logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Србија, Друштво, Европа    Аутор: Владислав Б.Сотировић    936 пута прочитано    Датум: 28.04.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

srbosek.jpgДана 22. априла текуће 2011.-те године, на Велики петак, на нашу приватну е-маил адресу стигло је писмо

Владислав Б. Сотировић, 28.04.2011

+++

следеће садржине које преносимо у интегрално-аутентичној верзији и на које желимо да одговоримо јавним путем:

+++

Ivica Tikvić

Štokavac ijekavac katoličke provenijencije

Hrvat po osjećaju nacionalne pripadnosti

Poštovani gospodine Sotiroviću, slučajno sam na internetu nabasao na Vaše djelo „Srpski komonvelt” pa sam osjetio potrebu da reagiram na neke napise u tom djelu. Ne vjerujem da će te mi Vi išta odgovoriti jer će Vam vjerojatno biti ispod časti raspravljati s nekim tko je završio tek srednju školu, dok ste Vi docent doktor. Malo je teže studirati kad dok se idete prijaviti na fakultet gledate kako na raskrižju ispred studentskog centra, tenkovi vojske koja je sebe tada nazivala Jugoslavenskom narodnom armijom, gaze automobile građana pripadnika jednog od naroda kojega bi ta ista vojska trebala šititi, a ne uništavati njihovu imovinu. Da bi nakon nekog vremena ista ta vojska počela artiljerijom neselektivno gađati grad, pa nakon što ste riskirajući život upisali fakultet, da bi pohađali isti taj fakultet također morate svakodnevno riskirati život pohađajući predavanja koja se nerijetko uopće ne održe ili i ako se održe budu u neadekvatnim uvjetima u prostoriji s najlonima na prozorima jer su stakla popucala od gelera i detonacija, bez grijanja, jer su geleri oštetili sustav centralnog grijanja, nerijetko i bez struje i cijelo vrijeme uz osluškivanje hoće li opet pasti granata u blizini. Kad idete unajmiti stan, onda Vam vlasnik stana prvo pokazuje podrum u kojemu će te vjerojatno satima boraviti čekajući da prestanu padati granate. Naravno Vi vjerojatno ne vjerujete da je časni kadar Jugoslovenske narodne armije, mogao narediti bombardiranje gradova, ne vjerujete niti kad vidite snimke Osijeka iz ljeta i jeseni 1991. godine. Koje možete pogledati na ovoj stranici http://wn.com/osijek_91_ratni_dan

Čitajući Vaše djelo stekao sam dojam da Vi u tome svome djelu braneći Vukove teze da su svi štokavci ustvari Srbi meni koji sam također štokavac oduzimate pravo da se izjasnim kao Hrvat. Možda ja i moji sunarodnjaci štokavci katoličkih korjena i jesmo etnički Srbi, ali velika većina nas, da ne kažem svi, osjećamo pripadnost Hrvatskom korpusu, pa čak i ako je u načinu identifikacije Srpstva Vuk Stefanović Karadžić tada bio u pravu, danas bi valjda svima trebalo biti jasno da se Srpstvo nije identificiralo na taj način, nego se identificiralo upravo onako kako je to zagovarao Karlovački mitropolit Stratimirović. Prema tome iz današnjeg kuta gledanja Vukova koncepcija identifikacije Srpstva je doživjela poraz, jer ju narod kao takvu nije prihvatio i mi štokavci katoličkih korjena se danas, uz zanemariv broj iznimki, osjećamo kao Hrvati. Sad je za ispravke tih osjećaja kasno, jer makar bili i u krivu mi smo sada samosvjesni Hrvati i ne treba nam netko poputa Haškog optuženika gospodina Šešelja da nas, kako on reče u Haagu: „ubedi da smo Srbi” pogotovo nam nije trebao netko da nas, s puškom u ruci u to „ubeđuje”. Imam dva prijatelja iz srednje škole štokavca pravoslavnih korijena koji se izjašnjavaju kao Srbi i koji su se s puškom u ruci borili protiv ovih koji su s puškom u ruci mene htjeli „ubediti da sam Srbin”.  Ako je, kako David Miller reče da je: „nacionalnost identitet koji zajedno posjedujemo, koji je u velikoj mjeri naslijeđen iz prošlosti i koji nije potpuno otvoren racionalnom istraživanju” čemu onda traženje racionalnosti u činjenici da se štokavci katoličkih korijena izjašnjavaju kao Hrvati, čak i ako jesu kako su tada Karadžić, Šafarik i još neki mislili,  a danas Vi, Šešelj i drugi mislite, Srbi??? Ovdje se ne radi o egzaktnoj znanosti poput matematike, pa kad matematički dokažeš neku formulu, onda ju svi moraju priznati ili ispadaju najblaže rečeno neozbiljni i nema smisla dokazivati meni da nisam Hrvat.

Iznijeli ste i jednu, rekao bih, tendenciozno, uzročno-posljedičnu nelogičnost kad ste napisali da je jedan od razloga Srpske pobune u Krajini, Hrvatski ustav iz prosinca 1990. nazvan i Božićni ustav. Kako je taj ustav mogao biti uzrok Srpske pobune u Krajini kad je pobuna počela u kolovozu 1990. godine blokadom prometnica oko Knina i već tada nitko od Hrvata nije mogao prometovati tim putevima? Tom rečenicom kao da želite opravdati razaranje Vukovara od strane JNA i srpskih dobrovoljaca i nakon osvajanja, masovna ubojstva zarobljenika i civila na Ovčari i odvođenje nekoliko tisuća ljudi u logore na teritoriji Srbije gdje se nad njima iživljavalo na sve moguće načine. Vjerojatno sad mislite kako sam podlegao antisrpskoj propagandi, ali dobro se sjećam kako je izgledao moj susjed nakon 2 mjeseca u Sremskoj Mitrovici i nije morao ništa reći da bi mi bilo jasno da je prošao torturu.

Također ste iznijeli i jednu povijesnu neistinu, budući predajete i predmete iz oblasti povijesti, ne bih rekao da je zbog nepoznavanja materije, nego bih to ocijenio zlonamjernim, citiram: „Ipak, „najveći sin naših naroda i narodnosti”, Josip Broz Tito, je nakon 1945. g. odlučio da Dubrovnik ne pripada podjednako i Srbima i Hrvatima već samo Hrvatima pa se tako čitava teritorija ove bivše nezavisne republike našla u hrvatskoj federalnoj jedinici u okviru Jugoslavije, tj. današnjoj (nakon 1991. g.) međunarodno priznatoj nezavisnoj državi Republici Hrvatskoj. U ovom gradu danas više nema Srba.”

Znate i sami da je Dubrovnik u sklopu rješavanja hrvatskog pitanja u Kraljevini Jugoslaviji sporazumom Cvetković – Maček 1939. godine  kojim je uspostavljena Banovina Hrvatska pripao Banovini Hrvatskoj istoj toj banovini su pripala i područja izvan današnjih granica Republike Hrvatske koja naseljavaju štokavci katoličkih korijena. Iako taj sporazum zbog nacističke okupacije nije zaživio, ali da se ona kojim slučajem nije dogodila, zaživio bi, jer su ga potpisali legitimni predstavnici Srba i Hrvata, prema tome nije komunistički diktator taj koji je Dubrovnik dodijelio Hrvatima, nego je Dubrovnik Hrvatski jer većina stanovnika su štokavci katoličkih korijena koji sebe smatraju Hrvatima.

Moram se osvrnuti i na rečenicu: „U ovom gradu više nema Srba.” Ako usporedimo uzroke i poslijedice ovoga rata s uzrocima i posljedicama drugog svjetskog rata, mogli bi naći dosta toga zajedničkoga kod Nacista i Velikosrba. Nacisti nisu priznavali postojanje Austrijske nacije, kao što niti velikosrbi ne priznaju postojanje Hrvatskog naroda, tako velikosrbin Vojislav Šešelj u Haagu pred sudom iznosi: „Bio je jedan mali narod koji se nazivao Hrvatima, ali taj narod je uništen u borbi s Turcima. Hrvati su izumrli.” Hitler drži zapaljujuće govore pred masama ljudi koji u ekstazi izvikuju: „Sieg. Heil.” Pozdravljajući pobjedu, pobjedu koja tek treba doći, a doći će borbom. Slobodan Milošević na Kosovu 1989. drži govor pred masom koja počinje uzvikivati: „Hoćemo oružje.” To mu je znak da je dovoljno zapalio mase da može ostvariti štogod poželi. Tezom: „Ein Folk, ein Reich, ein Führer” da svi Nijemci trebaju živjeti u istoj državi, nacistička Njemačka radi „anschluss” Austrije, nakon toga pod izlikom „ugroženosti” Njemstva u Češkoj organizira incidente u Sudetima, da bi potom pripojio Sudete i cijelu Češku i pod istom izlikom „ugroženosti” Njemstva u Poljskoj izaziva incidente i misleći da će Francuzi i Englezi još jednom odgledati šalje Wermacht da pomogne ugroženim Njemcima u Poljskoj, nakon čega izbija drugi svjetski rat. Istu tezu da svi Srbi trebaju živjeti u istoj državi provlače i velikosrbi i ne priznaju meni i mojim sunarodnjacima štokavcima katoličkih korijena da se izjasnimo kao Hrvati, jer ako nas priznaju da smo Hrvati, onda se „srpske” zemlje drastično smanjuju. Pod izlikom ugroženosti Srpstva na prostorima gdje živi malo brojnija Srpska populacija potpomognuti režimom Slobodana Miloševića velikosrbi izazivaju incidente te nakon toga pozivaju JNA da ih zaštiti, koja ispočetka stidljivo bude tampon zona između hrvatske policije i pobunjenika, ako su pobunjenici slabiji, a ako je slučaj da će pobunjenici uspjeti u naumu, onda JNA ne bude tampon zona. Naravno situacija se zaoštrava jer 12% populacije, želi za sebe 80% teritorija i s teritorija koji pobunjeni Srbi osvoje protjeraju svo nesrpsko stanovništvo. Kako Wermacht napreduje prema istoku pomičući liniju bojišta, na osvojeni teritorij upadaju SS Einsatzgrupe i čiste teritorij prvo od Židova, a poslije bi i od ostalih nenijemaca te čine masovne egzekucije i deportacije u logore. JNA koja s vremenom postaje čista srpska vojska osvaja teritorij, a u osvojeni teritorij naknadno upadaju kojekakve paravojne snage poput Arkanovih pljačkaša i ubojica koje čiste teritorij od nesrba, masovnim pljačkama, ubojstvima i protjerivanjima civila. Nacisti i Velikosrbi gube rat i ne uspijevaju ostvariti zacrtane ciljeve.

Kako se Wermacht povlači, tako se povlače i pripadnici Njemačkog naroda u strahu od odmazde, neki koji ostaju na prostorima koje više ne kontrolira Wermacht bivaju protjerani ili ubijeni. Tako da danas recimo u Könegisbergu Kantovom rodnom gradu malo tko uopće razumije Njemački, u Vukovaru gdje je prije tog rata bilo cca 25% Nijemaca danas se mogu nabrojati na prste ili u Vojvodini sad ni traga ni glasa od Nijemaca, otjerali ih Srbi i komunistički diktator. Taj egzodus Nijemaca iz istočne Europe nakon drugog svjetskog rata je direktna posljedica nacističke agresivne politike u istoj toj Europi.

Slična posljedica je nažalost snašla i Srpski narod na prostoru Hrvatske, Velikosrbi su zauzeli dio teritorija, protjerali nesrpsko stanovništvo i opljačkali njihovu imovinu i uvjerili su srpski narod da će to i zadržati, bombardirali su sve Hrvatske gradove osim Rijeke i istarskih gradova te Varaždina i Čakovca, ostali su svi bili na meti velikosrpskog topništva. Međutim odnos snaga se promijenio, pa je 1995 Hrvatska država ponovo počela uspostavljati kontrolu nad svojim teritorijem. Onda je pred hrvatskom vojskom u oluji taj narod zbog straha od odmazde bježao, a neki su nažalost i ubijeni. Te se i u ovom slučaju pokazalo da je i ovaj rat bio kao i svaki drugi, sirotinja gine, a vlastodržci se bogate. Nije u oluji poginuo ni jedan srpski bogataš ni političar, nije ni Marko Milošević uzeo pušku u ruke i išao u rat, nego je još iskorištavao sankcije, (koje su Srbiji nametnute zbog politike koju je njegov otac vodio), da bi se bogatio na krijumčarenju nafte. Vjerojatno se sjećate koliko Vas je koštala litra benzina tada.

Imam dojam da Vi ovom knjigom pozivate na ponovno prekrajanje granica jer su one po Vama nepovoljne za srpski narod, isto tako su po nekim Hrvatima nepovoljne za hrvatski narod, ali dajte ljudi znanstvenici doktori, zar niste iz povijesti shvatili da nema mijenjanja granica bez prolijevanja krvi. Zar nije dovoljno što je u prošlom ratu uzalud izginulo sto i više tisuća ljudi i što je više od milijun protjerano i što su razarani sela i gradovi??? Povijest je svim narodima bila surova i nekad je neki dobio možda i dio teritorija koji mu ne pripada, ali nakon toliko promjena granica tko danas uopće može tvrditi da nekome neki teritorij pripada??? Svaki narod koji ima neki teritorij sad, je taj isti teritorij nekad u prošlosti nekom drugom narodu silom oteo. Zar onda nije najlogičnije i za sve ljude najbolje da se jednom prestane revidirati granice, a na nastavljati s time i prolijevati krv uzalud.

Iako nemam iluzija da će išta od ovoga doprijeti do Vas, već štoviše uvjeren sam da će te u možebitnom odgovoru Vi meni lijepo objasniti kako nisam u pravu glede svoje nacionalne pripadnosti nego sam ja u stvari Srbin, šaljem Vam ovo pismo.

Pozdrav,

+++

+++

Одговор брату штокавском Хрвату

Поштовани господине Тиквићу,

Још једном Вам се неизмерно захваљујем на послатом писму и Вашој израженој жељи да на њега и одговорим што овом приликом са задовољством и чиним у доле наведеним пунктовима. Обзиром да се Ваше писмо односи на текст моје недавно на интернет стављене монографије „Српски комонвелт” линк (везу) до текста исте јавно износим овде [http://www.scribd.com/doc/43434560/Sotirovic-Srpski-Komonvelt] како би се читаоци могли и директно упознати са самом монографијом на коју се позивате и која је и сам разлог писања Вашег писма.

1. „Malo je teže studirati kad dok se idete prijaviti na fakultet gledate kako na raskrižju ispred studentskog centra, tenkovi vojske koja je sebe tada nazivala Jugoslavenskom narodnom armijom, gaze automobile građana pripadnika jednog od naroda kojega bi ta ista vojska trebala šititi, a ne uništavati njihovu imovinu. Da bi nakon nekog vremena ista ta vojska počela artiljerijom neselektivno gađati grad, pa nakon što ste riskirajući život upisali fakultet, da bi pohađali isti taj fakultet također morate svakodnevno riskirati život pohađajući predavanja koja se nerijetko uopće ne održe ili i ako se održe budu u neadekvatnim uvjetima u prostoriji s najlonima na prozorima jer su stakla popucala od gelera i detonacija, bez grijanja, jer su geleri oštetili sustav centralnog grijanja, nerijetko i bez struje i cijelo vrijeme uz osluškivanje hoće li opet pasti granata u blizini. Kad idete unajmiti stan, onda Vam vlasnik stana prvo pokazuje podrum u kojemu će te vjerojatno satima boraviti čekajući da prestanu padati granate. Naravno Vi vjerojatno ne vjerujete da je časni kadar Jugoslovenske narodne armije, mogao narediti bombardiranje gradova, ne vjerujete niti kad vidite snimke Osijeka iz ljeta i jeseni 1991. godine. Koje možete pogledati na ovoj stranici http://wn.com/osijek_91_ratni_dan

Најтеже је студирати када вас у масама хрватски бојовници стрпају у простор окружен зидом од цигала са бодљикавом жицом и на вама и вашој деци се даноноћно зверски иживљавају све четири академске године колико трају редовне студије. Након таквог студирања на Свеучилишту „Јасеновац и Градишка Стара” тек сваки шести студент физички преживи тортуре својих хрватских предавача које ни звери не чине зверима али их се огромна већина хрватског пучанства и након 60 година од затварања таквог свеучилишта не само не стиди већ јавно пева песме типа „Јасеновац и Градишка Стара то је кућа Максових месара”, „Србе на врбе”, „Нож, колац, Јасеновац”, „Ми Хрвати не пијемо вина већ пијемо крви Срба из Книна”…са масовним посетама народним концертима М. П. Томпсона на којима се приказују на билбордовима и саме документоване сцене наобразбено-педагошког начина студирања у Хрвата.

Како су иначе Срби могли и да студирају и да раде и да живе у Туђмановој новој Геноцидној Држави Хрватској (Г.Д.Х.) након вишестраначких избора у пролеће 1990. г. најбоље Вам могу послужити тзв. „Апели мржње”, тј. јавни огласи са упутствима каква се све средства морају користити да би се Срби протерали из Хрватске. Један такав апел је штампан у „Вечерњим новостима” од 3. јула 1991. г. и састоји се из 10 пунктова. Овакви огласи су читани и преко радио-таласа нпр. у Шибенику, Задру, Карловцу… Као што одлично знате, у таквој Липој Вашој и да бисте студирали и радили морали сте прво да потпишете тзв. „Изјаву лојалности” коју чак ни немачки нацисти у Трећем Рајху нису тражили. Познато је да су они Срби из Брозове Кроације који нису потписали понуђену изјаву лојалности отпуштани са радних места одмах а већина оних који су је и потписали били отпуштани нешто касније. Тако је нпр. 6. маја 1991. г. у Творници електрода и феролегура у Шибенику затражено да радници српске националности потпишу документ о лојалности Туђмановој Хрватској. Иначе, за разлику од Трећег Рајха у коме је „Кристална ноћ” била само један дан, у Туђмановој новој Г.Д.Х. свака и ноћ и дан су били и кристал и крвави за Србе што најбоље потврђује случај вуковарских Срба.

Пробајте у некој нормалнијој западној (тзв. „демокрацијској”) земљи да једнострано прогласите неовисност са до зуба наоружаним војним и паравојним формацијама чији су ножеви већ две године огрезли у крви вратова националних мањина (нпр. клање на јавном месту Србина у Шибенику или случај српске обитељи Зец из Загреба) па ћете видети како се на такав терор одговара легалном и легитимном оружаном силом међународно признате државе. Само да Вас потсетимо да су оружане снаге С.А.Д.-а 1993. г. извеле на улице Лос Анђелеса своје војне тенковске формације као одговор на само једну уличну побуну месног становништва. Године 1861.-ве федерална влада тих истих С.А.Д.-а је објавила рат сепаратистичком Југу који је трајао 4 године са рушењем и паљењем читавих градова од стране легалне и легитимне владе обзиром да не може ко хоће и како му се прохте да излази из вишедеценијског заједничког брака по принципу „ово је моје јер ја тако хоћу да буде”, тј. без сравњивања билатералних рачуна из доба заједничког суживота.

Ваш „часни кадар Ј.Н.А.” се у првој половини те 1991. г. налазио под не-српском врховном командом на челу са начелником генералштаба Хрватом Вељком Кадијевићем. Од 9 врховних команданата Ј.Н.А. 6 су били не-Срби а и сам Председник председништва С.Ф.Р.Ј. је био Хрват – Стипе Месић. Тако су у пролеће 1991. г. Кадијевићеви заменици били Словенац адмирал Стане Бровет и Хрват Јосип Грегорић. На челу авијације налазили су се Хрвати Антон Тус, потом Звонимир Јурјевић. Командант Централног војног округа Македонац Спировски а начелник штаба тог округа Хрват Антон Силић. Стога није ни чудо што је овакав командни кадар овакве анти-српске и не-српске Ј.Н.А. послао мизерне снаге на Словенију јуна 1991. г. са по пет метака у оквиру пушака и са по три гранате по тенку. Иначе, Хрвати су пре изласка Ј.Н.А. тенкова из касарни на просторима Брозове Велике Хрватске уредно и прописно склонили све противтенковске мине око тих истих касарни. Зашто, јасно је.

Што се тиче случаја града Осека на који се позивате, није јасно какав одговор је тај град требао да очекује са српске стране знајући за све врсте доказане тортуре над локалним Србима од стране Мерчепа и Бранимира Главаша. Као одговор на ваш приложени видео снимак прилажемо следећи документарни видео материјал направљен од стране западних медија а који јасно демантује све хрватске пропагандне лажи и у случају Осека и у случају Дубровника [http://www.vimeo.com/22156372] а на основу кога је јасно да хрватска страна прва отвара ватру кршећи споразум о примирју и што је још важније јасно се да видети да на хрватској страни ратују и хрватски и страни плаћеници кољачи који се у сопственим интервјуима чак и хвале својим зверствима над Србима у граду Осеку.

2. „Čitajući Vaše djelo stekao sam dojam da Vi u tome svome djelu braneći Vukove teze da su svi štokavci ustvari Srbi meni koji sam također štokavac oduzimate pravo da se izjasnim kao Hrvat. Možda ja i moji sunarodnjaci štokavci katoličkih korjena i jesmo etnički Srbi, ali velika većina nas, da ne kažem svi, osjećamo pripadnost Hrvatskom korpusu, pa čak i ako je u načinu identifikacije Srpstva Vuk Stefanović Karadžić tada bio u pravu, danas bi valjda svima trebalo biti jasno da se Srpstvo nije identificiralo na taj način, nego se identificiralo upravo onako kako je to zagovarao Karlovački mitropolit Stratimirović. Prema tome iz današnjeg kuta gledanja Vukova koncepcija identifikacije Srpstva je doživjela poraz, jer ju narod kao takvu nije prihvatio i mi štokavci katoličkih korjena se danas, uz zanemariv broj iznimki, osjećamo kao Hrvati. Sad je za ispravke tih osjećaja kasno, jer makar bili i u krivu mi smo sada samosvjesni Hrvati i ne treba nam netko poputa Haškog optuženika gospodina Šešelja da nas, kako on reče u Haagu: „ubedi da smo Srbi” pogotovo nam nije trebao netko da nas, s puškom u ruci u to „ubeđuje”. Imam dva prijatelja iz srednje škole štokavca pravoslavnih korijena koji se izjašnjavaju kao Srbi i koji su se s puškom u ruci borili protiv ovih koji su s puškom u ruci mene htjeli „ubediti da sam Srbin”.  Ako je, kako David Miller reče da je: „nacionalnost identitet koji zajedno posjedujemo, koji je u velikoj mjeri naslijeđen iz prošlosti i koji nije potpuno otvoren racionalnom istraživanju” čemu onda traženje racionalnosti u činjenici da se štokavci katoličkih korijena izjašnjavaju kao Hrvati, čak i ako jesu kako su tada Karadžić, Šafarik i još neki mislili,  a danas Vi, Šešelj i drugi mislite, Srbi??? Ovdje se ne radi o egzaktnoj znanosti poput matematike, pa kad matematički dokažeš neku formulu, onda ju svi moraju priznati ili ispadaju najblaže rečeno neozbiljni i nema smisla dokazivati meni da nisam Hrvat”.

Ви управо с политичком намером негирате и моје и Вуково писање обзиром да је јасно да ти тзв. „Вукови ставови” уопште и нису Вукови обзиром да сам Вук није био никакав академски експерт на пољу словенске филологије већ само самоучењак који је зарадио титулу „почасног доктора наука” у Бечу, дакле не прави знанствени докторат (и Јосип Броз Тито је имао туце таквих почасних доктората у својој Титославији а супруга Слободана Милошевића је исти зарадила у Кини). Суштина ове ставке је управо у томе да су странци а стручњаци из области словенске филологије, тзв. „Оци славистике” (списак имена и њихова писанија су дата у мојој монографији) и пре свега особни сведоци етнонационалнолингвистичке ситуације у Словена у првој половини 19.-ог столећа тврдили да су на „правди Бога” прави, тј. исконски, Хрвати само сви чакавци и ништа више од тога, да су сви кајкавци етнички Словенци а сви штокавци етнички Срби без обзира на њихову религиозну или регионалну подељеност. То је управо оно што и највише смета хрватским језикословцима-фалсификаторима јер се не ради о Србину Вуку већ о Словацима, Чесима, Словенцима, Немцима, Русима, итд. који су као стручњаци тврдили то што су тврдили. Вук је све то само ставио на папир и објавио као одговор на хрватско својатање српског етнолингвистичког, културног и територијалног простора у оквиру великохрватске идеологије Илиризма (Илири=Јужни Словени=Хрвати; Велика Илирија=Велика Хрватска). Иначе, због јасно уочљиве овакве великохрватске идеологије тзв. „Илирског покрета” похрваћеног Немца Лудвига Гаја нити Срби, нити Словенци истом нису приступили. Објашњења Хрвата Ватрослава Јагића у другој половини 19.-ог столећа да је славистика у односу на дотичне „Оце славистике” у међувремену толико знанствено узнапредовала да се може тврдити да Оци нису били у праву једноставно је само пука жеља али не и факат јер су Оци били и сведоци а у међувремену од Отаца славистике преко Јагића па до Катичића није пронађен ни један једини круцијално нови повесни извор на основу кога би се могло тврдити другачије од самих Отаца.

Хрватска етнолингвистичка ситуација, према званичној хрватској знанственој кроатистици је с једне стране у светским оквирима уникална и с друге стране у знанственим међама крајње трагикомична али политички веома ефикасно плодоносна. Наиме, на читавој кугли земаљској не постоји ни једна једина етнолингвистичка нација која говори трима матерњим језицима од искона као што то тврди кроатистика за Хрвате наравно под плаштом да се у тим случајевима не ради о трима језицима већ о једном етничком језику Хрвата са различитим дијалектима (чакавским, кајкавским и штокавским). У Европи је познат случај Швајцараца који као нација говоре четири језика (италијански, француски, романш и немачки) али је познато да се у швајцарском случају не ради о етнолингвистичкој већ о државној нацији. Стога би у случају Хрватске било знанствено праведније говорити о „Хрваћанима” који говоре и кајкавским и чакавским и штокавским језиком а који се етнички деле на Србе, Словенце и Хрвате. Међутим, формула да од искона једна етничка група говори трима језицима је чисто политичко средство за асимилацију других на истим просторима у овом случају Срба и Словенаца. За разлику од Хрвата, Срби од вајкада тврде да као етнос говоре, што је и једино нормално, и само једним језиком а тај се језик назива штокавски. Да се у хрватском случају ради о различитим језицима лако је доказати јер је познато да кајкавски или штокавски Хрвати не разумеју чакавски а и пуна разумљивост кајкаваца и штокаваца је такође под великим знаком питања. За разлику од хрватског случаја, сви Срби ма где живели се одлично међусобом разумеју (као и данашњи штокавски „Хрвати”, штокавски Срби, штокавски „Бошњаци” и штокавски „Црногорци”) што је и једини валидни доказ да се ту ради о једном етнојезику. Коме тај јединствени етнојезик и повесно припада недавно је објаснио Немања (Емир) Кустурица изјавивши да му је веома драго што ће му нова књига бити штампана на све четири регионално-повесне варијанте српског језика.

Апсолутно сте у неоспорном праву да је са данашње точке гледања Вукова концепција националне идентификације у односу на ставове Српске православне цркве (С.П.Ц.) доживела пораз али то не значи да Вук није био у праву. Иначе С.П.Ц. је била против Вука не само због „католизације” вуковског реформисаног српског књижевног језика (увођењем католичке графеме „ј”) већ и стога што је Вук својим филолошким ставовима о идентификацији правио са верско-црквено-догматске тачке гледишта неодрживе националне хибриде (са шизматичким неверницима) а и стога јер је у политичком смислу његова реформа јасно удаљавала Србе од мајке заштитнице Русије па стога је и вероватно тачна хипотеза да је иза Вукове реформе српског књижевног језика стајала католичка Аустрија.

Нико ни вама ни другим данашњим штокавцима не-Србима не оспорава право да се изјашњавате у националном смислу како хоћете али је дужност и обавеза знанства да стави ствари на право место без обзира на појединце или групе који су спремни да „продају веру за вечеру” што је њихово људско право (систем и закон понуде и потражње у „нормалном” капиталистичком свету тржишног господарства). Најпознатији конвертитски случај у српско-хрватским повесним односима је случај жумберачких православних Срба: од аутентичних Срба православаца су прво постали унијати, затим католици и коначно Хрвати. Као други пример би се могао навести случај румунских Крашованија који су се у 15.-ом столећу као православци иселили у Румунију да би се под пропагандним утицајем Фрањеваца покатоличили и коначно похрватили. Међутим, са прихватањем туђег идентитета, тј. губљења аутентичног, конвертити су обавезни и да деле све и добре и лоше стране наслеђа новоприхваћеног националног идентитета. У хрватском случају, сви како аутентични Хрвати (чакавци) тако и похрваћени кајкавци у 17.-ом столећу и штокавци у другој половици 19.-ог и читавом 20.-ом столећу, укључујући и случај свих варијанти „хрватског цвијећа”, су обавезни да или на овакав или онакав начин као колектив отплате Србима ратну отштету за три геноцида у 20.-ом столећу. Отштета се може отплатити или у крви или у земљи обзиром да Срби нису Јевреји да прихватају отплате у златницима. Избор је на конвертитима и њиховим новим етно-газдама који их користе за своје етно-политичке циљеве.

Повесна пракса је показала да су највећи кољачи Срба управо бивши Срби, тј. новопечени конвертити било са бошњачко-муслиманске било са хрватско-католичке стране. Гледано из овог угла, Петар Петровић Његош је био апсолутно у праву када је отворено у свом Горском вијенцу позивао на превентивну „истрагу” конвертита и то из два разлога: 1. било му је јасно да су „потурице већи и гори Турци и од самих Турака” и 2. да ће „потурице” својим преласком у туђу нацију са собом однети и земљу која припада националној држави њихове аутохтоне нације а што се зове међуетничка пљачка туђе имовине. Другим речима, сваки етнички Немац има право да прихвати ислам и да се поистовети у националном смислу са Турцима али му остали етнички Немци никада неће без проливања крви дозволити да своје имање у Баварској укључи у државу Турску а то су управо радиле наше домаће „потурице” свих боја. Оно што се мора истаћи на овом месту је и чињеница да су Хрвати у самонационалном смислу речи у 20.-ом столећу починили над Србима највећи Magnum Crimen у читавој светској повесници (тако бар тврди Хитлеров генерал Херман Нојбахер, изасланик Берлина за Југоисточну Европу, у својим мемоарима) тако да се о припадницима те нације и не може говорити као о људским бићима, па чак ни о људима у зверским кожама, већ само као о чистом облику звери о чему сведоче чак и Хрватима савезнички немачки нацистички и италијански фашистички извори из времена Прве Г.Д.Х. поглавника Павелића. Стога се мора закључити да је након 1945. г. носити етноним „Хрват” (тј. „Крват”) једноставно срамота са етичко-моралне тачке гледишта а таква зверска нација не би смела да има никакво право на икакву своју сопствену националну државу.

Што се тиче та два ваша штокавска православна Србина који су се са пушком у руци борили за Броз-Туђманову Хрватску мора се рећи да једна (тј. две) ласта не чини пролеће собзиром да на другој страни имате 99% Срба са простора Туђманове Друге Г.Д.Х. који су исто тако узели пушке у руке а на коју су их страну окренуле познато је као што је и познато како се огромна већина Срба са простора Брозове С.Р. Хрватске изјаснила на референдуму о судбини С.Ф.Р.Ј. На другој страни имате и једног Хрвата Дражена Ердемовића који се „прославио” у Сребреници и то у униформи Војске Републике Српске (В.Р.С.). Да не спомињемо Хрвата Звонимира Звонка Вучковића који је у Другом светском рату био десна рука ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу.

Иначе, ваша флоскула о полу-Србину, полу-Хрвату др. Војиславу Шешељу, је класична хрватска подметачина како би се скренуло са правог пута слагања коцкица, тј. разлога за Отаџбински рат 1991. г.-1995. г. на подручјима у границама негдашње Павелићеве Г.Д.Х. Нису Срби у Брозовој Великој Хрватској као и у Алијиној Босни и Херцеговини узели пушке у руке да би терали тамо неке конвертите да се врате у „прађедовску вјеру” него су се на тај корак одлучили да би као прво одбранили голе животе од новог Туђман-Алијиног „србосека” и као друго да би се коначно и територијално-физички одвојили од кољачких „потурица”. Што се тиче Шешеља као знанственог аутора мора се изнети и то чињенично стање да своје капитално идеолошко дело на које се многи србомрзци позивају – „Идеологија српског национализма” није написао он већ угледни професор Лазо М. Костић који је био католички Србин из Котора а који је након рата у емиграцији јавно и документовано писао о вишеслојним хрватским крађама српске својине од језика па до до земље.

3. „Iznijeli ste i jednu, rekao bih, tendenciozno, uzročno-posljedičnu nelogičnost kad ste napisali da je jedan od razloga Srpske pobune u Krajini, Hrvatski ustav iz prosinca 1990. nazvan i Božićni ustav. Kako je taj ustav mogao biti uzrok Srpske pobune u Krajini kad je pobuna počela u kolovozu 1990. godine blokadom prometnica oko Knina i već tada nitko od Hrvata nije mogao prometovati tim putevima? Tom rečenicom kao da želite opravdati razaranje Vukovara od strane JNA i srpskih dobrovoljaca i nakon osvajanja, masovna ubojstva zarobljenika i civila na Ovčari i odvođenje nekoliko tisuća ljudi u logore na teritoriji Srbije gdje se nad njima iživljavalo na sve moguće načine. Vjerojatno sad mislite kako sam podlegao antisrpskoj propagandi, ali dobro se sjećam kako je izgledao moj susjed nakon 2 mjeseca u Sremskoj Mitrovici i nije morao ništa reći da bi mi bilo jasno da je prošao torturu.

Također ste iznijeli i jednu povijesnu neistinu, budući predajete i predmete iz oblasti povijesti, ne bih rekao da je zbog nepoznavanja materije, nego bih to ocijenio zlonamjernim, citiram: „Ipak, „najveći sin naših naroda i narodnosti”, Josip Broz Tito, je nakon 1945. g. odlučio da Dubrovnik ne pripada podjednako i Srbima i Hrvatima već samo Hrvatima pa se tako čitava teritorija ove bivše nezavisne republike našla u hrvatskoj federalnoj jedinici u okviru Jugoslavije, tj. današnjoj (nakon 1991. g.) međunarodno priznatoj nezavisnoj državi Republici Hrvatskoj. U ovom gradu danas više nema Srba.”"

Znate i sami da je Dubrovnik u sklopu rješavanja hrvatskog pitanja u Kraljevini Jugoslaviji sporazumom Cvetković – Maček 1939. godine  kojim je uspostavljena Banovina Hrvatska pripao Banovini Hrvatskoj istoj toj banovini su pripala i područja izvan današnjih granica Republike Hrvatske koja naseljavaju štokavci katoličkih korijena. Iako taj sporazum zbog nacističke okupacije nije zaživio, ali da se ona kojim slučajem nije dogodila, zaživio bi, jer su ga potpisali legitimni predstavnici Srba i Hrvata, prema tome nije komunistički diktator taj koji je Dubrovnik dodijelio Hrvatima, nego je Dubrovnik Hrvatski jer većina stanovnika su štokavci katoličkih korijena koji sebe smatraju Hrvatima.

Никакве нелогичности нема јер смо написали као што и стоји да је Туђманов новоусташки Божићни устав био један од разлога за оправдану оружану побуну Срба на просторима Друге Г.Д.Х. Дакле, нити је једини нити је главни узрок. Круцијални узрок је наставак Павелићеве политике из периода Другог светског рата под плаштом „демокрације” а као што је опће познато и Павелић је прво почео од укидања грађанских права Србима, свођења Срба на статус мањине да би се коначно догурало до Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца… а све на основу формуле да једну трећину Срба у Г.Д.Х. треба побити, једну трећину похрватити а последњу трећину протерати. Овај циљ је углавном и реализован јер је пре 1941. г. на просторима касније Брозове Велике Хрватске било 24% Срба а 1991. г. тачно дупло мање, тј. 12%. Сам Туђман је за време етничког чишћења Крајине коловоза 1995. г. Милораду Пуповцу отворено рекао да је још увек број Срба у Хрватској недопустиво велики и да се мора свести на разину од 3%. То бар тврди сведок Милорад Пуповац, иначе тзв. „Туђманов Србин” истог калибра као и повесничар Драго Роксандић (мој професор-предавач и ментор за писање магистарског рада на Централноевропском свеучилишту у Будимпешти) и њима слични.

Иначе, хронологија терора над Србима у Брозовој Кроацији датира још од 1. априла 1989. г. када је у Осеку експлодирала бомба код дописништва београдске „Политике”, дакле много пре новог „демокрацијског” Устава старе Г.Д.Х. Тако је 31. децембра 1989. г. у Сплиту нападнут књижевник Србин Здравко Крстановић док су 7. јануара на православни Божић наредне 1990. г. тројица малолетника провалила у српски православни храм посвећен Пресветој Богородици у Шибенику и том приликом узели заставу С.П.Ц. и запалили је. Након 24. фебруара 1990. г. када је у Загребу председник Х.Д.З.-а др. Фрањо Туђман јавно пред камерама изјавио да „Неовисна Држава Хрватска није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз повијесних тежњи хрватског народа” (за геноцидом над Србима и отимањем туђих земаља) нико није имао право да од Срба у Хрватској очекује да узму у руке чачкалице већ се оправдано подразумевало да ће узети оружје да не би прошли као њихови дедови само пола столећа раније. И сам Стипе Месић који је тада био десна Туђманова рука (доглавник) признаје у ТВ серијалу Б.Б.Ц.-а “Смрт Југославије” да је Туђман оваквим наступима и својом политиком буквално одбијао и оно мало хрваћанских Срба који су били спремни на лојалност новој „демокрацијској” власти. И онда долази усвајање у Сабору тог новог Устава који хрваћанске Србе само још више уверава да су били у праву у коловозу 1990. г. кад су узели пушке у руке и прогласили своју С.А.О. Крајину као почетак територијалног раздвајања од Друге Г.Д.Х. Овим Божићним Уставом су Срби у Брозовој С.Р. Хрватској изгубили и једини вид некакве мизерне „компензације” за покоље у Павелићевој Г.Д.Х. Иначе, мора се напоменути да су се прво крајишки Срби отцепили од Републике Хрватске на основу резултата референдума одржаног 12. маја 1991. г. па тек онда се Остатак Републике Хрватске отцепио од С.Ф.Р.Ј. 25. јуна 1991. г. Дакле, Република Српска Крајина никада није била саставни део Туђманове Неовисне Државе Хрватске.

Тај ваш сусјед је прошао феноменално одлично а само Срби будале су и могле да га пусте из апса да се врати кући. За обраду ратних заробљеника најбоље је да се обратите Милу Будаку, Јури Францетићу, Бранимиру Главашу а може и Весни Босанац. Код њих ни нокти не остају читави и на свом месту. У сваком случају, „четничка” апсана у Сремској Митровици је била Дизниленд у односу на сплитску „Лору” тако да је боље да се тај ваш сусијед више не јавља по питању исхране и смештаја по српским прдеканама.

Град Дубровник и дубровачка регија по споразуму Цветковић-Мачек из 1939. г. нису припали никаквој Бановини Хрватској јер таква административна јединица у оквиру Краљевине Југославије никада није легално ни постојала не зато што је дошло до рата 1941. г. већ стога што такву Велику Хрватску државни Парламент није никада изгласао, а није јер су у том Парламенту већину имали Срби у коалицији са другим етно-политичким структурама. Тај споразум је насилнички издејствован од хрватске стране системом уцена јер се претило Београду, тј. Србима, да уколико Београд не да Хрватима оно што они хоће у случају немачког напада на Југославију Хрвати ће се ставити на страну Немаца, тј. неће бранити земљу (што се на крају и десило) а биолошка судбина Срба у било каквој Н.Д.Х. би у том случају била извесна. Иза тог персоналног споразума је наравно стајала Велика Британија са Француском која би и саму Шумадију укључила у Бановину Хрватску уколико би сматрала да Хрвати у том случају неће играти улогу пете колоне уколико дође до рата Немачке против Југославије. Дакле, радило се о чистом силовању ситуације а услед међународних околности Загреб је од Београда могао да тражи шта је хтео. Овај споразум дакле није потписан од стране „легитимних представника” Срба и Хрвата јер бар Цветковићу нико од стране Срба није дао никакво овлашћење да у име Срба преговара са Хрватима а камоли да потписује споразуме о великој хрватској држави у држави. Стога су све српске политичке странке, српска црква и истакнути јавни радници листом одбили Споразум а најватренији противник Споразума о Бановини Хрватској у оквиру Југославије (бар у наведеним границама) је био Српски културни клуб (С.К.К.) на челу са Слободаном Јовановићем који је управо на примеру Дубровника указивао на хрватску отимачину српске земље техником уцена. Иначе, Хрватима би било много боље да тај Споразум уопште и не спомињу јер се управо овим Споразумом и потврђује теза да је Краљевина Југославија била пре свега анти-српска у оквиру које је створена огромна црногорска Бановина Зета, огромна Бановина Хрватска, велика словеначка Дравска бановина а било какву Бановину Србију, тј. заокружену српску административну територију нисте могли да нађете на карти Југославије ни уз помоћ лупе, тј. штапа и канапа.

Овде се господин Тиквић позива на легитимно право становништва Дубровника да се самоизјашњавају као Хрвати и сходно томе да живе у Бановини Хрватској. Међутим, то исто право крајишким Србима господин Тиквић не даје. Невероватно је и замислити да би се у случају општенародног референдума крајишки Срби изјаснили за Бановину Хрватску али из неког необјашњивог разлога и Крајина и Дубровник треба да буду у Бановини Хрватској а општег референдума нема већ само потписи два политичара које нико јавно ни правно није овластио да преговарају и потписују акте у било чије национално име. Очито је да је хрватске политичаре те 1939.-те г., као и у периоду 1941. г.-1945. г. у политици стварања Бановине Хрватске и Н.Д.Х. водио управо нацистички принцип „Један језик-један народ-једна држава-један поглавник”. Принцип који је прихватио и Фрањо Туђман позивајући се на Н.Д.Х. као израз повесних тежњи хрватскога народа.

Што се тиче случаја „разарања Вуковара” из 1991. г. добро знате како се у сличним ситуацијама поступа са непријатељкским, а посебно нацистичким, државама и њиховим градовима. Пример су Велика Британија Винстона Черчила и С.А.Д. Хари Трумана. Другим речима, Черчил је у два дана 13.-14. фебруара 1945. г. до темеља разрушио барокни град Дрезден претворивши га у прву Хирошиму. Дрезден је из ваздуха бомбардован од стране 800 британских бомбардера и том приликом је побијено 100.000 немачких цивила. О јапанској Хирошими и Нагасакију другом приликом. Све у свему, хрватска страна треба да буде пресрећна што је те 1991. г. у Београду седео на власти један Црногорац-брђанин Слободан Милошевић а не британски аристократа (отац Енглез, мајка Каубојка) Винстон Черчил. Тим пре ако се зна да је у самом граду Вуковару пре 1941. г. српско становништво било већинско а 1990. г. је Срба у граду било 40% али у вуковарској општини 60%. Није јасно са хрватске стране како је она друга страна требала да реагује ако се зна да су хрватске Зенге завеле класичан терор у граду против српског становништва који је трајао читава три месеца пре него што је Ј.Н.А. померила задњицу и то тек након директних напада на вуковарску касарну. Уосталом, како треба ратовати су управо показали хрватски бојовници у Мостару који су сравнили са земљом заједно са Старим мостом из 1567. г.

4. „Moram se osvrnuti i na rečenicu: „U ovom gradu više nema Srba.” Ako usporedimo uzroke i poslijedice ovoga rata s uzrocima i posljedicama drugog svjetskog rata, mogli bi naći dosta toga zajedničkoga kod Nacista i Velikosrba. Nacisti nisu priznavali postojanje Austrijske nacije, kao što niti velikosrbi ne priznaju postojanje Hrvatskog naroda, tako velikosrbin Vojislav Šešelj u Haagu pred sudom iznosi: „Bio je jedan mali narod koji se nazivao Hrvatima, ali taj narod je uništen u borbi s Turcima. Hrvati su izumrli.” Hitler drži zapaljujuće govore pred masama ljudi koji u ekstazi izvikuju: „Sieg. Heil.” Pozdravljajući pobjedu, pobjedu koja tek treba doći, a doći će borbom. Slobodan Milošević na Kosovu 1989. drži govor pred masom koja počinje uzvikivati: „Hoćemo oružje.” To mu je znak da je dovoljno zapalio mase da može ostvariti štogod poželi. Tezom: „Ein Folk, ein Reich, ein Führer” da svi Nijemci trebaju živjeti u istoj državi, nacistička Njemačka radi „anschluss” Austrije, nakon toga pod izlikom „ugroženosti” Njemstva u Češkoj organizira incidente u Sudetima, da bi potom pripojio Sudete i cijelu Češku i pod istom izlikom „ugroženosti” Njemstva u Poljskoj izaziva incidente i misleći da će Francuzi i Englezi još jednom odgledati šalje Wermacht da pomogne ugroženim Njemcima u Poljskoj, nakon čega izbija drugi svjetski rat. Istu tezu da svi Srbi trebaju živjeti u istoj državi provlače i velikosrbi i ne priznaju meni i mojim sunarodnjacima štokavcima katoličkih korijena da se izjasnimo kao Hrvati, jer ako nas priznaju da smo Hrvati, onda se „srpske” zemlje drastično smanjuju. Pod izlikom ugroženosti Srpstva na prostorima gdje živi malo brojnija Srpska populacija potpomognuti režimom Slobodana Miloševića velikosrbi izazivaju incidente te nakon toga pozivaju JNA da ih zaštiti, koja ispočetka stidljivo bude tampon zona između hrvatske policije i pobunjenika, ako su pobunjenici slabiji, a ako je slučaj da će pobunjenici uspjeti u naumu, onda JNA ne bude tampon zona. Naravno situacija se zaoštrava jer 12% populacije, želi za sebe 80% teritorija i s teritorija koji pobunjeni Srbi osvoje protjeraju svo nesrpsko stanovništvo. Kako Wermacht napreduje prema istoku pomičući liniju bojišta, na osvojeni teritorij upadaju SS Einsatzgrupe i čiste teritorij prvo od Židova, a poslije bi i od ostalih nenijemaca te čine masovne egzekucije i deportacije u logore. JNA koja s vremenom postaje čista srpska vojska osvaja teritorij, a u osvojeni teritorij naknadno upadaju kojekakve paravojne snage poput Arkanovih pljačkaša i ubojica koje čiste teritorij od nesrba, masovnim pljačkama, ubojstvima i protjerivanjima civila. Nacisti i Velikosrbi gube rat i ne uspijevaju ostvariti zacrtane ciljeve.”

У граду Дубровнику као и у његовој околини је још године 1893. било више Срба него Хрвата, тј. оних који су се тако изјашњавали. Наиме, те године су одржани избори за локалну градску вијећницу и биле су као кандидати само две политичке странке: „српска” и „хрватска”. Победила је „српска” опција из логичких разлога. Град је међутим већ за време Павелићеве Г.Д.Х. фактички десрбизиран а Броз је само легализовао повесну кроатизацију и геноцид над Србима града Дубровника од средине 19.-ог столећа. Дакле, у временском периоду од 103 године (1815. г.-1918. г.) Срби су потпуно нестали из Дубровника као и из његовог околиша који је припао Хрватској. Иначе је апсолутно небулозно чак и нелогично да читаво дубровачко залеђе (Источна Херцеговина) буде традиционално насељено Србима али источнохерцеговачки излаз на Јадран заједно са Дубровником и Конавлима Хрватима! Још је средином 10.-ог столећа византијски цар списатељ Константин Порфирогенит писао у свом делу „О управљању царством” да је далматинска река Цетина раздвајала Хрвате од Срба. Дакле, Дубровник је био и тада и сада јужно од Цетине само што у њему више нема Срба. Што се тиче националне самоидентификације Дубровчана, предлажемо да се тај град да под управу Срба на наредне 103 године, као што је и био под управом Хрвата у оквиру Хабсбуршке Монархије, па да се након тога спроведе попис становништва. Неверујемо да би се након 103 године иједан грађанин Дубровника другачије изјаснио у националном смислу него као чист „четник”.

Свако хрватско поистовећивање хитлеровог нацизма са великосрпском идеологијом и политиком из деведесетих је чиста замена теза под дипломатском фирмом да је напад најбоља обрана. Ако је иједна нација у Еуропи до краја прихватила нацистичку идеологију расизма, геноцида и шовинизма то су пре свега Хрвати који су и након 60 година од завршетка Другог светског рата и слома нацизма остали неденацификовани. Још од 1990. г. у сред Загреба на Тргу бана Јелачића можете купити класичне хитлеровске нацистичке инсигније а не тако мали број припадника регуларне војске Републике Хрватске је деведесетих на својим униформама и шлемовима носио нацистички кукасти крст (усташки Х.О.С. је посебна прича). Постоји и фотографија у боји паравојне дружбе Хрвата Блажа Краљевића из Бугојна са класичном заставом Трећег Рајха. Недавно је обелодањено и сведочење 12 данских мировњака који су у Двору на Уни 8. коловоза 1995. г. мирно посматрали како 12 војника редовне државне армије Републике Хрватске масакрирају 9 српских хендикепираних, тј. непокретних, цивила у колицима и на штакама у локалној школи што је класичан пример спровођења у дело нацистичке идеологије о „надчовеку” који мора да буде здрав и прав а сви хендикепирани се морају ликвидирати. Ипак, за разлику од западноевропски цивилизованих нацистичких Немаца који су своје хендикепиране умировљавали системом еутаназије (шприц и игла) хрватски државни нацисти су то у Двору на Уни обавили системом пиштоља и бомби.  Нацистички гени у Хрвата су присутни све више и више након „Олује” па се тако могу видети хрватске лепотице на стадиону Максимир у Загребу како 16. 06. 2007. г. поздрављају пред наступ Томпсона у усташкој униформи са хитлеровским поздравом „Зиг Хајл”. Видео снимак са истог концерта се може наћи и на ЈуТјубу где маса Хрвата од неколико хиљада на броју истим нацистичким поздравом отпочиње и сам концерт.

Поређење судбине судетских Немаца са судбином крајишких Срба је апсолутно аналогно с тим што господин Тиквић ствари изокреће по потребама званичне Туђманологије (хрватска знанствена повијест у времену Друге Г.Д.Х.). Сваком иоле поштеном и добро упућеном повесничару Другог светског рата је познато да се судетски Немци нису на основу колективне кривице повукли са својом окупаторском војском у Немачку већ су буквално сакупљани у концентрационе логоре од стране Чеха из којих су у групама транспортовани за Аустрију и даље. Тако је то било нпр. у случају града Брна у Моравској који је потпуно плански испражњен од Немаца који су између два светска рата чинили половину градског становништва. Постоје и фотографије из тог доба на којима се виде немачка деца и старци из Судета како са кукастим крстовима на рукавима или кукастим крстовима на коферима у организованим групама одлазе тамо негде далеко. Те кукасте крстове сигурно нису сами и добровољно стављали и јавно носили и то пред сам крај рата већ су их Чеси на тај начин обележавали по етничком критеријуму. Иначе, за разлику од случаја чешких Судета, у којима се немачки сељаци насељавају од 13.-ог столећа, на просторима данашње Хрватске Срби се спомињу још пре оснивања саме хрватске државе у 9.-ом столећу. Такође је нетачно интерпретиран и случај „наводне угрожености” судетских Немаца који је Хитлеру послужио као изговор за окупацију Судета са „наводном угроженошћу” Срба у Крајини која је по господину Тиквићу по угледу на Хитлера послужила српском „Хитлеру” Милошевићу да окупира Крајину. Наиме, национално-физичка угроженост судетских Немаца у Чехословачкој није постојала али јесте постојала правна обесправљеност на етничкој основи тридесетих година. За велику разлику од случаја судетских Немаца, крајишки Срби, тј. Срби уопште у Хрватској су били не само правно обесправљени Божићним уставом већ много пре тога и етно-физички угрожени на шта смо скренули пажњу горе наведеним конкретним примерима. Као додатак би се могло навести и дављење војника у тенку у Сплиту 6. маја 1991. г. уз директан ТВ пренос (давитељи су мислили да је војник Србин али се испоставило да је био Македонац), укидање јединог српског културно-просветног друштва у Хрватској – „Просвјете”, преименовање „Трга жртава фашизма” у Загребу, вршење злочина над српским цивилима у Даљу 3. августа 1991. г. од стране хрватских Зенги и још 1989. г. увођење тзв. „хрватског књижевног језика” као језика у јавној употреби за све житеље Хрватске. Тако су хрваћански Срби званично говорили „српскохрватским језиком” али тај исти језик писали „хрватским књижевним језиком” а тај језик није био ништа друго него стандардизовани народни српски језик Вука Стефановића Караџића. За разлику од Чеха који у међуратном периоду нису нешто нарочито волели своје Немце али им нису певали на јавним манифестацијама кољачке песме, Хрвати својим Србима јесу из чисте расистичке мржње. Тако је читав сплитски Пољуд 1989. г. скандирао „Ми Хрвати не пијемо вина, ми пијемо крви Срба из Книна”. Каква је Србима одређена судбина у новој Другој Г.Д.Х. било је јасно. Питање је било само хоће ли хрваћански Срби да као и пре пола столећа иду под хрватски „србосек” као стока или ће да покушају да се бар колико-толико самоодбране. Питање самоодбране је нарочито постало актуелно од момента објављивања на Р.Т.Б.-у 11. марта 1991. аутентичних снимака говора хрватског министра одбране Мартина Шпегеља да се Срби официри и сва њихова обитељ мора клати на степеништима зграда у којима станују. Овај факат за неке наравно није и факат о угрожености него можда леп избор музичких радио жеља и поздрава.

Господин Тиквић тачно износи чињеницу да је у Хрватској 1991. г. било 12% Срба али нам не каже да је тих истих Срба само 50 година раније било читавих 24%. Дакле, 50% Срба је једноставно биолошки нестало а за рецепт треба питати Хрвате и њиховог Поглавника а не Аркана или Шешеља. Међутим, исти аутор износи и неистину да су хрваћански Срби желели 80% територије Хрватске јер је познато да је Република Српска Крајина (Р.С.К.) захватала до 30% Брозове Велике Хрватске и углавном је пратила предратну етничку линију раздвајања Срба и Хрвата. Иначе, ту самопроглашену Р.С.К. из неког разлога Београд није никада признао а по писању Туђманологије крајњи политички циљ Београда је било стварање Велике Србије. Међутим, собзиром на хрватски геноцид над Србима за време Другог светског рата да је Р.С.К. обухватила и читаву територију тзв. Краљевине Троједнице (Далмација, Хрватска, Славонија) не би било довољно да спере српску крв са хрватских кољачких руку. Што се тиче улоге Ј.Н.А. може да нам послужи као добар пример случај Боровог Села од 2. маја 1991. г. када је управо та Ј.Н.А. са својим транспортерима спасла више десетина усташких кољача од локалних српских мештана. Ако је Ј.Н.А. некога штитила штитила је управо функционисање и заживљавање Друге Г.Д.Х. новог Анте Павелића – врховника Фрање Туђмана. У горе споменутом Б.Б.Ц. серијалу о смрти Југославије генерал Живота Панић јасно каже да је Генералштаб разрадио планове да се долином Посавине и Подравине за 48 сати уђе у Загреб и ствар реши. Зашто то и није учињено јасно је ако се зна на чијој страни је та Ј.Н.А. и стварно (не)ратовала.

Прича о пљачкама српских формација је са фактичке тачке гледишта тачна али са моралне и крајње дегутантна обзиром да се радило о повраћају личне имовине коју су хрватски кољачи у Јасеновцу одузимали Србима пре клања укључујући и вађење златних зуба на живо и сечење прстију ради скидања златних прстења. Успут, од господина Тиквића нисмо засад ништа чули о пљачкама српских кућа и станова по Задру, Осеку и Вуковару па и самом Загребу још пре избијања отворених оружаних сукоба. Прича о обитељи Зец је само кап у Јадранском мору. Само да се потсетимо да су 3. маја 1991. г. хрватске власти допустиле у Задру да се уништи око 350 српских кућа и локала – тзв. „Задарска кристална ноћ”.

Што се тиче питања „окупације”, од времена самопроглашења неовисности Туђманове Кроације 25. јуна 1991. г. па све до 15. јануара 1992. г. (када је Европска Заједница признала Републику Хрватску) борбе на простору Брозове Хрватске (укључујући и Вуковар и Осек и Дубровник) су вођене као класичан грађански рат а не као одбрана од Ј.Н.А. „окупације”. Након 15. јануара 1992. г. више нема Ј.Н.А. у Брозовој Хрватској али зато има у читавом периоду растурања Југославије све до Дејтонског споразума регуларне државне Хрватске Војске Републике Хрватске у Босни и Херцеговини која заједно са хрватским паравојним формацијама чини невиђене масакре типа „Ахмићи”,  итд.

5. „Kako se Wermacht povlači, tako se povlače i pripadnici Njemačkog naroda u strahu od odmazde, neki koji ostaju na prostorima koje više ne kontrolira Wermacht bivaju protjerani ili ubijeni. Tako da danas recimo u Könegisbergu Kantovom rodnom gradu malo tko uopće razumije Njemački, u Vukovaru gdje je prije tog rata bilo cca 25% Nijemaca danas se mogu nabrojati na prste ili u Vojvodini sad ni traga ni glasa od Nijemaca, otjerali ih Srbi i komunistički diktator. Taj egzodus Nijemaca iz istočne Europe nakon drugog svjetskog rata je direktna posljedica nacističke agresivne politike u istoj toj Europi.

Slična posljedica je nažalost snašla i Srpski narod na prostoru Hrvatske, Velikosrbi su zauzeli dio teritorija, protjerali nesrpsko stanovništvo i opljačkali njihovu imovinu i uvjerili su srpski narod da će to i zadržati, bombardirali su sve Hrvatske gradove osim Rijeke i istarskih gradova te Varaždina i Čakovca, ostali su svi bili na meti velikosrpskog topništva. Međutim odnos snaga se promijenio, pa je 1995 Hrvatska država ponovo počela uspostavljati kontrolu nad svojim teritorijem. Onda je pred hrvatskom vojskom u oluji taj narod zbog straha od odmazde bježao, a neki su nažalost i ubijeni. Te se i u ovom slučaju pokazalo da je i ovaj rat bio kao i svaki drugi, sirotinja gine, a vlastodržci se bogate. Nije u oluji poginuo ni jedan srpski bogataš ni političar, nije ni Marko Milošević uzeo pušku u ruke i išao u rat, nego je još iskorištavao sankcije, (koje su Srbiji nametnute zbog politike koju je njegov otac vodio), da bi se bogatio na krijumčarenju nafte. Vjerojatno se sjećate koliko Vas je koštala litra benzina tada.”

Да се српски народ у Крајини није „заслужено” повукао из Хрватске након операције „Олуја” како то господин Тиквић аналогно упоређује са Немцима из Источне Европе и немачког Вермахта (тј. зарад страха од заслужене одмазде) након изгубљеног нападачког рата недвосмислено нам баш ових дана казује и званична пресуда Хашког трибунала хрватским генералима у којој се јасно и гласно каже да је „Олуја” била злочиначки план и акција самог државног врха Друге Г.Д.Х. Дакле, ради се о испланираном и добро организованом етничком чишћењу а не о добровољном бежању од одговорности. Да хрватска политика почива на великим лажима калибра једног Јозефа Гебелса убрзо након ове пресуде потврђују и хрватски медији када лажу када кажу (тј. пишу) да је главни тужитељ Хашког трибунала Брамерц тим поводом изјавио да је „Олуја” била легитимни чин државе Хрватске на шта је и сам Брамерц морао да одреагује особним демантијем да тако нешто никада није изговорио. Дакле, јасно је ко се служи нацистичким тактикама и методама и јасно је да је чишћење Срба на просторима Броз-Туђмановске Хрватске 1991. г.-1995. г. последица континуиране хрватске расистичко-геноцидно-нацистичке политике још од времена праваша Анте Старчевића. Туђман је само наставио тамо где је стао Павелић. Ништа ни мање ни више. А где се треба зауставити хрватска територијална политика јавно је изнето хрватском и осталом пучанству бивше Титославије 17. јуна 1991. г. од стране Хрватске странке права (Х.С.П., тј. хрватске верзије Шешеља) када је од стране ове странке усвојена „Липањска повеља” а у којој се тражи обнова Неовисне Државе Хрватске, чије би источне границе биле на линији Суботица-Земун-Дрина-Санџак-Бока Которска.

Немци са простора бивше Југославије су протерани из свих република а не само из Србије, тј. Војводине. Протерани су поред војвођанских Немаца и славонски Немци као и словеначки Немци из области Кочевје. Међутим, поред Немаца Хрвати су протерали и скоро све Италијане из Далмације и Истре али из неког идиотског разлога Срби то исто нису учинили са војвођанским Мађарима или са косметским Шиптарима. За разлику од истарских и далматинских Италијана који баш ништа нажао нису учинили Хрватима у току Другог светског рата, војвођански Мађари и косметски Шиптари Србима јесу и те како. Али, 1945. г. је у Југославији победио Хрват-Словенац Јосип Броз Тито тако да се Истра нашла у Словенији и Хрватској, Далмација са Дубровником у Хрватској као и Книнска Крајина док су и Војводина и Косово и Метохија отцепљени од Србије. Коначно, данас у другој деценији 21. столећа Република Хрватска је једна од етнички најчистијих, тј. најхомогенијих, држава у Еуропи.

Што се тиче цијене литре бензина „тада” сјећамо се да је онај зелени у пивским боцама био за литру негде око 3 ДМ а онај црвени („Шел”???) је тјерао и до 5 ДМ за литру а продавао се у пластичним флашама од киселе воде. И ми имамо питање за господина Тиквића: «да ли се можете Ви сјетити колико су коштали српски бубрези, срце, јетра и остали унутрашњи органи на црној бурзи са моста преко Коране у Карловцу или литра српске крви вађене у вуковарској болници а Срби пацијенти (тј. «добровољни даваоци крви») бацани на вуковарске цесте?» Уколико се не можете сјетити званичног цјеника предлажемо вам да се обратите Весни Босанац – вуковарској Нади Шакић.

6.   „Imam dojam da Vi ovom knjigom pozivate na ponovno prekrajanje granica jer su one po Vama nepovoljne za srpski narod, isto tako su po nekim Hrvatima nepovoljne za hrvatski narod, ali dajte ljudi znanstvenici doktori, zar niste iz povijesti shvatili da nema mijenjanja granica bez prolijevanja krvi. Zar nije dovoljno što je u prošlom ratu uzalud izginulo sto i više tisuća ljudi i što je više od milijun protjerano i što su razarani sela i gradovi??? Povijest je svim narodima bila surova i nekad je neki dobio možda i dio teritorija koji mu ne pripada, ali nakon toliko promjena granica tko danas uopće može tvrditi da nekome neki teritorij pripada??? Svaki narod koji ima neki teritorij sad, je taj isti teritorij nekad u prošlosti nekom drugom narodu silom oteo. Zar onda nije najlogičnije i za sve ljude najbolje da se jednom prestane revidirati granice, a na nastavljati s time i prolijevati krv uzalud.”

Апсолутно сте у праву да је индиректна порука текста моје монографије „Српски комонвелт” управо мењање тзв. „међународно признатих граница”. Циљ монографије и јесте био да се у знанственим оквирима покаже и докаже шта је у територијалном смислу српско а шта није хрватско. Ви ипак тактизирате са термином „неповољно” што није суштина текста јер се монографија не бави политичким жељама и поздравима типа „нама треба ово” већ знанственим истинама на основу којих се може устрврдити праведна расподела југославенског наслеђа у повесним оквирима. У овом контексту се узимају у обзир три права било које нације: етничко, повесно и морално. На основу резултата сабирања и одузимања ова три права хрватској нацији све у свему остаје тзв. „3000 оџака” („Reliquiae reliquiarum”/”Остаци остатака”) а за такав повесни резултат се треба обратити поред знанства и Антама Старчевићу и Павелићу као и Фрањи Туђману.

Ми знанственици-доктори смо перфектно скужили (а то нам је и професионална обавеза) да су све границе у Еуропи а нарочито на Балкану производ ратова и крвопролића. То је иначе скужио и један др. повесних наука врховник Фрањо Туђман па је стога у пракси применио опробано-успешну политичку методологију једног незнанственика али свог идеолошког претходника поглавника Анте Павелића о стварању граница Велике Г.Д.Х. Ако је успело поглавнику нема логике да не успе и врховнику уколико се примењује иста методологија. Питање је само временске природе.

Такође се слажемо са вашим мишљењем да је врло тешко сада гледано из повесне перспективе тврдити точно коме припадају које границе па стога предлажемо да се изравно обратите Банским дворима са предлогом да се границе државе Републике Хрватске сведу на простор трокута Загреб-Карловац-Вараждин. То је простор на који сем Хрвата нико други не претендује и простор зарад којег се у будућности сигурно неће водити икакви ратови ради исправљања међудржавних граница. Будите ви Хрвати управо ти који ће балканским бизантијским примитивцима показати и доказати да „паметнији попушта” и да је „onda najlogičnije i za sve ljude najbolje da se jednom prestane revidirati granice, a nе nastavljati s time i prolijevati krv uzalud.”

Дотле – „ЋЕРАЋЕМО СЕ ЈОШ!”

Срдачно Ваш,

Владислав Б. Сотировић

Виљнус, 26. април 2011. г.

__________________________

Владислав Б. Сотировић

http://srbskipatriotskifront.webs.com

promoteit-890996208_1.jpg

http://www.crucified-kosovo.eu




6 коментара у вези “Odgovor bratu Hrvatu”
  1. Ovde je ocigledna ustasoidna provokacija “bivseg” srbina Tivica ili Tikvica.
    Divim se g. Sotirovicu sto je imao toliko vremena da na siroko i jos duze odgovora ovom bisem srbinu – ljigavcu. Uglavnom sve je receno sto manje vise vecina nas zna i na kraju sve sve svodi na:
    Poturica gori od turcina !
    Medjutim malo me je iznenadilo pisanje g. Sotirovica tj. tamo gde spominje pok. profesora statistike Lazu Kostica koji je inace ziveo u Svajcarskoj.
    Stvarno, napisao je preko 40 knjiga i jedno vreme je bio nas najaktivniji emigrantski pisac. Njegove knjige su se uglanom odnosile na hrvate u kojima ih nije uopste stedeo. Zato me je zaintrigirala rec g. Sotirovica da je cika Laza kako smo ga inace znali i zvali bio Srbin katolik.
    Mozda je i bio katolik medjutim zaista sada ovo prvi put cujem. Naravno, ako se sve odnosi na istog Lazu Kostica koga sam ja nesto malo poznavao.
    Lazine knjige vecinom su stampane u “Kanadskom Srbobranu” koji se nalazi u gradu Hamiltonu.
    Laza je vise puta dolazio u Kanadu na poziv “Srbobrana” i pok. kapetana Lazara Stojsica koji je niz godina bio glavni urednik i koji je dusevno mrzeo hrvate iako je za vreme rata bio ratni zarobljenik. Tako su njih dvojica nasli zajednicki jezik.
    Sudbina moze da se sa svima nama poigra pa je tako i sa Lazarom Stojsicem kome je zet bio hrvat i kako nam je cesto govorio da mu je zet bolji od svakoga Srbina?!
    Laza Kostic je bio u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i na Srpskom pikniku u Kanadi i zaista nisam primetio da se tada krstio kao katolik. Doduse to nisam ni zagledao jer pisuci tolike knjige protiv ustasa i hrvata coveku ne bi palo na pamet da na to i pomisli,a kamoli da jos zagleda kako se on krsti.
    Zadnji put sam sreo cika Lazu Kostica u Minhenu.
    Sa jednim od stampara “ISKRE” isao sam malo u obilazak Minhena. Na tramvajskoj stanici smo cekali jedno 20 minuta i toliko sam i razgovarao sa cika Lazom koga smo tamo sreli.
    Kada je naisao tramvaj stampar i moja malenkost je usla u tramvaj dok je cika Laza samo provirio u njega i odmah sisao dole. Samo nam rece zdravo,on ce da hvata sledeci tramvaj. Kada je tramvaj krenuo moj saputnik je poceo da se smeje.Pitam ga sta je smesno? Odgovori: Cika Laza. Tada mi objasni da iako je preko 90 g. starosti cika Laza strasno voli zene. (Blago njemu!)
    Voli da udje u tramvaj gde ima puno zena i onda se pribije uz njih. Malo ih stipka.malo mazi,a jos vise prica. Poliglota, znao je perfektno desetak jezika i sa njima mogao je skoro svaku zensku da obrlati…Zato je u tramvaj ulazio samo ako je guzva i ima puno zena.
    Koliko se secam, nikada se nije zenio,ali je bio veliki svaler.
    Eto ovo rekoh onako uzgred jer se spominje cika Laza Kostic za koga prosto ne verujem da je bio srbin katolik, iako mi to licno uopste ne smeta ako je to i bio?!

  2. Zaboravih za “Naslov” topika:
    Nema brata dok ne rodi majka!
    A moze i ona:
    - Ko ti iskopa oko? Brat!
    - E zato je rupa tako duboka.

  3. .
    Сотировићу, Роде,

    ЖИВ И ЗΔРАВ Нам био!
    .

  4. Eto setih se jos nesto “vazno” u vezi cika Laze.
    Naravno, ako je to ovaj isti Laza Kostic o kome g. Sotirovic pise. Laza Kostic je kao profesor statistike bio ministar u vladi Milana Nedica.

  5. “Одгвор БРАТУ Хрвату”??? – НЕ!!!

    “Одговор НЕБРАТУ Хрвату!!! – ДА!!!

    Драган Славнић

  6. Imace sta da cita taj izrod i otpad od prezimena Tikvic ako uopste zna koje mu je prezime posle ukrstavanja i prekrstavanja.I ako je to bila ustaska provokacija,hvala G.Sotirovicu na odgovoru iz kojeg smo imali sta da naucimo.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo