Вести

Стање у Српској Православној Цркви је такво да би и Светим Оцима требало времена да га разумеју.

Aутор текста Жељко Которанин, 03.04-2011

+++

Бивало је да због прогона варвара народ предвођен својим епископом пребегне у друге области. Бивало је да народ услед смутњи буде разапет између два епископа који се отимају о једну епископију. Бивало је да народ остане задуго напуштен, тј. без епископа. Али никад није било да један народ у мирно доба заједно са својим владиком, свештенством и монаштвом оде у егзил у друге области, а понегде и остане у своме дому, и опет у егзилу. То чудо небивало догодило се са епархијом рашко-призренском и косовско-метохијском.

Дошло је до тога да широм Србије народ прилази канонском владики Артемију и његовој епархији у егзилу. Они који су узроковали ово стање сада покушавају репресивним мерама да спрече окупљање и сабирање свога народа око канонског владике Артемија и епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу. Против угледних појединаца се подижу несмислене оптужнице пред епархијским судовима.

Владика жички, господин Хризостом, је задужио епархијског тужиоца да подигне оптужницу против Милоја Стевановића из Чачка, а однедавно из Београда. Садржај оптужнице базиран је формално на двема тачкама. Прво, зато што је на своме имању угостио избегло братство манастира Црна Река заједно са њиховим игуманом оцем Николајем обезбедивши им кров над главом и пруживши им могућност да живе од свога рада. И друго, због учествовања у богослужењима којима је началствовао канонски владика Артемије са својим јеромонасима у месту Љуљаци. Уз ова два дела у оптужници се провлачи као генерална црта карактера личности Милоја Стевановића његово вишегодишње расколничко деловање, чиме се мисли на његово залагање да се служба божија обавља на законит начин у складу са бројним одлукама СА Сабора наше Цркве.

Не желећи да будемо адвокати Милоја Стевановића, морамо указати да у центру ове оптужнице није сам Милоје, нити његово дело, које он и не пориче као дело, него као квалификацију преступног чина, већ да је у њеном центру канонски владика Артемије коме се одузима атрибут канонски и достојанство владике, и који се своди на монаха Артемија. Дакле, канонски гледано, да ли је господин Артемије канонски владика или монах? Од одговора на ово питање зависи одговор на питање да ли је Милоје Стевановић учинио прекршај против црквеног поретка, како стоји у оптужници, или је учинио дело милосрђа које треба да краси свакога хришћанина.

31. правило Ап: Ако један свештеник, презревши свога епископа, сазове некакав свој збор и подигне други олтар, а не може окривити епископа у било чему што се тиче благочестија и истине, такав свештеник нека буде свргнут као властољубив јер се понео као самосилник. Исто тако, нека буду свргнути и остали клирици који прихвате његово мишљење. Што се тиче лаика, они нека буду одлучени. А све ово нека буде после прве или друге или треће опомене од стране епископа.

Канони на које се оптужница позива односе се на свештено лице које презре свога епископа којега ни у чему не може окривити, и тако одбегло оформи свој збор и други олтар где служи и окупља народ. Осуду коју заслужује ово свештено лице подносе и сви они који имају општење са њим. Лаици се одлучују. Али тек после првог или другог или трећег позива надлежног владике да се врате црквеноме поретку.

Свега тога овде нема. Овде имамо владику Артемија који није одбегао од СА Сабора него је исти Сабор злоупотребљен од Синода и Патријарха донео управну одлуку, а не пресуду о рашчињењу владике Артемија. Таква одлука је без ваљаности. Нико без суђења не може бити рашчињен.

74. правило Ап: Епископ који је у нечему оптужен од људи којима се може веровати, треба да буде позван од епископа, па ако се одазове и исповеди и буде изобличен, нека му се одреди казна. Ако позвани не послуша, нека се позове по други пут, пославши по њега двојицу епископа. Ако ни тада не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега двојицу епископа. Ако и то презре и не одазове се, тада нека сабор изрекне против таквог епископа оно шта нађе да је заслужио да онај епископ не би помислио да ће му бити од користи ако избегава да се одазове на суд.

Без суда и суђења владика Артемије је неканонски одгурнут у егзил праћен паством своје епархије.

А да ли су епископи који већ годинама узурпирају СА Сабор такви да се не могу ни у чему окривити како канони предвиђају? Они су екуменисти – јеретици, који руше догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Они су рушитељи црквенога јединства заснованог на светим канонима Цркве. Они уводе новине у богослужбени поредак. Они светкују са Јеврејима јеврејски празник Хануке, и у београдској синагоги пале свеће на јудејској менори. Где је крај њиховим безакоњима и догматском отпадништву?

Рекли бисмо у Ватикану. У унији са римокатолицима. Ево изјаве патријарха г. Иринеја дате у Чикагу, а коју збивања најбоље тумаче. http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/120281/Mi-ne-trazimo-vase-mi-trazimo-vas

„Тај јубилеј је за нас велики догађај, јубилеј светског хришћанства, који нас обавезује, јер ће централна свечаност бити у Нишу. Надамо се да ће тај догађај донети нови однос међу хришћанским црквама и допринети зближавању и контактима и договорима о ономе што им је заједничко, како би разлике биле превазиђене и пронађено најбоље решење за сарадњу. Наравно, свако има право на своје мишљење о томе, ми тренутно имамо проблеме са неким нашим зилотима, али то су појединачна и уска мишљења, у крајњој линији и нехришћанска мишљења. А ми, православци, будући да чувамо веру апостолску, морамо помоћи и другима да дођу у контакт са том вером и православном традицијом и сазнањем“.

А где ће се благоверни народ причешћивати када дође до уније? Да ли код владике Хризостома, да ли код владике Иринеја бачког, или код патријарха Иринеја, или код Папе, биће свеједно. Зато је Бог, по нашем дубоком убеђењу, одвојио један засад који треба да узраста да би Његов народ Божији и народ Светога Саве имао где да се причешћује у временима која долазе, у временима Уније. Уједно тај засад који данас зовемо епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у егзилу јесте место окупљања других владика и других епархија који на Унију неће пристати. Тада ће ово небивало стање прећи у препознатљиво стање о коме су Свети Оци у својим канонима говорили и одлучивали.

3. правило 3. Васељенског сабора: Ако су неки клирици у одређеном граду или селу били лишени свештенства од стране Несторија или његових следбеника (због тога што су право учили), налазимо да ти исти морају поново заузети своја места. Наређујемо да ни један клирик који једнако мисли као и православни и васељенски Сабор, не сме ни под који начин бити потчињен епископу који се одметнуо.

Јеретици отпадају од Цркве и немају могућности више да суде православнима. Сви они које они данас осуде, тада ће бити награђени, и не само тада, него им је та награда доступна већ данас.

Жељко Которанин

Aутор текста Жељко Которанин
петак, 04 март 2011 10:26

извор: Епархија Рашко-призренска и косовско-метохијска у Егзилу