logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Србија, Друштво, Европа    Аутор: Владислав Б.Сотировић    901 пута прочитано    Датум: 26.03.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

churchill_portrait_nyp_45063.jpgНа још једну годишњицу бомбардовања Београда како из 1941./1944. г. тако и из 1999. г. поставља се питање

Владислав Б. Сотировић

да ли се могло избећи оно што је задесило Србе за време Другог светског рата и након тога. Стога бисмо у наредном тексту изнели нека наша запажања у циљу разбијања предрасуда и стереотипа.

Након брзе капитулације Француске јуна 1940. г. у рату против аустријског каплара остала је још само Велика Британија са, бар тада како је изгледало, малим шансама да га добије а много већим да склопи понижавајући мир. Стога није ни чудо што су британски политичари и дипломате покушавали да свим средствима, укључујући и војне ударе, увуку било коју неутралну земљу у рат на своју страну без обзира коју је цену та жртвована земља морала да плати за евентуалну победу Гордог Албиона.

Тако се на удару британске прљаве дипломатије у пролеће 1941. г. нашла и Краљевина Југославија којом је привремено (од убиства краља Александра па до скорашњег пунолетства краљевића Петра Другог) управљао регент кнез Павле Карађорђевић. Колико је уопште историјски била непоштена британска политика одевена у крајње перфидну и прљаву дипломатију можда најбоље говори британска изрека из Првог светског рата да ће се „британски војници борити на Западном фронту све до последње капи француске крви!” Након немачког аншлуса Аустрије 1938. г., италијанске окупације Албаније априла 1939. г., приступања Румуније и Бугарске Тројном пакту у коме је већ била и Мађарска (1940./1941. г.) Краљевина Југославија није имала заједничку границу са Силама Осовине још једино на потезу са Краљевином Грчком. Узимајући у обзир поред овог спољнополитичког фактора и традиционални хрватски сепаратизам, слугерањство и издајство са једне стране и српски патриотизам и слободарство с друге, Кнез Павле се марта месеца 1941. г. нашао у великој психолошко-политичко-патриотској дилеми како одолети Хитлеровим дипломатским притисцима али и поштеним конкретним политичким понудама за потписивање приступа Југославије Тројном пакту. Хитлеру се итекако журило због реализације плана „Барбаросе” тако да југословенска страна није могла да развлачи време у недоглед а хрватско издајство и забијање ножа у леђа у случају Хитлерове инвазије на Краљевину је Берлину био и главни адут у преговорима са Београдом.

Сам Кнез Павле, као и политички естаблишмент Краљевине, се тог пролећа могао једино ослонити на евентуалну конкретну и брзу помоћ Велике Британије која јесте у том тренутку губила рат али га није још увек изгубила а у односу на Трећи Рајх је имала далеко веће економске и људске ресурсе узимајући у обзир британско прекоморско колонијално царство. Треба узети у обзир и фактор САД-а које су као јеврејска држава лебделе као Дамоклов мач изнад Хитлеровог врата. Међутим, Краљевини је била потребна конкретна и брза војна помоћ како би одбијањем потписивања савезништва са Фирером евентуално одвратила аустријског каплара од напада на Југославију. Кнез Павле је иначе био задрти англофил и по образовању и по манирима. Стицао се утисак да би Кнез пре абдицирао него окренуо Британији леђа а и сам Хитлер га је држао за британску марионету на Балкану. Британски Краљ Џорџ Шести му је био рођак што је наравно учвршћивало савезништво са Гордим Албионом. Ипак, баш у то критично време за опстанак Југославије Албион је морао да коначно открије своје право лице и показао Србима да није уопште Горд већ пре свега Перфидан што је на крају и једног британског трабанта Кнеза Павла отерало у Хитлерово наручје.

Поред фактора издаје (тј. крајње подмуклог забијања ножа у леђа) Хрвата морало се у случају Хитлеровог напада на Југославију (тј. непотписивања приступа Тројном пакту) озбиљно водити рачуна и о комунистичкој петој колони у земљи обзиром да су нацисти и комунисти од 23. августа 1939. г. (када је потписан Рибентроп-Молотовљев споразум) били не само пријатељи већ и директни савезници. С тога је у децембру 1940. г. генерал Милан Недић, министар војни, припремио наредбу о отварању шест концентрационих логора за комунисте на разним местима у Србији у случају потребе како би се бар један петоколонашки нож отупео уколико Краљевина реши да се супротстави Хитлеру. У том контексту је и Недићев предлог да град и луку Солун заузме војска Краљевине Југославије пре него што у њега уђу италијански војници након Мусолинијеве агресије на Грчку новембра 1940. г. Уколико се изгуби Солун евентуална британска војна помоћ Југославији пред хитлерову инвазију би била немогућа. Испоставило се да ова предострожност није била потребна јер су Грци успешно ратовали против Италијана (чак су ушли и у Албанију из које је италијанска инвазија на Грчку и почела) али је са друге стране и било каква помоћ Британаца Југославији изостала. Што се тиче Недићевог плана о концлагерима за комунисте, он је убрзо био откривен од стране комунистичке кртице у редовима владе. Радило се о младом официру Живадину Симићу који је службовао у Министарству рата. Он је предао препис овог документа на две странице једном њему непознатом „врло важном другу” за кога је тек касније установио да је био загорски металац. Препис документа је убрзо од стране комуниста умножен и раздељен по Београду од куће до куће тако да се план о резерватизацији црвене пете колоне није могао спровести. Катастрофалне последице Симићевог кртичарења и издајства су Срби у националном смислу убрзо осетили на својој кожи како за време тако и након рата. Тако је поред Винстона Черчила и Живорад Симић постао српски гробар а ово издајство није могао да исправи ни Дража Михаиловић.

За Хитлера је било од круцијалне важности да пре напада на СССР реши питање Југославије и Грчке верујући да Велика Британија која му је објавила рат неће склопити мир све док постоји Совјетски Савез у Хитлеровој залеђини без обзира на споразум између Москве и Берлина за који је Лондон држао да је неискрен, ровит и изнуђен силом спољнополитичких (не)прилика. Међутим, за „Барбаросу” је Рајху било потребно да има пацификован Балкан а једине још непоуздане државе на Балкану су биле Југославија са Србима као традиционалним немачким непријатељима и Грчка у коју се Мусолини самоиницијативно неспретно упетљао као освету за Хитлеров аншлус Аустрије за који није био обавештен од Берлина. Убрзо се испоставило да се Дуче не може сам извући из грчке салате. Британска војска је у континенталној Европи успешно још увек ратовала само у Грчкој тако да би војно-политичка елиминација Грчке и Југославије, као потенцијалног британског савезника, крајње дестимулативно деловала на Лондон. Стога је Хитлер пребацио у Бугарску седам својих дивизија а од Кнеза Павла је тражио да му дозволи прелаз шест дивизија преко Југославије на грчки фронт. До коначног „очи у очи” расплета ситуације са Југославијом је дошло 1. марта 1941. г. када је Кнез Павле био принуђен да лично посети Фирера у његовом омиљеном летовалишту Берхтесгардену. Том приликом у крајње неугодном разговору за Кнеза било му је речено да ће, након избацивања британских снага из Грчке, Немачка на лето напасти СССР и уништити бољшевизам. Оно што је до сада југословенска (и комунистичка и емигрантска) историографија углавном прећуткивала свесно или не је Хитлерова принципијелна понуда Кнезу Павлу да неко из куће Карађорђевића након слома бољшевизма постане руски цар (Vladimir Dedijer, Tito Speaks, str. 130). Наравно да је немачки диктатор циљао управо на Кнеза Павла коме је мандат регента истицао 6. септембра те 1941. г. (јер је тада краљевић Петар Други пунио 18 година, тј. постајао пунолетан и пуноправан Краљ Југославије).

tito-stoka.jpgМеђутим, да се не би стекао погрешан утисак мора се напоменути да ова Хитлерова „царска” понуда није круцијално утицала на одлуку Кнеза Павла и регентске владе Краљевине Југославије да приступи Тројном пакту 25. марта 1941. г. јер је то питање већ било решено од стране Перфидног Албиона. Поред чињенице да је сама понуда била више имагинарна него реална и то од човека који још рат на Истоку није ни започео и то без претходног завршетка рата на Западу, седење на руском царском престолу уз наци-немачки патронат и не би било баш неко уживање а о моралној страни овог чина и да не говоримо. Оно што је коначно преломило Кнеза Павла се звало “realpolitik”. Наиме, Кнез као ревносни британски клијент у Југославији се прво обратио својим менторима, тј. британским дипломатским круговима у Београду и Лондону апелујући на помоћ и заштиту. Оно што су Британци тада понудили Југославији, фактички Србима, се може написати само једном речју – ШИПАК! (и то велики) уз дипломатско продавање муда за бубреге. Наиме, нису нудили ама баш никакву војну помоћ, нити у људству нити у техници и материјалу (за разлику од грчког случаја) а тражили су од Југославије све – да се војно максимално ангажује у директном рату против Трећег Рајха (од кога су и сами Британци губили рат) уз „обећање лудом радовање” да ће Југословени након „победе” Перфидног Албиона бити адекватно награђени. Дакле, требало је искрварити за Албион „до последње капи српске крви” (јер се од Бечких коњушара и Пештанских кочијаша могао за време рата очекивати само нож у леђа тако да се реално могло рачунати само на „радо иде Србин у војнике”) а некаква награда би дошла након евентуалне победе и то нејасно каква и да ли уопште адекватна. Како је Албион започео рат видело се добро на пољском примеру: уочи напада Немачке на Пољску британски војни стручњаци су обилазили пољске одбрамбене ровове са питањем „а где вам је артиљерија?” Пољаци су одговарали „ми то вас питамо”.

Уз историјско, не тако давно, искуство из Првог светског рата како су Британци као формални „савезници” помагали Србију и српску војску, а имајући од Хитлера конкретну понуду услова под којима Краљевина приступа Тројном пакту неодлазак у Беч 25. марта би значило национално и државно самоубиство. Сам Кнез Павле се уочи преговора са Хитлером плашио да ће Лондон арогантно захтевати од Југославије и формалну јавну декларацију о пријатељству са Британијом што би сигурно додатно иритирало Фирера а Краљевини не би донело ништа доброга. Поред тога, конкретна британска помоћ није била чак ни на хоризонту а са Немачком је Југославија имала заједничку границу након аншлуса. Како ће се Хрвати и комунисти борити против Немачке било је свима јасно уз опаску да је и по питању наоружања и по питању опреме Југославија била апсолутно неспремна за рат и против далеко слабијег противника а не Немачке која је пре мање од годину дана прегазила Француску (мај-јуни 1940. г.). Дакле, Британци су гурајући Југославију у рат рачунали искључиво и само на српског војника који је на фронту против немачке Луфтвафе и панцер дивизија Вермахта (које су парадирале Шанзелизеом и испод Тријумфалне капије у Паризу) морао да издржи што дуже и то све до коначне погибије. Винстон Черчил је 12. јануара 1941. г. то јасно ставио до знања Кнезу Павлу преко британског посланика у Београду који је Регента известио да за Лондон југословенска неутралност више није довољна. Разлика између Хитлерових и Черчилових захтева Југославији је сходно томе била огромна: каплар је тражио само неутралност и споразум о ненападању док је томпус-џентлмен захтевао крв. Какве су биле шансе Југославије у рату са Немачком изложио је јасно и гласно нови министар војни генерал Пешић (антинемачки настројен чији су избор поздравили Британци) на седници Крунског савета (извршни комитет владе) 6. марта 1941. г. Том приликом је генерал рекао да ће у случају рата Немци брзо заузети читав север земље са Београдом, Загребом и Љубљаном па би се у том случају војска Краљевине морала повући у херцегбосанске планине где би могла да издржи без довољног оружја, муниције и хране до шест недеља пре коначне капитулације. Сходно оваквом стању ствари, сутрадан 7. марта је премијер Драгиша Цветковић немачком посланику у Београду уручио следеће захтеве Југославије (верујући да су југословенски захтеви ишли даље од онога што је Хитлер био спреман у том тренутку да прихвати) пре потписивања приступа Тројном пакту (исте оне које је и Кнез Павле тражио од Фирера 1. марта):

•·         Поштоваће се политички суверенитет и територијални интегритет Краљевине

•·         Од Југославије се неће тражити војна помоћ нити пролаз или транспорт трупа кроз земљу за време трајања рата

•·         Интерес Југославије за слободан излаз на Егејско море ће се узети у обзир приликом политичке реорганизације Европе након рата.

Оно што су потписали Рибентроп и Цветковић у хотелу Белведер у Бечу 25. марта 1941. г. се може сматрати максималним дипломатским успехом фактички српске дипломатије у вртлогу Другог светског рата. Оно што је немачка страна потписала (а принео на потпис Иво Андрић) било је управо оно што су Кнез и премијер и тражили од Берлина надајући се да такве захтеве Хитлер неће прихватити па би се тако преговарачки процес и даље продужавао:

•·         „Поводом данашњег приступања Југославије Тројном пакту немачка влада потврђује своју одлуку да поштује суверенитет и територијални интегритет Југославије без икаквог временског ограничења”

•·         „…владе Сила Осовине неће током овог рата од Југославије тражити да дозволи транспорт трупа преко југословенске државе или кроз њену територију”

•·         „Италија и Немачка уверавају владу Југославије да у вези са војном ситуацијом оне не желе да упућују било какве захтеве за војну помоћ”.

008.jpgНемци, међутим, нису испунили само један захтев Београда: ставка друга (о транзиту) је морала да остане тајном па је југословенске новине нису ни објавиле. Берлин је тражио тајност ове ставке да не би разбеснео Софију, Букурешт и Будимпешту јер Бугарска, Румунија и Мађарска овако велику привилегију као Југославија нису имале. Једини који нису били задовољни оваквим развојем ситуације су били Британци јер су једино они били реални губитници. Стога се по већ унапред разрађеним резервним плановима Перфидног Албиона приступило реализацији варијанте државног удара, тј. војног пуча, у Београду како би се на власт довели крајње послушни британски трабанти слично као што су Немци урадили са Лењином 1917. г. кога су послали из Швајцарске за Петроград да преузме власт и збаци превратничку владу Керенског која није хтела да потпише сепаратни мир са Другим Рајхом. Главни британски марионета који је организовао пуч у ноћи 26./27. марта је био бригадни генерал југословенског ратног ваздухопловства Боривоје Мирковић. Демонстрације од 27. марта су биле апсолутно спонтане јер је народ мислио да се стварно ради о издаји (обзиром да нису све тачке споразума објављене јавности и обзиром да се неосновано надао британској помоћи) тако да о послератној титиостичкој пропаганди да су демонстрације организовали комунисти нема ни говора из два разлога: 1. снага, утицај и број комуниста су били мали да би анимирали велику масу и 2. Стаљинова директива свим КП у Европи након споразума са Хитлером 1939. г. је била јасна и обавезујућа: стриктно се прекидају све антинемачке активности. Није тешко закључити и да је паљење немачке заставе на згради Туристичког уреда Немачке била добро смишљена провокација неког Мирковићевог бритиш-трабанта како би се дао јасан изговор Хитлеру да нападне Југославију. Шта ће бити након напада на Југославију и пораза краљевске војске добро су знали сви водећи српски политичари – комадање земље са стварањем велике геноцидне хрватске државе у којој ће се Срби убијати са слашћу и машћу а Перфидни Албион ће и даље слати „обећања лудом радовања” уз осионе захтеве да се издржи до последње капи (туђе) крви.

Сву перфидност Гордог Албиона ће за време рата 1941.-1945. г. у свом пуном смислу осетити управо Срби и њихов једини национални заштитник Равногорски покрет а Београђани (и још неки други) ће морати и 1944. г. да беже у бежанију али овог пута од англоамеричких штука.

________________________________

Владислав Б. Сотировић

Србски патриотски фронт

http://srbskipatriotskifront.webs.com

churchroof.jpg

Распето Косово и Метохија

http://www.crucified-kosovo.eu




3 коментара у вези “27. mart 1941-e: Britanska zavera protiv Srba”
  1. Vrlo interesantan i veoma jasan clanak dogadjaja koji su nam manje vise poznati,a tice se propasti kraljevine Jugoslavije. Poznato je i Srbija tj. Kraljevina Jugoslavija nije prva zemlja koja je zrtvovana za racun Engleske politike i njenih “visljih” ciljeva.Problem je uglavnom u nasem Srpskom narodu tj. njihovim “vodjama” koji padaju olako kao kruske na svakakav lepak Engleske,a i drugih drzava ne misleci za posledice po Srpski narod i Srpsku drzavu. Tu nam lepo daje i danasnji primer Srpskog drzavnog rukovodstva koje srlja u takozvanu Evropsku Uniju i NATO koji nam je unistio zemlju i pobio silni narod…Uopste se ne ucimo kroz istoriju iliti Srpski narod uvek bira pogresne vodje da ga vode kao “Vodja” u prici Radoja Domanovica.
    U clanku mogu jos da dodam da se ne salzem ili je samo napravljena greska kada se kaze za tadasnju USA da je jevrejska drzava. Po tome se vidi da je pisac ocigledno zastrascen antisemitizmom.
    Kao prvo, tada nije ni postojala jevrejska drzava i da su jevreji finasiski bili jaki mahom u Evropi. Mozda najaci u Nemackoj,Francuskoj…gde su vec nacisti preuzeli vlast ili okupirali zemlju…
    U USA u to vreme nije bilo toliko jevreja da bi oni mogli da uticu na americku politiku.
    Naprotiv, bilo je mnogo amerikanaca nemackog porekla i mnogi su bili senatori ili guverneri pojedinih americkih drzava. To je bio glavni razlog zasto Amerika nije htela da se odmah pridruzi Saveznicima u ratu protiv Hitlerove Nemacke. I danas kada se pogleda Americka politika vidi se veoma veliki broj americkih polticara sa nemackim prezimenima za koje neki misle da su jevrejska.
    Uzelo je izvesno vreme i u promeni Americke politike prema Nemackoj.Tek posle potapanja nekoliko Americkih brodova od strane Nemackih podmornica gde je izginulo poveci broj naroda izmena je nastala. Do tada Amerikanci nisu dozvoljavali brodovima sa jevrejskim izbeglicama iz Evrope da se iskrcaju na USA teritoriju vec su brodove slali dalje… To je do tada isti slucaj bio i sa Kanadom u kojoj je jevrejskog naroda bilo jos manje nego li u USA,a takvih slucajeva je bilo i sa Engleskom koja je u nekoliko maha vracala brodove punih jevrejskog naroda – izbeglica iz kontinentalne Evrope. Isti slucaj je bio i sa Palestinom gde su jos uvek vladali englezi. Poznato je da je mnogo jevreja stradalo pred vratima Palestine pokusavjuci da na silu preplivaju odstojanje izmedju njihovog broda i obale Palestine. Neki brodovi su bili i potopljeni.
    To je fakat i sa ovim nije mi namera da branim jevreje kako ce mozda neki izvesni tipovi ovde reci vec samo reci pravo stanje tih dogadjanja.

  2. 27.март 1941-е: Британска, “савезничка” завера против
    Срба!
    24.март 1999-е: Британска, “савезничка” – НАТО завера
    против Срба!

    Народе србски, присети се речи нашега Светога Саве:
    “Срби су на Истоку “Запад” и на Западу “Исток” и нема-
    ју никога – до Господа Бога изнад /себе/!”.

    Ако већ и не можемо да избегнемо “савезништво”, онда
    одбацимо НАТО крстареће ракете и бомбе 1999-е, а прих-
    ватимо руски “јужни ток” 2013-е!!!

    Такође, не дозволимо да то у наше име чини ова или било која друга власт /као 1941-е и 1999-е/, већ то
    учинимо ми – грађани Србије – на превременим изборима
    и референдуму о савезништву са НАТО пактом – нашим
    /не/верним “савезником” – или са Русима – словенском
    /не/браћом!!!
    Драган Славнић

  3. ovo je manje vise sve znano. jedino nebiva da je narod spontano izasao na demonstraciju 27 marta 1941.
    uvek su nam uglavno tudjini organizovali zivot, skoro kroz celu nasu istoriju. tako i ovoga puta crkva je bila ta koja je na nagovor enleske protestantske crkve podbunila narod da izadje na ulice. ne treba gubiti iz vida da je nasa crkva bila pod patronatstvom engleske crkve, skoro kroz celi prosli vek. setite se da englezi svake godine dobijaju kapelu sv. Simeona u patrijarsiji da opogane. izgubila je patronatstvo od kada je vatikan preko nasih jeretika, trio irinej bulovic, atanasije jeftic i amfilohije radovic preuzeo vlast u crkvi. doduse, imate da procitate da su jevrejski iluminati preuzeli vatikan 1963-5 godine na drugom vatikantskom koncilu i to preko jezuitskih kardinala.
    takodje ti isti najbogatiji jevreji drze ssc., svetski savez crkava i putem novca kao uobicajeno, deluju.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo