Од почетка настанка проблема званог „случај Артемије“, било је доста оних који су Наше ставове у потпуности разумевали и свесрдно подржавали.
+АРТЕМИЈЕ Епископ рашко-призренски
+++
У новије време код неких од њих дошло је до извесног колебања, збуњености, неодлучности да Нас следе. Како сазнајемо, на овај или онај начин, у последње време њих, као вернике, муче нека питања и недоумице, која за њих представљају „камен спотицања“, те нису у стању да Нас и даље онако отворено подржавају и следе на Нашем литургијском и еклисиолошком путу. У најбољој жељи да тим Нашим пријатељима и доброжелатељима помогнемо да разреше и превазиђу своје недоумице, покушаћемо да у најкраћем објаснимо неке Наше потезе и ставове, који управо и представљају за њих „камен спотицања и стену саблазни“. Уверени да су они, и поред тога, остали Наши пријатељи, истина, моментално у невољи, у дилеми „коме ће се приволети царству“, Ми им се као таквима и обраћамо у намери да им, као пријатељ пријатељу, помогнемо да превазиђу моменталну кризу.
Стога, драги пријатељи, како чујемо и сазнајемо, први „камен спотицања“ за Вас јесте ДУБОКИ ПОТОК. Иако само „поток“, он се за вас показао предубок и непремостив. Наш одлазак тамо за вас је био прелазак из статуса „МУЧЕНИКА“ у статус „БУНТОВНИКА“, што за Вас представља проблем, јер не видите оправданост тога чина. За Вас је, можда, било боље да Ми и даље останемо у статусу „мученика“, како бисте Нас Ви, и многи други, могли „сажаљевати“ свесрдно и „бранити“ пожртвовано. Нама, пак, није био циљ, нити би то било на добро Цркве Божије, да глумимо „мученика“, него да за Цркву и верни народ (од Бога Нам поверену паству) нешто конкретно и урадимо. Зато Наш одлазак у Дубоки Поток није био прелаз у статус „бунтовника“, него у статус „исповедника“, онога који отворено, јавно и одлучно исповеда ВЕРУ предату Нам од Светих Апостола, Светих Отаца, Светих Васељенских Сабора, који сачинише и Цркви на сва времена оставише СИМВОЛ ВЕРЕ, у коме, између осталог, исповедамо веру ”У ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ“.
Да се „Дубоки Поток“ догодио тек после саборске одлуке о „рашчињењу“, онда би то заиста био одлазак у „бунтовнике“. Овако, тај Наш потез је еклисиолошки и канонски потпуно оправдан, јер смо Ми, као канонски и легитимни Епископ Eпархије рашко-призренске, поступили сходно 15. правилу Прво-другог цариградског Сабора, у коме Свети Оци налажу Православним Хришћанима да прекину помињање и црквено-литургијско општење са Епископом или Патријархом „због какве јереси, која је осуђена светим Саборима или светим Оцима, а коју он (Eпископ или Патријарх) јавно проповеда или отворено учи о њој у Цркви“. У том случају наложено је не само Нама, као православном Eпископу, него и сваком Православном Хришћанину, да се огради „од општења са таквим Eпископом (или Патријархом) и пре саборског разматрања“.
Ми смо потез „Дубоки Поток“, и све касније што је уследило, повукли не да бисмо „расколом разрушили јединство Цркве“ (не дао Бог), већ напротив – похитали смо да би „Цркву сачували од раскола и раздељења“, као што и објашњавају свети Оци у наведеном 15. правилу Прво-другог Сабора. Јер по њима, када је јерес у питању (а зар има неко коме још није јасно да је данас јерес екуменизма дубоко ушла на широка врата у Српску Православну Цркву), такав потез ограђивања не значи „да су се такви (који су се оградили) одвојили од Eпископа, већ од псевдоепископа и псевдоучитеља“, те „нису направили раскол у Цркви, већ су, колико је то од њих зависило, ослободили Цркву од раскола“.
Сходно томе, показало се, у кратком времену, да је Наш потез постао велика утеха и велика нада за све Православне вернике. Јер увек су кроз историју Цркве постојали људи који нису били равнодушни када је у питању судбина Цркве и чистота њеног учења. Примера има много и они су мање-више познати свима, па и Вама. Ми се и у овом времену трудимо да следимо те светле примере, понављајући речи свештеномученика Јосифа Петроградског: „Ја ни у ком случају нисам расколник (а поготову не „секташ“, Еп. А.) нити позивам на раскол, него позивам на очишћење Цркве од оних који сеју раскол и који га изазивају“ својим неправославним учењима и ставовима, јер се, по речи светог Григорија Богослова, „ћутањем се издаје Бог“.
Друго болно питање за Вас, драги пријатељи, јесте Наше (не)помињање Патријарха на Литургији, јер по Вама, то „означава не само непризнавање неканонских одлука Сабора, него непризнавање целине СПЦ , у којој има“, како кажете, „и клира и лаика који нису одступили од Христа“.
Пре свега, морамо да кажемо, да непомињање Патријарха јесте само Наша доследност горњем ставу, којег смо, надамо се, у претходној тачки довољно објаснили. Што се тиче, пак, непризнавања „целине СПЦ“, што Нам неко пребацује, то нигде и никада до сада нисмо ни рекли ни написали. Такав закључак се из Наших досадашњих ставова не може извући, а да не постане једна од многих клевета изфабрикованих на Наш рачун. Питање благодати у СПЦ још нико није поставио као нешто о чему се треба изјашњавати. За сада су у питању само индивидуалне изјаве, поступци, исповедање праве вере или јереси. Ствари ће се искристалисати у своје време. У том смислу, нико не доводи у питање православност Наших „сабораца“, који се сви труде на истом послу, „сваки према својим моћима“, као што каже Свето Јеванђеље. Зато сматрамо да се треба уздржавати од тешких речи и квалификација било кога из наших редова за „издају“, „кукавичлук“ и слично, јер то може само нанети штету праведној борби за одбрану Вере Православне у коју смо сви укључени.
Оно што бисмо овде још додали јесте да је дошло време да се „одваја кукољ од пшенице“. Ми нигде нисмо негирали валидност Тајни у СПЦ. Али појединци, очигледно, више нису у Цркви Символа Вере. Треба ли Вас подсећати на говоре и изјаве Патријарха Иринеја у Бечу у септембру месецу, на екуменске сусрете и заједничке молитве неких наших Aрхијереја, на недавни случај ХАНУКЕ у београдској синагоги, и… да не идемо даље. Формулације се тек кристалишу. У овом периоду сигурно није сваки израз (и са Наше стране) догма сам по себи.
Питање општења са још некима од браће Eпископа и осталих клирика је само питање времена. Ако не пре, то ће сигурно бити решено 2013. године. Јер и сва деца не проходају и не проговоре у истом месецу. Нека раније, нека касније. Свако у своје време. Тако и у овом нашем питању. Кад ко схвати Истину, онда треба да је и прихвати, и почиње да је исповеда речима и животом. Разумљиво. До тада Ми јесмо и остајемо само – Епархија рашко-призренска у егзилу.
Екуменизам је свејерес од самог зачетка свога. Никако не тек од случаја „Теодосијевог постављења“, чак не ни од такве формулације од стране Преподобног Авве Јустина. Против те свејереси смо се борили годинама и деценијама изнутра из Цркве. Тако је бивало и са многим другим јересима кроз дугу историју Цркве. Све су оне у почетку, неко време, живеле у самој Цркви. А кад је долазила „пуноћа времена“, кaда је време „сазрелило“, оне су од стране Цркве одсецане и анатемисане. Тако ће бити и са свејересју Екуменизма. Та јерес у нашој Цркви, као и све неканонске одлуке Синода и Сабора СПЦ током целе 2010. године, закључно са постављањем Eпископа Теодосија на трон Епархије рашко-призренске, при Нама живом и здравом канонском Eпископу, био је преломни тренутак када је требало повући одлучујући потез. Они су тим задњим чином пресекли, уствари, пупчану врпцу општења. Сваки вид даљег општења био би озакоњење како саме јереси, тако и свих безаконих и неканонских одлука, па и – рашчињења.
Надамо се, драги пријатељи, да ће ово неколико речи допринети да боље схватите Нашу борбу, те да нестане збуњености код Вас, „и неких других“, јер, како се чује, Ви „не знате куда Ми намеравамо ићи даље“. Ако Вам нешто значи, ево Вам Нашег одговора: Ми, заиста, не намеравамо ићи било где, него остати где смо и до сада били – у јединству са Црквом Символа Вере, са Светим Апостолима, са Светим Оцима, са Светим Васељенским Саборима, са нашим Светим Савом, Светим Владиком Николајем, Светим Аввом Јустином Ћелиjским, и осталим Светитељима који животом својим Богу угодише и нама светао пример оставише. Верујемо да се по том питању и Ви, који сте моментално збуњени, у потпуности са Нама слажете, и да нико од нас не намерава да трасира неки нови пут или оснива неку нову своју „цркву“. Јер само тако у заједници међусобно и „са свима Светима“, имамо наду да достигнемо циљ који је Господ поставио пред нас – Живот вечни.
На крају, идући у сусрет Витлејемском Богомладенцу, честитамо Вам, драги пријатељи, срећне и Богом благословене Божићне и новогодишње празнике уз сверадосни поздрав
МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!
СРЕЋНА НОВА 2011. ГОДИНА!
Ваш у Христу Богу
+АРТЕМИЈЕ
Епископ рашко-призренски
У ЕГЗИЛУ
Илустрација и подебљања -новинар.де
Mi, Pravoslavni Srbi, kao duhovna djeca Svetog Save iz Crkve Hristove nikuda ici necemo, jer ona pripada samo nama i svim onima koji revnosno slave i slede Starog Srbskog Rodjaka, Gospoda naseg Isusa Hrista, koji dosledno ispovedaju Simbol Vere Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve, i koji zivotom svojim svedoce o vjeri svojoj, a ne onima koji kao jeretici: globalisti, komunisti, novotarci, ekumenisti i izadjnici Boga i Srbstva: Pravoslavlja i Svetosavlja zele po bezumlju svome u Srbiji da dovedu Rimskog papu, koji su vijekovima blagosiljali pokolje Pravoslavnih Srba, da promjene nas osveceni Julijanski kalendar, bogosluzenje i nebrata Hrvata da priznaju za svojega brata, ne znajuci ili ne zeleci da znaju da nema brata dok majka ne rodi.
Toj izdajnickoj politici pojedinih crkvenih velikodostojnika i drzavnih sluzbenika koji su vecinom u sluzbi Antihrista, trebalo je da posluzi i odricanje od Hrista, od rodjenog brata svoga – Vladike Artemija, zakonitog Episkopa nase mucenicke RPE, i svih istinskih slebdenika Bozijih koji ne zele poput pojedinih clanova Arhijerejskog Sinoda, Sabora i „patrijarha“ Irineja, tog novog srbskog KAJAFE, da prodaju „vereu za veceru“ – da se odreknu Boga i Srbstva: Pravoslavlja i Svetosavlja!
Verni narod Svetog save, i svih Svetih Bogo otaca i materi nasih, iz naseg Hristolikog Roda SRBskog, svakim danom sve vise to vidi i shvaca. Zato su uzaludne bile sve klevete onih koji zivotom svojim otpadose od Boga i Srbstva: Pravoslavlja i Svetosavlja, sve njihove lazi i podvale, jer sve sto su one bile vece i zlobnije, Istina Hristova koju sada predstavlja i brani i po cenu svojih najvecih stradanja i progona nas Vladika Sveti – Episkop Artemije sa svojim izbjeglim monastvom sa Kosova i Metohije i vjernim narodom Svetog Save, svakim danom sve vise izbija na vidjelo dana, obasjavajuci tako bozanskom svjetloscvu svojom, u svojoj punoj ljepoti i slavi, sve one koji stoje u Istini Hristovoj, i duhovnoj bedi i golotinji sve one koji su kao jeretici: ekumenisti, globalisti, novotarci, komunisti i otpadnici od Boga i Srbstva uz pomoc rimskog Crnog Pape iz Vatikana, krenuli u Srbskom narodu da uniste Istinu Hristovu i zivotno djelo – Svetog Save, rodonacelnika savremenog SRBSTVA!
Zato ce svi neprijatelji i Boziji i nasi, na samrtnom casu svome poput mnogih drugih u samrtnom ropcu svome moci sdamo da kazu: „Galilejce, ti si pobjedio“! A ime Vladike Artemija koji svojim stradanjem i patnjama spasi SPC da se ne ugusi u smradu ekumenizma, i tako da se ne udavi u vodama jeresi nasega doba, da se spominje u sva vremena do kraja vijeka! AMIN! BOZE DAJ!
Ima nas (Srba) dosta u dijaspori koji ovo sve pratimo i stojimo uz Vladiku Artemija.
Nemamo namjeru da se zbunjujemo, iako se medju nasim duhovnim ocima i crkvenjacima (Bec/Austria) osjeca ekumenisticko „zadovoljstvo“.
Slazem se da ne treba da cutimo, sad smo svi napadnuti i treba da se budimo i sacuvamo nasu istinsku vjeru.
Bog da vas sve cuva…
По нашим сазнањима овај текст Преосвећеног Владике Артемија је одговор на писмо од шест страна које је господин књижевник Владимир Димитријевић упутио владици где критикује његове одлуке.
Kao sto se ne moze biti SRBbin koji stiti i brani SRBske interese, a da se ne zamnjeri mnogobrojnim neprijhateljima vaskolikog SRBstva, tako isto ne moze se biti HRISCANINI: Pravoslavac i Svetosavac, a da se u svojoj borbi za cistocu Svete Pravoslavne vjere nase, ne zamjeri mnogobrojnim neprijateljima i Bozijim i nasim.
Zato je Vladika Artemije – nas izbor, po nasoj slobodnoj volji i odluci. U njega mi SRBi kao Pravoslavci i Svetosavci imamo puno poverenje od prvoga dana njegovog djelovanja u obnovi Crkve Bozije u nasem obezglavljenom i glupostima zemaljskim zavedenom SRBskom narodu. Zbog toga je svaka dobronamjerna kritika nasega rada u vinogradu Gospodnjem – dobro dosla, i ona je cak pozeljna, ako je zasnovana na opravdanim cinjenicama!
Medjutim, ako takve kritike nemaju svoje osnove, i ako su one zlonamjerne, onda takve kritike najvise govore o onima iz cijih usta one izlaze, i na takve kritike netrebe se uopste osvrtati i na njima vreme gubiti!
Mi se ne vezemo oko Vladike Artemija kao covjka, vec oko Istine i Pravde Bozije koju on sada zastupa, i koju Gospod preko njega objavljuje nasem SRBskom Rodu, cekajuci da se on pokaje za mnogobrojne grehe svoje, a najvise zbog njegovog otpadnistva od Boga i SRBstva: Pravoslavlja i Svetosavlja!
Svaki covjek bira svoje drustvo sa kojim ce se druziti, zenu sa kojom ce zivjeti, grad i mjesto u kome ce boraviti, i puno toga drugog u zivotu nasem zavisi samo od nas i nikoga drugog. Ali u kome ce se narodu covjek roditi, i ko ce mu biti roditelji to ne zavisi od nas, vec je to volja Bozija.
Zato nema veceg svetogrdja od neposlusanja i nema veceg greha od toga, kojeg pocinise jugoslaveni, poturoice, crnogoraci, bosanaci, srbijanaci, makedonaci i svi oni koji neznaju da razlikuju svoju pokrajinsku pripadnost od nase Svete SRBske narodnosti, i koji se u neznanju svome zbog toga odricu naseg Svetog SRBskog imena, i SRBskog naroda svoga kome pripadaju po svome rodjnju nazivajuci se svojim pokrajinskim imenima ili nadimcima.
Velika je razlika u znacenju izmedju pokrajinskog imena i nadimka i znacenju imena nase Svete SRBske narodnosti. Kome ove najosnovnije razlike u zivotu nisu jasne izmedju njegove pokrajinske pripadnosti i SRBske narodnosti, i oni koji ne znaju sta znaci pokrajinska pripadnost a sta SRBska narodnost, takvi „SRBi“ nema pojma o zivotu, jer SRBijanac je na primjer svaki onaj gradjanini koji zivi u SRBiji. Svaki Siptar, Madjar, Turcin, Bugarin,Rumun i Ciganin kao i svaki stranac koji zivi u SRBiji moze za sebe da kaze da je SRBijanac ali SRBin je samo onaj u kome tece Sveta krv Slavnih i Svetih SRBskih Predaka nasih, bez razlike gde se on rodio, i gde on sada zivi.
Isto tako, SRBska Pravoslavna Crkva Hristova nije ona koja blesta u zemaljskoj slavi i moci, i koja na izgled ima oblicje crkve Hristove, jer to za sebe tvrde i mnoge sekte, vec ISTINSKA CRKVA BOZIJA u nasem napacenom SRBskom narodu jeste samo ona kojoj je glava Hristos, koja se upravlja po Zakonu Bozijem i ucenju Hristovom utvrdjenom na sedam Svetih Vaseljenskih Sabora, cijim odlukama vise nema nista ni da se dometnute ni da se oduzme, koju sacinjavaju na zemlji samo oni clanovi roda ljudskog koji imaju Hrista u sebi, koji zive po Zakonu Bozijem, i tako djelima svojim svedoce o Pravoslavnoj Svetosavskoj vjeri svojoj, jer Gospod govori: „Po djelima cete ih poznati“.
Tako smo i mi sada pri kraju vremena kao SRBi: Pravoslavci i Svetosavci, po djelima njihovim prepoznali istinske slebdenike Bozije koje sada u SRBskom narodu predstavlja Vladika Artemije sa svojim Bogu vjernim a SRBstvu odanim monastvom i vjernim narodom, od laznih sluga Hristovih koji kao ekumenisti i novotarci prodadose veru za veceru, i koji se SRBstva svoga odrekose jer oni u dusi svojoj nikada SRBi: Pravoslavci i Svetosavci nisu ni bili.
Vladika Artemije sa svojim izbjeglim monastvom sa Kosova zato je po milosti Bozijoj stado malo Bogom odabrano, od kojeg zavisi opstanak i spas SRBstva i SRBije. Oni su voljom Bozijom postali zato so SRBstva naseg. Zato dobro pazimo da se od njih ne ogresimo, da njihov odgovoran i uzviseni rad u dhovnom preporodu naroda SRBskog svojim ponasanjem ne ometamo, da im ne odmazemo ako vec nemozemo da im pomognemo, jer ako nam nedaj Boze i oni posustaju i obljtave zbog greha nasih, poput nase sadasnje zvanicne crkve,sa cime ce se SRBstvo nase: Pravoslavlje i Svetosavlje, tada – osoliti?!
Zato, pazeci na vreme jer su dani zli, potrazimo sebi na vreme, jos za dana crkvu Hristovu u kojoj cemo se Bogu moliti, ispovjedati i pricescivati, jer nece svaki koji vice: „Gospode, Gospode, unici u Carstvo Nebesko, vec onaj koji tvori volju Oca naseg nebeskog!“