logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Србија    Аутор: новинарство    655 пута прочитано    Датум: 28.01.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Genocid nad Srbima„Dobro je da se predstavnici crkava nađu na jednom mestu, da počne jedan dijalog, ljudski i prijateljski, a druga pitanja između crkava

+++

mogu biti ostavljena za kasnije,“ izjavio je 25. decembra Patrijarh srpski g. Irinej prilikom potpisivanja ugovora o izgradnji kompleksa na brdu Vinik iznad Niša, posvećenog Konstantinu Velikom, koji treba da primi visoke goste iz zemlje i inostranstva povodom 1700-godišnjice potpisivanja Milanskog edikta 2013. Samo jedna rečenica, koja ipak sadrži toliko toga, dostojna jednog patrijarha po svojoj nabijenosti značenjem. Šta nam sve ona nagoveštava?

Na prvom mestu, jasno je da je, posle sadašnjih svetovnih vlasti u Srbiji, preovlađujuća struja među arhijerejima SPC rešila da iskoristi pomenuti jubilej kako bi pozvala papu da poseti Srbiju, i da je stvar samo u proceni najpovoljnijeg trenutka da se to i zvanično obelodani. To se može „pročitati između redova“ patrijarhove izjave. Pitanje je – zašto se javnosti Srbije ovakve stvari saopštavaju „između redova“, umesto da se otvoreno kaže ono što je već očigledno?

Ovakav pristup onespokojava najpre zato što se ponašanje vodeće jerarhije SPC utopilo u sveopštu smutnju koja toliko pritiska duh sadašnjeg vremena. Umesto otvorenog, jasno obrazloženog stava koji je, u isto vreme, otvoren i za unutrašnji razgovor po ovom veoma važnom pitanju, izgleda da se smatra da pravoslavnu javnost jednostavno treba „spremati“ odozdo za trenutak kada će joj se saopštiti već donesena odluka. Uz očigledno pitanje zašto se takve odluke donose bez čak i pokušaja stvaranja nekog šireg konsenzusa, postavlja se i pitanje – zašto se smatra da pravoslavna javnost za nju navodno „nije spremna“? Nedobronamerni bi ovde na prvu loptu rekli da je to zato što je ona previše „zatucana“, „konzervativna“, „zatvorena“ ili, pak, „etnofiletistička“, „anti-ekumenistička“. I za ovakve i slične kvalifikacije im upravo deo najviše crkvene jerarhije daje za pravo. jer, ako nije tako, zašto se onda patrijarh ustručava da saopšti stvari onakvim kakve očigledno jesu, da postupa otvoreno? Mora se primetiti da ovakvo ponašanje pre podseća na „upravljanje nerazumnim narodom“ koje EU zvaničnici pripisuju predsedniku Srbije, i da se pravoslavna javnost pre tretira kao žaba koju treba polako kuvati nego kao zajednica ravnopravnih sudeonika u večnom spasenju.

Zapravo se čini da se javna rasprava oko papinog eventualnog dolaska želi izbeći. Deo razloga sigurno leži u još uvek rovitoj situaciji vezanoj za svrgavanje vladike Artemija (koje, opet, neki povezuju i sa pripremama za 2013.), čiji bi izrazito anti-ekumenistički stavovi opet došli do izražaja i možda zadobili nove pristalice, što bi dodatno produbilo jaz koji trenutno vlada unutar SPC. Drugi deo razloga, pak, verovatno leži u pretpostavljenoj opasnosti da bi se time otvorila Pandorina kutija koja, mimo bogoslovskih razlika između pravoslavlja i rimokatoličanstva u celini, sadrži još uvek neraščišćene račune između SPC i srpskog naroda s jedne strane i Vatikana sa druge, od kojih je Jasenovac najkrupnije, ali ne i jedino (tu su i pitanja pokrštavanja pravoslavnih pod pritiskom u vekovima kada su bili stešnjeni između otomanske Turske i katoličke Evrope, prevremenog priznanja Hrvatske i Slovenije 1991, papinog poziva na bombardovanje srpskih položaja, itd.). Postavlja se pitanje – zašto su to stvari oko kojih ne treba voditi javnu raspravu već sad?

Ovde stižemo do drugog dela patrijarhove izjave, gde se govori o „počinjanju dijaloga“, za koji bi obeležavanje pomenute godišnjice predstavljalo zgodan povod. Naravno, jasno je da se ovde misli ne na naš međusobni već na ekumenski dijalog, koji se, izgleda, znatno više vrednuje. S tim u vezi, s obzirom na činjenicu da su pravoslavni deo opšteg ekumenskog dijaloga unutar Svetskog saveza crkava najkasnije od konferencije na Rodosu 1959. (mnogi bi rekli još od Enciklike Carigradske Patrijaršije o uvođenju grigorijanskog kalendara iz 1920.) i da se jerarhije svih zajednica koje sebe nazivaju „crkvama“ već decenijama sastaju, postavlja se logično pitanje: ako dijalog tek treba da počne, šta je bio cilj svih prethodnih sastanaka? A, ako se vodio dijalog, na koji se to „početak“ sada aludira? Ili je možda pre reč o traženju najprihvatljivijeg opravdanja za potez bez presedana u istoriji SPC? Ako je tako, a tako može izgledati, šta je onda pravi cilj papine posete? Početak nekog novog dijaloga koji navodno nikako ne može da počne pre nego što papa kroči na tlo Srbije? Ili možda nešto drugo, što još uvek, kako se procenjuje, „nismo spremni“ da čujemo?

Najgore u svemu je što ovakvo postupanje ostavlja utisak da deo jerarhije SPC potcenjuje verni narod, a možda i onaj drugi deo jerarhije koji bi se u ovom trenutku protivio papinom dolasku. Takvo odsustvo otvorenosti lako može dovesti do zaključka da postoji strah da bi neki možda već unapred postavljeni planovi biti osujećeni, da je cela stvar oko papine posete nešto što je vođeno nekom ideologijom i skrivenom dinamikom, koja se još uvek ne iznosi na svetlost dana. Kao da je cilj već zacrtan, umesto da se do njega dođe prirodnim tokom i otvorenim sredstvima. Sve to uliva opravdani nespokoj, koji neminovno traži odgovore.

Ne potcenjuje se pravoslavna javnost samo time što se postepeno privodi naizgled već svršenom činu, već i zbog toga što se potcenjuje jedan kapacitet koji je srpski narod iznova pokazivao tokom svoje istorije, često na svoju ogromnu štetu: kapacitet za praštanje i mirenje (istina, mnogo lakše sa drugima nego sa svojima). Da li iko sumnja u utisak koji bi papino poklonjenje jasenovačkim žrtvama ostavio među Srbima, u prijem od strane srpske javnosti jasnog vatikanskog određivanja prema ulozi Rimokatoličke crkve u NDH? Na osnovu čak i površnog poznavanja srpskog mentaliteta, moglo bi se sa sigurnošću reći da bi takvi gestovi, pod uslovom da se dožive kao iskreni i da ne budu na bilo koji način relativizovani – kao na dobroj ispovesti – bili pozitivno primljeni kod većeg dela srpske javnosti. Što bi zapravo predstavljalo jedini pravi temelj za „počinjanje dijaloga“, ali ovog puta istinskog i nelicemernog, između SPC i Vatikana.

Ovo nas opet vraća na pitanje – zašto se to ne radi već sad? Zašto papa prvo treba da dođe da bi „dijalog počeo“? Zašto se već sad, za početak, ne oforme tela sa obe strane, srpske i vatikanske, koja bi se detaljno bavila ovim stvarima, koja bi pokrenula zajednički rad, na prvom mestu, na utvrđivanju pune istine o dešavanjima tokom Drugog svetskog rata – o broju žrtava u Jasenovcu, o rimokatoličkim sveštenicima koji su direktno učestvovali u pokolju pravoslavnog (kao i jevrejskog, ciganskog i „neposlušnog“ hrvatskog) naroda na prostoru NDH, o ulozi Alojzija Stepinca, na osnovu neoborivih dokumenata? Razume se, i Rimokatolička crkva bi isto tako bila pozvana da iznese eventualne zamerke koje ima na račun ponašanja SPC i njenih vernika prema svojoj pastvi u tom i drugim periodima.

Ova pitanja nisu nova, ali bode oči činjenica da otvoreni dijalog o njima nedostaje svih ovih godina, a nije u nagoveštaju ni sad, kada se predstavnici obe strane skoro utrkuju u deljenju međusobnih komplimenata, i kada se očigledno sprema sastanak glavara na srpskom tlu, i to pre nego što je i jedno od pomenutih suštinskih pitanja raščišćeno, ili bar suštinski pokrenuto. Sve to neizbežno navodi na zaključak da se možda te stvari i ne žele raščistiti, bar ne pre dolaska pape i vaskolikog svetskog hrišćanstva u Niš 2013. Možda se računa da bi takav dolazak toliko zasenio sve svojim sjajem i moći, svojom javnom demonstracijom uzajamne „ljubavi“, da bi svi pobornici iskrenog i otvorenog dijaloga bili, ako ne posramljeni, a onda bar naterani u defanzivu? Bez zadovoljavajućeg objašnjenja, ovakva i slična nagađanja su sasvim opravdana.

Najgore od svega je što se, ovakvim postupanjem, upravo umanjuju šanse istinskog pomirenja, i to u vreme nadiruće opasnosti po hrišćansku veru u celini. U svojoj izjavi u Nišu, patrijarh je takođe govorio o nužnosti „odupiranja jednoj novoj religiji koja se jako brzo širi po svetu“, i da je neophodno to uraditi „jednom logikom i jednom istinom“, bez vođenja „polemičkih i borbenih razgovora“. Da li se i ovde možda krije razlog za izbegavanje pokretanja suštinskog dijaloga koji bi prethodio „velikom susretu“ 2013? Da li se smatra da bi otvoreno iznošenje svih nesuglasica, nerešenih pitanja i, pogotovo, još uvek otvorenih rana, zapravo predstavljalo „polemisanje“ i „borbenost“, a ne istinski dijalog? Da li to znači da jerarhija SPC nije dovoljno sigurna u svoje argumente, pa čak ni one o Jasenovcu? Ako je tako, onda bi o tome trebalo da obavesti i verni narod. Da li to, pak, znači da ista ta jerarhija ne veruje da bi Vatikan bio spreman da o tim pitanjima razgovara na iole smislen, suštinski način? Ako je tako, ne bi li i to trebalo da znamo? Ne bi li, poučeni neuspelim pokušajima unije u vreme nadiruće otomanske opasnosti u prvoj polovini 15. veka, ali i iskustvom guranja pod tepih ozbiljnih međunacionalnih i verskih nesuglasica i istorijskih hipoteka u SFRJ, što je na kraju dovelo do eksplozije nezadovoljstva i krvoprolića, trebalo da pokušamo nešto radikalno novo, nešto što se zove iskrenost i otvorenost bez taktiziranja i dvosmislenosti? Da na prvom mestu kažemo, kao što su mnogi već rekli, i nastaviće da govore – da bilo koji put u Srbiju bilo kog pape neminovno mora da vodi preko Jasenovca?

U vreme kada svet vapi za nepatvorenom istinom, upravo najviše žalosti činjenica da ona ne dolazi sa mesta sa kojeg bi trebalo da dolazi, sa katedra koje propovedaju o prolaznosti ovog sveta i o Onome koji je Put, Istina i Život, da se stiče utisak da bi nam tek neki crkveni Vikiliks otkrio prave namere koje se kriju iza nastojanja mnogih crkvenih jerarha. A sve bi moglo da bude tako jednostavno, kao što i jeste Nauka kojoj je dato da je bolje razumeju prosti od navodno umnih. Vođen geslom da će nas „istina osloboditi“, koji istinski vernik ne bi želeo opštehrišćansko pomirenje i saglasnost u „istini i logici“? Ali, koji među takvima istinski veruje da se ovi veliki ciljevi mogu ostvariti „odozgo“, kroz prećutkivanja, diplomatisanja i spektakle?

Do 2013. nas dele još dve pune godine. Bez naznaka da će suštinski dijalog početi pre najavljenog niškog spektakla, sasvim su opravdane sumnje da bi dolazak pape koji nam se još uvek stidljivo najavljuje, pre otežao započinjanje oslobađajućeg i lekovitog dijaloga, koji bi imao bar neku šansu da donese istinsko jedinstvo svih koji teže spasenju stazama Bogočoveka. A te sumnje mogu lako, na putu pravoslavno-rimokatoličkog „dijaloga“, da trajno naruše onaj unutarpravoslavni. Već sada vidimo da beogradski nadbiskup Hočevar otvoreno govori da postoji „većinski deo SPC“ koji, po njemu, želi da papa dođe u Srbiju, što bi se moglo tumačiti ne samo kao neprimereno mešanje u unutrašnje stvari SPC, već i kao nagoveštaj da taj „većinski deo“ uspešnije komunicira sa Vatikanom nego sa sopstvenom sabraćom u Saboru. Kao da se ispunjavaju proročanske reči o. Save Janjića (izrečene, istina, „davne“ 1995.) da „svejeres ekumenizma sa svih strana nagriza jedinstvo Pravoslavne Crkve“.

Ipak, uprkos tome, uprkos npr. rečima vladike Braničevskog Ignjatija (iz 1993.) da je „hrišćanstvo na Zapadu prestalo da postoji kao Crkva: postalo je ideologija, skup etičkih zakona“), nema razloga da otvoreni srpsko-vatikanski dijalog ne počne – kad već navodno nije počeo dosad. A on bi bio neizmerno unapređen kada bi se, tokom predstojeće posete Hrvatskoj, papa Benedikt poklonio žrtvama Jasenovcu, i jasno i nedvosmisleno odredio svoju crkvu prema celom kontekstu koji je do Jasenovca i doveo. Zasad to nije najavljeno, ali jeste molitva na Stepinčevom grobu. Ako stvari nastave ovim tokom, onda će najavljeni niški spektakl nailaziti na sve veće osporavanje u samoj Srbiji, a sadašnji razdor unutar SPC će delovati benigno u odnosu na ono u šta će se pretvoriti. Osim, opet, ako pomenuti „većinski deo SPC“, uz vođenje daleko otvorenijeg ekumenskog dijaloga, napokon ne započne dijalog i sa sopstvenom pastvom.

19.01.2011 | 18:50 | Aleksandar PAVIĆ

izvor: електронско издање “Фонд стратешке културе”

Ilustracija novinar.de

+++

+++

+++

Patrijarh: Hrišćani protiv drugih vera

Patrijarh srpski Irinej rekao je danas u Nišu da je dobro da 2013. godine, prilikom obeležavanja 17 vekova Milanskog edikta, počnu razgovori između hrišćanskih crkava.

“Dobro je da se predstavnici crkava nađu na jednom mestu, da počne jedan dijalog, ljudski i prijateljski, a druga pitanja između crkava mogu biti ostavljena za kasnije”, rekao je Irinej prilikom potpisivanja ugovora o izgradnji kompleksa na brdu Vinik posvećenog Konstantinu Velikom.

Patrijarh Irinej i gradonačelnik Niša Miloš Simonović potpisali su ugovor o prenosu gradskog zemljišta na Viniku crkvi za izgradnju kompleksa “Konstantin Veliki”, čemu je prisustvovao i potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić.

“Put razdvajanja Istoka i Zapada, Rima i Carigrada, vremenski dugo traje i ne može se brzo rešiti”, ocenio je patrijarh.

Govoreći o dijalogu, on je kazao da postoji jedan zajednički problem istočne i zapadne hrišćanske crkve, a to je jedna “nova religija koja se brzo širi”.

“Nemamo nameru da zbog toga vodimo polemičke i borbene razgovore, već da zajednički nađemo da se jednom logikom i istinom odupremo toj religiji koja se jako brzo širi u svetu”, kazao je Irinej. Dijalog između hrišćanskih crkava je proces, ali je važno da on počne, napomenuo je patrijarh.

Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić rekao je prilikom potpisivanja ugovora da će Niš i Srbija 2013. godine biti u fokusu svetske javnosti zbog obeležavanja Milanskog edikta.

“Početkom godine biće formirana državna komisija i izdvojena sredstva za obeležavanje 17 vekova Milanskog edikata”, kazao je Đelić prenoseći podršku vlade u projektu obeležavanja jubileja u Nišu.

Radovi na izgradnji kompleksa posvećenog Konstantinu Velikom počeće početkom naredne godine i biće završeni do obeležavanja 1.700 godina Konstantinovog Milanskog edikta.

Milanski edikt je zakonski akt kojim je proglašena verska ravnopravnost i od kada prestaje progon hrišćana.

Na brdu Vinik, koji se nalazi na severu Niša, na nadmorskoj visini od 400 metara, biće podignut krst koji će biti vidljiv iz svih delova grada. Visina krsta biće 80 metara, raspon 40 metara, a krst će biti od metalne konstrukcije sa ugrađenim liftom i dve platforme.

Kompleks posvećen Konstantinu Velikom prostiraće se na 13 hektara i u njemu će biti izgrađen hotel, muzej posvećen caru, amfiteatar, bioskopska sala, medija centar, suvenirnica. Sredstva za izgradnju kompleksa biće prikupljena od donatora. Odluka o podizanju krsta doneta je krajem prošle godine potpisivanjem Deklaracije o crkveno-narodnom jedinstvu.

25. 12. 2010. 17:44h | Vestionline




5 коментара у вези “U susret 2013: kako pozvati papu a da niko ne primeti?”
  1. “Величанствено” ће бити уређен комплекс од 13 хектара
    /свети масонски број!/, биће ту “изграђен хотел, музеј
    посвећен цару, амфитеатар, биоскопска сала, медија цен-
    тар, сувенирница.”
    И црквене и световне власти изгувиле су из вида само
    једно – да у тај комплекс треба изградити и једну /на
    Балкану највећу / НАРОДНУ КУХИЊУ, илити – “СИРОТИЊСКИ
    КАЗАН”!/, па кад се “појави” ПАПА и његов “домаћин”, ПАЈАЦ ИРИНЕЈ, да пред камерама “поделе” неколико
    “топлих оброка” маси од пар хиљада ГУЛИЈЕ, ГОЉА, РУЉЕ,
    ГОЈА, СИРОТИЊЕ РАЈЕ…
    PAPA će sve prisutne blagosiljati KRIŽOM, deliti KRUH
    i JUHU, zahvaljivati KRISTU na “velikoj” milosti, a on
    će sa svojim domaćinom kasnije poslužiti KAVIJAROM, MOR-
    SKIM PLODOVIMA, JASTOZIMA, JAGNJETINOM… I SVE TO ZALI-
    TI SVETOGORSKIM VINOM!
    Само, може се десити да 2013-та буде баксузна, зар не ?!

    Драган Славнић

  2. Treba postaviti peticiju da se objavi spisak donatora, da vidimo koliko ce priloziti ‘narucilac radova’ – tj.’sestrinska crkva’. I KO SU TI BIZMISMENI koji jedva znaju da se prekrste, ali ce iskoristiti priliku da se istaknu.
    Neka je vecna sramota svaki, a posebno prvi, grad u Srbiji na koji ce arhijeretik spustiti svoju smrdljivu nogu. I neka odmah pocne prikupljanje donacija za spomenik decijim ocima povadjenim u Jasenovcu.
    Ako samo pocne izgradnja tog sotoninog spomenika, za mene je NIs mrtav grad.
    POMOZIMO NISLIJAMA! BOJKOTUJMO NIS!
    Mozda ce se Nislije tako probuditi i shvatiti u cemu ucestvuju svojim cutanjem!

  3. Nikakvi pregovori za rimskim Papom kao prestavnika latinske jeresi nemogu da se vode, niti on smije da posjeti Srbiju kao Svetu zemlju Svetoga Save, a da se prije toga nije javno pokajao.

    Svaki drugi put u razgovorima sa Rimskom Kurijom vodi u cepanje Srbske Pravoslavne Crkve Hristove, u jeres, i izdaju Boga i Srbstva: Pravoslavlja i Svetosavlja, z za takvo jedno djelo postoji samo jedna kazna od Boga odredjena i naroda prihvacenja – SMRTNA KAZNA, za pocinioce takvog zlocina bez obzira ko oni bili, i kako se zvali?!

    Zato rimski Crni Papa iz Vatikana moze slobodno da dodje u Srbiju, ali ce i njega i sve one koji ga budu popzvali preko volje i saglasnosti SRBskoga Naroda, iz Nisa izneti tako mi Zivog Boga sa nogama unapred!

    SRBSTVO se nikada nesmije ruziti, od bilo koga i zbog bilo cega! S nami BOG! I jest i budet!

  4. Nema govora o pomirenju sa rimokatolicima dok papa ne dokaze pokajanje za WWI, WWII, Jasenovac povrgne priznanje Stepinca za svetca. Takodje ucestvovao sam u SAD za pomirenje okoncanje raskola ali sam sada za drugi raskol ukoliko vladike i patrijarh spski ne ispostuju volju naroda da nema sjedinjenja dok se gornje ne resi. Vladike moraju da shvate da narod nije stoka i da mi koji znamo da vodimo svoje familije koji smo pomagali ckvu treba da imamo rec. Nemogu nas vladike i patrijarh ovako tretirati. Mile

  5. Још бих нешто додала, опростите ми. не ради се овде само о нама, о нашим жртвама (нека им је вечна слава од бога). Архијеретик мора да се одрекне ЈЕРЕСИ. А и то не мора баш у Србији, има и других места. Јер наша несрећа је последица управо тога што су се сотонине слуге одрекле Христа.
    И о ком то почетку дијалога прича овај наш несрећник? Зар дијалог не траје већ деценијама? На крају крајева нека иде он папи на ноге па нека се до миле воље изнадијалогују. Нека почну у Милану, у Цариграду, у Ватикану! Али не, није то прави циљ! Прави циљ је да антихристов слуга уђе коначно у Србију. Дијалог је само изговор.
    Али, какво је расположење Цркве Христове, тј. народа, неће то дочекати ни ватикански смрдљивац а ни његови полтрони овде. Имало је већ случајева у историји да је смењен и патријарх и епископи. И овим нашима треба објаснити да су постављени да СЛУЖЕ народу, а не да њиме управљају.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo