Вести

Дубоко ме је потресло писмо свештеника Илије Јокић. У позадини свог бола слушам речи „Господ говори човеку“ и читам речи

пише Л.Летић 02.02.2011

+++

због којих се отац Илија каје. Не могу да на његово писмо, на његово кајање, не одговорим свом својом топлином у којој је сабијено 18 година истих боли, мисли, и исте одлуке да бих опет исто учинила, по тежој цени.

Отац Илија се каје што није проговорио, „спречио“…ја се не кајем што сам проговорила, али се кајем што сам се ту нашла.

Не кајем се што сам им ушла у траг. Какав? Па учинило ми се да баш нисам толико „демоном скрхана“, а ни толика „овца“ под можданом кором, и да ми се добро чини да садржај подрума за који сам била задужена, и кључеви били само код мене, неко поткрада. Прво сам о томе говорила, а они одговарали „ма чини ти се, не суди“. Нисам судила јер нисам знала коме да судим, али сам једну ноћ ексере на летвама врата обојила зеленим фломастером. Отишла сам својој кући. Ујутру сам дошла, спустила се до подрума и видела да нема боје на ексерима. Тада сам знала одговор, неко је извлачио ексере, скидао две или три летве, у зависности колико је требало простора да се провуче, износио садржај, укуцавали нове ексере и траг учињеног прикрили.

Нисам о томе ћутала. Проговорила сам управо из разлога да се недело спречи, да се виновнику на време помогне, да се дом Господњи од злоупотреба сачува. Оооо, драги мој оче Илија, Ви сте ћутали и сматрате да сте погрешили. Ја нисам ћутала и сматрам да нисам погрешила, али сам погрешила у веровању да ће се правди прибећи, али није. На стуб каменовања сам била стављена. Како од мантија, тако и од народа. Најближи, они који су се клели у љубав према мени, су подигли (језичке) каменице на мене. Ништа пред људима нисам постигла, али верујем да пред Богом јесам…доказала сам још једном да сам Њега ради спремна на сва страдања.

Ви се кајете што сте ћутали…ја нисам ћутала, али се кајем што сам се ту нашла. Не кајем се што сам проговорила где су јеретици и како су ме на превару у њихове редове одвели. Када сам коцкице склопила одмах сам реаговала. Рекоше да је за моје добро да ћутим. Нисам ћутала. Рекла сам ко, где и како су и мене тамо повели. Рекла пред црквом јавно, свим окупљеним. Како оним у мантијама, тако и верном народу. И?…опет сам била каменована (језички, интригама, осудама).

Ви се кајете што сте ћутали…ја нисам ћутала, показала сам прстом где се манипулише новцем, како се окреће црквени новац и намирује тек онда када образ почне да „црвени“. Пресекла сам тај ланац јер сам и ја била везана за одговорност тог новца. И?…поново била каменована осудама, интригама. Пресекла сам пут да се мимо легално унете робе (за верске обреде) убацује роба коју свештеници добију, или је добију привилеговани цивили, па им жеља да се то под „легалиним“ прода и они новац од поклона ставе у свој џеп. И?…поново сам била каменована осудама, како од оних у мантији тако и од верујућег народа.

Ви се кајете што сте ћутали…ја нисам ћутала, проговорила сам о донацијама и подрумским просторијама које су биле испуњене донаторском робом чији знаци нису били знак хришћанства. И?…била поново каменована…
Кајете се што сте прекршили свештеничку заклетву и дозволили (својим ћутањем) да непријатељи у нашим редовима подривају цркву. Поштовани оче, ја нисам ни под каквом заклетвом и нисам ћутала. Јасно, упорно и грлато сам говорила о онима који подривају цркву. И?…била каменована за сваку изговорену реч, како од оних у мантији, тако и од верујућег народа.

Борила сам се против манипулације са младим душама која су кроз одгој напуштена, која су се у цркви нашла по распаду Југославије, по распаду породица под свим ломовима које је друштво трпело, која су се нашла у изгнанству због лудила рата, да ту децу не треба „обмањивати“ и вешто им о Богу причати да би их плански у путили ка манастирима. Да те младе душе треба искрено загрлити, Богом напојити, па ће Бог сам помоћи њиховој слободној вољи да сами свој пут одаберу. Епископ поред кога сам тад била је говорио да је слава Богу што ме такву има у својим редовима, а онда ми задао ударац преко своје продужене руке да би ме у томе ућуткао. Нисам ћутала. Проговорила сам јавно. И?…била каменована интригама, осудама.

Слушала сам предавање епископа поред кога сам тад била, слушала како грлато говори да морамо да се боримо против јеретика (па навео којих), да нам је дужност да се боримо, ако треба и физички, својим телима да цркву и православље одбранимо. Онда се окренуо нама мајкама и рекао „не бојте се ако вам синови уђу у борбу, дужност сваког православца је да им стане на пут“. Нисам ћутала, али тад нисам пред народом проговорила. Било ми га је жао као лицемера, а појединца лицемера никада јавно не откривам. Сматрам да је то демонска служба у њему и буде ми их жао. Али сам сачекала да се предавање заврши. Пришла му и рекла „оче (никада се епископима нисам обраћала са преосвећени, јер ни Богу се тако не обраћам (а већа је преосвећеност од свих ходајућих, земаљских титула „преосвештенства“), зашто тако говорите, не разумем, да се нисте забунили, па нађох доказе да сте ви са њима у пристојним односима, зашто онда народу говорите супротно? Ко је овде луд? Ваше речи или ја која не могу да спојим у једно оно што сам држала у рукама, и ово о чему сте ви сада причали?“ И?…благословио је тада моју мудру, искрену, хришћанску главу…али је убрзо био спреман да та глава „одлети“ са рамена.

Ви се кајете што сте ћутали…ја нисам ћутала али се кајем што сам се, и што се налазим у редовима верујућих, како оних у мантијама, тако и народа који прави добру верску пропаганду од свог веровања, а у срцу ???.

Кајете се што САС-ру нисте доставили писмо…ја сам поштовани оче и писала и прагове обијала, говорила, плакала, молила да се спречи подривање цркве, злоупотреба недужних верујућих душа, разапињање Његовор разапетог тела…говорила да ће нас страдање стићи…да ће нам редови пред путиром бити све већи а да ћемо као народ и као светосавци тонути све дубље…говорила ако се нешто не учини, сада док је време, да ће се расцепити светосавље, да ће га расцепити непријатељи споља и непријатељи под мантијама са верском изабраном машинеријом око себе…неко би ме саслушао са „ааа, ђаво не мирује“…неко са речима „не суди, све то што те боли је по допуштењу Божијем, због твоје гордости, ко си ти да провераваш, да о томе причаш када је Господ рекао да сакријемо голотињу брата свог“…неко са речима „очај те је чедо узео под своје“…неко са речима „грех и казна од Бога је говорити тако о епископу, свештенству, монаштву“…неко опет „ти немаш љубави“…неко опет „ако Бог допушта ко си ти да се мешаш у Божије допуштење“…

Говорила сам да није добро што се не заустави новотарија у литургији…многи свештеници који су данас против тога су ми говорили „не суди, док не добијемо званично тумачење није наше да судимо“, одговарала сам „док вам Св.Сава не потврди да ли да мењате оно што нам је оставио или не, не присуствујте тим литургијама јер тако збуњујете народ, а јачате оне који су то увели, узеће ово маха и онда га нико неће зауставити“…гледали су ме као психијатријски случај.

Кад год сам погледом, речима „ошинула“ оне који оговарањем, злобом, лукавством исто подривају цркву, гурају прст у Ране Распећа, била сам проглашавана за демонизовано биће, за намћора коме све смета, и онима против којих бих устала указивана је част и поштовање. Једноставно они су били „жртве“, а ја касапин.

Поштовани мој оче, немојте се „кајати“…исто смо постигли, Ви ћутањем, ја нећутањем. Али смо обоје пред Богом учинили, да нисмо Ви не би били од моћника у мантији кажњени, а ја од истих демонизованом проглашена. Ви сте стављени под казну свештенослужења, ја под казну прогона, одбацивања, осуђивана на прагу новог огњишта, нове заједнице.

О многим стварима ћутим, многе доказе сам уништила (а имала сам их као доказ), многа имена никада нећу обелоданити и због тога се не кајем, јер када бих то урадила онда бих осећала да то радим из освете, а освета је грех…када бих проговорила о онима који су „убили“ један живот у мени, онда би се овај живот који је никао из „убијеног праха“ светио. Ја не желим освету. Душа осећа до које црте треба да идем јавно и без страха, без осврта на последице, а где треба да станем и да то што знам препустим Богу.

Ако бих проговорила о оним најпрљавијим стварима које знам, које сам као нож осетила у својој души, не бих ништа добро тим донела. Сувише је прљаво, а они у мантијама, и народ око њих, једноставно не желе о томе да слушају. Зашто?…па свако има неки интерес зашто треба да остане глув на те речи и зашто те речи не треба да дотакну њихову душу, или њихово изјашњавање да су спремни за Бога и веру да страдају…докле год имају неки свој интерес нису спремни, а ја ако бих проговорила, они на то остали равнодушни, али да би оправдали пред собом своју равнодушност, морају устати против мене као против јеретика, била бих узрок њиховог сагрешења. Не желим да било ко ко није „спреман“ да чује, том глувоћом огреши себе, а то што неће да чује изађе из мојих уста и ја будем „саучесник“ његовом сагрешењу. Зто ћутим и због тог ћутања се не кајем…немојте ни Ви. Да сте „ћутали“ данас би вршили службу. Овако Ваша служба пред Богом није прекинута…а то што је прекинута пред људима, прекинута од људи, па шта су људи?…исто као и Ви и ја, смртна бића, подложна похлепи, користи, издаји…оче, „много званих, мало изабраних“.

Па ми дозволите да и ја Вама кажем да утеху нађете, и потврдите себи да сте на правом путу, у речима „Господ говори човеку“…и мене су добронамерници упутили ка тим речима…слава и хвала Богу што се увек нађу душе које ме повуку када помислим ДОСТА ЈЕ БИЛО…Господ је васкрсао управо да никада не кажемо „ДОСТА ЈЕ БИЛО“…не поштовани оче…идите даље…прогонили су и Њега кад им је био опипљив, када су гледали у дубину Његових очију и слушали речи које Је говорио из уста Свог Оца…“Много званих, мало изабраних“…неко ће на Вашој патњи пренети чврсту веру на оне који тек треба да се роде и да веру чврсто преносе даље.

Ленка Летић