Вести

Komandant vojnih operacija NATO nad Libijom, general-pukovnik Čarls Bučard u objavljenom saopštenju je rekao: „Žalimo zbog svih žrtava,

Dragan Vidaković, 04.05.2011

+++

naročito nevinih civila koji su ugroženi sadašnjim sukobom. NATO ispunjava mandat koji su mu dale UN kako bi zaustavio i sprečio napade protiv civila, i to čini precizno i brižno, za razliku od Gadafijevih snaga koje izazivaju toliko patnje“, tako da svi oni koji pate zbog činjenice da nas je NATO bombardovao bez odobrenja SB UN konačno mogu mirno da spavaju. NATO-u je potpuno svejedno ima li odobrenje UN ili nema. Jedino je političarima stalo da ubijanje nevinih ljudi uviju u UN oblandu, mada je posle niza ubijene dece od Srbije do Libije to je sve teže a možda i potpuno nepotrebno.

Takođe i svi oni koji sumnjaju i humanost „humanitarnih intervencija“ treba već jednom da pogledaju istini u oči. Zar posle Bučardovih reči o preciznom i brižnom bombardovanju (kako to tera suze u oči) iko više može da sumnja u to da su poginuli, sagoreli i raskomadani civili samo kolateralne štete napora da se njihovom smrću spasu neki drugi, od njih mnogo srećniji civili.

Civili, mirni demonstranti, demokratija, ugrožena ljudska prava i njihova bezobzirna odbrana od strane Zapada obeležili su sva četiri meseca ove godine. Ne verujem da se mnogo toga promenilo u Tunisu i Egiptu u odnosu na predrevolucionarno stanje. Da li su se stvari i u jednom segmentu poboljšale? Da li je neko od hiljada i hiljada građana Kaira čija je adresa na nekom od brojnih grobalja dobio stan, posao, adekvatnije lečenje i bolju socijalnu zaštitu? Ne verujem. Pa ipak Tunis i Egipat nisu više ni blizu vrha svetskih vesti. Potonuli su u mrak u kojem su se nalazili i pre nego što su reflektori CNN iznenada osvetlili ruševine njihovih života.

Tako da verujem da je mnogima danas jasno da su „revolucije“ u Egiptu i Tunisu izvedene samo zato da bi se napala Libija i uklonio Gadafi, što je bilo nemoguće učiniti dok su Ben Ali i Mubarak bili na vlasti. Čak je i Gadafi bio dobar Zapadu-po rečima bivšeg šefa CIA. O onoj dvojici da ne govorimo. Ali kad dođe vreme za nove faze Zapadne politke to, kako vidimo, ne igra nikakvu ulogu. Tako su uostalom prošli svi koji su se dodvoravali Zapadu: Norijega, Čaušesku, Sadam, Milošević, Koštunica…a oni koji misle da su pametniji od ovih, kad dođe vreme, proći će isto, ili će saspeti na to da reklamiraju picu ili votku kao Gorbačov i da ga vadaju i pokazuju kao čudo koje je bez ispaljenog metka desetine miliona ljudi gurnulo u čeljusti liberalnog kapitalizma.

A Libija se ruši zbog nafte, i tu je kraj rušenja, ako ne računamo Siriju? Pa ne bih rekao. Cena nafte je u dolarima i Amerika sa njom može da radi šta joj je volja. U krajnjem, zarobi diktatorovih 30 milijardi dolara, a sa tim novcem, uz raznorazne forme organizovanja po obrascu čuvenih beogradskih revolucionara, može da kupi i sruši čitav sirotinjski svet, i to više puta.

Pre će biti da imaju neki drugi, viši cilj, i kao što su nekada svi putevi vodili u Rim, tako danas svi putevi vode u Moskvu. Amerika više ne sme da čeka. Ako ne saseče ove nove ekonomije, a time i buduće vojne sile, koje su u nezadrživom naletu, ostaće joj samo onaj jedan jedini način da održi premoć, koja bi se u tom slučaju pokazala potpuno besmislenom, pošto bi svet spao samo na neke eventualno preživele radioaktivne aveti.
Svesna toga i shvatajući da Kasparov, Limonov i NVO ne mogu da odigraju namenjenu ulogu i ugroze one na vlasti koji ne odgovaraju njenim interesima, Amerika je bez pardona krenula pravo u centar, a kao rezultat su se pojavila prva javno vidljiva razmimoilaženja Putina i Medvedeva.

Čini se da je Putin upao u zamku sopstvene kombinatorike. Verovatno je smatrao da je za izbor za predsednika Rusije najvažnije da pohvata sve domaće konce i učvrsti se u Rusiji, da će Medvedev ispunjavati radno vreme poput engleske kraljice i da će kad dođe vreme mirno abdicirati. Nije uopšte računao sa tim da će Medvedev u jednom trenutku, u cilju učvršćenja vlastite pozicije, početi da vodi samostalnu spoljnu politiku, praveći unutra i van Rusije jasnu distinkciju od Putina. Kada je Medvedev reagovao na Putinovo poređenje napada na Libiju sa krstaškim ratovima, to se smatralo za blef i porodičnu raspravu, ali je zapravo to bio početak neminovnog razlaza i najava žestoke borbe za fotelju predsednika Rusije.

I sada, onaj Putin, čiji je imidž bio imidž moćnog i superiornog čoveka, bilo da se slikao da pokaže mišiće, jaše konja, izvodi džudo zahvate ili disciplinuje tajkune i gubernatore, koji je izgledao poput stene koju niko ne može da iznervira, odjednom na skandinavskoj turneji postaje čak revoltiran i zbunjen „lakoćom bombardovanja“ i pokušaja ubistva Gadafija samo nekoliko sati pošto je u Kopenhagenu upozorio da NATO nema pravo da ga ubije, čime su ga dodatno omalovažili i stavili do znanja da se on za to ne pita, da je sve urađeno po odobrenju SB UN, da sve to, uključujući i ubistvo troje dece mlađe od tri godine, pokriva i saglasnost Rusije, one koju predstavlja Medvedev. Vrhunac je odbijanje Rusije da na molbu Gadafija zatraži vanredni sastanak SB UN, čime je kompletno stavljeno do znanja da se zna ko kosi, a ko vodu nosi.

Bitka za mesto predsednika Rusije je dakle počela žestoko. U nju se Amerika preko Bajdena javno umešala već u Moskvi. Odobravanjem NATO napada na Libiju Medvedev se pokazao kao konstruktivni član “međunarodne zajednice” i kao takav dobija značajan vetar u jedra svoje kampanje. Hajka na Putina nikada nije ni prestajala i samo će se pojačati.Jasno je da je sada na redu, u svakoj prilici, dodatna satanizacija i omalovažavanje, aluzije na KGB prošlost, na njegovu nedemokratiju, poređenja sa diktatorima, i ko zna šta će sve smisliti samo da izgubi izbore, a pre svega da se uopšte ne kandiduje, jer je ipak dosta teško potom diskreditovati predsednika koji bi i pored sve Zapadne antikampanje dobio izbore.

Naravno da već isprobane tehnike izazivanja kontrolisanog haosa, zaštita mirnih, do zuba naoružanih demonstranata, okupiranje Crvenog trga, penjanje na tenkove i rakete, bacanje cveća i ljubljenje sa vojskom i policijom, a sve u kordinaciji sa beogradskim aktivistima „nenasilnog otopra“, uz hrpu sveže štampanih dolara, buljuk instruktora tajnih službi i raznoraznih domaćih ikona demokratije demokratije…ostaju za kraj, ako Zapad ne bude zadovoljan razvojem situacije u Rusiji.

Svetu naravno ostaje da se zapita da li je bolje i ovako nego raketama, jer će i njih lider „međšunarodne zajednice“ pre da upotrebi nego da izgubi svetski primat, posle čega bi se raspao i marginalizovao. Izbori u Rusiji 2012. odlučuju dakle o mnogo čemu. Ulog je ogroman. Igra se na sve ili ništa. Bukvalno!.

Dragan Vidaković