Вести

Naučnu istinu o poreklu Albanaca, kojoj sam posvetio sav moj život i tretirao je od pre 55 godina u mojim mnogobrojnim studijama, izneo sam detaljno u mom delu KO SU ALBANCI?,

Проф. Др. Каплан Буровић, 13.02.2011

+++

koje je objavljeno u Ženevi 2007. godine. Iako sam tamo naučno obrazložio moju tezu, u suprotnosti sa njom vidim da se izražavaju neki naši naučnici, koji, ne samo što i ne spominju moju tezu, pa ni moje ime, već i prelaze preko nje kao da ne postoji, ili – kako to naš narod kaže – kao pored turskog groblja. Ja znam da im to naređuje njihova titoistička svest, ili titoizam onih pod čijom naredbom pišu, pod čijom gvozdenom petom žive, ako ne i pravoslavni fundamentalizam, koji im je zatrovao dušu i oslepio oči. Ali, pošto nauka neće da zna ni za veru, niti za politiku, mislim da je krajnje vreme da se ovi naši naučnici otresu verskog fundamentalizma, politike i titoizma, bar kad tretiraju naučne probleme.

Među njima se istakao dr Jovan I. Deretić, kome sam kolegijalno jednim mojim člankom skrenuo pažnju preko I-N SERBSKIH na neodrživost njegove hipoteze o poreklu Albanaca, a kako vidim na internetu (koliko za primer spominjem GLAS DIJASPORE i NOVINE!), ima i drugih koji su mu se suprotstavili, ne ulazeći u naučno dokazivanje. Koristim priliku da Makedonskoj akademiji nauka i umetnosti zahvalim što je moje albanološke teze smelo unela u svoju ENCIKLOPEDIJU, prihvatila ih i, na bazi njih, ona teoretski i tretira albansku dijasporu u Makedoniji, distancirajući se ovako od svega pomenutog i krepko koračajući na putu naučne istine.

NA INTERNETU – GLAS DIJASPORE:

–Čini mi se da ljudi, koji se malo ozbiljnije bave istorijom, nisu baš oduševljeni Deretićem.
–Ne čini ti se, zaista je tako!

I pored toga što su moje albanološke teze poznate na sve strane sveta i na svim jezicima, pa i prihvaćene, vidim da i neki učenici Doktora Deretića tretiraju probljem porekla Albanaca preko medija upravo onako kako to on piše i pretendira.

Zato sam primoran da se još jednom zauzmem hipotezom g. Deretića o poreklu Albanaca, da svi vide zašto se ja ne slažem sa njim. Rado ću čekati da mi i g. Deretić kaže zašto se on ne slaže samnom, ako mu to nije zabranjeno.

Po g. Deretiću i njegovim kolegama (Gojko Vukčević, dr Slavenko Terzić, dr Ðorđe Janković i drugi): “Postoje tri teorije o poreklu Albanaca: da su porekom sa Kavkaza, da su mešavina različitih starobalkanskih elemenata, i da su poreklom Iliri”.

Deretić i njegove kolege zastupaju onu prvu hipotezu, da su poreklom sa Kavkaza, braća tamošnjih Albana. Pre njega ovu su hipotezu zastupali papa Pio II Piccolomini, G.A.Magini, A.Mascio i, u XIX veku, francuski konzul u Janini Andri Pukvil.
Ja sam zastupao i zastupam jednu posebnu hipotezu, koju nisam izmislio, već je mukotrpno izgradio kroz decenije, a na bazi naučnih istraživanja i otkrića svetskih naučnika, poznatih albanologa, pa i mojih, ličnih istraživanja i otkrića, a sa kojom su se složili i najveći albanski naučnici, albanolozi. Kako vidim, u poslednje vreme, i sami najobičniji Albanci, sviđalo im se ili ne sviđalo, postepeno je prihvaćaju, pa nam izjavljuju preko medija da za kratko vreme, ova će moja teza nadvladati i među njima.

Naime, Albanci nisu ni sa Kavkaza, niti Iliri, pa ni mešavina različitih starobalkanskih elemenata. Oni su jedan zaseban narod, koji se, kao i svi drugi narodi, mešao i sa drugim narodima, moguće nešto više od svojih balkanskih suseda, što se objašnjava njihovom istorijom bez pisma i, do kasno, bez svoje države. Godine 1908. su ustanovili svoju azbuku, a krajem 1912. su proglasili svoju nezavisnost i počeli da grade svoju prvu državu.

Po Deretiću i njegovim kolegama, koji zastupaju Kavkazsku hipotezu, na istočne padine Kavkaza (današnji Azerbejdžan i Dagestan), u VIII veku naše ere živeo je stočarsko-lovački narod, koji sebe – navodno – naziva Šćipetarima (Brđanima). Taj predeo je u ranom srednjem veku poznat kao Albanija.

U to vreme, Arabljani, u ratnom pohodu, osvajaju pomenute predele. “Šćipetari” se nalaze između Hazara Mojsijevih i vere na severu (koji ih ugnjetavaju velikim porezom) i Arabljana na jugu (koji im nude povlastice i prelaz u Muhamedovu veru). Albanci su se navodno priklonili Arabljanima, koji zatim osvajaju deo južne Italije i Siciliju. Željeći da i tamo etnički i verski učvrste svoj položaj, Arabljani preseljavaju deo Albanaca sa prostora Kavkaza i naseljavaju po novoosvojenim teritorijama Italije. Na ovom prostoru Albanci su se ponovo našli između dve vere – Muhamedove i Hristove. U neprestanim ratovima i preotimanjima teritorija, “Šćipetari” su bili prinuđeni da često prelaze iz jedne u drugu veru, kako bi što lakše obezbedili svoj opstanak.

Gojko Vukčević, iako se slaže sa Deretićem da su Albanci kavkaskog porekla (pa i ilirskog!), ali – u vezi njihovog dolaska na Balkan – ne slaže se sa njim za vreme i itinerar. Po Vukčeviću su Albanci stigli na Balkan pre nove ere i – “preko pripontijskih stepa”.1)

U XI veku naše ere, u Srbiji je vladao car Dobroslav Prvi Vojislav (1024-1065). Braneći Srbiju, potukao je do nogu vizantijskog cara Vasilija Drugog. Kao posledica toga, u Vizantiji je došlo do nereda, pobuna. U južnoj Italili i Siciliji, vizantijski namesnik Ðorđe Manijak pobuni se i krenu na Vizant da se lično ustoliči na prestol cara. On je vojsku spremio u Italiji, ukrcao je na brodove i krenuo prema Draču. Po Deretiću, u toj je vojsci bilo dosta “Šćipetara”, koji su se marta 1043. godine iskrcali u Drač, što više i sa svojim porodicama, ženama i decom, pa i sa imovinom!!!

Ðorđe Manijak je potučen kod Dojranskog jezera i ubijen od Vizantinaca. Preostali deo vojske se predao, a sa njima i “Šćipetari”. Vizantinci Ðorđa Manijaka su poređani u redove vizantijske vojske, dok su “Šćipetari” z a m o l i l i cara Vojislava da im dozvoli da se naselje u okolini Rabana, na padinama planine Jablanica, gde su, kao stočarski narod, čuvali stoku i plaćali porez Srbima.

Da vidite sada zašto se ne slažem sa ovom hipotezom.

1.- Jezik Albana Kavkaza je bio KENTUM grupe, dok je albanski jezik SATEM grupe. Jedan narod sa satem karakteristikom jezika ne može da bude ni brat, kamoli sin jednog naroda sa kentum karakteristikom, ako prethodno nije pretrpeo promenu substrata svog jezika. Svi albanolozi sveta, pa i sami albanski, tvrde da ovaj jezik nije pretrpeo nikakvu promenu substrata. Sledstveno, Albanci nemaju nikakve genealoške veze sa Albanima Kavkaza.
Ovo je dovoljno za svakog naučnika, ali, za obične ljude, dodajemo i ovo:

2.- Albanski jezik ima tako mnogo baltičko-slovenskih (u prvom redu litvanskih!) reči, da je svetski poznati austrijski albanolog, akademik, prof. dr Gustav Majer (Meyer, 1850-1900) izjavio da je albanski jezik brat litvanskog jezika. Sa njime su se složili ne samo mnogi poznati svetski albanolozi, već i albanski, pa i najveći albanolog Albanije svih vremena, akademik, prof. dr Ećrem Čabej (Eqrem Çabej, 1908-1980).

Nema sumnje da su se Albanci (koji se tada sigurno nisu zvali ovako!), možda u prvom veku stare ere, stavili u pokret iz koljevke čovečanstva, Indije, zajedno sa slovenskim plemenima, moguće baš sa Litvancima, pa – prelazeći preko Kavkaza – moguće i pored tamošnjih Albana, stigli su na obale Baltičkog mora, gde su dugo živeli u simbiozi sa Litvancima i spasili se asimiliranja njihovim novim pokretom prema srednjoj Evropi i obalama Dunava, kuda su išla i mnoga druga slovenska plemena, ali ne i Litvanci.

3.- Albanski jezik ima tako mnogo rumunskih reči i drugih rumunskih karakteristika, u gramatici i folkloru, da se zamalo rumunizirao. Pomenuti Akademik Čabej, izjavljuje i dokazuje da se albanski jezik formirao u VI veku nove ere upravo u Rumuniji, na padinama planina Karpati i Beskidi. Po njemu i ova dva toponima su albanske reči.

Da ih mongolski Bugari khana Asparuha nisu prebacili 679. godine naše ere preko Dunava, u današnjoj Bugarskoj, u Trakiji, danas Albanci ne bi postojali.

4.- Albanski jezik nema mnogo tračkih reči, ali ih ima. Povodeći se za njima, austrijski akademik, prof. dr Gustav Vajgand (Weigand, 1860-1930), poznat kao najveći albanolog svog vremena, pomislio je da su ovi Albanci tračkog porekla. Ja sam mu se suprotstavio i dokazao da tračke reči albanskog jezika ne dokazuju njihovo tračko poreklo, već njihov itinerar kuda su prošli na putu od Indije do današnje Albanije.

Živeći sa svojim kozama po planinama Trakije preko jednog veka, oni ne samo što su se spasili asimilacije od slovenskih Bugara, već su i sami asimilirali porodice Tračana, koje su našli po tim vrletima, a koje su tim planinskim životom izbegli ne samo romaniziranje, već i prelaz sa Balkana u današnju Rumuniju, što se desilo sa pradedovima današnjih Rumuna i Vlaha u III veku naše ere. Preko ovih asimiliranih porodica Albanci su bezsumnje asimilirali, usvojili, i koju tračku reč, kao što su neke od onih, koje nam spominje pomenuti Akademik Vajgand.

5.- Albanski jezik ima i bugarskih reči, pa i gramatičkih karakteristika, što nam dokazuje da su ovi Albanci dugo živeli pod bugarskom vlašću. Naime, oni su živeli pod bugarskom vlašću ne samo u Bugarskoj, već i u Albaniji.

Kako se zna, bugarski Car Boris (852-889), na čelu svoje vojske krenuo je u pohod prema srednjem Balkanu, pa i prema obalama mora Jonskog i Jadranskog. Stigao je i do današnje Crne Gore. On je poveo sa sobom ove Albance kao komoru te vojske i smestio ih u Mat, pokrajina današnje srednje Albanije, iznad Tirane, odakle su ga snabdeli ne samo mesom, sirom i drugim mlečnim proizvodima, već i tadanjom strateškom sirovinom – kožom, jako potrebna za vojsku. To se desilo negde sredinom IX veka naše ere.

Jezik ovih Albanaca nam svedoči ovaj itinerar, sa kojim, kako naglasismo, slaže se i Gojko Vukčević, samo što on identificira ove Albance sa Albancima Kavkaza. Da su došli morsim putem, sa Sicilije, kako nam to pretendira Doktor Deretić, sve što spomenusmo u tačkama 2, 3, 4, 5 ne bi postojalo u jeziku ovih Albanaca. Njihovo postojanje je značajna činjenica, koja se ne može poreći. Naprotiv, ona poriče da su ovi Albanci stigli u Albaniju bilo kojim drugim putem.

6.- Da su Albanci prethodno živeli na obale Kaspiskog mora (u tamošnjoj Albaniji!), pa morem prešli na Siciliju i južnu Italiju, gde su po Deretiću živeli od VIII veka do 1043. godine, to je oko 3 veka (!), bavili bi se i pomorstvom, jer su i u Siciliji i u južnoj Italiji imali more na dohvat ruke, pa makar i tamo živeli po brdima i planinama. Tako bi imali i svoju pomorsku terminologiju, naravno sa primesama južno-italijanskog jezika. Svetski su naučnisi konstatirali da Albanci nemaju ni ribarsku terminologiju, kamoli i pomorsku, a ja sam tome dodao da dan-danas ovi Albanci ne znaju ni da gotove ribu, pa je i ne jedu, sem onih koji su to posle turske okupacije sišli na obali mora i naučili to od Turaka. Pored srpskih reči oni imaju i italijanske, ali severne, venecijanske, koje su delimično poprimili preko srpskog jezika.

7.- Da su Albance prebacili sa Kavkaza na Siciliju Arabljani i da su tako dugo živeli pod njihovu vlast, oni bi imali podosta arapskih reči. Činjenica je da su arapske reči u albanskom jeziku ne samo brojčano najmanje, već i posredstvom turskog jezika. Pa i reč ANIJE nisu primili od onih Arabljana, koji su ih navodno prebacili na Siciliju, već od Arabljana severne Afrike, koji su došli na obale Jadrana kao gusari i pirati, zajedno sa Turskim okupatorima, u XVI veku.

8.- U Italiji nema ni traga od ovih Albanaca. Današnji Albanci Italije su iz vremena borbi Skenderbega protiv Turaka, a to je XV vek naše ere. Većina njih su bili pravoslavni (pa i danas su takvi!), što ih je sačuvalo od italijanske-katoličke asimilacije. Svi koji su stigli tamo kao katolici, asimilirali su se. Znači, između ovih Albanaca i onih koje zamišljaju Deretić sa svojim kolegama, nema ništa zajedničkog.

Ako u Italiji nema tragova od ovih Albanaca, ima tragova od jednih drugih, od Albana, koji su bili keltsko pleme. Razlikujte Albane od Albanaca! Ovi, Albani, u IV veku pre n.e., sišli su iz Škotske sa ostalim Keltima, prešli preko Francuske, Švajcarske, Italije i obalom Jadrana stigli do današnje oblasti Mat u Albaniji. Odavde su preko Balkana, Dunava, Rumunije i ruskih stepa, stigli na obale Kaspiskog mora, gde su formirali pomenutu tamošnju Albaniju. Na ovom putu, od Škotske do obala Kaspika, oni su ostavljaji delove svojih plemena, čitava bratstva. Tako su Albani poznati u Italiji još od vremena Rimljana.

Rimski hroničar Pompej Torg piše: “…kažu da su Albani (Kavkaza,- KB) došli nekada sa Herkulom iz Italije, sa Planina Albani (Monti Albani nalaze se na istoku Rima,- moja beleška,- KB), kada je posle ubistva Heriona, gonio njegova stada po Italiji. Pamti se da su, u vreme rata sa Mitridatom, Albani (Kavkaza) pozdravili kao svoju braću vojnike Pompeja”.2)

Nema sumnje da je u vojsci Pompeja bilo i Albana Italije, koji su se na svom maternjem jeziku sporazumeli sa Albanima Kavkaza. U vezi sa ovim ja sam naveo i K.Tacita i Nerona. Opširnije o ovome vidite moju studiju KO SU ALBANCI 3)
I na teritoriji koju danas poznajemo imenom Albanija, u oblast Mat, Kelti su ostavili deo plemena, poznato u istoriji pod imenom Albanoi.

Kad su današnji Albanci stigli iz Rumunije u Mat (po meni, kako sam već naglasio, to je IX vek naše ere: Akademik Čabej kaže X vek !) našli su tu keltske Albanoe, koje su asimilirali, a njihovo etničko ime ALBANOI, poznatom metatezom albanskog jezika L:R prilagodili su svom jeziku u ALËBAN>ARËBAN>ARBAN, i – zaboravljajući svoje dotadašnje etničko ime – nazvali se tako, što nije izuzetan primer. I slovenski Bugari (Andi) nazvali su se ovako po Bugarima khana Asparuha! I Francuzi su se ovako nazvali po imenu nemačkog plemena Franke! I td.

Znači, današnji Albanci nisu Kelti, niti pomenuto keltsko pleme Albanoi, ali su od tog plemena, sem etničkog imena, preuzeli i mnogo što drugo, da ih je G.Bajrom smatrao za svoje saplemenike i pisao o njima slavopojke.

Da nisu isti narod, dovoljna je činjenica koju spomenusmo još na samom početku ove rasprave: Albanski jezik je SATEM, a jezik Kelta (i Albanoa) bio je KENTUM.

U jedanaestom veku naše ere ovi Albanci počinju da izlaze iz oblasti Mata, pošto su se namnožili i više ih ta oblast nije zapremala. Oni silaze i u dračko polje, pa ih je tu regrutirao 1043. godine drački knez, pomenuti Ðorđe Manijak. Znači, nije ih doveo sa Sicilije sa brodovima, kako to pretendira g. Deretić. Ja ne znam gde je to našao on i čime to dokazuje?

Isto tako i ime ŠĆIPETAR, koliko je meni poznato, potiče iz XVIII veka. Gde ga to našao g. Deretić u VIII veku, i to kod Albana Kavkaza?! Albanci su počeli da se nazivaju Šćipetarima ne po brdima, već po orlu = “shkype>shkipe>shqipe” (prononcira se šćipe), a po primeru Turaka, koji se upravo u to vreme nazvaše OSMANLIJE po apelativu osman = “orao”. I jedni i drugi “sinovi orla”. Hrišćanski Albanci, posebno oni koji su se iselili iz Albanije pre turske okupacije i nastanili se u Grčkoj, Crnoj Gori, Srbiji, Makedoniji, Hrvatskoj i Italiji ne poznaju ime ŠĆIPETAR niti ŠĆIPERI. Dr Petar Bogdan (1625-1689), u njegovom delu CUNEUS PROPHETARUM, Padova 1685, napisano na albanskom jeziku, spominje ih isključivo kao Arbën.

Uz ovo, treba znati da Albanci, kad su stigli u današnju Albaniju (IX vek), nisu imali glas Š. Samo posle simbioze sa Srbima (IX-XIV vek) oni poprimaju ovaj glas, pa su se, sledstveno, samo od tog vremena mogli i nazvati Šćipetari, sa Š- (oni to njihovim pismom beleže SHQIPTAR).

Posebno, gde je našao da su ti “Šćipetari” zamolili cara Vojislava da im dozvoli da se naselje u okolini Rabana, na padinama planine Jablanica, kuda su, kao stočarski narod, čuvali stoku i plaćali porez Srbima?! Kako naglasih, Albance je iz Bugarske prebacio u današnju Albaniju, u oblast Mata, pomenuti bugarski Car Boris (moguće i njegov prethodnik!) i dugo su bili njegovi podanici.

9.- Kako je moguće da se teritorija “Šćipetara” sa Kavkaza, nazove i tamo, na Kavkazu, i ovde, na Balkanu, ALBANIJA?! Pa, ako su se ovi Albanci još tamo, na Kavkazu, zvali Šćipetarima (po Deretiću – Brđani!), zašto se i ta “njihova” teritorija nije nazvala po njihovom imenu ŠĆIPERIJA, pa i ovde – na Balkanu?!

Kako je moguće da u II veku naše ere Klod Ptoleme (Claude Ptolémée, II vek n.e.) – po Deretiću – nazove jedan grad Balkanske Albanije ALBANOPOLIS (odredio mu i geografske kordinte: 46° i 41°5’), kad su ovi Albanci (zvani usto i “Šćipetari”!!!) – opet po Deretiću – stigli u ovoj Albaniji godine 1043, u XI veku ?!

Vaistinu, on nam kaže da se tako nazvao taj grad po Belgradu>Beratu, da je ALBANOPOLIS prevod sa srpskog na – na koji to jezik? POLIS je grčka reč, ali ne i ALBANO, pa ni ALBA! Je li moguće da je Ptoleme kombinovao dva jezika u jednoj reči?! I zašto?! Pre bismo rekli da u toponimu ALBANOPOLIS nemamo prevod BEOGRADA, već složenicu od ALBANO (ime plemena Albano-i) i grčke reči POLIS, koja znači “grad”. Odnosno – GRAD ALBANA.

Da je ovo istina svedoči nam činjenica da se današnji grad južne Albanije BERAT (ime ovo koje bez sumnje potiče iz slovenskog jezika, od BELGRAD!), u vreme Ptolemeja nije zvao ni Berat, niti Belgrad, već ANTIPATREA, pa i PULHEROPOLIS. Po današnjem srpskom BEOGRADU nazvao se BELGRAD negde u VII-VIII veku naše ere, a kasnije, negde u XII-XIII veku, Albanci i Vlasi su to deformirali u BERAT.

ALBANOPOLIS su arheolozi identificirali sa selom ZGËRDHESH, u blizini grada TROJA (alb. Kruja), srednja Albanija.

10.- Sasvim je neprihvatljivo da je drački knez prebacio Šćipetare sa Sicilije u Drač (Albanija) – i to – porodično, sa starcima, ženama i decom, pa i sa njihovom pokretnom imovinom, moguće se misli i njihovim kozama. Knez Drača Ðorđe Manijak bio je tada zauzet prikupljanjem vojnika za rat sa svih strana njegovih poseda, a ne prebacivanjem nekakvih Šćipetara sa Sicilije u Drač, gde bi mu – i da su postojali – stvorili nepredviđene probleme i samo za njihovu ishranu, kamoli i smeštaj.

Pre svega o takvoj njihovoj “seobi” nema nikakvog traga, ni na Siciliji (pa ni u južnoj Italiji!), niti u Albaniji, ni u Draču, niti u okolini ovog grada, pa ni u narodnoj tradiciji.

Albanci tada (XI vek) nisu bili baš sasvim malen narod, kao u IX veku, kad su došli iz Bugarske. Za ova dva veka, gde njihovim poznatim enormnim množenjem, gde asimiliranjem Albanoa, Slovena (Srbo-Crnogoraca, Makedonaca i Bugara), Vlaha i Grka, koje su našli u Matu, moguće da su prešli broj od 50.000 duša, pa su iz svoje sredine mogli izvesti i više od 3.000 ratnika, koje je pomenuti drački knez regrutovao u svojoj vojsci kao najamnike (mercenare), plaćajući ih zato delimično unapred.

Ako su ovi došli sa Sicilije, gde su se to smestili u Drač, makar i u okolini Drača?! Ili su ih ratnici vodili za sobom – gde to?! Za Vizant – Konstantinopolis?! Čime su se oni izdržavali na putu od Drača do Dojranskg jezera? Najmanje 50.000 duša!
Pa i “molba” srpskom vladaru da im dozvoli da se nastane u Raban – kako to pretendira Deretić – ne stoji. Oni su pali u ropstvo vizantijskog vladara, koji je potukao Ðorđa Manijaka, a ne srpskog “cara” Dobroslava Prvog Vojislava!!! Kao takvi, ako nisu pobijeni, pušteni su da se vrate svojim domovima u Mat i dračka sela, gde su ih čekali roditelji, žene i deca.
Preko svega, taj RABAN nije se stvorio čarobnim štapićem, da bi se tu – sa milošću srpskog “cara”(!) – nastanili Šćipetari, već su ga sami ovi Albanci (i preteče Albanoi!) stvorili u obliku ARBAN, a Srbi su – kasnije (!) – metatezom napravili od toga RABAN.

Ovih deset argumenata mislim da su dovoljni za svakoga da se ubedi da hipoteza dr. Jovana J. Deretića ne može opstati. Argumentum ponderantum, non numerandum!

„Činjenice, kojima vlada akademik Kaplan Resuli, su jako interesantne i žao mi je što će on, za kratko vreme, 100% demantirati tezu da su Albanci poreklom Iliri. Mi ne možemo demantirati ono što kaže on. Zabezeknuti smo od činjenica koje nam prezantira.“

Atrea KOCANI
–albanski intelektualac

Mislim da svoju hipotezu o poreklu Albanaca g. Deretić treba da je iz osnova prostudira, da je protrese strogo kritički i strogo naučno, a imajuću u predvid i ovo što mu navedoh. U svakom slučaju, i njegovo i moje pretendiranje, negira poreklo Albanaca od Ilira, za što sam ja, sledeći snažne argumete pomenutog akademika, prof. dr Gustava Vajganda, Wilijama Tomacheka, Hansa Krahea, V. Pârvana, S. Puškariu i mnoge druge, izložio u pomenutoj knjizi dokumenta, činjenice i argumenata, kojima sam nedvosmisljeno dokazao da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje i Pelazgi.

Ženeva,
dana 12. marta 2010.*)

Проф. Др. Каплан Буровић

_____________
1) VUKČEVIĆ, Gojko: O PORIJEKLU ILIRA, Podgorica, 1992, str. 198.
2) TORG, Pompej: ISTORIJA FILIPA XLII – 3, 3. ALIJEV K.: ANTIČNIE ISTOČNIK PO ISTORII, Baku 1987. Citiramo po VUKČEVIĆ Gojko: O PORIJEKLU ILIRA, Podgorica 1992, str. 73.
3) BUROVIĆ, Kaplan: KO SU ALBANCI?,- Ženeva 2007, str. 11.

*) Ova je rasprava objavljena sprva na sajtu GLAS DIJASPORE, Libek (Lübeck-Nemačka), 10.IV.2010. i do danas ne znamo da ju je ma ko u bilo čemu osporio, pa ni sâm dr. Jovan Deretić. Naprotiv, autoru su stigle i mnoge čestitke. Jedan od njih, Lazar Vujatović, iz Londona, između ostalog piše mu i ovo: “Морам рећи да сам као Србин фрустриран на САНУ, што не пoсвeћуje већу пажњу вашем научном раду, који је у потпуности потврђен и студијама као што су ове од Владимира Орела. Умјесто тога, САНУ уступа позицију научницима као што је Деретић и Терзић, чији приступ aлбанолошком проблему, или је полумитолошки, у случају Деретића, или рестриктиран на три тезе и никакву другу могућност, осим те три тезе, као што је то код Терзића.

Сa вeликим пoштoвaњeм
Лaзaр ВУJATOВИћ