Вести

Pisao sam o mnogim lošim stvarima i pojavama u Sloveniji. Pisao sam o Savezu srpskih društva, o Srpskom kulturnom centru,

piše Radovan Milić 31.01.2011

+++

Protojereju stavroforu Boškoviću iz Ljubljane, zakačio sam i samoizabranog delegata, kojekakve predsednike, pa o ovom pa o onom. Dosadio sam i samom sebi, a kako li je vama koji sve to čitate, ne znam. Pisao bih ja još o mnogo čemu, jer mnogo se i nakupilo lošeg među nama, a niko o tome nit zbori nit govori. Zašto ćute i zašto trpe, to samo oni znaju. Uglavnom dok oni ćute, drugi ćutnju koriste i grabe li grabe, a dokle će niko živ ne zna, pa ni ja. Valjda dok ih neka sila ne zaustavi. I da znate. Sve do jutros sam mislio da sam upravo ja ta sila. Mislio sam da sam opasan, pa čak da od mene moja žena ne sme ni da šukne, jer ja sam onaj zadrti gedža, Srbenda iz Šumadije, pa čik da mi ona nešto kaže. Međutim sve to nije tako.

Od ranog jutra je počela da mi zvoca. Ko si bre ti da se večito uplićeš u neke stvari za koje te nije briga!?
Tišina ženo! Znaš li ti da sam ja opasan!?

– Ih! Odgovori ona, i ode.

E upravo zbog tog njenog „ih“, osetim da me je pregazilo vreme, da je momenat za promenu pa odlučim drugačije. Odlučim da promenim i stav i način, i priznajem da to ne činim dobrovoljno, već zbog ženinog „ih“. Da li ću u nameri uspeti, vi procenite.

Da se dlaka promeniti može to znaju i vukovi, a valjda znamo i mi. Da na kugli zemaljskoj ne postoji samo jedan Nikola Janić, jedan Radovan Milić, jedan Peran Bošković, već da postoje ljudi sa istim imenima i prezimenima i to je valjda tako jasno. Ja poznajem jednog Nikolu Janića iz Švedske, a poznajem i drugog Nikolu iz Aranđelovca, a njih dvojica nisu u srodstvu niti se međusobno znaju. Valjda je takav slučaj i sa Radovanom, pa čak i sa Peranom.

Za razliku od mojih prethodnih pisanja o Peranu, Protojereju stavroforu iz Ljubljane, o ekumenisti i predsedniku saveta hrišćanskih crkava, o popu koji se protivi da Srbi u Sloveniji dobiju status nacionalne manjine, i o onome koji je odlagao mirne demonstracije Kosovo je srce Srbije, o popu koji je obrijao bradu i kome je iz crkve netragom nestalo mnogo para, o popu koji nije hteo prisustvovati osnivanju srpskog saveza, a posle se tom istom savezu žalio da su pare ukrađene, o popu kod kojeg su sveće skupe kao vatra i popu graditelju kulturno pastoralnog centra u Ljubljani vrednog tri miliona evra, danas neću pisati.

Pisaću o onom drugom Peranu Boškoviću, Bosancu, brižnom roditelju, građevinskom preduzimaču u belom svetu i graditelju stanova namenjenih tržišnoj prodaji. Pisaću o Boškoviću deoničaru i uspešnom Srbinu. E o njemu ću pisati. Znam ja da ste i vi naopaki i da ćete odmah pomisliti da ja to pišem o istom onom popu i optužićete me da sam samo dlaku promenio a da mi je ćud ista, al vam poručujem. Niste u pravu, a vi mislite šta god hoćete, jer ovog puta ja zaista pišem o onom drugom Peranu.

E pa da znate. Ovaj drugi Peran Bošković je vrlo rano, još kao mlad, otišao u beli svet. Gazio je nekad, a i danas gazi još više, po Isusovom trnju jer nije lako stići do zvezda i među njima opstati. Vredan kakav je inače po prirodi, snalažljiv, uporan i čovek koji bi i od ciganke dete iskamčio, ipak je uspeo u smiraju života da nešto i stvori da se skući i da zaradi. Sad ljudi pričaju svašta pa kažu da taj Peran to nikada ne bi postigao da mu nije bilo naroda, al’ bože moj zla i ljubomorna usta svašta laju. Laju oni kojima nije pomogao, a ne pitaju se da li jedan čovek može baš celom svetu pomoći i ugoditi i može li čovek bez naroda. Naravno da ne. Ipak, dok ga jedni kvalifikuju kao škrticu, drugi pričaju i svedoče da nije tako. Kažu da je taj Peran i te kako pomagao ljude. Kažu da je siromašnim radnicama po kafanama, barovima, kazinima i kockarnicama davao i šakom i kapom. Kažu da su ga vrlo često viđali u lepom društvu i da je bio galantne ruke. Kažu da je znao i da zaplače na mekim grudima, da se izjada o svojim teškoćama, da se požali na ljude koji ga okružuju, pa čak i neke tajne na grudima da otkrije. Sve je on to plaćao i nikome nije ostao dužan. Takav je bio. Ali kao što ni lisica nikada ne hvata kokoške oko svog brloga već ide u drugi atar, tako ni Peran nije pomagao ljude iz svog okruženja, pa je normalno da ga u svojim kafanama nisu mogli ni viđati. Bilo kako bilo, uglavnom on je mnogo postigao i jedan je od uspešnijih Srba u belom svetu. Srbi kao Srbi sve će ti oprostiti i razumeti osim uspeha. E pošto sam ja odlučio da ne budem kao drugi Srbi, a odlučan da promenim i stav i način, danas ću vam pisati i o uspehu ovog čoveka koji je i pored svih napada i kritika ostao brižan roditelj i uspešan poslovni čovek, uz narodsku pomoć. Njega ništa nije moglo promeniti.

O njegovoj brizi za svoja pokolenja, ako niko drugi osim mene ne želi da vam posvedoči i pošteno kaže, rećiće vam i posvedočiti službeni glasnik Bosne i Hercegovine br 47/09 od utorka 16. 06. 2009. Tamo lepo stoji. Peran nije ni mala maca, ni rasipnik ni beskućnik, već uspešan poslovni čovek i domaćin. Sve to lepo potvrđuje osnovni sud Brčko Distrikta BiH. Iz svedočenja ovog suda se vidi da je Peran imao mudrosti, veze, pare i nos, a naročito razumevanje za kretanja u svetu biznisa. Njega uspeh nikada nije poneo. On nikada nije zaboravio ni svoje korene ni mesto rođenja, mada je dugo u belom svetu. On je, a gde bi drugo nego u svom rodnom kraju, jer lisica ne lovi u ataru gde joj je brlog, daleko od belog sveta i urokljivih očiju i kome drugo nego svome detetu, pomogao da dete stane na noge. Kao mudar čovek i brižan roditelj ne zadovoljava se da detinja firma tavori u zapećku. Neumorno radi na jačanju poslovanja postojećeg preduzeća koje se uvećava osnivanjem podružnice na osnovu Aneksa ugovora o dodatnim delatnostima. Ta skromna mala firma sada počinje da se bavi reciklažom metalnih ostataka i otpadaka, reciklažom nemetalnih ostataka i otpadaka, kao i trgovinom na veliko ostacima i otpacima i trgovinom na malo polovnom robom i njenom prodajom u prodavnicama. Naravno da je sva ta ovlašćenja preneo bez ikakvog ograničenja na svoje dete.

Šta će čovek. Ratovi su bili pa prošli, gvožđušine ostalo kol’ko hoćeš, a svaki komad ima svoje mesto i svoju cenu. I ne samo to. Imao je on i druge planove za koje ni dete nije znalo, a niti ga je otpad nešto naročito zanimao. Njegovi ciljevi su stremili višem. Kažu da ga je jednog dana dete upitalo.

-Tata, šta si mi to uradio, zar nije bilo lakše da prodajem ovu polovnu robu sa kojom me snabdevaš mučeći se po belom svetu i od nje da životarim, nego da tumbam i prevrćem gvožđušinu?

-Ne boj se sine. Odgovori on detetu, a u Šumadiji se i ćerka oslovljava sa sine, pa nisam siguran da li je Peran tu firmu dao sinu ili ćerki. Biće da je ćerki.

-Mislio je tata na sve. Ti znaš sine da tata zna na čim nebo stoji i da tata poznaje mnoge belosvetske ljude. Evo ja sam deoničar u firmi »Tara-Pre-« i deveti sam na tom spisku. Pored mene na prvom mestu i najjači akcionar je Vlada države X , a na drugom I. BT iz Berna. Znaš u tim firmama su pravi ljudi, a tvoj tata sve njih poznaje. Zato me slušaj dobro i shvatićeš da nemaš razloga za zabrinutost. Otkriću ti tajnu.

-Na osnovu nekog člana i nekog stava zakona o upravljanju otpadom i na osnovu zahteva preduzeća Mont.. d.o.o. , koje zastupa preduzeće u kome tata ima deonice, a 9. decembra 2010, agencija za zaštitu životne sredine izdala je dozvolu za uvoz preduzeću Mont. Ovom dozvolom se odobrava uvoz od firme iz Švajcarske, koja je takođe deoničar u X, i to 3.komada polovnih mašina (mašine za kovanje i dve kontrolne jediniceI nacionalne oznake otpada W149……., naziv otpada Električni i elektronski sklopovi, uključujući štampane ploče, elektro komponente i žice) namenjeni za direktno ponovno korišćenje, a ne za recikliranje ili konačno odlaganje, čime se ovaj otpad svrstava u kategoriju koji nije opasan. Sve to će stići brodom u jednoj pošiljki preko luke B, i najkasnije do devetog januara 2011. Firma koja zastupa ovu u kojoj imam deonice, mora obezbediti radiološku kontrolu na graničnom prelazu uz setifikat stručne institucije o ispravnosti. Zbog toga sam ti ćero i rekao da ideš u Brčko i uradiš taj aneks podružnice.

Pričaju ljudi da je ćera bila zadovoljna tatinom snalažljivošću.Čudila se kako mu to uspeva kad on od nikud ne dobija nikakvu platu i odakle mu pare. Kažu da joj je svanulo kad je čula da je narod radodaran i da se ona ne mora sa gvožđušinom rvati, jer će to sve njen tata da sredi. Kažu da se zabrinuto interesovala da li zna narod u belom svetu, tamo gde tata živi, sa čim se tata bavi i da ne bi bilo dobro ako bi saznali.

Kao i sve dosadašnje detinje zabrinutosti i tu brigu joj je tata vešto otklonio, naročito kada joj je pokazao slike »centra« koji gradi u belom svetu. Dete ko dete opet ju je zanimalo zna li narod za tu zgradu i naravno da je dobilo odrečan odgovor.

+++++++

Sada kad znam da sam promenio dlaku, da više zbog onog ženinog »Ih« ne želim nikog kritikovati, da sam dosadio o bogu i narodu, da sam se uplitao u stvari koje me se ne tiču, a dok vi gledate ove slike, pokušavam da nađem odgovor na pitanje: Može li čovek bez naroda i može li narod bez čoveka? Mogu li jedno bez drugog? Posle dugog razmišljanja zaključio sam da bi narod u principu bez Perana mogao, a da Peran bez naroda ne može nikako. Ipak u ovu moju promisao nisam duboko siguran, jer šta bi narod u belom svetu bez čoveka koji zna na čim nebo stoji, kao što to zna ovaj naš Peran o kome vam danas ja pišem promenjene dlake.

Sav ponosan zbog novog stava i načina, zbog izmenjenih filozofskih pogleda na svet i ljude oko sebe, zbog toga da sam i ja nekog u životu bar jednom pohvalio, ponudim pismo ženi da ga pročita, jer mi je stalo do njenog mišljenja. Da li možete zamisliti šta mi je rekla? Ne. Kazaću vam pošteno.
-Ih, vuk dlaku menja a ćud nikako.

Uzeh pisaniju iz njene ruke, svestan da me se više niko, pa čak ni žena ne plaši, da sam davno prestao biti opasan, da zapravo to nikada nisam ni bio, da nisam čak ni dlaku uspeo promeniti onako kako to uspešni ljudi inače rade, pa odlučih čvršće, jače i sa više energije, da pišem o značaju ovog uspešnog čoveka.

Narode iz belog sveta. Zar ćete dozvoliti da vam tamo neki belosvetski svetovljani pomažu ovako divne i uspešne ljude. Vidite li da se centar mora dovršiti, da je u fazi izgradnje, da para nema dovoljno. Šta ste se stisli!? Dajte kao što ste do sada davali. Dajte i šakom i kapom. Završavajte što ste započeli, nemoj da mu pastoralni dom tavori godinama ne završen. Ne gledajte vi na mene. Ja sam poseban model i primerak, ja ni u crkvu ne dam, niti u crkvi kupujem sveće. Pustite vi mene. Ja kao i svi svetosavci retko se molim, veru u srcu nosim, i o velikim praznicima tamjanom okadim i kuću i ukućane. ‘Ajte vi. Ako nemate para, lopatu u ruke, pa na mobu kao nekad. Pomozite Peranu da završi zgradu, greota je da prazna zjapi na vetrometinama beloga sveta.

Uzmem ponovo ispisani papir i ponudim ženi da ga pročita. Živo me je zanimalo šta li će mi sada reći. Možete li predpostaviti? Pa rekla je: Nikada se ti nećeš promeniti. Odkud baš ja da te takvog dobijem, i još dodade; ko o čemu baba o uštipcima.

Ipak sam ja opasan, pomislih i potapšah je onako nezgrapno srpski, svestan da mi kritika bolje leži od hvale, da su uštipci uštipci i da ću opet ja o njima, čim mi stigne municija.

Napomena. U članku nisu navedena tačna imena firmi, kao ni deoničara. Kopije originala su kovertirane i nalaze se na sigurnom, kao uostalom i svi dokazi.

Radovan B. Milić
30. januar 2011.