српских избеглица, у њима није било ни свештеника, ни политичара, ни војних команданата. Војска није ни покушала да их заштити, па су преживели, надам се, схватили да нема ни војске, ни државе, ни Цркве коју треба поштовати и за коју се треба жртвовати“(12) – зар то није “буквално преваспитавање“ – да пошто нема Цркве коју треба поштовати – да зато не треба “махнитати“ “политичким екстремизмом“ него се напротив треба поклонити ономе – што треба поштовати – а то су нешизматичка свејерс папске шамлице и екуменизма којима су одани узурпатори Синода? Jeр… упркос тачној констатацији да протуве у мантијама долазе да се чешу од избеглиштва уместо да су “на лицу места“ са “народом и његовим патњама“ – поменуте протуве су послате и зато да у сарадњи са сарадницима окупатора и са америчким федералним органима “преваспитају“ родољубље стварног српског избеглиштва и да “преваспитају“ Чистоту Српског Православља… зато да би “преваспитавањем“ у покорност разорили и једно и друго. Манипулисање “буквалношћу“ јесте прикривање “даљинског управљача“ који јесте мапа путешествија сарадника окупатора, која се огледа у г. Димитријевићевој причи коју је увео тачном константацијом да је “народ, чини се, терет за владике и Синод српске цркве’’:

“Недавно, на степеништу Патријаршије, видела сам човека који се грчи у епилептичном нападу док поред њега пролазе свештеници. На питање зашто му нико не помогне или не позове хитну помоћ, свештеник у пролазу је рекао: “Ма пусти га, тај је досадан – сваки дан је ту“. Страшно је што је све то видео и наш гост, амерички пилот Фелман, који није могао веровати да се пред храмом православним тако равнодушно посматра људска патња и ускраћује помоћ. После разговора са митрополитом америчким Иринејом верујем да је схватио колико је хришћанство и православље удаљено од наших владика и храмова…“(13)

Драги пријатељ Националних Срба, Мајор Ричард Фелман, није морао да види догађај на степеништу београдске Патријаршије да би тек после “разговора са митрополитом америчким Иринејом“ схватио – не “колико је хришћанство и православље удаљено од наших владика и храмова“ – него колико је удаљено од СПЦ Патријарха Германа – јер Ричард Фелман већ на Равној Гори јесте схватио да Чистота Вере јесте суштина стварног Српства, да та Чистота Вере не постоји у Цркви у отаџбини подређеној комунистичкој диктатури, и зато се душом и срцем до краја живота посветио не само борби за Истину и Правду Равне Горе, и не само борби против савезничких, нацистичких и комунистичко-усташких здружених лажи – већ и дубокој привржености Чистоти Вере Слободне Српске Цркве у избеглиштву… која је на супрот “буквалном“, а и небуквалном, и на супрот “сарказама и иронија“ – била фундамент постојања и Равне Горе и Слободне Цркве у избеглиштву… и најзад – и фундамент ратовања против Нацизма свих поштених људи… па и против диктатуре над Спрском Црквом у отаџбини коју Ричард није морао да схвата ни на каквим степеништима… Мора се зато нагласити да искреној и поштеној оданости мајора Ричарда Фелмана Српској Чистоти Православља није уопште сметало то што је Јеврејин из њујоршког Бруклина… напротив – што је доказао борећи се до последњег даха против свакојаких “даљинских управљача“ којима се методично покушавало и покушава срушити Истина и Правда. Фелманова племенитост којом је схватио суштину Небеске Србије, суштину Дражиног “Не признајем капитулацију“, суштину српске породичне славе… узвисила га је – иако је био обичан човек са обичним образовањем – да схвати и суштину издаје сарадника са окупатором много продубљеније и много савесније од многих Срба. Једном речју, ни мајору Фелману, нити Равној Гори – нису била потребна никаква болећива увијања нити ма какве фарисејске фарсе – јер се за Чистоту Вере бори отворено и јавно – и жртвује до последњег даха. И баш зато сам и нагласио да нисам начисто да ли читајући наведене написе г. Димитријевића читам Живицу Туцића… јер овакве приче заиста нисам очекивао од његовог интелекта и поштења – бар онаквих какви су ми досад изгледали из читања неких делова његовог опуса о Православљу… и зато наводим још један пример који ме – не “збуњује“:

“Тај досадни народ узнемирио је недавно и владику жичког Стефана тражећи од њега благослов за изградњу цркве на Равној гори.“

“Комунистички владика, на помен Равне горе, изгуби памћење и написа у одговору да Равна гора не постоји нити је евидентирана као територија у било којој црквеној јединици у Србији, те зато не може одобрити изградњу цркве“ – “Значи, избрисале наше владике из сећања и црквених јединица ту омрзнуту планину да не омета њихов дуготрајни и складни брак са властима.“ Из чега г. Димитријевић извлачи итекако тачан закључак да “тренутне размирице око рата и мира нису утицале на стратешки заједнички циљ и власти и владика да се разједињује народ и подстиче раскол, јер се тако лакше и влада и кади.“(14)

Зато сматрам да би Мајор Фелман, Бог нека му пoдари спокој часној души, опаску Уредништва да су посетиоци “збуњени“ – највероватније схватио као флагрантан расистички садизам – и највероватније би поставио питање “шта ћеш ти овде, твоје место је са народом, да први поднесеш беду и жртву“ – јер је Фелман знао да су и Небеска Србија, и Равна Гора, а да је још жив, знао би данас да су и Дубоки Поток, и Љуљаци… Суштина Чистоте Вере која јесте на свом месту – са народом – зато да прва поднесе беду и жртву… а не никакав “даљински управљач“ да “преваспитава“ – зато јер у Чистоти Вере ни Српства, ни Светосавља, ни Владике Артемија – нема мржње – нема освете – нема расизма… али има велика спосбност савести за праштање и праведно схватање Правде… а такве Чистоте Вере, нити такве велике способности праштања – али праштања по Правди – нема у поменутим жонглирањима. А нема их зато што у томе и јесте подлост “даљинског управљача“ – кукулеле, чим се забатргасмо у дискусију одскакута Вера у тандарију – то је баш оно како нас мунта лоботомија “преваспитавања“: затупљујући нас утопљене у амбису дискутирања… и ево како тo “буквално“ изгледа:

Под насловом громопуцатељног милосрђа – “Утешите се, Браћо Срби!“ – каже нам се “збуњенима“, ословљавајући нас као да смо Добријевићеве пикштеле – “Браћо Срби и сестре у Христу“ – “Како никакав људски глас није довољно снажан да би се чуо у таквом метежу“ – па ето зато “рачунам да је тишина много кориснија од речи“, и “шта више, задржан сам и речима Пророка: „Зато ћe обазриви ћутати у ово време, јер је зло време“ (Амос 5, 13).“

“Дакле, овако је било у дане Светог Василија Великог. Овако је и данас!“

“Но, као што је Св. Василије трпељиво подносио искушења свога доба, тако смо и ми, данас, дужни да трпимо, и трпљењем стичемо душе своје и ближњих наших. Не да се не боримо за Истину – то никако! Него да се боримо с љубављу у срцу и циљем да мир завлада у Цркви. А Господ ће нам, ако смо у томе искрени, помоћи својом пресветом благодаћу.“ (15)

Смисао овакве “борбе за истину“ да “обазриви ћуте“ због “метежа“ док “мир завлада у Цркви“ – најречитије раскусурава коментар Архимандрита Симоена: “Треба ли Епископ Артемије тада да им свој опроштај намеће, и зашто – када је очигледно да они нити имају свест да су му неправду учинили – нити се крећу у правцу поправљања и нормализације насталог стања?“

Један од вас издаће ме…

Подвала је јасна – то што свејерес Ватикана рекламира као “једино хришћанство“ јесте доиста оно “ново хришћанство“ које је Зло наметнуло засновавши га на паганском пророштву – зато да би уништило Чистоту Православног Веровања – а то се не каже у жонглирању милосрђем – јер да ментори “даљинског управљача“ схватају Чистоту Вере – они би се пре свега успротивили лажном клеветању да је Чистота Вере некаква “помахниталост“ некаквог “политичког екстремизма“:

“Никољско јеванђеље“ настало у XIV веку у манастиру Никоље, 1915. године, “пратило“ је србску војску и народ на путу према Крфу. Јеванђеље је нестало за време Првог светског рата, и тек недавно је пронађено у библиотеци “Честер Бити“ у Даблину.“ И Краљ Петар I, и Српска војска, и Српски народ, који су јеванђеље носили кроз страхоте гологоте, и они који су га доцније однели у свет, “имали су добру намеру… да покажу да је нова српска држава директни наследник средњевековне државе, јер су желели да тадашњој Европи, која је признала независну Србију 1878. године, представе Србију у најбољем светлу.“(16)
У којем “најбољем светлу“?

Не у помрачењу мржњом, не у фолирању милосрђем, не падањем на колена – него у Божијем светлу Чистоте Српске Православне Вере.

Очигледно да Мржња Европе то не жели.
…зато је чак и хватање генерала Младића темпирано сутрадан по датуму рођења аустроугарског капларице: “У четвртак 26. маја 2011. око два после подне… у једном кафићу у строгом центру Београда…. у једном тренутку келнер је појачао тон и неки крештави, непријатан женски глас са Радио Београда обавестио је одушевљеним гласом да је “Младић ухапшен“. После се чула изјава “председника Србије“, који је “изразио велико задовољство“ да је “наша полиција успешно извршила задатак“, и додао“:

“Ја сам нашим страним пријатељима обећао – и ево, ја сам своје обећање извршио.“(17)

Али… хвала Богу, Дух Српства, Дух Правде, и Дух Чистоте Вере Православне, озрачени пресветом благодаћу, од вајкада су били а и данас су довољно снажни да их не омете никакав… “метеж“.

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com

________________
(1) “Србија: Сумрак власти, сенка бесчашћа“, Јелена Гускова, srb.fondsk.ru, 05/29/11, 14:35
(2) Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Београду од 16. до 27. маја 2011. године, Борба за Веру, 05/28/11, 10:21
(3) Исто
(4) “Порфирије остао без гласа и титуле!“, В. П., Ало!, 05/24/11
(5) Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Београду од 16. до 27. маја 2011. године, Борба за Веру, 05/28/11, 10:21
(6) Исто
(7) “Не ради се о икономији него о правди (епилог)“, Архим. Симеон, Новинар.де, 05/29/11
(8) “Епископ Артемије – ноћна мора новотараца“, М.П., Новинар.де, 05/29/11
(9) “В.Димитријевић поводом случаја Грешног Милоја (1), Борба за Веру, 05/28/11
(10) Исто
(11) “В. Димтријевић поводом случаја Грешног Милоја (2)“, Борба за Веру, 05/29/11
(12) Исто
(13) Исто
(14) Исто
(15) “В.Димитријевић: Боримо се за истину, али с љубављу у срцу“, Владимир Димитријевић, Борба за веру, 05/30/11
(16) “На радост свих“, Н. П., Vimeo
(17) “Никола Живковић: Писмо сестри у Сиднеју или извештај о мом понижерном народу“, Новинар.де, 03/05/11