Вести

Uspešno izazivanje i upravljanje krizama u nizu marionetskih država sigurno ledi krv u žilama, danas liderima, a koliko sutra diktatorima i lopovima,

Dragan Vidaković, 27.02.2011

+++

kojima će- surovo odbačenim od dojučerašnjih prijatelja, gladne i besne mase bez milosti čistiti prašinu po siromašnim metroplama svetskih nedođija.

Niko naravno ne spori da je velika muka naterala ljude da se gotovo goloruki, pa potom sve bolje naoružani, dignu-ne mareći za sebe, u pokušaju da za svoju decu obezbede parče hleba, za najjednostavniji život ispod koga, osim smrti, nema ničega.

Ali je takođe savršeno jasno da tu opšteljudsku nesreću kratori baš tog istog jada sa jedne, i njihovi protivnici i potencijalne žrtve sa druge strane, pokušavaju da instrumentalizuju na taj način što umesto ratovanja i sopstvenih žrtava bezočno koriste borbu na život i smrt stotina miliona gole sirotinje koja će se, kad se slegne prašina i sunce skori krv na pločnicima, naći u daleko nepovoljnijoj situaciji nego onoj u kojoj je bila pre nego što su dušebrižnici pohitali da donesu demokratiju i slobodu, ili više islama, zavisno od toga ko je gladne i siromašne gurnuo u katastrofu. I držao pre toga u katastrofi, naravno.

U Srbiji je ta strategija odavno isprobana i kao najbolji srpski izvozni brend- ne baš na neki ponos- danas slove instruktori za nenasilan otpor i rušenje vlasti i država, koje iz nekih razloga ne odgovaraju, ili možda više ne odgovaraju dojučerašnjim mentorima.

Politička, ekonomska i socijalna situacija u Srbiji danas je upravo idealan milje za promenu vlasti ili njenu ucenu, po već viđenom scenariju, i u oba slučaja nema mnogo čemu da se radujemo. Ako ova vlast hoće da ispunjava postavljene zahteve hoće, a ako neće ima u Srbiji ko hoće. I Tito je isto tako radio. Uvek su u Srbiji postojale rezervne garniture, što mu je omogućavalo i da sa Srbijom radi ono što je radio. Isto kao i Zapad danas.

A u Srbiji je situacija, malo je reći, teška. U Srbiji je situacija dramatična. Dok je sa jedne strane budžet u ogromnoj dubiozi-zbog čega država na šalterima stranih banaka uzima skupe komercijalne kredite za golo preživljavanje, s druge strane neke vodeće ličnosti režima, sudeći po Slobodanu Antoniću, sasvim ležerno barataju sa stotinama miliona evra. (1)

Stotine je hiljada gladnih, nezaposlenih-bivših ljudi ispod svake granice bede, bolesnih- bez šanse da kupe lekove, operišu se ili odu na neke iole skuplje medicinske pretrage. U Srbiji je kilogram hleba dosegao 1.1 evro, za sada, za dvadesetak dana, dok ponovo ne poskupi nafta, struja, brašno.

A Srbija je bez hleba zato što je država omogućila izvoznicima pšenice da joj naprave višestruku štetu. Prvo je ona otkupljena budzašto od seljaka, a seljaci potom nisu imali računa da je ponovo poseju niti posejanu da kvalitetno obrade i dobiju veći prinos.

Novopečeni kapitalisti su tako jeftino kupljenu pšenicu izvezli i verovatno su za nju iz sveta uvezli sve i svašta, ponovo uvećavajući na taj način već enormno uvećani profit, i danas kad nema brašna, država Srbija, u kojoj je, zbog tako nerazumnog ponašanja vlasti i tajkuna, stotine hiljada hektara najplodnije zemlje zaraslo u korov mora da uvozi pšenicu, a uvoznike da oslobodi plaćanja carine.(2) Dakle ponovo će isti koji su doveli do ovoga, po ko zna koji put, na istoj robi, da „skinu kajmak“, geometriskom progresijom pri tom uvećavajući broj onih za koje će hleb postati nedostižni luksuz. A za Srbina najesti se znači pojesti dovoljno hleba. Sitost i hleb su odvajkada sinonimi u Srbiji (beli hleb su Srbi zvali kolač), čak i kad je bila nemrljivo bogatija nego danas.

Pri svemu tome ministri poljoprivrede i trgovine, onako nalickani, i dalje pričaju svoje promašene priče o trošku ojađenog naroda koga su doveli na rub gladi.

I kad se poverovalo da nam ništa razumno neće pasti na pamet u vezi ekonomije, oglasio se, ovih dana nešto agilniji, premijer Cvetković rečima: „ Izvoz i poljoprivreda-baza nove ekonomske strategije.“ (3)

Naravno da to nije ništa novo jer svaki seljak zna da mora da proizvede i proda da bi nešto kupio, ali salonskim ekonomistima od kojih mnogi nemaju ni elementarno znanje iz oblasti kojom se navodno bave upropašćujući sve živo oko sebe, mora mnogo toga da se bukvalno nacrta. I zato ovo otkrivanje „tople vode“ u Srbiji nije nikakvo čudo

Postavlja se pitanje ako su izvoz i poljoprivreda nova srpska ekonomska strategija, kome je palo na pamet, osim neukima i onima koji isključivo rade u svoju korist, da uvoz i uništenje poljoprivrede mogu biti strategije iole normalne i razumne države. I ko će da odgovara za takvu katastrofalnu politiku koja se uopšte ne može nazvati ekonomskom, jer ona sa ekonomijom, sa domaćinskim i razumnim ponašanjem nema nikakve veze.

Naravno da za bedu u koju su uvaljeni građani Srbije niko neće odgovarati, a katastrofalni potezi su pali na pamet gomilama laznih stručnjaka koje su zvali ekspertima, koji su jedino znali da budzašto rasprodaju najvredniju državnu imovinu obezbeđujući pri tome bogato sebe i svoju interesnu grupu.

Dakle socijalna bomba je tu. Hoće li biti aktivirana zavisi samo od toga da li spoljnim organizatorima našeg života, ako se ova dvadesetogodišnja borba za goli opstanak može tako nazvati, odgovara ovakvo stanje ili ne. Hoćemo li opet gledati jednu opasnu predstavu uvođenja nove demokratije uz pucnjeve i paljevinu, ili će akteri domaće scene shvatiti da je svaki strani favorit danas, potencijalna protuva sutra. Imaju li snage pozicija i opozicija da razumeju tu providnu i jednostavnu igru, mogu li da potisnu tu patološku želju za vlašću i novcem koji će im već koliko sutra pleniti po švajcarskim i ostalim bankama i srpske probleme konačno početi da rešavaju fer izborima i konsenzusom koji bi podrazumevao da ko god dođe na vlast počne da hvata lopove, suzbija korupciju i počne da radi u interesu svog naroda i i svoje države. Da razvlaste strane ambasadore i NVO, koji su eklatantna negacija demokratije i nepobitan dokaz perfidne neokolonijalne politke Zapada.

Ako se budu i dalje nadmetali za naklonost tajkuna i stranih ambasadora, i pozicija i opzicija će završiti na političkom đubrištu istorije. A šta će iz toga dobiti narod i država potpuno je neizvesno. Srbija nikada nije igrala po šablonu. I to su zaboravili uobraženi strani ambasadori, neomiljeni likovi iz NVO, nadobudna vlast i ista takva opozicija nesvesni da žongliraju na kanapu zategnutom nad provalijom.

Može li u Srbiji bar jednom da pobedi razum i opšti interes? Može li Srbija svoju sudbinu da uzme u svoje ruke?

Dragan Vidaković

(1) http://standard.rs/vesti/36-politika/6687-slobodan-antoni-mrea-kolskih-drugaraq-u-politikoj-eliti-srbije-.html#
(2) http://www.svevesti.com/a198747-држава-скида-царине-на-увоз-пшенице
(3) http://www.srbijanet.rs/vesti/vesti-iz-zemlje/75846-cvetkovic-izvoz-i-poljoprivreda-baze-nove-ekonomske-strategije.html