logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: Srebrenica Historical Project    500 пута прочитано    Датум: 13.02.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Naser OricУ јануару ове године била је осамнаеста годишњица напада на српско село Кравицу који су извеле муслиманске снаге из Сребренице

Srebrenica Historical Project

+++

под командом Насера Орића на дан православног Божића, 7 јануара 1993. године. Неколико десетина житеља тог села били су побијени за време напада, преостало српско становништво било је принуђено да се повуче на сигурно, а велики број кућа био је спаљен, опљачкан и уништен током неколико недеља колико је Кравица провела под присилном окупацијом суседа из оближње Сребренице. На страну учене расправе о томе ко је изазвао рат у Босни и Херцеговини; на људском плану напад на село Кравицу и покољ и изгон њених житеља што је уследило представља злочин, исто као што је разарање Дрездена и масовно убијање његових грађана, без икакве војничке сврхе и на самом крају Другог светског рата, такође било злочин.

Став многих западних установа, па чак и удружења која се баве заштитом људских права, према уништењу Кравице пуно нам говори о њиховом поштењу. Истовремено, то нам помаже и да боље схватимо неодустајну скепсу српске јавности када је у питању западна праведност. Искористићемо годишњицу Кравице да у вези са тиме наведемо неколико примера.

[1] Поводом изрицања 2006. године ослобађајуће пресуде Насеру Орићу, муслиманском господару рата из Сребренице, позната међународна организација која надгледа поштовање људских права широм света, Human Rights Watch [HRW], огласила се са следећим коментаром у вези са Кравицом. Ево шта о Кравици HRW каже у саопштењу објављеном 11 јула 2006. године:

“Ултра националистичка Српска радикална странка предузела је агресивну кампању да би доказала да су Муслимани починили на хиљаде злочина против Срба у региону. Сврха те кампање било је да умањи значај злочина из јула 1995. године, и у Србији је било многих који су спремно прихватили ту верзију историје.“

Али као што се из Орићеве пресуде јасно види, чињенице не подржавају тезу о еквивалентности. Као пример могли би се узети догађаји у селу Кравица на дан православног Божића, 7 јануара 1993. године. Наводно убијање десетина Срба и разарање њихових домова често се користи у Србији као кључан доказ гнусних злочина које су муслиманске снаге починиле у околини Сребренице. У самој ствари, у пресуди Орићу се потврђује да су у време напада у селу биле присутне војне снаге босанских Срба.“

Човек пада у искушење да упита: на који начин HRW схвата свој основни задатак? Јели то да усмерава пажњу на кршење људских права, или да се о њима надмудрује? Присуство војних снага босанских Срба, чак и да је тачно, нити би представљало изненађење нити би изискивало извињења са обзиром на претходну седмомесечну кампању разарања и убијања коју су муслиманске снаге из Сребренице водиле против околних српских села. Али и да је тако то уопште не амнестира Human Right Watch од обавезе да се позабави судбином цивилног становништва Кравице за време Божићног напада и да извршиоце „позове на одговорност,“ баш као што у излагању своје мисије обећава да ће учинити.

[2] Нажалост, Уједињене Нације су биле подједнако неискрене у свом ставу према нападима на српска села око Сребренице. У Извештају Генералног секретара УН о „Паду Сребренице“ од 1999. године читамо следеће:

“Срби су непрекидно преувеличавали обим препада из Сребренице и то су користили као изговор за спровођење њиховог главног ратног циља: да створе географски повезану и етнички чисту територију дуж обале Дрине док би истовремено ослободили своје снаге за коришћење у операцијама у другим пределима земље.“

Али као и у коментару HRW, и ова анализа се врти у круг. Чак и да је нагађање о српским ратним циљевима утемељено, као организација која делује у складу са хуманом и мирољубивом мисијом, УН има обавезу да заузме јасан став када је у питању убијање и малтретирање цивила, зато што су то особе које по међународном праву уживају заштиту чак и када припадају етнички „погрешној“ скупини. Чак када би аргумента ради допустили да је обим муслиманских препада из Сребренице био „преувеличан,“ нешто је ипак морало да се догоди да би се могло преувеличавати. Има ли УН ишта морално релевантно да каже у вези са чињеничним језгром тих „преувеличаних“ српских извештаја? Да ли те невине људске жртве за њих имају икакву апсолутну вредност? Очигледно – не.
[3] Пресуда Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу изречена у предмету Насера Орића, где напад на Кравицу игра истакнуту улогу, била је такође врло контрапродуктивна ако је имала за циљ да српској јавности улије поверење у рад међународних установа. У вези са нападом на Кравицу, његовом позадином и последицама, ево надреалних констатација тог претресног већа МКТБЈ:

Naser Oric“Борбе су постале учесталије у децембру 1992. и почетком јануара 1993 када су босански Срби извршили напад на босанске Муслимане, углавном из правца Кравице и Јежестице. У раним јутарњим часовима 7 јануара 1993, што је за Православне Божићни дан, босански Муслимани напали су Кравицу, Јежестицу и Шиљковиће. [пар. 662] Убедљиви докази наводе на закључак да је сеоска стража имала подршку ВРС и да су њени припадници после борби које су се водиле током лета 1992. добијали војну подршку, укључујући наоружање и обуку. Знатна количина оружја и муниције била је ускладиштена у Кравици и Шиљковићима. Поред тога, било је доказа да су, поред сеоске страже, у околини били присутни и припадници војски Србије и босанских Срба. [пар. 664,665] Судско веће не може да изведе закључак да је [рушење домова у Кравици] нешто што би се искључиво могло приписати босанским Муслиманима. Докази нису јасни у погледу броја домова које су уништили босански Муслимани за разлику од оних које су уништили босански Срби. У светлу те неизвесности, претресно веће стоји на становишту да уништавање имовине у Кравици између 7. и 8. јануара 1993. године не задовољава елементе ‘безобзирног разарања градова, насеља и села’ које није изазвано војном нуждом. [пар. 671]”

Ако оставимо по страни наводне дилеме већа о томе колики део штете причињене сопственом селу отпада на босанске Србе, услед чега се суд налази у немогућности да ратни злочин „безобзирног разарања“ припише Муслиманима који су Кравицу напали, из овога јасно произилази да веће врло неблагонаклоно разматра чињеницу да је у селу било оружја и муниције као и „српско и босанско српско војно присуство“ у околини. Да је село било сасвим разоружано и остављено без одбране, да ли би то помогло већу да донесе закључак да је Кравица, ипак, била девастирана противно законима и обичајима рата и без најмањег привида војне нужде?
Али да поставимо далеко важније питање: да ли српске цивилне жртве Кравице, колико год да их је било, уопште завређују пажњу већа?

[4] Формално јесте тачно да у својим разматрањима веће не може да излази изван оквира оптужнице и да су његови закључци ограничени на доказни материјал који му је био предочен током суђења. Али то је уједно и један од главних разлога зашто је пресуда која би одговарала Насеру Орићу била предодређена унапред, чак и пре отпочињања судског процеса. Оптужница је Орића теретила за само мали део његових стварних злочина. То је као да је 1945. Хитлер био ухапшен и у Нирнбергу изведен пред суд да одговара за саобраћајне прекршаје. Било би за очекивати под таквим околностима да би скоро сигурно био ослобођен или да би му била досуђена нека смешна глоба, па чак и то условно. То је у суштини била пресуда која је била објављена Насеру Орићу.

Тривијализација оптужнице у предмету Орић био је један од ефикасних метода помоћу којег је тужилаштво настојало да избегне непријатну перспективу упоредног истраживања злочина које су обе стране починиле у Сребреници. Други, подједнако ефикасан метод, било је да се појам српских жртава (у конкретном случају у Кравици) дефинише на начин којим се обесмишљава.

Начин како тај систем функционише подробно и са похвалном дозом отворености описује дугогодишњи порт-парол Хашког тужилаштва, Флоренс Артман, на једној од својих недељних конференција за штампу:

“Пре свега, тужилаштво је увек врло обазриво када користи реч ‘жртва’. Лица која су погинула током борбених дејстава као припадници војних или полицијских формација не могу се сматрати жртвама у склопу кривичне истраге на начин као што су то жртве ратног злочина, на пример особе које су биле погубљене по кратком поступку.”

То је потпуно фер и представља тачан сажетак релевантних начела. У продужетку, Артманова подиже „човека од сламе“ да би га затим лакше могла срушити:

“Пре него што пређем на целокупну област Подриња, што обухвата барем општине Сребреница, Братунац, Власеницу и Скелане, желела бих да прокоментаришем разне цифре које се распростраљују у вези са нападом на Кравицу у јануару 1993. године. Цифре које се односе на стотине жртава или где се тврди да је свих 353 становника било ‘скоро у потпуности побијено’не одражавају стварност.“

Али нико није ни очекивао да ће тужилаштво против Орића, или било кога другог, подићи оптужницу која се не би темељила на реалним цифрама. Према томе, за какве би се цифре уопште могло рећи да су реалне када се говори о жртвама села Кравица?

“Током напада Армије БиХ на Кравицу, Јежестицу, Оправдиће, Мандиће и насеља у околини (шири рејон Кравице) 7. и 8. јануара 1993. године, 43 лица је било убијено према подацима којима ми располажемо. Наша истрага показује да су тринаесторо од четрдесет троје очигледно били цивилна лица. Наши се закључци поклапају са војним извештајима Братуначке бригаде у вези са борбеним губицима, а које тужилаштво узима за врло поуздане зато што су то интерни извештаји ВРС.“

Али чак и ако би се сагласили да је укупан број српских жртава могуће спустити на 13, то је и даље ратни злочин и неко и даље мора да одговара за њихову смрт. Задатак је тужилаштва МКТБЈ да управо то обезбеди. Каква је сврха суђења ако се на крају не утврди ничија кривица? Али то је баш оно што се догодило у МКТБЈ у овом предмету.
“За цео тај регион,” наставила је своје излагање госпођа Артман, “т.ј. за општине Сребреница, Братунац, Власеница и Скелани, српске власти су раније тврдиле да је око 1,400 особа било убијено као последица дејствовања Армије БиХ у периоду од маја 1992. до марта 1995, док се Сребреница налазила под контролом Насера Орића. Цифра се сада повисила на 3,500 побијених Срба. Ова цифра мора да је надувана. Ако пођемо од речи ‘жртва’ како смо је мало пре дефинисали, ове цифре једноставно не одражавају стварност.”

Подразумева се да и жртве и починиоци на свим странама треба да буду идентификовани на најпрецизнији могући начин. Госпођа Артман је заиста у праву када каже да треба критички мотрити да не би били заведени „надуваним“ бројкама. Неке од прегрејаних цифара свакако да би требало одбацити, али то се не односи једино на цифре које износе Срби. Цифра од 8,000 погубљених заробљеника коју истичу Муслимани, коју је усвојило тужилаштво, и коју је без правих доказа потврдило веће МКТБЈ, морала би се пажљиво преиспитати такође да би се утврдило у којој мери она „одражава стварност.“ Одбијање да се то учини представљало би чин врхунског лицемерја.

Овај кратак преглед, који полази од случаја разореног и десеткованог српског села Кравица, јасно показује да се третман српских жртава – чак и након умањивања на бројчано занемарљиву меру – ипак своди на пародију правде. То је ситуација коју парафразирани Орвел описује на најбољи начин: неке жртве су једнакије (у конкретном случају мање једнаке) од других.

Srebrenica Historical Project
Postbus 90471
2509LL
Den Haag, The Netherlands
+31 64 878 09078 (The Netherlands)
+381 64 403 3612 (Serbia)
Internet site: www.srebrenica-project.com
E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

+++

+++

+++

The Bosnian Muslim Government Reformed the Nazi SS Division Handzar under the command of Naser Oric in 1992 The Bosnian Muslim Government Reformed the Nazi SS Division Handzar under the command of Naser Oric in 1992.

Jill Starr , bloomingdale: Mar 28 2010
United States : Bill Warner Sarasota Private Investigator 941-926-1926

Sarasota PI Bill Warner Florida License 1995, WBI Inc PRIVATE DETECTIVE AGENCY 2100 CONSTITUTION BLVD SARASOTA FL AGENCY LIC #A-9500364, WBIPI TERRORISM RESEARCH CTR Bill Warner Director CSPI in Tampa Tribune, Fox News, Arizona Republic, Canadian Press(CP), BBC News, Bay News 9, Toronto Sun, St Pete Times, Press-Register, WBTV-3 Charlotte, CBC Radio, Binghamton Press BAND OF WARNER BROTHERS, Private Investigator Bill Warner Featured On “Doc Washburn Fox News Radio Program Panama City Fl”


This Blog

The Bosnian Muslim Government Reformed the Nazi SS Division Handzar under the command of Naser Oric in 1992 The Bosnian Muslim Government Reformed the Nazi SS Division Handzar under the command of Naser Oric in 1992.

Thursday, February 18, 2010

Naser Orić, (born March 3, 1967), is a former Bosnian Muslim military officer who commanded the Army of the Republic of Bosnia and Herzegovina Handzar forces in the Srebrenica enclave in Eastern Bosnia surrounded by Serb forces, during the 1992-1995 war in Bosnia and Herzegovina. In 2006, he was sentenced to two years’ imprisonment by the Trial Chamber of the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (ICTY) in the Netherlands for failing to prevent the deaths of five and the mistreatment of eleven Bosnian Serb detainees during the period from late 1992 to early 1993 on the basis of superior criminal responsibility. On New Year’s Day 1994, all units under the command of Naser Orić were named the 8th Operative Group Srebrenica HQ, 2nd (Tuzla) Corps of the ABiH. On 12 July 1994, Orić was promoted to the rank of Brigadier General.

14 Nov 2008 15:26:38 GMT Naser Oric, a former bodyguard of late Serbian president Slobodan Milosevic, has been sentenced to two years in prison by the Sarajevo court for illegal possession of weapons. Bosnia wartime commander charged with extortion. Source: Reuters. SARAJEVO, The Sarajevo prosecutor’s office charged the Bosnian Muslim wartime commander Naser Oric with extortion and illegal possession of weapons and explosive devices, local media reported on Friday.

Muslim Naser Oric was arrested in October, three months after a U.N. war crimes tribunal overturned his conviction for failing to stop the murder of Bosnian Serbs more than a decade ago. “According to the indictment Oric is charged with extorting 240,000 Bosnian marka ($157,000) and possession of weapons and banned ammunition (old Nazi traits never end),” FENA news agency quoted Prosecutor Branko Sljivar as saying. Oric, who organised the defence of the eastern enclave of Srebrenica during the 1992-95 war, was originally convicted in 2006 by the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia (ICTY) for war crimes against Bosnian Serbs.

The Bosnian Muslim Government Reformed the Nazi SS Division Handzar under the command of Naser Oric in 1992 The Bosnian Muslim Government Reformed the Nazi SS Division Handzar under the command of Naser Oric in 1992.

Wednesday, 01 July 2009 Naser Oric head of the Bosnian Muslim Government Reformed Nazi SS Division Handzar gets 2 years in prison, the wartime commander of Bosnian forces in Srebrenica, was sentenced by a Sarajevo court Wednesday to two years in prison for illegal possession of weapons and explosives. He was acquitted, however, of extortion charges. The sentence will include time he has already spent in custody.

Part of “Srebrenica’s Tough Guy” Naser Oric’s appeal (his photo above) is that he tells displaced Muslims what they want to hear. He will win them back their homes; he will avenge their dead mothers and fathers, raped sisters and cousins. “As long as I am in Srebrenica,” he said, “it will never be Serb. We will protect the hearths of our people. We will never be Palestinians.”

History Of The Bosnian Muslim Nazi 13th SS Handzar.

The association of Bosnian Muslims with Hitler’s Nazi regime is well-documented, and I have reported several times in this space on the Grand Mufti of Jerusalem, Mohammad Amin al-Husayni, who collaborated with the Nazis and helped organize a division of the Waffen SS made up of Bosnian Muslims.

The Bosnian Muslim Nazi 13th SS “Handzar” or “Handschar” division was a mountain infantry formation, known by the Germans as “Gebirgsjäger”. The Kama Division was the second Bosnian Muslim (more) The Bosnian Muslim Nazi 13th SS “Handzar” or “Handschar” division was a mountain infantry formation, known by the Germans as “Gebirgsjäger”. It was used to conduct operations against Yugoslav Partisans, Jews and Serbs in the Balkan Mountains.

The Bosnian Muslim Government Reformed the Nazi SS Division Handzar under the command of Naser Oric in 1992 The Bosnian Muslim Government Reformed the Nazi SS Division Handzar under the command of Naser Oric in 1992.

The Kama Division was the second Bosnian Muslim Nazi SS Division formed by Heinrich Himmler (photo above with the Muslim Grand Mufti). The first Bosnian Muslim Nazi SS Division was the Handzar Division formed in 1943. The Kama and Handzar Divisions were formed by Himmler and Bosnian Muslim political leaders to advance the goals of Bosnian Muslim nationalism by achieving “autonomy” for a Bosnian Muslim state.

Kama and Handzar were perceived as the armed forces of a newly-emerging Bosnian Muslim autonomous statelet. Kama and Handzar are essential to any understanding of the development of Bosnian Muslim nationalism. Adolf Hitler and Heinrich Himmler developed and originated this strategy or policy of using Islam to advance their geopolitical objectives.

The precursors to this policy can be found in the Austro-Hungarian Empire’s exploitation and manipulation of Bosnian Muslim, Albanian Muslim, and Sandzak Muslim troops to advance its agendas in the Balkans. Hitler and Himmler developed this concept most fully and completely in the 20th century.

The historical antecedents and origins of Zbiniew Brzezinski’s policies in arming and training the Afghan mujahedeen and Ossama bin Laden and Al-Qaeda can be traced to Adolf Hitler and Heinrich Himmler. Bill Clinton was not the first to exploit the Islamic jihad to serve a national interest by allowing Al-Qaeda to infiltrate Bosnia from 1992 to 1995 and then Kosovo in 1998. The precursors and antecedents of this policy go back to Himmler and Hitler.

That most publicised event of the Yugoslav crisis, the ‘massacre of Srebrenica’ in the aftermath of its fall on July 11 1995, was pounced upon by the intruding West and its media as demonstrating the evil cruelty of the Serbs – as illustrated by Ted Koppel’s interview with Richard Holbrooke in the ‘New Yorker’ of November 1995, when Holbrooke said “The Vietcong were dedicated ideologues, committed to a long term struggle.. These guys [the Serbs] aren’t ideologues; they’re just murdering aholes”. (Remember, the Vietcong had killed over 58,000 Americans!). This was an alleged massacre of 8000 ‘Muslim men and boys’ – a figure apparently plucked from an atmosphere of ambivalence, based, as it was (according to James Bisset, Canadian ambassador to Yugoslavia in the early nineties) on a Red Cross report, dated September 13 1995, which “stated that 3000 Muslims had been taken prisoner by Serbian forces in Srebrenica and a further 5000 had fled to central Bosnia..”

This ‘massacre of 8000’ is still awaiting confirmation to this day. On the other hand, very little attention was paid to the numerous massacres of Bosnian Serbs in the Srebrenica enclave between `92 and `93 by the Bosnian army ‘Handzar’ division under the command of Nasser Oric (on horse in photo above), who had been appointed by Itzebegovic, as was revealed in the infamous kangaroo court known as the international Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (ICTY) in the Hague, which had been set up primarily to try Milosevic for ‘crimes against humanity’.

Suffice it to say here that, on February 12 2004, General Phillipe Morillon, who had been UN commander in Bosnia in 1992/1993, appeared before the ICTY as a witness in the trial of Milosevic. In his evidence, Morillon confirmed that the Srebrenica enclave had been used as a military base by the Bosnian Muslim army under the command of Naser Oric, adding that “Oric had engaged in attacks during Orthodox holidays and destroyed villages, massacring all the inhabitants. This created a degree of hatred that was quite extraordinary in the region, and this prompted the region of Bratunac…that is the entire Serb population – to rebel against the very idea that through humanitarian aid one might help the population that was present there.” There were several other such attacks, and Morillon concluded his evidence by stating that the fall of Srebrenica was due to the massacres committed by Oric’s forces in 1992 amd 1993.

Bill Warner Director of CSPI..Covert Surveillance by Private Investigators at WBI Inc.
Posted by BILL WARNER at 10:38 AM

Labels: The Bosnian Muslim Government Reformed the Nazi SS Division Handzar under the command of Naser Oric in 1992

Read more: http://lpcyu.instablogs.com/entry/the-bosnian-muslim-government-reformed-the-nazi-ss-division-handzar-under-the-command-of-naser-oric-in-1992-the-bosnian-muslim-government-reformed-the-nazi-ss-division-handzar-under-the-command-of-naser-oric-in-1992/#ixzz1DraXez9S




1 коментар у вези “Neke su žrtve jednakije od drugih”
  1. Rat na prostroru bivse Jugoslavije planski je izazvala Drzavna Bezbedjenost – UDBA, po zadatku svojih stranih gospodara. Udba je bila iznad Vojne Obavestajne Sluzbe kao i KOS-a, cija su obavestenja o dugogodisnjem razbijackom i izdajnickom djelovanju UDBE, bila sakrivana, i neistinito prestavljana, tako da je JNA uskoro postola samo pijun u rukama jugoslavenskih politicara koji su najvecim svojim djelom oslanjali se na veoma razgranatu i dobro utvrdjenu mrezu UDBE. Ona je preko svojih pripadnika kontrolisala cijelokupni politicki zivot gradjana Jugoslavije.

    Njezinoj kontroli nije se mogla odupreti ni sama JNA, koja je bila kontrolisana putem dvostruke komande i preko udbasa koji su kao pripadnici vojne drzavne bezbjednosti kontrolisali cijelokupni njezin zivot. Zbog takvog svoga polozaja u kome se nalazila JNA, ona i nije mogla nista da ucini na sprecavanju rata u zemlji, jer su njegovi gospodari bili politicari koji su svoje prljave planove sprovodili preko pripadnika UDBE, koji su bili i ostali medjusobno cvrsto povezani i posle raspada Jugoslavije.

    Ratni zlocinac Naser Oric, kao musliman iz Bosne zavrsio je srednju policijsku skolu u Sremskim Kamenicama u Srbiji. Posle zavrsenog svoga skolovanja radio je u Saveznom Supu Jugoslavije, da bi uskoro poslije toga presao u Republicki SUP Srbije, i postao licni pratioc u proverenom obezbedjenju Presjednika Srbije – Slobodana Milosevica.

    Na tome polozaju ostao je sve do izbijanja rata u Bosni, kada odlazi isto kao i Mladicev “ratni drug” Dudakovic u svoj rodni kraj, da se stavi na celo muslimanskih separatista koji su objavili rat SRBskome Narodu do njegovog potpunog unistenja i istrebljenja. Dudakovic je postao komadant 5 Muslimanskog Korpusa u Bihacu, a Naser – komadant muslimanski vojnih formacija u Srebrenici. I jedni i drugi uskoro su postali poznati i slavni po svojim pocinjenim krvavim zlocinima nad nezasticenim SRBskim narodom. Klanja neduznih i nenaoruzanih SRBa: starih i mladih, muskih i zenskih koji nisu imali sa cime da se brane, kao i silovanja zena i djece i palenje srbskih kuca obiljezavali su put kuda su ti razbojninici i ljudski krvnici prolazili.

    To je natjeralo SRBSKU VOJSKU u Bosni i Hercegovini, da naprave ofanzivu u kojoj su muslimanske snage iz Srebrenice bile uskoro opkoljene i potucene, a od potpunog unistenja muslimani su uspjeli da se spasu svojim bjegstvom preko Drine iz Bosne u SRBiju, u kojoj su bili prihvaceni i zasticeni od tadasnjeg rezima Slobodana Milosevica.

    Tako je u SRBiji naslo spas nekoliko hiljada muslimanskih koljaca, koji su poslije bili prebaceni kao raseljena lica u Madjarsku. Posle su mnogi muslimani iz Madjarske vratili se u Bosnu da nastave svoj dzihad protiv SRBa, a oni koji su bili pametniji otisli su u druge zemlje, dok su pojedini srbski komadanti poput Mauzera i Mladica ostali da placu i da proklinju Slobodana zbog toga sto je na taj nacin spasao muslimane od sigurnog unistenja.

    Tu je bio pocetak svih sukoba i nesporazuma do kojih je posle doslo izmedju srbskog rukovodstva u Bosni sa jedne strane i rezima Slobodana Milosevica sa druge strane, koji posle toga uvodi sankcije SRBskome narodu Zapadno od Drine, vjesto manipulisuci sa njezinom policijom kada mu je pretila neka opasnost, i rukovodstvom da bi sebe odrzao na vlasti.

    Medjutim, izdaja SRBa Zapadno od Drine od strane rezima Slobodana Milosevica, ni samoj SRBiji nije donela nikakvu srecu i napredak, jer SRBija se branila u Krajini, a ne na Drini. Uskoro dolazi do bombardovanja SRBije, i nasilne smjene sa vlasti Slobodana Milosevica, kojeg “nove vlasti” dovedene sa ulice na teazenje SRBskih neprijatelja, uskoro posle toga na Vidovdan predaju Hagu.

    Videci da je izigran i prevaren od onih kojima je vjerovao, Slobodan Milosevic u HAGU se zaista viteski drzao. Znajuci da nece moci ni jednu optuznicu da mu dokazu, a da pri tome ne umesaju i ne osramote sami sebe, haski tuzioci i sudije su zato dozvolile da Slobodan Milosevic umre u zatvoru. Tako se na Slobodanu Milosevicu ispuni srbska naroda mudra pouka: “Ko sa djavolom tikve sadi, o glavu mu se razbiju” a ratni zlocinac i bivsi UDBAS Naser Oric, zbog nemaronosti danasnje SRBije koja nije Haskom Tribunalu dostavila sve podake o njemu, da bude na sramotu njenu oslobodjen optuznice za pocinjene zlocine nad SRBskim Narodom. SRBijo, ako je i od tebe, previse je!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo