Вести

Dveri – pokret za život Srbije” u svom stupanju na političku scenu Srbije, pokušavaju sebe da predstave kao rodoljube i patriote, kao nove snage koje mogu da izvuku Srbiju iz kolapsa, i sl.

Podržavanje Pregovora sa Prištinom; subota, 19 mart 2011 04:00

+++

Ne ulazeću u bilo kakvu ozbiljniju analizu njihovih programa, nastupa, rada, itd, neophodno je da se kao Eparhija raško-prizrenska u egzilu osvrnemo na nedavno (7. marta 2011) od njih objavljen dokument „Smernice Dveri za utvrđivanje državne platforme za buduće pregovore delegacije Srbije sa predstavnicima Prištine“. Već sam dokument Smernica dovoljan je da, i onima koji su do sada imali bilo kakvu dilemu u pogledu njihovog „patriotizma“, „rodoljublja“ itd, predoči i razotkrije pravi karakter i prirodu njihovog delovanja.

Nikakvog tu patriotizma ni dobrobiti Srbiji i Srbima ne može biti od Dveri, jasno je i iz delovanja kakvo se ocrtava spram pitanja Kosova i Metohije. Uzalud su krupne, ali isprazne, reči na tu temu, kada se na delu pristaje i saglašava sa politikom koja znači – odricanje od Kosova i Metohije, i u konačnom sledu priznanje kao odvojenog entiteta, tj. kvazi države.

Već iz same ove činjenice može se jasnije naslućivati ko je taj ko finansira delovanje Dveri kao političke stranke/pokreta, pitanje koje je često, i opravdano, postavljano u javnosti poslednjih dana i nedelja. Da li je to onaj ko je osmislio nove „pregovore Beograda i Prištine“, ko vrši pritisak da se oni održe, i ko želi da ubedi Srbe da je to pravi pristup rešavanju pitanja Kosova i Metohije?

Ali, kako može država pregovarati sa delom svoje teritorije, tj. nacionalne manjine, na takav način? I pri tome, pregovori se vode u trećoj državi! Ako se i razgovara sa predstavnicima manjina, to se radi u svojoj državi, a ne u tuđoj. Već ta činjenica daje jasan karakter navedenim pregovorima i ukazuje kakav stav imaju oni koji u pregovorima učestvuju i koji ih podržavaju – Kosovo i Metohija nisu deo Srbije!

Dijalog Beograda i Prištine, koji je već započeo i koji Dveri svesrdno podržavaju, predstavlja samo još jedan korak u procesu priznavanja nezavisnosti. Srbija na ovaj način zapravo razgovara sa Kosovom kao sa ravnopravnim partnerom, tj. kao sa nezavisnom državom. Dijalog se vodi na osnovu Rezolucije usaglašene sa EU, u kojoj se ne pominje ni Rezolucija 1244, ni status Kosova, niti je predviđeno učešće Srba sa Kosova i Metohije u delegaciji Beograda.

Ko je taj ko može dati mandat bilo kome, pa bile to i ”Dveri – pokret za život Srbije”(sic), da odvoji 15% teritorije države Srbije, i preda je buntovnicima, pobunjenicima, ljudima koji su tolike zločine činili nad Srbima, ne samo poslednjih 10 godina, ne samo poslednjih decenija, nego kroz čitav 20. vek, pa i u prethodnim vekovima? I sve to uglavnom nekažnjeno! Kada će se postaviti pitanje tih zločina, i njihovog poravnanja?

Znamo kako je prošao Episkop Artemije kada je pokrenuo tužbu pred Međunarodnim sudom zbog zločina, učinjenih samo u vremenu nakon dolaska Nato snaga na Kosovo i Metohiju, i samo nad imovinom Eparhije raško-prizrenske. Gde su ostali nebrojeni i nemerljivi zločini u tom periodu? Odmah se Sinod pokrenuo, i Kosovski Odbor, pod pritiskom i na zahtev zapadnih sila, i primorao Episkopa Artemija da povuče tužbu. Sve to pod parolama – „Kosovo je sveukupno pitanje Crkve i naroda“ i „Kosovo nije samo Artemijevo“ (znaju se dobro tvorci ovih parola). Ti zločini se, jasno je, i na tom stavu je vidi se i Sinod, ne smeju i ne mogu procesuirati na Sudu!

Takođe je poznato da su Dveri već godinama pod jakim uticajem, i u bliskim vezama sa istim tim grupama Sinodalaca. To je bilo toliko jasno i očito u dosadašnjem njihovom delovanju. Delovanje pomenutih Sinodalaca je jasno i poznato, kako po pitanju Kosova i Metohije, tako i po drugim pitanjima. Delovanje Dveri je takođe vidljivo. Treba li velikim naporom tražiti korelaciju?

Da se osvrnemo ovde ukratko i na „Smernice…“.

Osim što tekst „Smernica…“ vrvi od izraza „treba“ i „mora“ (o, dobro znamo na koga nas podsećaju ovakve političke poruke), i što je prepun ispraznih političkih floskula, bez suštinskog patriotizma i rodoljublja, karakteristično je zapaziti:

– Nezaobilazno veličanje „međunarodne zajednice“! Ko je međunarodna zajednica? Vašington i Brisel. Nađen je nekakav razlog zbog koga će se plesti venci međunarodnoj zajednici, a da se o njenoj odgovornosti za sve ono što se Srbima desilo u poslednjih 10 godina, za sve zločine nad njima, pa i za samo bezakono proglašenje nezavisnosti, koje je ista ta „međunarodna zajednica“ i omogućila i zdušno podržala, ne kaže ni reči! („međunarodna zajednica je svojom decenijskom politikom u regionu uspostavila ovaj princip kao potpuno legitiman i na taj način mnogo puta do sada uticala na unutrašnje prilike u raznim zemljama regiona“)

– „…Lica osumnjičena za organizovani kriminal, ratni zločin i zločine protiv čovečnosti prepreka su uspostavljanju poverenja i dobre atmosfere neophodnih za uspeh pregovora“ – o kakvom poverenju prema Tačiju i njegovoj vlasti govore g-da iz Dveri?

– „...Srbija iskaže punu spremnost za učestvovanjem u zajedničkim projektima od obostranog interesa sa predstavnicima privremenih kosovskih institucija“– o kakvim „privremenim institucijama“ govore „dečaci“ iz Dveri? Kome oni to bacaju prašinu u oči govoreći o nekakvim „privremenim institucijama“; srpskom narodu? Zašto se na ovaj način legitimišu bezakone šiptarske institucije, koje država Srbija nikada nije priznala? Pa verovatno zato da bi se sa njima zatim moglo sesti za sto i razgovarati. Njih još jedino režim u Beogradu, i Dveri, nazivaju „privremenim kosovskim institucijama“. Niti se one same tako nazivaju, niti ih voljena „međunarodna zajednica“ tako naziva i tretira. To je floskula koja potrebna za srpsko javno mnjenje, da bi lakše progutalo „gorku kosovsku pilulu“.

– „Jedan od prioriteta za srpsku stranu u predstojećim pregovorima mora predstavljati otvaranje pitanja imovinskog udela Republike Srbije u javnim preduzećima na Kosovu i Metohiji, u čije osnivanje i razvoj je ulagano decenijama“ – ovako smo se razdruživali i sa Hrvatskom, Slovenijom… Očigledno je da se radi o dva odvojena entiteta, pri čemu je Srbija u nepovoljnijem, podređenom položaju…

– za „momke“ iz Dveri ne postoji pitanje srpske duhovne i kulturne baštine, što čak i Tadićev režim povremeno pominje.

Oni vide pitanje javnih preduzeća „u čije je osnivanje i razvoj ulagano decenijama…“, ali pitanje baštine ne vide. Koliko dugo je, međutim, u baštinu ulagano? Decenijama, vekovima, pokolenjima…? I šta je ulagano – krv, znoj, molitve, uzdasi, podvizi… ili samo novac? Kada su nastala javna preduzeća, a kada su nastali srpski manastiri, srpske svetinje na Kosovu i Metohiji? Za „momke“ iz Dveri, očigledno, važniji je „aerodrom u Prištini“ i „poštanska infrastruktura“, nego vekovna srpska duhovna i kulturna baština!

– itd. Degutantno je i čitati pomenute „Smernice…“

Čuti ih, nakon ovoga, kako ponosno izgovaraju svoj slogan – ”Srbija pre svega” – zvuči skoro uvredljivo. Uostalom, dovoljno je pogledati neki od video zapisa sa njihovih nastupa, tokom kojih promovišu i telale svoj politički angažman, i shvatiti njihovu ubedljivost, ozbiljnost, verodostojnost… Na tim nastupima o Kosovu i Metohiji se gotovo i ne govori. Zašto? A i šta bi, uostalom, rekli?

Ali zato o mnoštvu drugih tema tokom tih nastupa ne štede se reči; recimo o jabukama (jedan od njihovih lidera gotovo 5 minuta govori o jabukama – zašto Srbija uvozi jabuke, pa mogla bi da ih proizvede u dovoljnoj količini, pa uvozne jabuke su prskane, pa mi imamo zdrave, itd). Ah, da ne zaboravimo, jedan od lidera je tokom 15-minutnog govora izrekao rečenicu koja bi mogla aludirati na Kosovo i Metohiju – ”ne bi bilo strašno što nam uzimaju delove teritorije, da je iza svega toga ostala jedna ozbiljna politika koja svoj narod upoznaje sa životom”.

I na kraju, par reči o „Predlogu novog narodnog dogovora“ (http://projekt11.stagingserver2.de/sr-CS/pokret-za-zivot-srbija/o-pokretu/programska-nacela/ceo-dogovor.php)

Pored načelnog zapažanja da je „Predlog novog narodnog dogovora“ prepun ispraznih, gromopucateljnih fraza i praznih obećanja, treba primetiti da u jednom takvom tekstu, koji pretenduje da bude sveobuhvatan, i da ponudi put oporavka Srbije i vraćanja sebi, u jednom tekstu od 4.000 reči, nije se našlo mesto niti prilika da se pomene mesto i uloga Crkve u životu Srba i Srbije.

Tačno je da se u jednoj kratkoj rečenici, od svega nekoliko reči, pominje Svetosavlje, govoreći da je Svetosavlje „istorijsko iskustvo srpskog naroda“. I to je sve. Ali se reč Crkva ne pominje ni jednom!

Više je mesta posvećeno sportu i njegovom značaju u obnovi Srpstva i Srbije, nego Crkvi. Koliko dugo Crkva živi u srpskom narodu, i srpski narod u njoj? Koliki je njen doprinos njegovom istorijskom trajanju i zaostavštini prethodnih pokolenja? Koliki značaj u formiranju srpske nacionalne i hrišćanske svesti i oblikovanju identiteta? …

A kolika je uloga i istorijsko trajanje sporta? Međutim, „dečaci“ iz Dveri pobedonosno izjavljuju da „u još većoj afirmaciji sporta vidimo i preko potrebnu revoluciju čitavog nacionalnog karaktera u iznova pobednički“!

Dokle bi nas odveli ”momci” iz Dveri ukoliko bi dobili vlast? Ili bi se i za njih moglo reći – bežite od njih, kao što se beži od zmije?

извор: Епархија рашко-призренска и косовско метохијска у Егзилу

http://www.eparhija-prizren.org/sr/saopstenja/2011/258-dveri-kvazipatriotski-pokret.html

19.03.20011