logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија    Аутор: новинарство    871 пута прочитано    Датум: 30.01.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Архимандрит Симеон „Oj kukavno Srpstvo ugašeno, Zla nadživeh tvoja svakolika, A s najgorim hoću da se borim!“ – Njegoš

Autor teksta Arhimandrit Simeon; nedelja, 30 januar 2011 01:02

+++


Ovde možete preuzeti tekst ”Atanasije Jevtić vs Arhimandrit Simeon” u pdf formatu.

U grčkoj javnosti nedavno se pojavio (15. juna) intervju Episkopa Atanasija Jevtića dat crkvenoj agenciji Romfea (www.romfea.gr).

Na taj intervju bili smo prinuđeni da odgovorimo, istine radi i objektivnosti radi, s obzirom da isti vrvi od neistina, kontradiktornosti, izvrtanja činjenica, kleveta itd, na način koji je već svojstven, toliko karakterističan i prepoznatljiv za pomenutog Episkopa, kao i zbog činjenice da se prethodno (18. februara 2010) na agenciji Romfea takođe pojavio tekst sličnog karaktera, tadašnjeg Administratora Eparhije raško-prizrenske Atanasija Jevtića.

Naš odgovor objavljen je od strane pomenute agencije Romfea u dva dela (26. juna i 2. jula), prvi deo pod nazivom „O mom Starcu i Episkopu Artemiju“, i drugi deo „Optužbe protiv mene“.

S obzirom da je navedeni odgovor, objavljen u dva dela na agenciji Romfea, preveden na srpski jezik i pripremljen za objavljivanje u srpskoj javnosti, smatramo potrebnim da pre publikovanja učinimo nekoliko napomena.

INTERVJU ATANASIJA JEVTIĆA

Navedeni intervju izazvao je ne malo iznenađenje, pa i zgražavanje, u grčkoj crkvenoj javnosti, zbog jezika koji je koristio Episkop Atanasije (potpuno neprimerenog crkvenom licu, a pogotovu episkopskom dostojanstvu, koje je time nesumnjivo uniženo i izloženo podsmehu; uslovno rečeno, korišćeni način izražavanja mogao bi se okarakterisati kao „jezik ulice“), kao i zbog sintakse, koja je bila u potpunom neredu[1]. Ovaj aspekt je mnogo izraženiji i vidljiviji u grčkom jeziku, nego u današnjem srpskom, zbog prisutne diglosije.

Prevod intervjua Episkopa Atanasija Jevtića objavljen je na srpskom jeziku 6. jula (vidi u prilogu pdf) na sajtu Eparhije raško-prizrenske, koji radi sa blagoslovom Administratora Amfilohija Radovića.

Međutim, tekst koji je na sajtu Eparhije raško-prizrenske predstavljen kao intervju Episkopa Atanasija Jevtića objavljen od strane agencije Romfea 15. juna 2010, u velikoj meri se razlikuje od intervjua koji je zaista publikovan 15. juna na internet stranici www.romfea.gr!

Stoga smo smatrali za potrebno da čitalačkoj publici najpre pružimo na uvid prevod originalnog teksta intervjua objavljenog od strane agencije Romfea 15. juna (vidi pdf), jer su odgovori, koji će uslediti, pisani imajući u vidu taj autentični tekst, a ne falisifikat koji je na sajtu Eparhije raško-prizrenske predstavljen kao original.

Zbog čega je Episkop Atanasije Jevtić pribegao ovakvom manevru (i zbog čega je Administrator Eparhije raško-prizrenske Mitropolit Amfilohije Radović blagoslovio takav nastup, trudeći se da autoritetom Eparhije „pokrije/prikrije“ ovakav čin), predstavljajući krivotvoreni tekst kao original, zapitaće se verovatno neko. No, nije naša nadležnost da dajemo odgovore na takva pitanja; jedino što možemo primetiti jeste činjenica da takav potez u suštini ne izlazi iz okvira utvrđenog i prepoznatljivog delovanja Episkopa Atanasija Jevtića, toliko karakteristično ispoljenog tokom administriranja Eparhijom raško-prizrenskom (i uvek „pokrivanog/prikrivanog“ blagoslovom sinodalnih Episkopa), i nastavljenog, besumnje, i nakon odlaska sa tog položaja.

Izmene, međutim, nisu vršene u čitavom tekstu originalnog intervjua, nego samo u jednom njegovom delu, tj. u delu u kojem A. Jevtić govori o uklanjanju Episkopa Artemija sa katedre raško-prizrenskih Episkopa i, naravno, neizbežno, o mojoj malenkosti. Taj deo zauzima i najveći prostor intervjua, i stiče se utisak da je upravo zbog poruka koje su upućene grčkoj javnosti povodom odnosne teme, trebalo načiniti pomenuti intervju (kao što je i višednevna poseta Svetoj Gori, koju je upravo tih dana obavljao Ep. A. Jevtić obilazeći poznate svetogorske manastire i svuda šireći istu priču, očigledno imala za cilj da „otvori oči“ Svetogorcima i nametne im „naočare“ kroz koje treba da posmatraju slučaj Episkopa Artemija [2]; naravno da Oci Svetogorci nisu dopustili da budu obmanuti ovako bezobzirnom propagandom, sprovođenom od strane Trijumvirata, te da nisu iskazali spremnost da podrže njihova mnogobrojna bezakonja učinjena u slučaju uklanjanja Episkopa raško-prizrenskog Artemija [3])

Shodno tome, izmene su vršene u pitanjima 3-9 originalnog intervjua (od ukupno 10), koja se odnose na slučaj Episkopa Artemija (i arhim. Simeona); u izmenjenom tekstu objavljenom na sajtu Eparhije raško-prizrenske, taj izmenjeni deo obuhvaćen je pitanjima 3-7 (s obzirom da je u krivotvorenom tekstu promenjen i broj pitanja, tj. smanjen sa 10 na 8).

U tekstu koji donosimo, odgovori na pitanja 1, 2 i 10 nisu menjani, s obzirom da su autentično preneti na sajtu Eparhije raško-prizrenske, jer se ne dotiču spornog slučaja anti-kanonskog uklanjanja Episkopa raško-prizrenskog Artemija sa katedre, i svih daljih anti-kanonskih radnji koje su usledile, a čiji su izumitelji i glavni nosioci već poznati Trijumvirat – Amfilohije Radović, Atanasije Jevtić i Irinej Bulović.

U inkriminisanom, dakle, izmenjenom delu intervjua (koji obuhvata pitanja 3-9 originalnog teksta, tj. 3-7 falsifikovanog teksta), značajno je uvećan obim odgovora na postavljena pitanja, tj. za više od 1/3 u odnosu na autentični tekst (u odnosu na oko 1.500 reči originalnog teksta, tekst koji je na sajtu Eparhije raško-prizrenske „podmetnut“ kao originalni sadrži oko 2.500 reči).

Posebno je zanimljivo, i važno, obratiti pažnju na fusnotu br. 2 na četvrtoj strani (koja, inače, uopšte ne postoji u originalnom tekstu), sa već poznatim i prepoznatljivim izrazima Ep. Atanasija Jevtića (konvulzivni monah, nesrećni čovek, megalomanske laži, anticrkveni sajtovi, sekta Artemijevaca…) i neizbežnim udarom na g-đu Kosaru Gavrilović i njena pisanja, gde pomenuti Episkop kaže doslovno sledeće:

„Ko ima iole pameti, i savesti ljudske i hrišćanske, zna kako su se časno i viteški – srpski, kosovsaki, pravoslavno – borili Atanasije i Amfilohije da pomognu svome narodu u svim srpskim Zemljama i Krajevima, pa i na Kosovu, naročito 1999-2001. i 2004. g, kada Simeona Vilovskog nije bilo na Kosovu, i kada su, za jedno sa Patrijarhom Pavlom, i naravno Vladikom Artemijem…“ (u citatu smo zadržali autentični pravopis AJ).

Izgleda nisu dovoljne (preterane) pohvale, koje pljušte sa svih strana [4], da zadovolje nezasitu želju za slavom, nego je Preosvećeni A. Jevtić primoran sam sebe da hvali, i ističe svoju „čast“, svoje „viteštvo“, svoju „borbu” za Kosovo…! Zašto, opravdano se nameće pitanje, zar drugi ne vide te njegove vrline, te mora on sam da ih „telali“ i iznosi na „tržnicu“, kako bi ih ljudi „kupili“? Izgleda da je, po mišljenju A. Jevtića, upravo tako: onaj ko to ne vidi, nema „iole pameti“, a takođe ni „savesti ljudske i hrišćanske“… (vokabular i stil karakterističan za Preosvećenog Jevtića!).

Ali, vidimo da i to nije dovoljno. Primer, prisustvo i pojava Episkopa Artemija neizdrživo peče i nanosi bol – zato ga je potrebno, i njegove napore, dela, trud, marginalizovati, nipodaštavati, izbrisati, te stoga na lestvici boraca za Kosovo postoji jasna gradacija: prvi je svakako „Atanasije“, odmah do njega je „Amfilohije“, Patrijarh Pavle je nekako dospeo do trećeg mesta, da bi se tek negde na kraju nabrajanja (na „odličnom“ četvrtom mestu) našao i „Vladika Artemije“ (sticajem li okolnosti, ili Božijom voljom, kanonski i zakoniti, jedini, Episkop raško-prizrenski).

Međutim, i tu nije kraj, i to nije dovoljno – za Episkopa Artemija, osim toga, ne sme se reći ništa dobro i pozitivno. Ukoliko se neko usudi da kaže nešto u prilog Episkopa Artemija, onda su to „lažovi“, koji se služe „demonskim lažima i klevetama“ – dakle, saglasno bivšem hercegovačkom, o Episkopu Artemiju dobro govore samo „demoni“, i oni koji prenose njihove „laži i klevete“!

Aferim, Vladiko!

Osim mnogobrojnih dodataka u pomenutom delu intervjua (pitanja 3-9), kojima se uglavnom iznose nove uvrede i udari na ličnost Episkopa Artemija i Arhim. Simeona, u verziji objavljenoj na sajtu Eparhije raško-prizrenske izvršene su i ispravke grubih neistina, za koje je očigledno bilo dopušteno i poželjno da budu izrečene i servirane grčkoj javnosti (po mišljenju Preosvećenog Atanasija), koja se nalazila u potpunom neznanju što se tiče nekih, srpskoj javnosti inače poznatih, podataka, ali, kada je taj isti intervju prenet u Srbiji, tada je trebalo prilježno izvršiti ispravke grubih neistina i kleveta.

Takav je slučaj, recimo, sa izjavom da je Simeon podneo tužbu protiv AJ i „dvojice advokata“, dok u srpskoj verziji čitamo „dvojice novinara“, ili pak tvrdnja da se „Artemije sada nalazi na Kosovu, jer Jerarhija ne želi da ode iz svoje oblasti“ (verzija objavljena u Grčkoj), dok je u srpskoj verziji AJ tu tvrdnju preinačio u sledeću:

„Artemije boravi uglavnom u Beogradu, ali još uvek dolazi na Kosovo. Jerarhija ne želi da on ostane tamo, već mora da ode iz ove Eparhije…“

(Episkop Artemije je, inače, još 6. juna, dakle 10-ak dana pre intervjua, bio konačno napustio Kosovo i Metohiju, i to je činjenica koju je znao ne samo Episkop Atanasije, nego i celokupna srpska javnost, koja je o tome bila iscrpno obaveštena preko svih medija).

Možda je zbog iznošenja tako grubih neistina, haotičnog i ispreturanog predstavljanja činjenica o događajima koji su prezentovani, čime se očigledno želelo dovesti u zabludu grčku javnost, a Episkopa Artemija prikazati u sasvim negativnom svetlu, dostojnog svake osude (kome je čak učinjena milost time što je samo uklonjen sa uprave, a nije uz to i raščinjen!), uz to i skandaloznog, sablažnjivog jezika, tj. načina izražavanja (koji najmanje priliči episkopskom dostojanstvu, i koji, s druge strane, u prevodu na srpski jezik niti može biti adekvatno prenet, niti shvaćen, upravo zbog strukturne razlike između današnjeg srpskog i jelinskog jezika), prošlo relativno dosta dana (20-ak) do objavljivanja pomenutog intervjua na sajtu Eparhije raško-prizrenske u prevodu na srpski.

Ovu činjenicu treba posmatrati kroz prizmu zaista zavidne ažurnosti sajta Eparhije raško-prizrenske u praćenju svih aktivnosti Administratora, a posebno onih kojima se napadaju, unižavaju, vređaju, izvrgavaju podsmehu i ruglu ličnosti Episkopa Artemija, svakako Arhim. Simeona, kao i svih onih koji su na bilo koji način javno pružili podršku ili izrazili simpatiju Episkopu Artemiju i njegovoj borbi, stavovima, izjavama, postupcima…

U slučaju, međutim, intervjua datog agenciji Romfea, izgledalo je kao da on neće uopšte biti prenet na srpski jezik od strane informativne službe Eparhije raško-prizrenske (upravo zbog razloga toliko očiglednih, prethodno navedenih).

Nakon, međutim, objavljivanja našeg odgovora, preko iste agencije Romfea, na intervju Preosvećenog Atanasija, čime je ukazano i razobličeno (u izvesnoj meri, koliko je to bilo moguće u okvirima ograničenog teksta) čime se sve služi dotični, a zapravo pomenuti Trijumvirat, u svom pohodu uklanjanja onih koji stoje na putu njihovih interesa, postalo je jasno da će ti odgovori biti svakako preneti na srpski jezik, uz prevod i inkriminisanog intervjua, koji sam po sebi, više nego bilo šta drugo, kompromituje kako samu ličnost Episkopa Atanasija Jevtića, tako i čitav poduhvat preduzet od strane pomenute Trojke.

Nema sumnje da je i samo pojavljivanje odgovora bilo sasvim neočekivano, s obzirom na praksu koja je vladala u Srbiji, tj. na višemesečnu potpunu blokadu medija u Srbiji za sve što je trebalo preneti u prilog Episkopu Artemiju (i Arhim. Simeonu), postignutu uz potpunu saglasnost crkvene i državne „vrhuške“, uz neposredno i egzekutorsko reagovanje, od strane pomenute Trojke, na bilo koji glas koji bi se promolio i pojavio u javnosti u znak podrške Episkopu Artemiju (kojemu je uz to bilo prećeno i zaprećeno, od strane iste te Trojke, da ne daje izjave za javnost, jer će time samo pogoršati svoj položaj!).

Ta blokada medija i dalje traje[5]. Sa jedne strane, mediji su i dalje „programirani“ da objavljuju uniformisane vesti, unižavajući i kompromitujući ličnosti Episkopa Artemija, Arhim. Simeona, monaha koji su napustili Eparhiju pred terorom i bezakonjem koje tamo vlada, i svih drugih koji bi se usudili da javno pruže podršku i stanu na stranu Episkopa Artemija (očigledan je primer tome slučaj g-na Zorana Čvorovića, docenta Pravnog fakulteta u Kragujevcu[6]), ponavljajući nebrojeno puta iste stvari, neistine, klevete, insinuacije, konstrukcije (spremane i „kuvane“ u poznatoj i proverenoj „kuhinji“, od strane od iskusnih „majstora“), kako bi javnost doveli u zabludu i obmanuli običnog čoveka, neupućenog, o strašnim malverzacijama i bezakonjima u licu Episkopa Artemija i njegovih saradnika, kao i monaha Eparhije raško-prizrenske koji su ostali verni[7] svome Ocu i Duhovniku[8], o njihovom nečasnim radnjama i podlim namerama, o katastrofičnim posledicama njihovog života i rada u Eparhiji raško-prizrenskoj, o kriminalnom liku koji karakteriše pojedine od njih, itd, itsl.

Sa druge strane ti isti mediji nas istovremeno i revnosno izveštavaju o tobožnjoj pravednosti i ispravnosti progonitelja, o kanoničnosti i zakonitosti njihovih postupaka, o dobrim namerama i čistim i iskrenim ciljevima, o dobrim rezultatima njihovoga rada, o borbi za nacionalne interese (dok je svima već jasno da o tome ne može biti ni reči, naprotiv) – i o svemu dobrome i vrlinskom što im nedostaje, čega su se odrekli i protiv čega se bore, a što im se pripisuje, i u furioznoj propagandnoj kampanji oslikava jedan nepostojeći lik.

Sa druge strane, mediji su zatvoreni i skoro nepristupačni za sve što bi imala da iskaže, izjavi, objasni druga strana, vršeći još jednom pokušaj da se istina zakopa što dublje u zemlju, kako ne bi nikada izašla na površinu i videla svetlost dana, sa verom i nadom da će „laž nebrojeno puta ponavljana biti prihvaćena kao istina“, te da će se tako zacariti na prestolu i vladati neometano.

Uz sve to svakako se nije očekivalo da će jedan Simeon, u stranoj državi, gonjen od strane državnih i crkvenih „moćnika“ iz Srbije (koji telefoniraju, urgiraju, šalju zvanične dopise u institucije, prepune neistina i kleveta, ne žale truda ni vremena da pišu saopštenja-pamflete kojima će dovoditi u zabludu i obmanjivati javnost, da o tome govore gde god i kad stignu, „u vreme i nevreme“, itd), nemilosrdno, uz primenu svih anti-kanonskih i protiv-pravnih sredstava, kako bi se postiglo onemogućavanje bilo kakvog njegovog delovanja, reči, izražavanje mišljenja i stavova (suprotnih stavovima Trijumvirata, i njihovih trabanata, često i državnoj vrhuški), a zapravo smeštanje u zatvor, na duži rok [9], i kroz potpunu kompromitaciju njegove ličnosti u javnosti, i svakog ugleda, uspeti da podigne svoj glas, probije se do zvaničnih medijskih agencija, i uputi odgovor na vešto vođenu kampanju spletki i intriga.

U Srbiji je Trijumvirat preko „svojih“ medija Presa i Blica (uglednih li!?) mogao u svako doba da plasira sve što je želeo, uz hermetičnu njihovu zatvorenost za sve što bi išlo u prilog druge strane, i potpunu podršku zvanične medijske „mašinerije“; u Grčkoj je, međutim, važio princip – da se čuje glas i druge strane [10].

Ovako pokrenut montirani proces pred Višim Sudom u Beogradu, sa nesuvislom optužbom, bez postojanja bilo kakvih elemenata koji bi podržali navedene krivice, nije doveo u zabludu sudije Areopaga – Vrhovnog Suda Grčke. Suštinski neodrživim se pokazao Zahtev za izručenje upućen od strane Vlade Mirka Cvetkovića, koji je potpisala ministarka pravde(!) Snežana Malović, uz postojanje mnoštva proceduralnih i formalno-pravnih propusta i nedostataka koji su pratili navedeni Zahtev[11].

I Areopag – Vrhovni Sud Grčke u svojoj odluci nedvosmisleno se izrazio da „ne treba da se izvrši izručenje traženoga jer postoje ozbiljni razlozi za to, jer je zahtev za izručenje, sa obrazloženjem da je izvršio krivično delo protiv imovine, podnet da bi se pogoršao položaj traženoga zbog njegovih verskih i nacionalnih ubeđenja, na takav način i u tolikoj meri da u slučaju izručenja podnese flagrantno kršenje svoga prava na pravedno suđenje u državi koja ga traži“.

Takođe, dodaje Areopag, „navedenim optužbama protiv traženoga i zahtevanjem njegovog izručenja, kako bi se zatim podvrgnuo istražnom postupku pod uslovima koji su izloženi u Rešenju-Nalogu za određivanje pritvora Ki.br 1161/01 Istražnog sudije Višeg Suda u Beogradu, želi se dovođenje traženoga u nepovoljan položaj, kako bi se postiglo sprečavanje javnog reagovanja traženoga i izražavanje njegovih suprotnih stavova, koji inače odražavaju stavove razrešenog Episkopa raško-prizrenskog Artemija, u teološkim pitanjima, kao i u pogledu liturgijskog života, takođe u pitanjima koja se odnose na zaštitu Srba u području Kosova, kao i u temama obnove i zaštite srpskih pravoslavnih crkava i manastira kao dela kulturnog nasleđa Srpskog naroda u istoj oblasti, i njegovo suprotstavljanje inicijativama albanskih vlasti na Kosovu koje se tiču sprovođenja međunarodnih programa za obnovu i restauraciju pravoslavnih hrišćanskih spomenika, koji su uništeni tokom Pogroma 2004. godine“.

Vrhovni Sud Grčke – Areopag izrazio je svoje mišljenje i o povezanosti optužbi koje su iznete kako od strane crkvenih vlasti tako i od državnih. Areopag je zapravo uočio da postoji paralelni progon od strane dve institucije – svetog Sinoda SPC i Višeg Suda u Beogradu. Činjenica da je državni organ prihvatio potpuno akritično krivičnu prijavu člana Sinoda govori o tome da postoji sprega, tj. da obe institucije imaju isti cilj – progon na političkoj i verskoj osnovi.

Uz mnogobrojne, dakle, izmene u tekstu intervjua, jezičkog karaktera (koje su u značajnoj meri „upriličile“ ono što je izrečeno) sa jedne strane, kao i mnoštvo sadržinskih izmena u samom tekstu (promene onoga što je izrečeno i dodavanja onoga što nije izrečeno), tekst je objavljen na sajtu www.eparhija-prizren.com 6. jula 2010.

Arhim. Simeon

+++

Napomena: Odgovor Arhimandrita Simeona na intervju g-na Atanasija Jevtića biće objavljen narednih dana. Oba teksta prvobitno su objavljena od strane grčke agencije Romfea.

* Tekst nastao septembra 2010.

[1] Treba primetiti da je za postojanje i život grčkog jezika karakteristična pojava diglosije – funkcionalno razgraničena upotreba dva jezika, književnog i narodnog. Diglosija karakteriše život Vizantijske, tj. Romejske, Imperije i u svojoj biti je refleks hrišćanskog poimanja sveta, „podele univerzuma na sakralno i profano“. Sakralni tekstovi pišu se tzv. književnim jezikom, koji je prevashodno rezervisan za sferu duhovnosti, dok je za tekstove iz profane sfere dozvoljena upotreba narodnog jezika. Razlike između ova dva jezika su pre svega na planu sintakse i leksike, a zatim i u sferi morfologije, tako da se jedan od njih oseća kao „viši“, oplemenjen, otmeniji i učeniji, a drugi kao „niži“, narodski i jednostavniji.

Diglosija je bila karakteristična i za identitet srpskog nacionalnog bića u dugom periodu njegove istorije, i jasno je primetna još od najstarije epohe srpske pismenosti. Ova srednjovekovna srpska diglosija imala je za svoj uzor vizantijsku diglosiju, motivisanu svojevrsnom jezičkom ideologijom, u čijoj biti je hrišćansko modelovanje sveta. Situacija diglosije odlikuje srpsku pismenost sve do Vukove reforme, kojom se briše ovaj fenomen preuzet iz prestižne vizantijske kulture, koja je Slovenima bila obrazac.

Imajući u vidu viševekovno nasleđe srpskog nacionalnog bića, kojom i današnje generacije neumitno žive, nezavisno od toga koliko su svesne svog istorijskog postojanja, apsurdno i besmisleno odjekuju pokliči i proklamovani ciljevi aktuelne vlasti – „Evropa nema alternativu!“ (a još čudnije odzvanjaju izjave „vrha“ SPC o potrebi ulaska u EU i o blagodetima koje nas tada čekaju!), imajući pritom u vidu Evropu Brisela i birokratske vladavine iz jednog centra. Šta zajedničko imaju potomci Svetoga Save i viševekovni baštinici Pravoslavne civilizacije, sa potomcima Karla Velikog!?

[2] Veoma je uočljivo da Ep. AJ progoneći i klevećući Episkopa Artemija i njegovo monaštvo često za njih koristi izraz „parasinagoga“! Tako, na primer, u svom pamfletu „Krivo (=nepravoslavno) shvatanje Crkve i spasenja u teoriji i praksi episkopa Artemija i grupe monaha, njegovih učenika“ (jul 2010), čak četiri puta upotrebljava taj svoj (omiljeni?) izraz!

Vrlo je interesantno uporediti slučaj progona Episkopa Artemija sa gonjenjem svetog Grigorija Palame u 14. veku. Tada je jeretik Varlam, veoma učeni, inače, monah, koji je uživao veliki ugled u Carigradu, kako kod samoga cara, visokih državnih činovnika, i viših slojeva vizantijske aristokratije, tako i kod Patrijarha i crkvenih vlasti (bio je iguman manastira Spasitelja, kao i predavač teologije), svojim znanjem, usmenom rečju, sofizmima i pisanim tekstovima, započeo žestok progon svetog Grigorija, šireći neistine i klevete o njemu i njegovim sledbenicima, monasima, pre svega u vizantijskoj prestonici – Carigradu. Mnoge je uspeo da obmane svojom rečitošću, svojom veštinom, tako da je čak skoro čitav Carigrad okrenuo protiv svetog Grigorija Palame.

Grigorije Akindin (njihov zajednički prijatelj, koji se kasnije otvoreno svrstao na stranu Varlaama) svedoči za Varlaama da je „ceo grad (Konstantinopolj) obilazio i prolazio i uzbunjivao velikaše u pravcu ostvarenje svoga cilja, licemerisao i širio glasine da Palama zapravo stvara parasinagoge na Svetoj Gori i u Solunu…“ (vidi Γρηγόριος Ακίνδυνος, Λόγος προς τον μακαριώτατον πατριάρχην κύρ Ιωάννην και την περί αυτόν σύνοδον…, u T. Uspenski, Sinodik u nedelju Pravoslavlja, Odesa, 1893).

Istu metodologiju primenjivali su gonitelji svetog Jovana Zlatoustog (4-5. vek), svetog Grigorija Palame (14. vek), svetog Teodora Studita (8-9. vek), i mnogih drugih Otaca Crkve, istu metodologiju primenjuju i danas gonitelji Episkopa Artemija. Nema mnogo razlike u metodologiji, načinima, razlika je samo u brutalnosti – ona varira od slučaja do slučaja. I primetno je da sa razvojem i širenjem gonjenja, kada se cilj ne može postići drugim sredstvima, jača i brutalnost. Uvek se nasilje i primena sile ostvaruje u saradnji sa svetovnim vlastima, koje u svojim rukama imaju organe sile – vojsku, policiju… Pod uticajem i na nagovor crkvenih vlasti, svetovni vladari stavljali su oružane snage u službu crkvenih velikodostojnika, sa ciljem progona i neutralisanja, uklanjanja onih koji su bili označeni „za odstrel“. To se i danas ponavlja. Zašto, kako je to objašnjivo? Da li zato što im je isti otac, učitelj i nadahnjivač (v. Jn 8, 44)?

[3] Karakterističan je primer Igumana svetogorskog manastira Simonopetra oca Jeliseja, čija je nedavna poseta SPC i Eparhiji raško-prizrenskoj, koju je učinio sa delom manastirskog bratstva, pokušana da bude prikazana, od strane „režimskih“ crkvenih medija koje kontroliše pomenuta Trojka, kao podrška njihovoj akciji – koja iz temelja razrušava crkveni život u Eparhiji raško-prizrenskoj, dok u stvarnosti takvu podršku nisu dobili, naprotiv, jasno im je stavljeno do znanja da moraju prestati sa bezakonjima i vratiti kanonski poredak u SPC, tj. vratiti pre svega Episkopa raško-prizrenskog Artemija na tron.

[4] Pogledati neumerenu, neprimerenu, čak i neukusnu (a iznad svega, zapravo, neistinitu), pohvalu, ispisanu njemu u čast na sajtu Eparhije raško-prizrenske – „jedan od najuglednijih živih pravoslavnih teologa u svetu“!!! (o tempora, o mores!) – http://www.eparhija-prizren.com/sr/mediji/spc-info-pismo-episkopa-atanasija-jevtica-grckom-internet-portalu-romfea-od-14-jula-2010

[5] Jedan skoriji primer – orkestrirani medijski nastup prilikom nedavnog objavljivanja vesti o podizanju optužnice protiv Predraga Subotičkog i Arhim. Simeona, čime je ponovo oživljena haranga (inicirana i hranjena od strane Trijumvirata) započeta u februaru 2010. i prilježno održavana tokom narednih meseci, fatalno, međutim, ugrožena odlukom Vrhovnog Suda Grčke (Areopaga), koji je pokazao celoj srpskoj i međunarodnoj javnosti svu besmislenost i ostrašćenost optužbi koje su iznošene, i tužitelja koji su ih fabrikovali. Krajnje je indikativna i naivno simptomatična činjenica da je Optužnica, koja je od strane Višeg Javnog Tužilaštva u Beogradu podignuta 16. avgusta, a zatim već 18. avgusta iz Tužilaštva direktno dostavljena medijima, da bi 19. avgusta mediji o tome mogli nesmetano izveštavati, ni tada a ni narednih dana nije dostavljena optuženima, Arhimandritu Simeonu i g-nu Predragu Subotičkom, koji su za nju prevashodno zainteresovani, i zapravo, neuporedivo više od bilo kojih novinara, pa i javnosti u Srbiji. Optužnica je g-nu Subotičkom, koji se nalazi u zatvoru u Beogradu, kao i mome advokatu g-nu Tapuškoviću, dostavljena tek nakon mesec dana (17. septembra), iako je zakonska obaveza sudskih organa da primerak Optužnice bude dostavljen optuženome koji se nalazi u pritvoru (dakle i neposredno dostupan Sudstvu) u roku od 24 časa! Flagrantno je kršenje zakonskih prava optuženih od strane režimskih institucija Borisa Tadića, sa jedne strane, kao i očigledna medijska manipulacija, imajući u vidu izvanrednu korelaciju medijskih kuća i državnih institucija, sa druge strane. I ova činjenica eklatantno svedoči da se radi o političkom procesu, te da smo mi žrtve političkog i verskog progona (bez obzira koliko bolno bilo objavljivanje te istine gospodi Buloviću, Jevtiću itd), odnosno da u pozadini progona stoje politički razlozi i naša verska ubeđenja, što je tako jasno i nedvosmisleno u svojoj Odluci izrazio i Vrhovni Sud Grčke.

Tu istinu takođe potvrđuje i činjenica da su svi navodi Optužnice (koji su zapravo samo prepisani iz Krivične prijave, tj. Naloga za pokretanje istrage) već oboreni svedočenjima ključnih svedoka tokom istražnog postupka (među kojima je bio i svedok optužbe sveštenik Miroslav Čolaković), te da od toliko pompezno, i sa obličjem najveće ozbiljnosti, reklamirane njihove (čitaj: Trijumvirata) „građevine“, tj. konstrukcije o proneveri u visini od 350.000 evra, „nije ostao ni kamen na kamenu koji se nije razmetnuo“ (v. Mt. 24, 1-2). Pri tome treba imati u vidu i podatak da je siroti vikar Teodosije Šibalić revnosno i neumorno, nedeljama i mesecima, ne žaleći truda i vremena, obilazio sve poznate i nepoznate, sve moguće i nemoguće, veze i poznanstva, moleći, obećavajući, laskajući, ne bi li pronašao neki podatak, neki dokaz o malverzacijama, zloupotrebama, nepravilnostima u radu i poslovanju Predraga Subotičkog i Arhim. Simeona (obavljanog naravno po blagoslovu Episkopa Artemija), smatrajući li spletkarenje i intrige probitačnim za napredak u duhovnom životu (ili ne mareći za to?). I ne uspe da pronađe ništa i dostavi svojim mentorima, koji očigledno polagahu u njega velike nade, iako je zvao i sveštenstvo u vreme i nevreme, i ono sa Kosova i Metohije, i ono koje blagovremeno napusti Kosovo i Metohiju i pređe u Beograd, i drugde.

Šta je sa toliko reklamiranom zloupotrebom novca iz humanitarnih fondova, tj. sa ukradenim novcem iz fonda za gladne (kako su to voleli da predstavljaju i ponavljaju neumorno poslenici ovoga procesa), moglo bi se dodati, gde su dokazi o tome, gde prijave, gde sudski procesi? Naravno da odgovore na ta pitanja nećemo nikada dobiti (niti ih očekujemo), oni imaju svoje „metode“ rada (koji ih vode sigurnoj končini).

Tu figurira i pojava nesretne popadije Svetlane Stević iz Zvečana, imenovane od strane Episkopa Artemija za organizaciju narodnih kuhinja na Kosovu i Metohiji, čiji je rad sa novcem za narodne kuhinje bio podvrgnut kontroli od strane Eparhijske uprave, tokom januara 2010, i podaci do kojih se došlo nisu bili nimalo ohrabrujući, naprotiv. Proces kontrole rada i preduzimanja potrebnih mera prema odgovornima prekinut je nasilnim preuzimanjem uprave nad Eparhijom raško-prizrenskom od strane imenovanog Administratora, a pomenuta Stevićka je neometano produžila svoje delovanje.

Čemu onda podizanje Optužnice i njeno toliko pompezno reklamiranje? Pa potrebno je moralnim pokretačima čitavog procesa, jer je neprihvatljivo za njih da se sada (i u Srbiji) pokaže kako je proces montiran i lažan (kao što se već pokazalo u Grčkoj), još je rano za to (još je „posao“ daleko od završetka), takođe potrebno je i kao kontrateg odluci Vrhovnog Suda Grčke, koji je nedavno u potpunosti razobličio karakter delovanja crkvenog „vrha“ i nadležnih državnih organa u Srbiji, pokazujući svu totalitarnost, nedemokratičnost, nepravednost, ostrašćenost, kao i čvrstu spregu ova dva pola moći u procesu sprovođenja verskog i političkog progona nad Episkopom Artemijem i njegovim saradnicima.

[6] Tako je u Eparhiji raško-prizrenskoj započeo nemilosrdni progon veroučitelja koji su bili „bliski“ sa Episkopom Artemijem i Arhim. Simeonom; oni neminovno ostaju bez posla, često i samo sa jednim obrazloženjem – bili su na strani Episkopa Artemija, nisu na vreme prešli na „drugu“ stranu, itd.

[7] I nisu se okrenuli onome koji je došao, jer taj „ne ulazi na vrata u tor ovčiji, nego prelazi na drugom mestu“; nisu mu se okrenuli jer je tuđin, i „za tuđinom neće poći, nego će pobeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinaca“. Ovo je, naravno, Evanđelska istina, izražena rečima Hristovim, koje prenosi njegov, takođe, verni učenik i Apostol Jovan (v. Jn. 10, 1-5).

I još nastavlja Hristos, poručujući i upozoravajući nas da „lopov ne dolazi za drugo nego da ukrade i zakolje i upropasti“, da se zbog toga moramo paziti, te da „najamnik … kome ovce nisu svoje, vidi vuka gde dolazi, i ostavlja ovce … i vuk razgrabi ovce i raspudi ih“. Naravno da Hristos ovde govori o slovesnim ovcama i slovesnom stadu, tj. o ljudima, i naravno da, nažalost, već vidimo kako se ove reči („vuk razgrabi ovce i raspudi ih“) u potpunosti ispunjavaju pred našim očima, čak i u tom smislu što je nekoliko monaha Eparhije raško-prizrenske prethodnih dana i nedelja već napustilo monaški poziv i vratilo se u svet, te se tako, opet nažalost, ispunjavaju (da li proročke) reči jedne Igumanije (izrečene članovima Trijumvirata, o monasima Eparhije raško-prizrenske): „Iz razočarenja jedni će otići u svet – drugi možda oženiti – a treći i sebi život oduzeti. Sve ćete ih nositi na duši“. Zbog toga ovce i sleduju svoga pastira, i „glas njegov slušaju“, i gde god da pastir krene „ovce idu za njim, jer poznaju glas njegov“ (Jn. 10, 1-13).

Uz već prethodno rečeno, treba dodati i sledeće – ostanak određenog broja monaha i monahinja u Eparhiji raško-prizrenskoj i nakon progona Episkopa Artemija, nikako ne znači da svi oni dele stavove i mišljenja onih koji su nekanonski zauzeli tron kanonskog Episkopa raško-prizrenskog Artemija, da su „okrenuli lice“ od svoga Oca i Duhovnika (jer samo jednoga oca mogu imati, iako bi neki hteli da uzurpiraju i tu ontološki nepromenljivu instituciju, i bezočno se nude za takvu ulogu!), te da su zavoleli uzurpatore i da im se u srcu raduju. Tu činjenicu svedoči i produžetak odlaska monaha i monahinja iz Eparhije raško-prizrenske, iz raznih manastira, i nesumnjivo je da će se taj trend nastaviti. Jer odluka o napuštanju svoga doma nije laka, i često je praćena spremnošću da se pokuša nastavak života u novim okolnostima, ali je kod mnogih neminovna, i pospešivana nasrtajem novoga duha u Eparhiji, koji najmanje zajedničkog ima sa Onim, za čije se učenike izdaju.

Naravno da među novim upraviteljima ima onih koji ne mare za Naravno da među novim upraviteljima ima onih koji ne mare za tu činjenicu (ili kojima je možda to čak i cilj?), ali sa druge strane imaNaravno da među novim upraviteljima ima onih koji ne mare za tu činjenicu (ili kojima je možda to čak i cilj?), ali sa druge strane ima i onih koji su, u svojoj minijaturnoj samospoznaji, zapanjeni novim saznanjem – da ima mnogo monaha i monahinja koji se okreću i beže od njihove (umišljene) duhovneNaravno da među novim upraviteljima ima onih koji ne mare za tu činjenicu (ili kojima je možda to čak i cilj?), ali sa druge strane ima i onih koji su, u svojoj minijaturnoj samospoznaji, zapanjeni novim saznanjem – da ima mnogo monaha i monahinja koji se okreću i beže od njihove (umišljene) duhovne veličine, od njihovog „duhovništva“ i „monaholjublja“, koje su tobože stekli nakon nekoliko godina boravka na mestu Nastojatelja velike carske Lavre (postavljeni na to mesto od strane Episkopa raško-prizrenskog dr Artemija), i kojima su smatrali i propovedali sebe za spasioce monaštva u Eparhiji raško-prizrenskoj – od lakomislenosti, nepromišljenosti, površnosti, nezananja itd, u duhovnom i monaškom životu, samoga Episkopa raško-prizrenskog Artemija.

Svakako da postojanje određenog broja monaha i monahinja koji su se u potpunosti srodili sa novim „upraviteljima“ predstavlja izuzetak, koji samo potvrđuje prethodno navedeno pravilo.

[8] Stvar se može posmatrati i sa druge strane – kako bi se u sličnoj situaciji ponašali članovi Trijumvirata – tj. da neko počne da im upada u Eparhiju, da vrbuje njihovu pastvu, da govori protiv njih, a da promoviše sebe kao sposobnijeg, pametnijeg, umešnijeg, i da traži da slovesne ovce krenu za njim, a okrenu se od svoga dotadašnjeg pastira!? Mislimo da je odgovor sasvim jasan, i može se očitati i iz načina upravljanja Eparhijom bačkom (gde, saglasno mnogim, i pisanim, svedočanstvima, postoji strahovlada) i Mitropolijom crnogorsko-primorskom (gde je takođe nezamislivo da neko, bez posledica, podigne glas protiv pastira ove Mitropolije).

[9] Potpuno se jasno ocrtava, danas, sedam meseci nakon započinjanja udara („puča“) na Eparhiju raško-prizrensku, što zapravo predstavlja udar na ustrojstvo i svetootačko-kanonski poredak SPC [sa ciljem li njenog slabljenja, rastakanja, pa i nestajanja sa istorijske scene kao Pravoslavne Crkve, a pretvaranja u jednu Unijatsku zajednicu? o tome najjasnije i najverodostojnije svedoče nedavne izjave Patrijarha srpskog Irineja u Beču pred uglednicima papističke fondacije Pro Oriente i visokim papističkim prelatima, koji su sa neskrivenim entuzijazmom i odobravanjem prihvatili nastupe i izjave Patrijarha Irineja - ne iz drugog razloga, nego samo zato što te izjave u potpunosti idu u prilog ostvarenju viševekovnog sna rimskih Papa – potčinjavanju Pravoslavnih pod vlast rimske Tijare! isto važi i za nedavne izjave učesnika Mešovite Bogoslovske Komisije za Dijalog između Pravoslavnih i Rimokatolika, koja je zasedala takođe u Beču u periodu 17-24. septembra o.g, neposredno nakon posete Patrijarha srpskog Irineja Beču, i čiji predstavnici su, od strane Pravoslavnih, (ispred SPC u radu Komisije učestvovali su Episkop bački Irinej Bulović i braničevski Ignjatije Midić), davali izjave o predstojećem ujedinjenju Pravoslavnih i Rimokatolika u jednu „Crkvu“, čija istorijska „glava jeste Episkop Rima“! da li, takođe, i sa ciljem raščlanjivanja SPC na pojedine „etničke“, tj. takozvane „državne“ Crkve - kao što je Kosovska Pravoslavna Crkva, čije stvaranje je već započeto (sa prepoznatljivim protagonistima), zatim Crnogorska Pravoslavna Crkva, Hrvatska Pravoslavna Crkva…?], da je jedan od temeljnih, početnih ciljeva „akcije“ bio – staviti Simeona u zatvor, i tako mu onemogućiti svako delovanje, svaku javnu reč, i svaki kontakt i saradnju sa Episkopom raško-prizrenskim g. Artemijem.

Da bi se taj cilj postigao napravljena je prilično jednostavna, ali efikasna, metodologija – podneti Krivičnu prijavu državnim organima protiv Simeona, sa izmišljenim, nepostojećim krivicama, a ostalo je stvar režima i njegovih institucija. Sveti Sinod je spremno izvršio potrebne radnje, a svoj potpis na lažnu Krivičnu prijavu rado je stavio Mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski, i egzarh Pećkog trona, Amfilohije. Očigledno da je prisustvo i delovanje Arhim. Simeona bilo velika (nepremostiva?) prepreka i smetnja u ostvarivanju zacrtanih planova, inače se prema njemu ne bi preduzimale tako drakonske mere, bazirane na očiglednim neistinama, tj. ne bi se Trijumvirat upustio u toliko opsežnu akciju (uz učešće većeg broja Episkopa, koji su složno i sistematično radili na tome), zasnovanu na otvorenim i bezočni neistinama, javno izricanim i plasiranim, da za to nije bilo zaista goruće i preke potrebe. Rečit dokaz tome je i stavljanje u pritvor g-na Predraga Subotičkog, vrednog pregaoca Eparhije raško-prizrenske, požrtvovanog radnika na očuvanju Srpstva na Kosovu i Metohiji, odanog saradnika Episkopa raško-prizrenskog Artemija, koji nije žalio sebe kada je trebalo raditi za dobrobit Crkve u Eparhiji raško-prizrenskoj, i koji je zbog toga doživeo da i protiv njega bude podneta Krivična prijava sa lažnim podacima i poveden montiran sudski proces.

[10] Karakteristično je da je grčki sveštenik Jovan Nikopulos (studirao na Teološkom fakultetu u Beogradu i imao za profesore, između ostalih, AJ, Irineja Bulovića i Amfilohija Radovića), koji je na svom sajtu www.nikopoulos.blogspot.com 22. jula 2010. započeo prevod, u nastavcima, već navedenog pamfleta AJ Krivo (=nepravoslavno) shvatanje Crkve i spasenja…, (prethodno je bio objavio već nekoliko tekstova istoga autora, koje je pisac uputio grčkoj Agenciji Romfea tokom juna i jula 2010) prekinuo objavljivanje prevoda zaključno sa četvrtim nastavkom (objavljenim 24. avgusta), ne okončavši prevod do kraja (da li je razlog tome što su pomenuti tekstovi počeli da služe za „uveseljavanje” i ismevanje u grčkoj crkvenoj javnosti, kako zbog sadržaja – mnoštva neistina, lako proverljivih, i kleveta, najraznovrsnijih i najnemogućijih optužbi, tako i zbog samoga načina izražavanja, što je izazvalo skandal i otkrilo pravo lice pomenute Trojke, ne znamo; ali su karakteristični mnogobrojni komentari koje su izazvali pomenuti tekstovi, od kojih jedan ukazuje da Trojka ima više „lica“ – jedno za Grčku, drugo za Srbiju, treće za ekumenističke skupove, itd, te da prema potrebi koristi svako od njih). Dosta je zainteresovanih u Grčkoj koji bi želeli da steknu uvid u celinu pomenutog pamfleta (nada je da će sveštenik Jovan Nikopulos okončati svoj značajan trud), takođe se sa nestrpljenjem i zainteresovanošću iščekuju i novi „radovi“ AJ i g-dina Irineja Bulovića, koji su već objavljivali svoje tekstove u Grčkoj povodom progona Episkopa Artemija i naše malenkosti, kako bi pružili nove, uvek dragocene, elemente, koji će potpunije osvetliti čitav slučaj.

[11] G-din AJ, na svoj već dobro poznati i provereni način, obrazložio je oslobađajuću presudu Areopaga sledećim rečima: „On je, inače, sad oslobođen na sudu u Grčkoj, blagodareći – opet i mnogo puta, nažalost – lažnom svedočenju episkopa Artemija“ (vidi njegovo pismo od 14. jula 2010. grčkom internet-portalu Romfea na sajtu www.spc.rs; stekao bi se utisak da on smatra kako ga „ništa ne košta“ da daje takve izjave).

Do kog stepena „okamenjenosti srca“ treba stići da bi se davale ovakve izjave!? Izjave, koje nemaju ništa zajedničkog sa arhipastirskim pozivom i crkvenom svešću (pa i sa ljudskim dostojanstvom?), koje najmanje priliče jednom pastiru (a pogotovo Arhipastiru!?), koje nemaju nijednu dodirnu tačku sa istinom, niti sa Istinom! Šta očekivati nadalje od onoga koji samo govori neistinu, koji plete intrige, spletke, koji se služi lukavstvom (i time kao da priznaje za oca istoga koga i Judeji – Jn, 8, 44)?

Ali, i Patrijarh Srpski nije kasnio sa izjavom o oslobađajućoj presudi Areopaga; ni njegova izjava ne zaostaje mnogo, nažalost, za izjavom g-dina AJ. On je, kaže, očekivao takvu presudu, „ali se ipak nadao da će biti drugačija“ (nadao se, dakle, da će uspeti da smesti Simeona u zatvor, bez ijednog dokaza i krivice, na osnovu lažne optužbe i montiranog procesa; zaista plemenite, „hrišćanske“, dostojne Patrijaraškog dostojanstva, nade)!

Nije se ustručavao Njegova Svetost da doda da je verovatno „u pitanju neka intervencija“ (vidi www.pressonline.rs od 14. jula 2010)!

Ukoliko je, kao što logično proizilazi, mislio na intervenciju koju je Simeon izvršio u smislu pritiska na sudije Vrhovnog Suda Grčke – to je zaista sramna izjava, time je bezazorno oklevetao grčko Sudstvo i njihov Vrhovni Sud – Areopag (možda je očekivao da će grčki Areopag reagovati na njihovu Krivičnu prijavu na isti način kao što je reagovao Tadićev režim preko svoga sudstva i policije, na čelu sa ministrom policije?). Sa druge strane, nije nepoznata činjenica da su vršeni veliki pritisci da se obavi izručenje Arhim. Simeona Srbiji. Navedeni komentar Patrijarha Srpskog, uostalom, izazvao je nevericu i zgražavanje u grčkoj javnosti.




2 коментара у вези “Arhim. Simeon: Atanasije Jevtić vs Arhimandrit Simeon”
  1. Dobro ste vi uspeli da umaknete.
    Gospod je taj koji je volja nasa i htenje i koji vas je na neki nacin naveo da tako ucinite, da biste umakli i bili na korist i vladici Artemiju i nama.
    Inace bi sve bilo onako kako ste i sami napisali…Zagradili bi vam svaku komunikaciju i ko zna kako bi se izivljavali.
    Slava Bogu za sve.
    A drugo, mi pravoverni, osecamo, da se krvozedni vuci nisu ustremili na vas bez razloga.
    Progon dozivljava samo uistinu dusa mila Bogu, pa tako i vi i nas dragi vladika Artemije.
    Valjda cemo se ratosiljati i osloboditi tih siledzija…
    Blagodat Gospoda nasega neka je na vama.

  2. Нека би вас Господ укрепио на вашем страдалном путу, оче Симеоне. Као што рече сестра Верица, Господ је све уредио тако да је истина и званично изашла на видело, на жалост не код нас него у Грчкој. Код нас свакако не бисте имали шансу да се одбраните од оптужби, као што ни Владика није имао. Тако да сада свако бије своју битку у овом заједничком рату за Веру. А ваше учешће у том рату, тј.самоодбрана, верујем, теже пада Атанасију Јевтићу, јер читајући ваше коментаре и детету је јасно да он не може бити највећи живи теолог. Сваки његов иступ у јавности показује да је он изгледа болестан човек, можда несвестан да је искоришћен од оних који га користе да чак отворено лаже и фалсификује. Кад се све сабере и одузме, он је више штете нанео онима на чијој је страни него онима које напада. Жалосно.
    Али истина увек победи, па се надамо да није далеко дан када ћемо вас, уз помоћ Божију, поздравити и уживо у Србији.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo