Вести

Ekipa „Peščanika“ koja je ovih dana na B92 predstavila svoj film „Atentat, naša privatna stvar“, u kojem pokušava da raskrinka

ALO, Ponedeljak – 21.03.2011

+++

takozvanu političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića, neposredno pred ubistvo premijera u svojoj emisiji ismevala je pokušaj atentata na njega kod hale „Limes“, zbog koga je uhapšen član zemunskog klana Dejan Milenković Bagzi.

Svetlana Lukić, jedna od autorki „Peščanika“, izjavila je 12. marta ove godine (na godišnjicu ubistva premijera) da pokušaj da se napravi igrano-dokumentarni film o pozadini atentata nije naišao na dovoljnu finansijsku podršku. Ista ta Svetlana Lukić sredinom februara 2003, na temu neuspele likvidacije na Zorana Đinđić kod hale “Limes”, rekla je:
– Opet, zamislite da to nije atentat nego prosto zakon verovatnoće. Šta ako svako ko ima auto i šta ako svaki auto na drumu koji može da se trka sa Đinđićevim „audijem“ u stvari pripada surčinskom klanu, onda je čudo da do sada sa premijerom nisu imali bliski susret, naročito ne zato što ih on nešto mnogo ne izbegava. Sve skupa, mlađani Đinđić nije gađani čovek. Eto, na primer, čak nije povredio Ahilovu petu igrajući fudbal sa lekarima, profesorima ili sudijama nego sa opasnim momcima iz specijalnih antiterorističkih jedinica. Valjda su mu i oni pozajmili onu crnu čarapu za glavu ili, kako se ona zove, fantomka, koju je stavio na svoj gips…

Zanimljivo je da se u oba slučaja, dakle i u filmu i u radio-emisiji „Peščanik“, pojavljuje i Srđa Popović, advokat majke i sestre Zorana Đinđića, koji je u poslednje vreme medijski najangažovaniji u „otkrivanju“ političke pozadine atentata.

I dok u filmu Popović kaže da se posle 5. oktobra „Koštunica opirao tome da se unapred odredi Đinđić kao mandatar vlade … i vršio konsultacije sa ljudima koji su predstavljali taj bivši režim … što je proizvodilo veliko trenje i ceo taj period do atentata označen je frontalnim sukobom Koštunice i Đinđića“, dotle u „Peščaniku“ krajem 2002. godine i početkom 2003. na temu Đinđića i Koštunice govori:

– Oni su svi odrasli zajedno (misli na Koštunicu i Đinđića), zajedno su bili disidenti, zajedno su bili po tim demonstracijama, sedeli po nekim stanovima, ogovarali Miloševića i Miru Marković i sad im je odjednom teško da shvate da je jedan od njih predsednik države, a drugi premijer i ako ti je to pajtos, to ti je jedna stvar, ali njegovu funkciju moraš da poštuješ i dokle je tvoja funkcija, a odakle njegova… A nemaju Tita koji bi im podelio čvrge i objasnio kako izgleda država.

Redakcija „Alo!“ juče je od Cece Lukić i Srđe Popovića pokušala da čuje šta ih je to nateralo da promene svoje mišljenje od 2003. do danas.

– Radite šta god hoćete, nemam komentar – kratko je rekla Lukićeva, dok je Popović izjavio:
– Ja mislim da se moje izjave slažu i da se ništa nije promenilo.

izvor: ALO,
Ponedeljak – 21.03.2011