logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија    Аутор: новинарство    655 пута прочитано    Датум: 20.02.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Plakat vl. Artemija na KosmetuPre godinu dana objavljen je na ovim stranama tekst, pod naslovom: Popu pob, bobu bob. Osnovna namera tog teksta, bila je da se,

U čovekovoj borbi protiv sveta, kladi se na svet! (Franc Kafka)

+++

ukaže na jedan fenomen; fenomen saglasja relevantnih činilaca društva (politike, medija, crkve….) pri neutralisanju nepodobnih aktera društvene scene.

Konkretan povod bio je slučaj episkopa eparhije Raško-prizrenske, Dr Artemija (Radosavljevića). Ako ima ikoga ko se ne seća šta se dešavalo pre godinu dana, da se podsetimo: Jedan čovek je optužen za krađu, što u Srbiji i nije neki raritet. Optužen svuda osim tamo gde treba. Ne bilo koji čovek, već arhijerej Srpske Pravoslavne Crkve. Ne za bilo kakvu krađu, poput krađe čokolade u samoposluzi ili struje, već za krađu novca koji svi mi, narod i država, dajemo kao pomoć najraspetijoj eparhiji u SPC. Dakle, taj čovek je optužen za okrutnu krađu korice hleba, od kosovske i metohijske sirotinje. Optužen za pranje tog istog novca otetog iz naših plitkih džepova, kroz k`o bajagi gradnju i obnovu manastira i crkava, širom Metohije, Kosova i Raške. Optužen, urbi et orbi, osim tamo gde treba – na sudu. Ne samo optužen, već i sankcionisan.

Siguran sam da ima ljudi koji su zaboravili ovaj, barem javno izraženi primarni razlog uklanjanja episkopa Artemija sa eparhijskog trona. Siguran, jer je nakon primarnog, usledila kanonada raznovrsnih napada iz medijskih političkih i crkvenih krugova. Reč kanonada, u ovom slučaju podrazumeva latinski koren cannon – top, a ne grčki κανών – pravilo, mada su se u ovom periodu i kanoni (crkvena pravila) koristili kao veoma ubojito oruđe. Tehnologija ovakvih procesa i podrazumeva da se neki nesiguran, slab argument gromoglasno pojača mnoštvom, po mogućstvu što težih optužbi. Uostalom u delima Kafke ili Meše Selimovića, ova tehnologija je vrhunski opisana. Da budem do kraja pošten, nemam pojma o kanonima, pa u te vode i ne želim ovom prilikom da zagazim. Svakako da je eklisiološki aspekt ovog sukoba u SPC najinteresantniji i najvažniji, ali i sa civilne, pa ako hoćete i demokratske tačke gledišta ovo je vrlo interesantan slučaj. Pogotovu interesantan jer se ne može izvući iz političke senke.

Veoma je zanimljivo da se listom, građanska Srbija u ovom slučaju slaže sa rešavanjem problema nekim čudnim vansudskim putem, iako se inače, gromoglasno zalaže: za pravnu državu, transparentnost društvenog života i pretpostavku nevinosti. Zanimljivo je takođe da se ni jedna informativna kuća koja se bavi tzv. istraživačkim novinarstvom, nije za ovih godinu dana ozbiljno pozabavila tako teškim optužbama povodom obznanjenih milionskih pronevera u ERP, i tolerantan odnos sudova prema istim. Sećamo se svi vrlo dobro, kako su takve informativne kuće veoma intenzivno, do granice pritiska na sud, pratile svakodnevno razvoj „slučaja Pahomije“. U slučaju vladike Artemija, informativne kuće koje su se do pre godinu dana isticale informacijama iz „pouzdanih izvora“, „izvora bliskih…“, odjednom, kada se sve to treba proveriti na sudu, gube interesovanje, (i)ili izvore! Da li slučajno?

A za pobornike civilnog društva stvar je koliko prosta, toliko i opasna. Prosta, jer sve što je potrebno, je sudski dokazati ili odbaciti optužbe o manipulaciji novcem od strane ERP i njenog episkopa. Opasna, jer ako se to ne učini značiće da je crkva iznad civilnog društva i sudske vlasti, pa štiti od sudskih organa svog službenika (tj, princip odvojenosti crkve i države bi bio prekršen), ili da iza svega stoji politički pritisak. Ne može se sa sigurnošću reći šta je od ova dva zla gore. Međutim, čak i najglasniji zagovornici civilnog društva, su u slučaju vladike Artemija saglasni sa načinom njegovog rešavanja bez sudskog procesa. Podjednako saglasni kao i državne i crkvene vlasti. Ili ne shvataju da se ovime čini presedan koji se može (zlo)upotrebiti ubuduće u nekom drugom slučaju (crkvenom, političkom ili društvenom), ili nisu iskreni zagovornici civilnog društva, ili je ne daj Bože po sredi nešto treće.

„Artemije“ – slučaj ili proces?

Zašto je slučaj „Artemije“ tretiran od nevladinog sektora, civilnog društva i medija posve drugačije od slučaja „Pahomije“, na primer? Zato što se izgleda nije radilo o slučaju, nego o ozbiljnoj, organizovanoj, dugotrajnoj i aktivnoj radnji. Možda se neko ovome može podsmevati, podmećući teoriju zavere, ali mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije, krajem prošle godine u intervjuu vrlo tiražnim dnevnim novinama (1), na pitanje novinara izjavljuje:

P: „Da li je odluka o raščinjavanju doneta prebrzo“?

O: „Pa, Sinod na tu odluku čeka punih deset godina! To je samo poslednje što je u tom procesu urađeno“.

Opa, dakle ne govori se o slučaju, nego o procesu, i to ne ni tako kratkotrajnom. Dakle deset godina su vernici, sveštenstvo i monaštvo živeli u zabludi, jer im niko iz pristojnosti nije rekao da imaju spornu ličnost na eparhijskom tronu (valjda da ih se ne bi povredilo) ali se deset godina „u tajnosti“, radilo na rešavanju tog problema, i na kraju rešilo, kako se rešilo. Dobro, teoretski moguće, samo što etičnost takvog rešavanja i dalje ostaje duboko sporna.

U stvari, čitav ovaj galimatijas se može uporediti sa divnom narodnom pričom „Klin čorba“. Za generacije koje ostaju u svom školovanju lišene stare srpske narodne književnosti da pojasnimo: U ovoj priči, jedan gladni vojnik bane pred kuću nekoj babi, moleći za malo hrane. Baba, budući cicija, odgovori da nema ničega. Onda se vojnik doseti lukavstvu, pa zatraži od babe malo vode i gvozdeni klin, da napravi čorbu. Cicija kakva je bila, baba se zainteresova kakva se to čorba može napraviti ni od čega, te uze aktivnog učešća u pripremi. Malo pomalo, vojnik iskamči od babe i drugih sastojaka: ulja, brašna, mesa, začina, pa kad čorba bi skuvana, izvadi onaj klin i baci ga, a čorbu u slast pojede.

Kada se radi o slučaju „Artemije“ finansijske malverzacije su analogne onom gvozdenom klinu iz priče. Pa zatim je „baba“ u „čorbu“ dodala: KFOR, UNMIK, Kušnera, Bajdena, Šiptare, 17. Mart, NVO, BLIC, B-92, Brisel, Sinod, Vašington, krug dvojke, beogradske političare… a onda se „klin“ nekako izmigoljio, a ostala je vrlo bogata „čorba“. Lukavo, nema šta. Koliko lukavština pristaje sveštenim licima to ne znam, samo imam krajnje subjektivni utisak da ne pristaje.

Kada bi se radilo o slučaju, kusanjem „čorbe“ on bi bio zaključen i stvar rešena. Kako smo obavešteni da se radi o procesu, a proces je mnogo složenija igranka, stvari nisu tako proste. Proces više liči na lanac, a u ovom lancu ugrađena je i karika napravljena od „klina“ koji je prošao termohemijski tretman, te je stoga i oslabljena. A lanac je jak koliko i njegova najslabija karika. Da je sudskim putem dokazana ili odbačena krivica vladike Artemija za finansijske malverzacije, ne bi bilo nikakvih problema u radu ERP, ali nije! Proces se „nije primio“, jer je imao slabost, slabu kariku u lancu. Sukob ili raskol, i dalje postoji, priznavao ga ko ili ne.

Ponavljam, kada bi se radilo o čisto unutarcrkvenom sporu, možda ne bi ni bilo potrebe za prevelikim zamaranjem ovom temom u javnosti. Možda. Međutim postoji opravdana bojazan da se izašlo iz okvira crkvenog života, i da se sve ovo odražava na svakodnevni život naroda u Metohiji, Raškoj i na Kosovu.

Srpski narod u ovoj oblasti je možda živeo i u težim prilikama od ovih sadašnjih. U nekim istiorijskim momentima, ostavljen od svih, imao je jedan stožer, a to je bila Crkva. Sveštena lica su neretko pod pretnjama, batinama, šikaniranjima svake vrste obavljala svoju svetu misiju. Krštavalo se i tajno i javno, slavile su se slave, išlo se u crkvu, možda i više nego u drugim oblastima gde žive Srbi, a gde su prilike bile povoljnije, ali je crkva imala svoje uzvišeno mesto.

Ovih dana među narodom na Kosovu pre svega, prisutna je gorčina zbog svega što se dešava, u i oko ERP. Ljudi su zbunjeni, ne doživljavaju crkvu radosno, onakvom kakvom su je doživljavali ranije kroz vekove. Sa jedne strane dobijaju informacije da su neka sveštena lica o kojima su do juče imali visoko mišljenje i poverenje: zlo, sekta, lopovi, štetočine. Mnogi to ne mogu da prihvate, i prelaze u ravnodušnost. Komentar običnog čoveka je: „Ma kad se i popovi svađaju, šta mi da očekujemo“!? Da nešto škripi u procesu, pokazuje i prisustvo monaha vernih vladiki Artemiju, koji na više mesta na Kosovu žive i održavaju tzv. „katakombna bogosluženja“, na šta verovatno imaju pravo, ne znam. Odande ih može proterati samo šiptarska policija, jer vernici neće. Policija ih može proterati na nečiji zahtev. Čiji? Kako bi se to tek odrazilo na ionako napaćeni narod i njegov osećaj pripadnosti sredini?

Očigledno je da među vernim narodom, proces nije zaživeo, odnosno nije prihvaćen i potvrđen, a silom ne vredi. Naprotiv, izazvao je štetu, koja je najmanje potrebna Srbima koji u ovim vremenima opstaju na Kosovu, Metohiji ili Raškoj. Nije jasno ni kako je neko mogao očekivati da se raskol u crkvi neće preneti i na narod.

Na jednoj lokalnoj televiziji sa severa Kosova, emitovan je pre mesec dana intervju sa jednim dečanskim monahom i jednim lokalnim sveštenikom. Ne znam da li su lično imali kakve koristi od ovog procesa, ali na ekranu su delovali kao političari nakon pobede na izborima (koji uzgred, od toga imaju koristi). Najveći deo vremena su potrošili na objašnjavanje zašto Artemija ne treba zvati vladikom nego monahom. Za njih je to u svoj katastrofi bilo najbitnije. Pa eto da ih poslušamo, kao što bismo poslušali FIFU kad nam objasni da Maradonu ubuduće zovemo odbojkašem. Nema problema. Ono gde ima problema je šta ćemo sa srpskim narodom? Da li će vremenom povratiti veru u crkvene institucije ili ne? A Srbima, složićemo se valjda svi, predstoje teška vremena.

Ako sada doprinesemo obeshrabrivanju srpskog naroda, njegovoj dezorijentaciji, što dnevna politika obilato čini, a pri čemu crkva mora da odigra istorijsku ulogu i ohrabri narod, bude uz njega, može se desiti da tog naroda tamo više ne bude, a onda je svejedno kako ćemo se međusobno zvati.

Kad se krčag razbije, možemo ga zvati kako hoćemo.

(1) www.kurir-info.rs/…/amfilohije-artemije-je-kao-drogiran-61176.php


Aleksandar B. Đikić
četvrtak, 17. februar 2011.

izvor: http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/osvestana-klin-corba.html




1 коментар у вези “Osveštana klin čorba”
  1. Zemlja je na rubu vjerske i sektaške provalije !

    Kako i koliko apsurda i mračnog razdoblja ?!

    I svečenici su dobili vojne činove i službu u vojnoj biskupiji, oni postali su časnici i dočasnici MORH-a. Crkva djeluje u redovima vojne i redarstvene kapelanije. Civilna država pretvorena je u vjersku i sektašku vlast. Župnici i svečenici imaju državne plaće i mirovine… Konačno Bog ima izgled političke i uniformirane osobe. Nikad ga čovjek nebi dokučio da ne vidi te božije sluge. No, danas je Hrvatska ušla u stanje svoje nesigurnosti. Od kada su potrošene milijarde i milijarde novaca u gradnju kipova i kapelica od 1989. godine.

    Hrvatska država tone zbog šupljih govora

    Dok su mnoge firma propale, te radnici su bez plaće završili na cesti, jer izgubili su svoj posao, a nikoga za to nije briga. Svečenici vas pozdravljaju Kristovim pozdravom: Mir vama! Ovo je obećano spasenje i nada čovjeku, koji živi gladan u neimaštini i siromaštvu… Čekajući da ga nahrane brojne Caritasove humenitarne pomoći. S magazinima nagomilane hrane i odjeće i drugih potrepština – centrima takve moći upravljaju svečenićke kaste. U tom raju drvenih, kamenih i željeznih križeva, koji su nas preplavili na svakom raskršću. Božje stvorenje “čovjek”,kao biće je na zadnjem mjestu.

    Lažna obećanja, nagovaranja, huškanja i iskušenja…

    U ovom ratu koji naziva se “domovinski” Crkva se je strašno obogatila i ona živi u raskoši.U to “zlatno tele” nitko ne smije da dira. Nacionalno je postalo jedino umno, dok drugačije mišljenje (ne)smje da postoji. Danas smo svi svjedoci jedne ratne “komunističke frakcije” uz potporu i potpirivanje nacionalizma i to sa jedne i druge strane. U tome svemu nema sreće, jer politička inkvizicija je sad na djelu. Bivši komunisti koji nisu nikada za ništa odgovarali, podjelili su vlast sa svečenicima. Uz preobračanje i oprost grijeha, komunisti postali su glavni poslovni partner Crkvi. Tako oni u Hrvatskoj sve su podjelili na pola: Tako i nazive ulica – pola ulica se zove po komunističkim ideolozima, a pola ulica se zove po svečenicima i biskupima…

    Nikada se nije tako malo cijenio rad i znanje i čovjek

    Živimo u 21. stoljeću u vremenu kad bi trebao biti naprijedak i znanje, kao glavna osobina čovjeka. Nikada se duhovni nivo ljudi nije tako malo cijenio kao sad. Dok zatupljivanje i ropski moral postalo je poželjno iznad svega. Ljudi nebi trebali slijediti crkvene kumire i idelopoklonstva, i mnoge rezane i izlivene njihove likove i predmete… Sva ta negativna zbivanja vezana su na temeljima ortodoksne mistifikacije*: Čovjek nema nikakvu egzistenciju, jer mu je (ne)daju oni koji ga usmjeravaju i vode. Ako samo letimično bacimo pogled na Europu i Svijet, koji danas se raspada, vidjet čemo upravo – da su krivi oni o kojima ja ovdje pišem. Krivi su i njihovi sljedbenici.. Svi oni nisu bili graditelji “zdravog čovjeka”, nego već sumraka ljudskog identiteta, odnosno plodova pre rane smrti.

    U Bjelovaru, 18. veljača 2011. godina
    HRVATSKI POKRET “ŠTIT”
    Branko Stojković
    brankostojkovic152@yahoo.com
    095/814-82-90
    C r o a t i a
    http://crostojkovic1958.blog.hr


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo