Вести

По обећању да ћу о овој вести са презентације СПЦ у Аустралији од 17. фебруара ове године, рећи неку реч посебно,

Прота Драган Сарачевић, 08.03.2011

+++

подсетићу читаоце да је „секретар епархије аустралијско-новозалндске свештеник Бранко Босанчић“ присуствовао традиционалном сусрету „представника већине хришћанских деноминација“ са премијером и лидером опозиције државе Нови Јужни Велс, а који се „одржава редовно пре државних избора“.
Вест у целини гласи:

„У одсуству Његовог Преосвештенства Епископа Г. Иринеја, који је на службеном путу, представник Српске Православне Цркве био је секретар Епархије аустралијско-новозеландске свештеник Бранко Босанчић. У разговору са премијерком г-ђом Кристином Кенили те предстваником опозиције о. Бранко је истакао потребу боље сарадње наше Цркве са федералним министарством за имиграцију. Наиме, с обзиром на то да у Аустралији не постоји богословска школа наше Цркве готово сва свештена и монашка лица која у овој земљи раде за њену добробит и просперитет њених грађана – а наших верника – морају проћи кроз изузетно компликовану процедуру и провере министарства за имиграцију. Иако наведено подручје није у надлежности државног премијера гђа. Кенили је обећала да ће наведеном министраству изложити поменуту проблематику.“

Пошто смо видели на ком је то службеномпуту био „епископ“ Иринеј, да видимо сада због чега министарство за имиграцију има тобоже „компликовану процедуру“ за довођење свештеника у Аусталију.

„Света“ лаж

Из питања које је пред премијера Новог Јужног Велса поставио у име СПЦ г. Бранко Бисанчић, може се закључити да имиграциона процедура за довођење свештенства из Отаџбине раније није била компликована, а сада се ето ИСКОМПЛИКОВАЛА.

И заиста је данас та процедура компликованија него што је била рецимо пре петенаест, или двадесет година. Логично је овде поставити питање, ЗБОГ ЧЕГА је данас тако, и ЗБОГ ЧЕГА више није исто као што је некад било?
На ово питање, покушаћу укратко да одговорим.

Ја сам дошао у Аустралију пре двадесет пет година, и то право у Слободну Српску Цркву, дакле у „раскол“. Добри познаваоци ондашњих црквених прилика знају да је то било доба највећег и најжешћег „раскола“, односно црквене поделе, непосредно после формирања Митрополије и Светог Архијерејског Синода Слободне Српске Цркве, 1983. године, који је коначно објединио све три епархије, у такозваном „расколу“. И за дивно чудо, блажене успомене ондашњи епископ жички г. Стефан (Боца), није против мене покренуо ни Црквени суд због одласка у „раскол“, нити ме је због истог „деклараторно рашчинио“. А исто тако, у оно време, дакле пре 25 година, није било проблема и компликација у процедури довођења свештеника у Аустралију.

Мојим сусретом са Митрополитом и епископима Слободне Цркве, ондашњим свештенством и верним народом, и у току мога служења за пуних десет година, дакле све до 1995. ја никада нисам чуо, нити од свештенства, нити од верног народа да јенеко икада рекао да неки свештеник ЛАЖЕ, односно да га „краси“ епитет ЛАЖОВА.

На општу жалост, 1995. године у Аустралију долази господин Ђуро Ђурђевић, и увлачећи се на мала врата уз помоћ епископа Саве и подршку из патријаршије у епархијску администрацију новограчаничке митрополије, својим деструктивним понашањем у темељу разара дотадашњу компактност Слободне Цркве, интензивно ради на рушењу епархије, и окупља у епархијски савет своје „људе“, послушнике и аминаше. Онда на сцену ступају лажне изјаве, лажна саопштења, напади и бесомучна отимачина у борби за привилегије, и безаконо узурпирање и присвајање положаја и власти.

Тих година наступа и потпуни преокрет у третману свештенства, и то не само у епархији новограчаничке митрополије, и нас свештенике од тада почиње све више да украшава епитет ЛАЖОВИ.
Тако се лаж и ово безакоње почело инаугурисати, од епископа толерисати, чак шта више и саучествовати у инаугурисању лажи, да би лажи, преваре, обмане, и подметачине, на крају постале пракса и правило у „управљању“ епархијским пословима, готово у свим њеним структурама.

Дар „управљања црквом“ добијен од Бога!?

Представник СПЦ на овом скупу, поменути г. Босанчић, сада већ аванзовао у чин свештеника, у једном своме предавању док је још био ђакон, пазите предавању свештенству обе епархије у Аустралији на заједничком „братском“ састанку дословце каже:

„… Бог је по својој љубави, а поштујући слободну вољу, нама поклонио велики дар. Тај дар – управљање Црквом – са собом носи велику ОДГОВОРНОСТ“ да би се одмах надовезао и констатовао: „ОДГОВОРНОСТ НЕ ЗНАЧИ МОРАЛНО И САВЕСНО ПОНАШАЊЕ ПРЕД ЉУДИМА, БИЛО У ЦРКВИ БИЛО ВАН ЊЕ.“

Невероватно, али истинто.
Написа, изговори и потписа… и остаде жив.
А то исто објави и званична интернет презентација СПЦ у Аустралији.

Да не би остао недоречен, он је ову јеретичку реченицу и оправдао:

„Такво поимање одговорности одвело би нас ка схватању Цркве Божије и хришћанства као религије у којој морални прописи и обрасци затиру посебност и непоновљивост сваке личности.“

И тако смо српском православном неотеологијом дошли до ничег новог, већ старог и добро познатог јеретичког, или сатанистичког схватања и понашања, да више немамо обавезу да се „морално и савесно понашамо пред људима, било у цркви било ван ње.“

Остала је само „мала“ недоумица у вези са питањем, који још то познати етички систем на свету заступа ову поставку?

Додуше у Српској Цркви смо видели, и осведочили се, када се тиче њених „управљача“, да изгледа моралног и савесног понашања више и нема.

Додуше, видели смо кроз историју, да је ово, дакле бесавесно и неморално понашање било основно начело латинских јеретика, почев од крсташких ратова, инквизиције, индулгенција па све до Јасеновца… Изгледа да је коначно овај сатански вирус у нашем поколењу кроз православну неотеологију, нашао погодно тло за ширење и у Светом Православљу.

Зашто се „процедура искомпликовала“?

И тако дођосмо и до наше теме, где се одговор на ово питање сам по себи намеће. По свему судећи главни узрок новокомпликоване процедуре јесте „неморално и несавесно понашање“ али сада како рече онда уважени ђакон „ВАН ЦРКВЕ“ оних који су добили (од Бога) дар управљања Црквом.

Многи ће се запитати како?

Ово ће нам бити мало јасније, када одговоримо на питање: дали је ЛАЖ морална и савесна, или неморална и несавесна аксиома? Ми ортодоксни традиционалисти знамо за језуитску казуистику, знамо да код језуита постоји и такозвана интеримсетика, али до скора нисмо знали да постоји и „света“ лаж.

И наравно, када нисте обавезни да се морално и савесно понашате док по „Божијем дару“ кога сте „добили“, управљате; молим вас са Црквом, онда вам је слободно и да лажете. Тако су се ови новопечени „управљачи цркве“ у дијаспори, нашли и у прилици да се обраћају ето због разних потреба и разним „ министарствима за имиграцију“.
Једни су као браћа Ђокићи „епископи“, шверцовали у Немачку и Канаду под фирмом „свештеник“ или „ђакон“ и оне који то нису били, као родбину и пријатеље својих најближих и најоданијих и најпослушнијих свештенослужитеља. Немачком Ђокићу је немачка полиција извршила претрес епархијских канцеларија и запленила целокупну компјутерску опрему. Шта је даље било незнамо, или; даље се звижди…

У Аустралији је баш на овом плану запело. Корупционашка и протекционашка, и на „лепе очи“ да је тако назовем привилегована кадровска политика, наравно да је проузроковала компликованију процедуру имиграционих власти. Ако је неко мислио да ће силом свога ауторитета и фиктивне власти, моћи да обмањује британско Министарство за Имиграцију, тај је се свакако преварио.

Телефонски позив из Министарства за Имиграцију

Новодошли у Аустралију, „епископ“ Иринеј и новопечени “свештеник“ г. Босанчић превидели су да у Аустралији има нас који смо и њени држављани више о четврт једног века. Исто тако превидели су да су неки од нас били и службеници имиграционог департмента и осталих државних служби много година пре тога. А посебно су превидели чињеницу да је неко од нас донедавно, и поприлично дуго година био и секретар једне овдашње Епархије. Превидели су и преварили су се исто ако су мислили да имиграционе власти не раде баш најбоље свој посао, и да ето само кад „епископ“ Иринеј притисне дугме, они му на ноге доведу свештеника кога је он ставио на свој списак, и који је њему по вољи. А о томе где ће тај свештеник служити, односно кога треба уклонити и ослободити место, план је већ сачињен.

Можда би то било донекле или сасвим у реду, да није са својом камарилом отпочео са прогоном оних који су у Аустралији већ подуго, као и да је прво решио питања свих оних који су исто тако већ подуго без парохија. Додуше има он и званичан списак парохија и тамо у многоме изгледа као да је све у реду, и да су многи постављени на одређене парохије, али те „своје“ парохије посете два или три пута годишње.

И десило се да је прошле године зазвонио телефон, и то баш из Минстарства за Имиграцију. Службеник се љубазно представио и поставио питање: „Да ли је Српској Цркви тренутно заиста потребан овако енормно велики број свештеника?“, имајући у виду колико према њиховој врло прецизној евиденцији постоји црквено школских општина, колико је тренутно бројно стање свештенства, а са образложењем да имају необично велики број захтева за новим „увозом ове робе“?!

Наравно да им је изненадно велики број оваквих захтева био сумњив и нереалан, односно непримерен стању „на терену“. И наравно, добили су потврду реалног стања, реалних потреба и у сваком погледу правоваљане и проверене информације и са наравно доказним материјалом.

Мало статистике

Довољно је отворити црквени календар у издању СПЦ у Аустралији, па стећи увид у целокупну корупционашку кадровску политику, која је у задњих неколико година на сцени.

Реално гледано, без парохија у Аустралији су на „белом хелбу“, не рачунајући моју маленкост следећи свештеници: Никола Билић, Илија Драгосављевић, Бошко Матић, Јаков Јовић, Никола Стефанов, Милић Ракић и Станиша Остојић.
Али, календар говори и мало друкчије.

Рецимо Станиша Остојић се води као парох на, ни мање ни више него у пет парохија: Дарвин, Централна Обала, Мори, Лајтинг Рич и Њукастел. Ни једна од тих парохија није у могућности да свештенику обезбеди минимум што се тиче материјалне игзистенције

У тренутној хиперпродукцији свештенства, на терету верног народа ту су и четири ђакона: Немања Мрђеновић, Бранко Василић, Ђорђе Веселиновић и Јован Јовчић. Они су свакако потенцијални кандидати за свештенички чин.
Противно патријаршијској уредби о пензионисаном свештенству, ту су и два свештеника који су поодавно прегурали године, и незаконито имају пуну парохијску службу. То су Владислав Ђорђевић, који је пуних десет година прешао старосну границу, и Милан Збиљић пет година. Први поменути је већ био у „инвалидској“ панзији пре него што је и постао свештеник. Они дакле уживају државне пензије и парохије, док се горе побројани без парохија налазе на улици. А да за горе побројане нема наде, говоре и ова четворица ђакона, који су већ спремни, и као хијене чеакају на „мрсне залогаје“.

Исто тако, стоји информација да је Илија Драгосављевић убројан у групу пензионисаних, што не одговара истини. Он није у пензији, јер ни од кога не прима пензију, будући да му је по државном закону потребно још три године, да би на то стекао право. Он је исто на улици, на белом хлебу, без пензије и без парохије.

Има их још који чекају на ред, а ред у недоглед…

Али ни ту није крај. Погледајте мало боље ову страницу: http://www.soc.org.au/sr/%D0%98%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA/CLERGY-%E2%80%93-MISCELLANEOUS

Овде видимо нешто што опет нигде нема. У овом списку налазе се следећи свештеници:

Драго Цвијановић, епархија захумско-херцеговачка,
Срђан Веселиновић, епархија новограчаничка (средњи запад) – САД,
Јеромонах Пантелејомон (Ериксон) епархија западно америчка,
Драган Кивић, село Баваниште – Србија (овај нема ни епархију),
Бојан Попов, архиепископија Московска – Русија, и
јеромонах Григорије (Савин), митрополија Мегара и Саламина – Грчка.Јован Весић је већ на једној парохији у Сиднеју, која је ових дана причислена СПЦ у Аустралији. Изузимајући калуђере, ту су дакле и још четири свештеника који чекају имиграциони ред.

И на крају да себеремо: не рачунајући мене “декларторно рашчињеног”, девет свештеника који се налазе у Аустралији, тенутно је без парохија, и четворица прекоморска, са још четири ђакона чекају на ред. А најновија вест стигла је ових дана из Републике Српске, да је тамо „на службеном путу“, успут рукоположен у чин ђакона извесни Дејан Милошевић, нови клирик за Аустралију.

Све укупно дакле ОСАМНАЕСТ њих на броју… И сви они чекају на ред, а ред у недоглед…

Зато господине Босанчићу, Ваше питање премијеру Новог Јужнот Велса, као „новоодговорног“, јесте плод Вашег понашања. И не само Вашег, него и Вашег „епископа“, још „одговорнијег“. Односно то је плод властодржачке, корупционашке и протекционашке политике тренутне епархијске администрације.

Лажно сте се позвали на врло провидну тврдњу, да у Аустралији „наша црква“ нема православну богословску школу. Тачно је да нема „наша“, али има рецимо грчка. А „наша“ Црква, више је него очигледно да нема ни потребу, а ни могућности за њено оснивање и издржавање, једино ако Ви „ново одговорни“ немате на уму да сваке године из парохијске службе избаците по неколико свештеника на улицу, и оставите их тако без хлеба, а и без питања; дали ти људи и њихове породице имају од чега да живе? Али Ви зато не бринете ни најмање, јер знате да је социјална служба у Аустралији врло дарежљива, како за оне који имају пензије и парохије, тако и за оне који остану на улици и без парохија. Неће бити изненађујуће, ако се и она заинтересује овом анализом, јер се свештеници у Аустралију доводе да би били на парохијама и живели од Олтара, а не на терету државе.

Читаоцима ћемо оставити да сами потраже одговор везан за ову енигму „компликоване процедуре“ имиграционих власти, на коју се жалите. А и ја ћу првом приликом, кад ми се укаже могућност, у Сиднеју посетити моју партијску колегиницу Кристину Кенели, па ћу јој предочити ове детаље, да се не брука и не помиње Ваше неосноване, односно лажне захтеве пред њеним колегама из федералне државне администрације.

И на крају, да резимирамо; што се тиче Ваших питања и захтева, лажна је информација везана за богословске школе, а исто тако лажни су и Ваши захтеви за довођњем и потребом, непотребних свештеника.

А како и не би били лажни, када и делате онако како се декларишете и тврдите, да: „ОДГОВОРНОСТ НЕ ЗНАЧИ МОРАЛНО И САВЕСНО ПОНАШАЊЕ ПРЕД ЉУДИМА, БИЛО У ЦРКВИ БИЛО ВАН ЊЕ.“
Овде смо видели на делу, и једно и друго; и У ЦРКВИ И ВАН ЊЕ.

Прота Драган Сарачевић
Канбера,
Недеља Сиропусна 2010. године