Вести

Са завршетком такозваног Хладног рата и такозваним падом комунизма није ослобођено оно што су Српски и многи други народи

Часлав М. Дамјановић, 14.01.2011

+++

сматрали Циљем и Суштином Победе у Другом светском рату! Напротив – “oслободилo“ се разбојништво најмрачнијих апсолутистичких и расистичких принципа аустроугарског царства наводно пораженог у претходном светском рату. Осим наметања “схватања“ да је пад Аустроугарске била “огромна неправда“, и да је такозвани пад комунизма кончно сазрео цивилизацију да ту “неправду исправи“ – код многих се, под етикетама “исправљања“ те “неправде“ и оданости глобалном апсолутизму – “ослободила“ оданост Нацизму – и то код многих јавних и тајновитих кројача идеологије на кључним извршним функцијама у америчким, европским, источно-европским, и блискоисточним пропагандним, идеолошким, и обавештајним агенцијама. Пре овог “ослобођења“, верујући наивно да је под барјаком антикомунизма принцип Истине и Правде, Циља и Суштине Победе у Другом светском рату, није ме у Канади изненадио власник једног архитектонског бироа “објашњењем“ да смо ми Срби гњиде – али ме је запрепастио шеф мађарског отсека када ми је са истим расистичким жаром “објаснио“ дословце то исто у федералној америчкој агенцији, и такође, када ми је један од директора ондашње америчке Информативне агенције “објаснио“ да je уз Шаранског – Ђилас стварни дисидент који се бори не само против комунизма, већ је и перјаница слободарске будућности света. Међутим, по завршетку такозваног Хладног рата, такорећи преконоћ ме је запрепастила и сопствена, а и наивност равногорског избеглиштва, и наша српска, а и наивност васцелог дотадашњег слободарског света – падом комунизма “ослобођен“ је најзлочиначкији талог поражен у оба рата – “ослобођена“ је здружена Издаја Циља и Суштине Другог светског рата – “ослобођен“ je расисизам клерикализмa и глобалног апсолутизма.

Данас је наравно јасно да је та Издаја диктум “Новог поретка“ постављеног за “званичног администратора“ под привидима “међународне заједнице“ и “јавног мњења“ – да је “ослобођењем“ Лажи здружена Издаја наметнула накарадност данашње Европе и Америке – да се “ослободила“ управо глобалистичка диктатура закулисних владалаца света и од њих најмљених локалних властодржаца и властела – послушних бескичмењака – чији је статус нељудскији чак и од давнашњег вазалског статуса – јер је статус данашњих најамника испирањем мозга и подареним им повластицама смишљено усадио у њих “заблуделост“ да су “непогрешиви“ самим тим што службују “непогрешивости“ “непогрешивих“. Здружена завера је махерски искористила Други светски рат и послератни комунизам да завлада Издајом Слободе зачетом исходом Првог светског рата – и као и у нашем српском националном настраданију – Издаја Србије у рату, наметнуто послератно подјармљење, “ослобођење“ de facto сарадника окупатора, и данас насртај на Верску Истину – обмана завере још увек је заснована на диктатури над Историјском Истином.

Шта није “ослобођено“?

Без обзира што је послужитељство наше Цркве пресалдумљено у “надсаборни“ “антицрквени апсолутизaм“, и без обзира што је – и то речено преблаго – “збуњујућа покорност Сабора Синоду, пројављивана као неки вид Синодске “непогрешивости“, и што се “многи канони које је епископ Артемије“ наводно “прекршио“ – “тако побројани и набацани показују само као још један покушај маскирања свеукупног безаконог, крсташког, синодског похода на Епархију рашко-призренску и њеног канонског архијереја Артемија“(1) – губљење интегритета Цркве безпоговорно доказују шта се није “ослободило“:

Пошто је – “ауторитет Цркве Истина“ – а “никако сила“ – и пошто Исус јесте “залог једине истинске саборности и слободе, везане за њу“ – за Истину – “коју је Он дошао да дарује људима рекавши“ – “познаћете истину, и истина ће вас ослободити“!(2) – и пошто Исус јесте једина духовна и морална Суштина људске цивлизованости – према томе – није се “ослободио“ Исус Христос! И сходно томе – није се ослободила Истина – јер се није ослободила наша способност Препознавања Истине – које је битна да би нас Истина ослободила – због чега је, након такозваног пада комунизма – Издаја из Другог светског рата и наставила Крсташки поход немилосрдном лоботомијом Вере и Истине – зато да нас онеспособи да “препознајемо“ Истину.

Међутим, без обзира шта ко прихвата или не, шта ко примећује или не, без обзира шта ко задрто опонира или колико се горди заблуделошћу – безпоговорно је да је у Србији Благодат озарила Православље у Живи Чин Вере; да је Истина први пут јавно изрекла у лице Лажи – да Лаж јесте Лаж; да је тај Чин Чистоте Вере – поново оваплотио српску моралну и духовну утемељеност; и најзад, да је после дуге учмалости у скањерању – Лажи први пут речено у лице да је жива и здрава српска способност “препознавања“ Истине! Без обзира какве ће инквизиције задрти предузети против ослобођене српске способности “препознавања“ Истине – Истина ће временом незадрживо узимати све више маха и Крсташки поход Лажи ће временом бити тотално поражен – и пораз Лажи довешће до Спасења којим ће Лаж бити потпуно елинисана из нашег живота.

Зато сам убеђен да иако смо тек у зачетку овог моћног процеса Божије Промисли да се већ сада мора истаћи оно што је суштински разлог због којег су Срби данас подвргнути крволочнијој мржњи од мржњи и у Другом светском рату и под комунистичком диктатуром.

Значење исказане Истине јесте да је живот Срба – који је и пре Растка Немањића, а и од Растка до Лазара, и од Лазара до Равне Горе – био духовни морални живот Небеске Србије – и као такав – а и због тога – тај духовни и морални живот био је и јесте за Истину Правог Славља – све време на удару једног те истог Крсташког похода, који себе недвосмислено доказује подлачким лажима, клеветама, измишљотинама! Та исказана Истина јесте необориви доказ да стварна Суштина Српства јесте Дух Вере и Чистота Веровања; да се Српство за Истину жртвује Чистотом поимања и препознавања Истине и Чистотом спремности да се за Љу жртвује – због чега Чистота Вере и јесте та која је прва од завршетка рата данас изрекла Истину Српства. То ослобођено Препознавање Истине нас већ данас ставља пред одговорност да уместо прегањања о лажним детаљима које мајсторски намеће диктатура над Историјом – која јесте једно од најубилачкијих оруђа мржње Крсташког похода – поченмо да препознајемо Историју Истином удубљивања у Истину – јер досадашње формулације наводних зналачких “тумачења“ којима се у отаџбини наводно “рехабилитује“ Равна Гора – уопште не истичу суштину – не истичу Српски Православни Дух Равногораца – а без схватања тог Духа Српства – зато и траје немоћ схватања Истине.

Од чега то Истина треба да се “рехабилитује“?

Кад наше препознавање Истине сведе Лаж – на Лаж – тада је бесмисао ма каква “рехабилитација“! Чистота Вере ставила је Лаж у тор – где Лажи и јесте место – не “рехабилитујући“ Истину од џомићића, биговићића, нити њихових госа и прирепака кловнова – Чистота Вере није траћила себе на “рехабилитацију“ од лажне “непогрешивости“ набубане на курсевима испирања мозга пре више деценија у београдском манастиру Ваведење!
Напротив… Чистота Вере чини Дух Вере – продубљује Суштину Истине Правог Славља. Што би се рекло – Чистота Вере чини оно што јој јесте посао –“познаћете истину, и истина ће вас ослободити“(3) – а наши историчари се још увек батргају са Удбином назови документацијом око детаља привида – уместо да данас, онако како су “надсаборност“ и “антицрквени апсолутизам“ сврстани у Лаж – што јесу – и онако како одговорност оваплоћеног духовног и моралног утемељења одбацује све лажи Продубљивањем Вредноте Препознавања Истине – таква је данас и одговорност Историје – одбацити утутуљност прегањања око некакве “рехабилитације“ Истине – и ступити у стваралачко и поштено продубљивање Вредноте Истине, јер…

“Смирење је знак велике душе, а надменост – ниске душе“.(4)

Чистота Духа Равне Горе и огромног дела Равногорске Србије, у Другом светском рату – борила се Истином и жртвовала за Истину – а лажност послератног унижавања тог духовног и моралног узвинућа – не очитава се данас само на бесмислу “рехабилитације“ Истине – већ и на три примера:

Два народно-ослободилачка покрета…

Изузмимајући комунистичку и западну диктатуру над историјом и као такву, и као срж мржње, обмане, и лажи – бесмислица је третирати НОБ и Равну Гору као некаква два “народно-ослободилачка покрета“! Јер, за разлику од свих осталих, Равна Гора и огромна већина Срба Равногорске Србије – бар 70% по званичним и поузданим ОСС извештајима – прво: активно су учествовали у рату против Нацизма – друго: активно су учествовали у рату на страни савезника – и треће: нису сарађивала са окупатором – насупрот тим чињеницама, НОР Титове врхушке уопште није био део Другог светског рата – већ додворивачко разбојничко жонглирање да се стекне позиција да се докопа власти у послератној Југославији. Зато, што се каже народски, не могу се изједначавати бабе и жабе – не могу се изједначавати Истина и Лаж. А баш тим наметнутим “изједначавањем“је Истина ућушкана у измајсторисана “тумачења“ некакве “рехабилитације“: назови антифашизму НОР-а наводно не треба никаква “рехабилитација“ – а Равној Гори треба – јер је наводно била неактивна и јер је наводно сарађивала са окупатором. Мајсторисањем тим лагаријама онеспособљени смо од Препознавања Истине – Зло је тако елиминисало Истину са сцене – баш онако како је до недавног Дубоког потока била елеминисана и наша способност препознавања Истине да је Црква подлегла “антицрквеном апсолутизму“; да су и Православље и Равна Гора, и огромна већина Равногорске Србије – ратовали против Нацизма због Чистоте Вере; да се светосавско слободарство Српства своди на Чистоту оданости светој Речи “познаћете истину, и истина ће вас ослободити“; да су Равна Гора и Равногорска Србија ратовали због оданости Истини – оној јединој Истини због које Чистота Верe и јесте јавно изрекла Лажи да јесте Лаж – и тиме нас духовно ослободила да коначно можемо – и морамо – да слободно и стваралачки продубљујемо благословену Вредноту Истине оплођујући живот племенитошћу.

Зато, онако како се давнашња избегличка историја Равне Горе узвинула изнад немуштог батргања у слепилу расказивања лажи, тако се и посткомунистичка отаџбинска историографија Равне Горе мора узвинути изнад фалсификат куле од карата, који се данас вештачки одржава фатаморганом некаква два народно-ослободилачка покрета, јер, насупрот фатаморгани куле од карата, логичност и нелогичност огромног броја поступака током Другог светског рата недвосмислено доказује и Истину Чистоте Вере Равногорског покрета – али и непобитност савезничко-нацистичке, управо нацистичко-савезничке здружене завере уз учешће манипулатора Коминтерне и Ватикана, и наравно врхушки Усташтва и НОБ-a у жребовању ко ће од мрзитеља Срба бити задужен да по завршетку рата рата настави Крсташки поход против Вере и Истине Православља, и како ће Поход бити настављен и после такозваног пада комунизма свођењем тог пада на de facto “ослобођење“ сарадника окупатора и мрачних принципа наводно поражених у два светска рата – што се поготово очитује у другом примеру:

Добре стране НДХ…

“Дарко Саграк, потписник отвореног писма из 2004. против “блаћења“ имена усташког доглавника Миле Будака“, аутора расних закона у усташкој НДХ, објавио је књигу “НДХ – пријепори и митови“ у којој “настоји осветлити и “позитивне стране“ НДХ“, за коју је недавно, “док је Сабор расправљао забрану величања НДХ – у Матици Хрватској одржана промоција“:

“Уз недовољно опирање расним законима, Павелићева грешка била је што није до краја 1944. капитулирао у корист САД те позвао америчку флоту да уплови у јадранске луке. Томе се, у то време већ ослабљена Немачка, не би могла ефикасно супротставити, а Хрватска би ушла међу победнице у Другом светском рату…“ нарочито зато што су “у Загребу веома добар третман имали заробљени амерички авијатичари смештени на имањима принцезе Габријеле Хабсбург и баронице Николић“, “пише у својој књизи Дарко Саграк“.(5)

Како то да су усред рата “заробљени амерички авијатичари“ уживали “веома добар третман“ – и то на имањима “принцезе и баронице“?

Пошто савезничко ваздухопловство није бомбардовало НДХ, изузев равногорских положаја код Книна, и то док су били опкољени усташама, и иако јесте могуће да су неке од посада америчких бомбардера погођених приликом бомбардовања других територија, на повратку могли бити принуђени да парашутирају на територију НДХ – ипак, поготово због “веома доброг третмана“ и то на “имањима принцезе и баронице“ – помаља се чудан историјски ребус – ко су заиста били Американци које господин Саграк назива “заробљени амерички авијатичари“? Да ли су уопште били “заробљени“? Па чак и да ли су уопште били посаде погођених бомбардера? Или… судећи по “веома добром третману“, и по ексклузивном смештају “на имањима принцезе Габријеле Хабсбург и баронице Николић“, и по надовезивању на “Павелићеву грешку“ што “до краја 1944. није капитулирао у корист САД“ – чиме би “Хрватска ушла међу победнице у Другом светском рату“ – што се, онако како је цитирано логично надовезује једно на друго – и, иако је књига о НДХ – у цитату се “НДХ“ назива “Хрватска“ – да ли је одговор на ребус врло логична претпоставка – да су Американци названи “заробљени амерички авијатичари“ били заправо амерички преговарачи за увођење НДХ у “победнице Другог светског Рата“?

Логику ове претпоставке као да утврђује и наведени цитат Звонимира Шепаровића, да је аутор у тој, како каже, “ванредној књизи“ – управо оспорио “нацистичко-фашистички значај НДХ“ јер “показује како су у Хрватској (НДХ) законом биле забрањене и нацистичка и фашистичка странка“, чиме открива “да је тадашња Хрватска (НДХ) имала значај међународно признате државе с врло јаком дипломатијом.“(6)

Зашто инсистирање на значајности “међународно признате државе с врло јаком дипломатијом“? Зар то изравњавање са нацистичком Немачком, која јесте била “међународно призната држава“ не указује да је баш од статуса “међународно признате државе“ зависило на преговорима пребацивање НДХ у “победнице Другог светског Рата“?

Логику основне претпоставке потпирује и цитат из написа “Далмација Слободна“ – студије др Ђуре Затезала о усташким злочинима у Јадовну(7) – “како су се од таквих звијери могли одбранити уграбљени појединци, ако то није успело генералу Вокићу и др Лорковићу, који су Павелићу тек 1944. предложили да побије те “расове“ ако жијели пријећи на страну савезника.“ Зар то не устврђује разговоре Американаца са НДХ, поготово што је Др Лорковић био један од Павелићевих министара?

Логику основне претпоставке потпирује и изјава “папе Јована Павла Другог“ да је “Тито спроводио Черчилов план да обнови подунавски простор Аустроугарске монархије и да Србију сведе на Београдски пашалук“.(8) Откуд је Павао – како је папу из милоште називао фратар који је тада у Вашингтону васпитавао тада конгресмена Џозефа Бајдена – не само знао – него, што је важније – који је то Черчилов план “обнављања подунавског простора Аустроугарске монархије“ у оквиру којег ће се Србиј свести “на Београдски пашалук“ – који је то план за чије је спровођење de facto подједнако логично да ли ће бити задужено Усташтво или Комунизам?

Осим тога, неоспорна је чињеница да је “вођство комунистичке странке за Југославију, још 1935. године, отворено признало на састанку између Моше Пијаде и Мила Будака, у Сремској Митровици“, у другој тачки узајамног споразума да “до комунизирања Балкана не може доћи док се не сломи кичма Србства и Православља“ и да је баш зато комунистичка “борба усредсређена противу Србскога Народа и Србске Православне Цркве“ – и да ће та борба Србима бити “наметнута“ – “и то баш под окупатором“! И доиста, осим што је разбојништво партизана било истоветно усташком – први декрет поглавника било је укидање СПЦ на територији НДХ – а разлог егзистенције и НОБ-а и НДХ – била инквизиција Срба – што неоспорно доказује здружену заверу, у коју је био укључен не само Ватикан, већ су, судећи по националности Моше Пијаде, саучествовали и агенти његове националности утичући на уобличавање “фатаморгана“, и селекцију “праведничарства учесника рата“, што се јасно исказује у књизи “Хроника Холокауста“(9) – у којој је жртвама у Крагујевцу и Краљеву, и у Јадовну и на Пагу, прикачена Пијадина “националност“, а која се “тумачи“ као искључива “покретачка снага“ и организатор “народно-ослободилачких покрета“ – укључујући и НОБ!?!

Међутим, пошто је аутор књиге “НДХ – пријепори и митови“, господин Саграк, такође и “потписник отвореног писма из 2004. против “блаћења“ имена усташког доглавника Миле Будака“ – непобитнo је да он зна о чему говори, да јесте добро обавештен, и да је као такав веродостојан зналац историјских збивања о којима пише, без обзира што их сагледава и осветљава из своје перспективе, и без обзира што такво осветљавање може у први мах изгледати чудно, па чак и невјеројатно. Али – није у питању никакав ребус јер оно што у свему овоме јесте доиста невјеројатно то је да се српски посткомунистички историографски корпус – наравно изузев ретких појединаца којима свака част – држи углавном Удбине документације, која је као и немачка и савезничка – прошле кроз “ремонт реконструкције“, што је довело до имунизације од интелигентног размишљања, повезивања чињеница, и логичних закључака. Зато, пошто Србија јесте загазила моралном стазом Благодати Чистоте Вере, ред је да се и историјски корпус ослободи склеротичних стереотипа, и да их се, народски речено – више не држи као пијан плота – већ да се слободно, интелигентно, и стваралачки окрене препознавању Истине… јер без тог заокрета нема шансе супротстављања апсурдном изједначавању НОБ-вог лажног НОР-a, чијем је разбојништву циљ био долазак и опстанак на власти – са Истином Равногорског Покрета који – није гајио никакве намере не само на послератну власт – већ нити на ма какав утицај на њено послератно уобличавање! Исто тако, без заокрета Истини, нема шансе схватити савезничко-нацистичку здружену заверу против Равне Горе, Равнгорске Србије, и против будућности Српског народа, на коју очигледно указују подаци господина Саграка – кажем очигледно јер сам засада прочитао само приказ књиге – устврђујући не само заверу као такву, већ и продубљујући њену стравичну структуру мржње због које је и почињено издајство Равне Горе и Српског народа у Другом светском рату – и истовремено – стравичне обрисе “разлога“ постављања НОБ-а на власт.

У односу на претпоставку која произилази из “НДХ – пријепори и митови“, вредно је истаћи да је Владимир Дедијер – “Влада Гангстер“, надимак у гимназији – био одлично упознат са стварношћу догађања и да је баш због тога и био задужен да почини злочиначки “ремонт“ документација у америчком Државном Архиву у Вашингтону и у архиву Универзитета Станфорд. Осим што је знао да је сврха “ремонта“ кривоклетна “фатаморгана“ коју ће доцније Војно историјски институт обзнанити као “неприкосновену“ – fatamorgana je обрађивана чак до раних шездесетих у згради конфисковане банке на углу Узун Миркове и Александрове – Дедијер је такође био детаљно упознат са Њујоршким процесом паралелним шарлатанском суђењу, управо јавном линчу Драже у Гарди, али, иако је знао важност улоге коју су у том једином Процесу Истине у односу на Равну Гору и Равногорску Србију одиграли амерички авијатичари које је Равна Гора спасла од партизана и Немаца и евакуисала их на савезничке територије – ипак – чудно је да Дедијер не говори – не говори ни о каквом огромном броју америчких авијатичара које су наводно спасли партизани – већ само о погођеним америчким бомбардерима који су некако долетали до Виса, од којих многи нису успели да слете него су пали у воду, па су Влада и другови, који су на молу бућкали стопала у Јадранском мору, покаткад скакали у воду и помагали капиталистичким авијатичарима да се извуку из тонућих бомбардера. Ово је чудно зато што је годинама доцније фатаморгана америчких авијатичара наводно спасених од партизани нарасла у меклиновске стратосферске цифре! Наравно, није чудно да у отаџбини мало ко мисли о томе, али јесте чудно да су осим Равногораца многи Срби у избеглиштву такође били премало заинтересовани – због чега је дошло до апсурда да су у откривању Издајства од стране здружене завере амерички сведоци били неизмерно активнији од већине избеглиштва. Али, значајно је да је у том америчком корпусу било огромних подела. На једној страни су били они који су се чак и под старе дане држали заклетве положене у младости, поготово они који су током рата били у војним обавештајним јединицама, а после рата везани за Државни секретаријат и остале агенције. Најригорознији су у томе били Срби рођени у Америци, који су истовремено били виших војних чинова од оних Срба, такође рођених у Америци, који су се борили не само за Српску Истину, и не само за истину Равне Горе – већ и за Истину САД – који су, Богу хвала, били јуначни и непоколебљиви… попут Ричарда Фелмана, Џорџа Муслина, Дена Дервинског, Филипа Крејна, Хелен Делић-Бентли, и безброј других, као и позната холивудска имена, Џими Стјуарт, Роберт Стак, Френк Синатра, и познати писци попут Синклера Луиса и Џон Дос Пасоса, да наведем само оне који су ми због моје давнашње професије остали урезани у сећање.

У односу на чињенице које можда помиње господин Саграк, и стравичну последичност на које те чињенице могу да укажу, иако засада претпоставка, оне могу да објасне зашто већ у доба фалсификовања докумената Дедијер није изградио фатаморгану америчких авијатичара спасених од стране партизана – јер колико год да је то вероватно и хтео – било је то немогуће, јер осим спорадичних падања авиона на Вису и код Брода – бомбардери нису падали на партизанску територију – не само зато што партизани нису ни имали територију, већ и зато што су били ретки летови у том правцу.

Међутим, чињенице на које може да укаже поменута књига, могу такође да образложе због чега су и Пентагонова и обавештајна служба Државног секретаријата, и наравно службе осталих америчких федералних и обавештајних агенција – били толико немилосрдни према својим људима да би их спречили да се боре за Истину која је у годинама по завршетку рата била широко позната поготово у америчкој јавности – и зашто су ишли толико далеко да је пуковник Макдауел био под присмотром па чак и животном претњом… и да је чак Ник Лалић плакао када је био приморан да изјави да су 18 америчких авијатичара у Словенији спасли партизани – иако је знао – јер је био лично умешан – да их је спасла равногорска словеначка јединица…

Зашто таква немилосрдност? Свакако да Меклинова фатаморгана Неретве, чак ако су у марифетлук били упућени Вељко Булајић или Жорж Скригин – свакако да није разлог због којег би се забранило америчким авијатичарима да сведоче на линчу Дражи – свакако да није разлог да се сакрије Труманово одликовање Дражи… према томе – да се сакрије – шта?

Можда… можда је одговор у књизи господина Саграка – да се сакрије да су амерички представници са усташким представницима – уз учешће високих представника нацистичке политичке команде из Загреба – диванили не само о спречавању Дражине већ припремљене инвазије јадранске обале, и не само о увршћивању НДХ у победнице рата – што је највероватније био централни лајтмотив уживације на хабзбуршким имањима – већ сакривање жребања ко ће бити задужен да ломи кичму Србији и Српском народу по завршетку рата – Усташе или Партизани! То је свакако вредан разлог: сакрити не само Черчилову, Ватиканову, Стејт Департментвоу мржњу и немилосрдност – већ сакрити злочинство здружене завере… која је због тога и била немилосрдна чак и према својима који су се дрзнули да буду одани Истини… што наравно не чуди, јер је Њујорк Тајмс већ од краја априла 1941. године редовно обзњањивао да у Хрватској – Срби масовно кољу – Хрвате!?! Према томе, пошто је Милошевић елиминисан само зато да у својој одбрани не би изнео истину Сребренице, не чуди да због сакривања здружене завере – генерал Милан Недић није извршио самоубиство већ је био убијен зато да на суђењу не открије здружену заверу и кога је завера задужила да ломи кичму Србији…

Љуљаци данас… и 1941. године

Трећи пример је напис “Љуљаци, село српских раздора“(10), који наизглед врви необавештеношћу – а уствари је драстично манипулисање лажном историјом зарад данашњег покушаја рушења Вере и Цркве:

“Од 14. до 17. октобра 1941. године, овде се одиграла и једна од најжешћих битака са немачким окупатором“ – пошто битка у Љуљацима није била “најжешћа“ ни по Меклиновим фатаморганама, ни по спектаклима Вељка Булајића, онда мора да је била “најжешћа“ по мерилима НОР-ових разбојништава по Србији која “неоисторија“ господинa Месићa данас рекламира као антифашизам – “Никада није било спорно да су Немци поражени до ногу, да су изгубили два тенка, али и да су се због тога страховито осветили: само неколико дана касније извршили су масовно стрељање ђака и грађана у Крагујевцу.“ И онда, као да је у питању фудбалска утакмица, каже се “знало се да су Немци изгубили“ – “али не и ко је битку добио“ – јер су “победу са истим жаром најпре присвајали, а потом се од ње одрицали и партизани и четници, а највећи допринос општем историјском замешатељству дали су љотићевци !?!“ Па онда, у покушају да се оклеветају четници, цитира се мештанин Миодраг Урошевић, да наводно “није спорно да су битку водили и у њој победили четници“ – и као доказ “показује и тенковски кључ, заосталу успомену из тог времена“ – али “после рата је било незгодно да се о томе прича, јер је владало мишљење да се четници нису борили против Немаца и да су све време били њихови савезници“ па су “штавише власти победу приписале партизанима и на изласку из села, где је битка и била вођена, касније подигли и велики камени споменик.“

Када се трезвено размисли – спорно је баш оно што се у чланку намеће да “није спорно“ – јер значи “није спорно“ да су партизани уништили Немцима два тенка – јер зашто би им иначе био подигнут споменик – али, “тенковски кључ“ баца љагу на четнике, јер нема “неоспорнијег“ и “неприкосновенијег“ историјског доказа од “тенковског кључа“, али, пошто су се “непосредно после рата, у “причу“ “укључиле и присталице Димитрија Љотића“ – “наиме, међу српском емиграцијом се причало да су у овој бици доиста учествовали партизани, али и то да су том приликом начинили прави масакр! Наводно су мртвим непријатељима секли полне органе и гурали им у уста. Па се одговор Немаца на дивљаштво могао очекивати“, и наравно, као што им и јесте био разбојнички обичај – “партизани су побегли у шуму а цех су платили невини ђаци у Крагујевцу.“ Е, па сад… “иако у њој није било ни трунке истине, прича се ширила, и за набеђене победнике постајала све непријатнија“ – па пошто су партизани испали само “набеђени победници“ – “напослетку су решили да “победу“ препусте забораву, баш као и подигнути споменик, који је временом зарастао у коров и шикару“ али је зато остао “белег на Љуљацима“ – “као селу које је одувек било место српских раздора и нетрпељивости“!

Поштено речено не знам детаље овог догађаја – али питам – који је то “белег“ “српских раздора“ српске “нетрпељивости“?

Свакако да је разлог сарадника окупатора, који су, колико се сећам, учествовали у на Шумарицама као кордон обезбеђења злочинства – био да масакром у Љуљацима оправдају и Немце и себе од одговорности! Али, по разбојништвима започетим у Белој Цркви, и настављених редовним копањем очију српским домаћинима и свештеницима – а не Немцима – то су чинили партизани а не четници. Према томе, ако су партизани заиста у Љуљацима масакрирали Немце – то значи да су их масакрирали зато да би намерно изазвали њихову одмазду, а да су можда чак и тачно знали каква ће бити одмазда – зато да би кривицу за одмазду и злочин насамарили на четнике… а успут себи спомеником приписали “најжешћу победу“ – хеј, бре – два тенка! Можда, можда… међутим, тек на крају се разјашњава да је напис уствари манипулисање лажном историјом зарад данашњег покушаја рушења Вере и Цркве:

“Последњи догађаји, плаше се мештани, поново би могли да их ставе на пиједестал општег занимања, иако у целој причи немају никаквог удела.“(11)

Пошто “последњи догађај“ – који, узгред речено, није никаква “прича“ – у којој мештани наводно “немају никаквог удела“ – jeсте данашње озарење Благодаћу Божијом зачето у Дубоком потоку а настављено у Љуљацима – као прво, не верујем да Срби Љуљака “не учествују“ у тој Божијој Радости – и друго, покушај унижења Вере којa се Милошћу Божијом догађа у Љуљацима – доказује да је увод ко је кога смућеним извитоперавањем историјских лажи – доиста смишљени покушај прикалемљивања “српског раздора“ исмевању и понижењу Чистоте Српског Веровања у Љуљацима, и као такав, подлачки покушај да се и то дода лажним оптужбама против владике Артемија.
Зато замерам нереаговање српског историјског корпуса чак и на изругивање Шумарицама, и зато сада схватам да је требало да пажљивије памтим шта су ми о Шумарицама причали Тори Јанковић, Гидра Бојанић, Јанаћко, Паја Камионџија… по којима су Шумарице жртва партизанског разбојништва започетог у Белој Цркви и настављеног широм Србије… и схватам да је зато данас наводно још “неоткривено“ да су деца убијана зато што су српска православна деца, и да је кордон српских сарадника окупатора обезбеђивао убијање српске деце…

Љуљаци су Истина!
Историја није начертаније!

…и зато “истинска љубав са којом су прота Тома и протиница Милица градили и своме Отачеству даривали“ српско светилиште у Љуљацима заветоваше на “дар верном народу – а не бахатој власти, ни црквеној ни световној“, али “до сада није било достојног да узвишени дар прими…“(12)

…и зато данас добри Православац и узвину Чистоту Вере Српске Православне у Љуљацима – док “нову цркву (расколничку) већ оснивају они којима ова наша није добра.“(13) И зато “Црква данас слави и двојицу браће исповедника, Теодора и Теофана начертаних“ – јер је “на њиховом челу усијаним гвожђем убележено било име Исуса Христа“ – “и зато се зову начертани, нацртани“. (14)

…и зато “ко би рекао да након толико година диктатуре комуниста“, да чак би “на месту Патријарха СПЦ Иринеја, Герман би данас био бољи.“(15) Јер, “да ли је иједном народу у наше време извађена пуна канта очију и послуживана за хвалисање!? Да ли је иједном народу отет део територије пред очима целог света а њен народ хватан као дивљач и комадан да би му крали телесне органе!?“(16) И зато је “жалосно рећи да је СПЦ тренутно највећи непријатељ српском народу јер док су други непријатељи уништавали тело она нам трује душу и утире пут за пакао.“(17)

Чистота вере у Љуљацима
вратила је Одговорност Истини!
А Одговорност Истини вратиће Историју Истини!
Јер начертани на челу усијаним гвожђем јесу “страдали,
али… нису и живот свој завршили у мукама“!
“Зато су они исповедници“!
Јер “онај који за веру своју пострада до смрти,
он је Христов мученик.“(18)
Зато Историја није начертаније издајника!
Јер је као и Вера – и Историја саздана од Истине!

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com

________________
(1) “Страшни суд у СПЦ“, Јеромонах Максим, www.eparhija-prizren.org, 01/01/11, 15:50:47-0500
(2) Исто
(3) Јн. 8, 32
(4) Јован Златоусти
(5) “Загреб: Књига о “добрим странама НДХ“, Vesti-online, 09/06/10. 23:09, Srna
(6) Исто
(7) “Далмација слободна“, Др Ђуро Затезало, “Српска застава“, бр. 63, Извор “емаил“
(8) “Вера је послушност – једино Христу“, Проф. др Жарко Видовић, Борба за Веру, 27/12/10
(9) “The Holocaust Chronicle“, Publication International, Ltd.
(10) “Љуљаци, село српских раздора“, Влада Арсић, “Pressonline“, 11/12/10, 22:28:49
(11) Исто
(12) “Варнице Бадњака у Љуљацима“, Горица Тркуља, Новинар.де, 01/10/11
(13) Коментар, Магдалена Л., “Артемије не оснива расколничку цркву“, Новинар.де, 04/12/10
(14) Беседа Владике Артемија на трећи дан Божића 2011. гоине, у Љуљацима
(15) Лепосава, Коментар, “Викиликс: Тадићеви тајни преговори о прихватању Косовске “државе“ и уласку у НАТО“, Новинар.де, 14/12/10, 08:05
(16) “Религија будућности“, Свети Серафим Роуз, Борба за Веру 06/12/10
(17) Коментар, Светосавка, “Иринеј тамо, Иринеј овамо“, Новинар.де, 31/12’10, 06:10
(18) Беседа Владике Артемија на трећи дан Божића 2011. гоине, у Љуљацима