Вести

Осмог марта 2011.-те године су званично отпочели, како су то пренеле „светске агенције“, преговори

+++

између „Београда и Приштине“ око до сада непознатих тачака разговора илити преговора. Из наслова и текстуалних садржаја на порталима „светских агенција“ јасно је да преговарају две независне државе али није једино јасно око чега и зашто. Која будала из Београда (окупираног од стране црвених усташа још октобра 1944. г.) је пристала да „преговара са Приштином“ остављамо на закључак бирачима на следећим парламентарним и президентским елекшнсима. Па гласајте поново за исту фукару која ће следећи пут након избора да „преговара са Новим Садом“ а након још једних избора са „Новим Пазаром“ (надамо се да је то крај свих будућих преговора са разноразним „Приштинама“. Успут, замислите да Париз преговара са Марсејом, Берлин са Минхеном, Лондон са Манчестером, Рим са Миланом, Стокхолм са Гетеборгом, Токијо са Кјотоом…).

Да се потсетимо да је још на крају календарске 2009. године тексашка администрација Сједињених Каубојских Држава (Тхе СКД) коначно избацила кеца из рукава и преко својих шиптарских „бечких кочијаша и пештанских коњушара“ обавестила владајућу закрпа-коалицију у Београду шта се од ње тражи у наступајућој 2010. години као и сада у 2011. г. Тада је Санта Клаус преко Баре свој божићно-новогодишњи поклон Еуро-Београдском Пашалуку поднео у захтеву да Београд није дужан да „призна“ Косова Респубљик али јесте обавезан да „сарађује“ са истом (тј. са „Приштином“)! И сада имамо „преговоре“!

Овај захтев који је у виду „конструктивног предлога за решење спора са Србијом“ још крајем 2009. године просуо одређени врховник прве НАТО-нарко-колоније у Европи неоспорно заслужује пажњу стручних аналитичара. У међувремену, док се стручно мишљење (из Министарства за губљење државне територије Републике Еуро-Србије) не појави у јавности слободни смо да изнесемо и нека своја аматерска запажања.

Каубојска политика  де факто сарадње али не и неопходног де јуре признања новонасталог стања ствари у међународним односима је окосница спољне политике Tхе СКД још од самог почетка своје империјалистичке спољне политике 1867. г. Наиме, те године су Тхе СКД први пут иступиле на међународну сцену. Изабран је Јапан коме је уз претњу силом, тј. војном интервенцијом (слично као и у Рамбујеу 1998. г. и 1999. г. са Србијом), наређено да отвори своје границе за трговински промет са Каубојландом и остатком света што је практично значило и вестернизацију Јапана и његове древне културе која је од тада па до данас губила и још увек губи свој оригинални национални идентитет. Затим на ред долази Шпанија 1898. г. од које се одузимају Куба и Филипини и тако редом све до почетка 21. века. Суштина овакве политике је била и још увек остала у духу меркантилистичке пословне сарадње док је правно-морално признање претумбавања Света и уздуж и попреко остало на разини терцијалне битности. Тако су нпр. Тхе СКД сарађивале са СССР-ом и на дипломатском и на економском плану иако никада формално нису признале „окупацију“ балтичких држава од стране Грузинца Џугашвилија 1940. г. или Авганистана 1979. г. од стране Украјинца Брежњева. Године 1983. окупирана је независна држава Гранада (острвска државица недалеко од Бразила у Источним Карибима) иако су пентагонални револвераши унапред знали да Свет овако чист пример војне агресије неће никада признати. Међутим, обзиром да суштина спољне политике Тхе СКД није дирнута – а то је непрекидање сарадње са револверашима – све је прошло онако како је и зацртано у салунима Дивљег Запада. Дакле, битна је суштина а не пука форма.

Захтевом за сарадњу са геноцидном нарко-картелском Респубљиком Тачикистаном се фактички читавом свету јавно, јасно и гласно демонстрирају правила хазардских игара из Лас Вегаса али на глобалној разини. Тако основном аксиомом глобалног револверашког покера постаје слоган: „Иста покерашка правила не важе и у мојој и у твојој кући“. По којим коцкарским правилима се има играти у туђим салунима и коцкарницама зависи од онога ко држи пробојније Колтове и Винчестерке међ прстима. Да и са неколико конкретних примера илуструјемо најновија пенктагонално-револверашка покерска правила.

•·         Тхе СКД су објављивањем и вођењем рата Конфедерацији у периоду од 1861. г. до 1865. г. спречиле сецесију читаве половине (јужне) своје дотадашње државне територије. Такозвани Југ у својој прокламацији о независности, тј. отцепљењу се позивао на своје „легално и легитимно право на самоопредељење до отцепљења“ на основу воље грађана што од стране такозваног Севера није прихваћено позивајући се на Устав Каубојланда из 1787. г. Питање сецесије Југа је коначно решено грађанским ратом, тј. успешном војном интервенцијом Јенкија са севера. Међутим, иста правила игре нису примењена у случају сецесије Шиптара (Југа) од Србије (Севера) у периоду од 1999. г. до 2009. г. Када је у балканском случају Север војно интервенисао против сецесионистичког, криминалног и пре свега терористичког шиптарског Југа власници коцкарница у Лас Вегасу су пренели информацију да покерашка правила из доба Грађанског рата Север-Југ у СКД не важе и преко Баре. Друга коцкарница, друга правила.

•·         Преко Баре важе правила „заштите људских и мањинских права“. Уколико та и таква права власник локалне коцкарнице није способан да обезбеди централа из Лас Вегаса са оне стране Велике Воде шаље специјалне редарствене гарнизоне (КФОР-ове, УНМИК-е, ЕУФОР-ове итд.) за завођење реда и рада за покерашким столом. На ову тему постоји и овакав виц: Како Господ кажњава каубоје за њихове грехе? Шаље им торнада и земљотресе. А како Господ окајава грехе других? Шаље им каубоје. Елем, када у самом Тхе СКД дође до борбе за људска и мањинска права, као што је то била побуна Афроамериканаца у Лос Анђелесу 1993. г. због терора беле полиције који је забележен видео камером и емитован преко ТВ, иста прекобарска правила не важе и са ове стране Баре, тј. и у својој кући, па се у овом другом случају шаље на улице регуларна државна армија са тенковским дивизијама по узору на кинески Тјенанмен из 1989. г. која заводи ред и мир у кафани.

•·         У сопственој СКД кући се концентрациони логори и гета за домороце називају „резерватима за заштиту колективног културно-националног идентитета“. Такви резервати су од стране пентагоналних револвераша са Дивљег Запада основани и у Тачикистану за преживеле домороце Србе-индијанце како би се с времена на време на глобалној телевизији појавио и који снимак или репортажа о тачикистичком „мултикултуролошком“ суживоту разних народа и народности на демократском Косову (тзв. „демократски мултикултурализам“). Још ако се пронађе и који локални индијанац који пристане да гласа за литар зејтина или кило цукера на било каквим „слободним и демократским изборима“ које организује регионални шеф Коза Ностре таквима се даје право да за тренутак изађу из резервата уз почасну стражу и пратњу револвераша како би их усликали у моменту кад убацују гласачки листић у кутију и тиме легализују револверашка правила игре спољне политике преко Баре. Међутим, да статуси концентрационих логора са обе стране Велике Воде нису исти доказује управо свакодневница у Тачикистану: док су по правилу концлагери на Дивљем Западу неповредиви јер функционишу по идејном систему бившег јужноафричког апартхејда (патент имају ЕуроБританци), дотле се на Тачијевом Истоку периодично пуштају одређени контингенти преобучених УЧК-оваца у круг логора ради одржавања кондиције у руковању ватреним и хладним оружјем. Овај систем је иначе у практичном смислу речи преузет из античке Спарте где су спартијати (војна каста) имали обавезу вршења периодичних покоља хелота (бесправни индијанци) како би одржавали ратну кондицију на одговарајућој разини у мирнодопским увјетима. Велики одзив шиптарских фисова на овакве масовне војне вежбе „Општенародне одбране и друштвене самозаштите Тачикистана“ (ОНОиДСЗ ТК) је схватљив уколико се зна да расподела министарских фотеља, руководећих функција у јавним установама као и лиценце за препродају наркотика за Еуропу превасходно зависе од конкретних резултата показаних приликом упада у лагер.

На крају да закључимо да из повесно-практичног духа односа и суживота каубоја и индијанаца на Дивљем Западу као и у глобалним оквирима након капитулације Јапана 1867. г. и његове културолошке каубојизације након тога није тешко разумети зашто каубојска дипломатија више не инсистира на ПРИЗНАЊУ Тачикистана од стране Остатака Србије већ нуди конструктивну САРАДЊУ: битна је суштина а не форма.

_______________________________________

Владислав Б. Сотировић

Србски патриотски фронт

http://srbskipatriotskifront.webs.com

Распето Косово и Метохија

http://www.crucified-kosovo.eu