Вести

Na praznik Svetog Velikomučenika Georgija, pročitah tekst koji me je inspirisao da napišem ovo što sada čitate.

Mina Kondoglu, 09.05.2011 (Епархија рашко-призренска и косовско метохијска)

+++

Duže vreme pratim rad portala „Borba za veru“, gde su forsirani tekstovi gospodina Vladimira Dimitrijevića. Neki ljudi su ga prepoznali kao „branitelja Vladike Artemija“, dok su neki od uvek sumnjali u to. Nismo videli da je Vladimir „(u)pao“ u Duboki Potok (kako on sam navodi za onoga, koga tobož brani), nismo videli gospodina Vladimira u Ljuljacima, nismo ga viđali nigde. Pitam se kako tako „veliki prijatelj“ nije prisutan nigde, gde je prisutan Vladika Artemije, i njegov klir? Zašto se onda nameće kao branitelj Vladike Artemija?

„Fariseji nisu izumrli, kao što većina Srba, pa čak i naših teologa pretpostavlja, već su prisutni i danas“

Prateći rad sajta „Borba za veru“ nisam našao ni jedan tekst duže vreme o Vladiki Artemiju, nije tu bilo ni jednog slovca o njemu, osim ako napiše g-din Vladimir. Ali zato se svakodnevno izbacuju tekstovi o Patrijarhu Irineju Gavriloviću, gde je bio, šta je radio, sa kim se sastajao. Kao da je to važna vest na portalu, koji se predstavlja kao „borac za veru“. Gospodin Dimitrijević u jednom od svojih zadnjih tekstova, pred sam majski SA Sabor nudi Vladiki Artemiju „poslednju šansu za pomirenje“ sa onima koji su ostavili put Svetoga Save i pošli putem pape. Zašto njima ne ponudi tu šansu, i pozove ih da se vrate na Svetosavski put, sa koga su odavno skrenuli. Pominje se raskol „kao poslednje zlo koje je moglo da nas snađe“. U raskolu jesu – Midići, Bulovići i njihovi sledbenici koji godinama učestvuju u radu SSC (Svetskog saveza crkava) i na uniji sa rimokatolicima. On se pokazao kao branitelj Atanasija Jevtića, Mitropolita Amfilohija kako sam kaže, pa na kraju što ne bi „branio“ i Artemija? Nemir se uneo u moju dušu kada sam pročitao ovo: „Nije nam ostalo mnogo vremena. Uskoro će sve krenuti nepopravljivo loše, i naš slom biće strašan“. Kako to g-din Dimitrijević zna? Samo Gospod zna šta će biti, i uvek biva po Njegovom dopuštenju. Ovim tekstom je smućeno ono malo ljudi, koji nemaju svoj stav, koji su mlaki, neutralni, bojažljivi. I danas se može videti da fariseji pribegavaju svim mogućim smicalicama da bi njihova samo naizgled dobra dela blistala što jače pred ljudima. Gospod zabranjuje njihovo ponašanje veoma snažnim rečima: „Vi ste oni koji se pravite pravedni pred ljudima, ali Bog zna srca vaša, jer što je u ljudi visoko, gadost je pred Bogom“.

„Nisam došao da donesem mir nego mač“ (Mt. 10, 34)

A onda se desio Arhimandrit Simeon Vilovski. Kada je napisao ono što mi obični ljudi (mirjani) očekujemo duže vreme da napiše neko od naših Srpskih intelektualaca, nastao je „cunami“. U saopštenju g-dina Dimitrijevića, nismo mogli da pročitamo ni jednu jedinu reč, da otac Simeon greši, da nije u pravu, već je na kraju kraćeg teksta ponovo bačena udica rečima „mi ne težimo pobedi, već povratku naše braće“. Perfidno napisano, tako da ekumenisti mogu da misle na narod okupljen oko Vladike Artemija, dok pravoslavni ljudi okupljeni oko Vladike Artemija, mogu da pomisle da on poziva naše ekumeniste na povratak.

Maestralan potez nezameranja ni jednoj, ni drugoj strani. Kome li će se carstvu privoleti? Zatim u svom sledećem obraćanju iznosi „da se neće upuštati u dalju polemiku“. Zasigurno da nema šta da otpiše Arhimandritu Simeonu. Konačno znamo ko je Vladimir Dimitrijević, i nema više sumnje u to. Avaj, na praznik Svetoga Georgija javio se „prvi advokat“ g-dina Dimitrijevića, Ranko Gojković, u stilu „napad je najbolja odbrana“. Ceo tekst Ranka Gojkovića se sveo na napad na Arhimandrita Simeona, koji ništa nije uradio, osim što je bio dovoljno hrabar da javno kaže g-dinu Dimitrijeviću, ono što mu svi misle. Ni g-din Gojković nije naveo ni jedan argument u korist svoga „klijenta“ Dimitrijevića, već je naneo niz optužbi ka suprotnoj strani, a zašto?

Ne može ni on da pobije, ono što je Arhimandrit Simeon napisao sa jakim argumentima, i dokazima.

„Jer nema u ustima njihovijem istine; u njima je navaljalstvo; grlo im je grob otvoren; na jeziku im je dvoličenje“

Piše Ranko Gojković da Arhimandrit Simeon „nema pastirske ljubavi“. To je krupna optužba. Ovako tendenciozna tvrdnja, može doći od osobe koja poznaje lično Arhimandrita Simeona. Ali pošto svi oni koji njega poznaju, širom Srbije i Grčke tvrde suprotno, razočaran sam veoma, jer g-din Ranko izgleda da ne ume (ili ne želi) da proceni ljude kako treba. Ukoliko neko zauzme čvrst stav i nastupi „mužastveno“, to nema baš nikakve veze sa pastirskim delanjem. Setimo se iz „Žitija Svetih“ da su starci po nekada bili veoma strogi prema svojim učenicima, ali to nije bio znak da u njima nema ljubavi. Ljubav i stav su dva pojma. Stavovi mogu biti socijalni i lični. Razlikuju se po svojoj čvrstini, stepenu uverenosti, trajanju itd, a pastirska ljubav je nešto sasvim drugo. Osnovne komponente ljubavi su briga, odgovornost i poštovanje, i ne može niko da prigovori ocu Simeonu da ne poseduje te osobine. Porediti pisanje Arhimandrita Simeona i Velibora Džomića je totalni promašaj g-dina Ranka. Mene njegovo pisanje neodoljivo podseća na Džomićevo, jer i jedan i drugi osim kleveta, ništa drugo nisu iznjedrili. Time što g-din Ranko nije viđen u Ljuljacima, i to ne krije, samo dokazuje da ne priznaje Vladiku Artemija za kanonskog episkopa. Da ga priznaje i on bi „(u)pao“ u Duboki Potok sve sa Vladom Dimitrijevićem pod ruku. Gde su obojica bili kada je bilo najteže?

„Kako sitničavo, kako zlonamerno osećanje sablazni“

Kako se objašnjava fenomen da se na sajtu, koji se navodno bori za veru, i protiv ekumenista, odjednom pojavljuju tekstovi sveštenika Vladimira Vukašinovića, koji je duhovno čado episkopa Irineja Bačkog. Otac Vukašinović je jedan od zagovornika liturgijskih reformi, a g-din Dimitrijević je zagovornik suprotnih ideja. Nekada davno i otac Vukašinović bio je protiv ekumenizma, pa se okrenuo. Ne treba da se čudimo kada se budu okrenuli mnogi. Ne trebamo se sablazniti, ali trebamo verovati, da postoje ljudi koji od „borbe za veru“ olako naprave „borbu za večeru“. Tako g-din Dragan Radosavljević u svom Gebelsovskom izlaganju, ukazuje na to kako na sajtu Eparhije raško-prizrenske u egzilu nema mesta avaj ni za Grešnog Miloja, ni za mr Čvorovića, a što je najveća šteta, ni za Vladimira Dimitrijevića. „Ali, ne! Tamo pišu i Rajica i Gorica i Predrag i…“. Iz priloženog mogu jedino da shvatim da se dotični g-din Radosavljević direktno meša u uređivačku politiku sajta. Čisto sumnjam da bi Arhimandrit Simeon ikada pitao zbog čega on ne piše na sajtu „Borba za veru“. G-din Radosavljević smatra da „Rajica, Gorica, Predrag i…“ nemaju svojih zasluga, da bi svoje mesto pronašli na ovome sajtu. Zbog čega su oni ispod svih ostalih, koje favorizuje sajt „Borba za veru“? Nije li neumesno deliti ljude na ovakve i onakve? Nije li sablažnjivo rugati se ljudima, koji su tu od početka, koji pišu, ulažu svoj trud, a svačiji trud treba da se ceni. U tome i jeste razlika između „elite“ sa „Borbe za veru“ i „običnih smrtnika“ sa sajta Eparhije raško-prizrenske u egzilu.

„I na kraju pitanje“

Molim svu ovde pomenutu gospodu sa sajta „Borba za veru“ da jasno i glasno kažu, ko je za njih Episkop raško-prizrenski? Nije to tako teško reći, pošto su takvi heroji, koga oni to smatraju, i priznaju za kanonskog Episkopa? To je pitanje koje muči nas običan narod, pa molim gospodu intelektualce da prosvetle našu tminu i pomrčinu!

S poštovanjem Vaš redovni čitalac
Mina Kondoglu

извор: Епархија рашко-призренска и косовско метохијска

подебљања и илустрација – новинар.де