Вести

Dešavanja u vezi sa pitanjem „slučaj Artemije“ dugogodišnja su, bremenita i malo kome nepoznata. U tome se isuviše daleko stiglo

Autor teksta Miodrag Petrović; četvrtak, 13 januar 2011 10:26

+++

tako da sada više treba razmišljati o izazvanim posledicama nego o izmišljenim uzrocima tog slučaja. Jer, o uzrocima su više mislili uticajni pojedinci iz crkvenih i političkih krugova. Ovima, kao uticajnim, spontano su se pridruživali ljudi koji su im podređeni, ne razmišljajući tada dovoljno o mogućim štetnim posledicama od toga, kako po Crkvu tako i po Državu, s obzirom na bolno pitanje sudbine Kosova i Metohije. A to pitanje se, sticajem mnogih nepovoljnih okolnosti, neminovno prelamalo i preko pleća episkopa Eparhije raškoprizrenske, dr Artemija. Silom nametnutih političkih i diplomatskih rešenja u vezi sa Kosovom i Metohijom, a na štetu Srba, kao u ključalom kazanu našao se i episkop Artemije.

U tako složenim i teškim okolnostima bilo šta i bilo kako da je preduzimao, držeći se autonomnih, crkvenim kanonima zagarantovanih, arhijerejskih prava, neizbežno je bilo da sa jedne ili više strana naiđe na osudu. U toj i takvoj dubljoj pozadini treba tražiti prave uzroke za sva postupanja uticajnih političara i crkvenih ljudi, kao i za sve crkvene odluke i kazne do sada izrečene protiv episkopa Artemija.

Ono što je takvim odlukama i kaznama izazvano nagoni nas da sada, sa razlogom, više razmišljamo o posledicama, a manje o uzrocima „slučaja Artemije“. Posledice su brojne i veoma štetne ne samo po Crkvu nego i po Državu.

Kojom od posledica izazvanih donetim odlukama Svetog arhijerejskog sinoda, dvaju administratora Eparhije raškoprizrenske i, najzad, Svetog arhijerejskog sabora može Srpska pravoslavna crkva da se pohvali?

* Drastičnim smanjenjem broja sveštenih i monaških lica u toj crkvenoj oblasti?

* Izjavom vernika u toj eparhiji i van nje da ih razdor među episkopima odvraća od vere, što se i preko televizije prenosi?

* Mešanjem policije u poredak i život Crkve?

* Opšte stečenim utiskom da je crkvenokanonsko pravo manjkavo i nedovoljno za donošenje pravičnih odluka, pa je zbog toga neizbežno prizivanje fizičke sile kako bi se te odluke sprovele u delo?

* Nepoštovanjem, odnosno nesprovođenjem redovnog crkveno-kanonskog i ustavnog postupka pri izricanju kaznenih mera?

* Upornošću tužitelja, izazvanom netrpeljivošću do uništenja?

* Nebrigom da se svakom čoveku pristupa dušebrižnički, lekarski spasonosno, a ne utrkivanjem u optužbama za koje možda nema dovoljno stvarnog pokrića?

* Blagonaklonim gledanjem na isturanje nestručnih zvanih „verskih analitičara“ da dovijanjem, odnosno Crkvi nesvojstvenom kombinatorikom, improvizovano i neobjektivno, ponekad čak i u proročkom stilu, obaveštavaju javnost o bitnim crkvenoduhovnim pitanjima?

* Prepuštanjem da na crkveni život presudno utiču samozvani stručnjaci za crkveno pravo i, što je još gore, predvodnici u demonstrativnom kršenju neprekršivih pravila crkvenih Otaca?

* Metodom da se najpre preko građanskih glasila javnog obaveštavanja stvori slika o optuženome i krivicama što mu se neprovereno pripisuju, sve sa ciljem da lakše prođe unapred poznata konačna crkvena odluka?

Zašto se, zbog svega toga, ne omogući episkopu Artemiju da u redovnom crkvenosudskom postupku, u skladu sa Sveštenim kanonima i Ustavom Srpske pravoslavne crkve, odgovori na optužbe? Crkveno kanonsko pravo je pisano u duhu čovekoljublja i bratoljublja. Po brizi o čoveku, ono umnogome nadmašuje čak i one najsavršenije građanske zakone danas civilizovanog sveta.

U „slučaju“ oko episkopa Artemija, dakle, ukoliko bi se nepristrasno primenilo crkvenokanonsko zakonodavstvo, ne bi bilo podela među episkopima, sveštenstvom, monaštvom i vernicima; ne bi se potezalo za policijom; ne bi se za ispomoć koristile improvizovane usluge „crkvenih analitičara“. Ako se utvrdi da je zaista kriv, verujući narod će to razumeti i nikakvih, verovatno, podela ili razdora po tom pitanju ne bi bilo. Vladao bi mir i kanonski poredak u Crkvi. A Država ne bi imala razloga da se upliće u crkveni život. Izbegli bi se gnev i osuda od strane građana zbog takvog njenog uplitanja. Ovako se i od necrkvenih ljudi čuje uverenje da se u „slučaju Artemije“ u dubljoj pozadini radi o političkim više stvarima, a manje o crkvenim suštinskim pitanjima.

Redovni crkvenokanonski i ustavni postupak u slučaju oko episkopa Artemija nije sproveden verovatno iz bojazni da se optužbe, izrečene protiv njega, neće potvrditi kao osnovane. Pri takvoj sumnji ili saznanju, negodovanje tužitelja traje i projavljuje se kroz nove optužbe i pretnje, koje se protežu čak i na svakoga onoga ko se usuđuje da ga pravda. Mržnja i želja za osvetom i poniženjem do potpunog uništenja bilo kog čoveka, predstavlja teško oboljenje od kojeg čovekomrzac sam mora da se leči; drugi od toga ne može da ga izleči.

Ali na redovni crkvenokanski postupak i eventualno preinačenje već donetih ishitrenih odluka protiv episkopa Artemija odgovorni i ne pomišljaju. Poslednja saborska odluka u novembru 2010. godine, kojom je Episkop protivno sveštenim kanoima nizveden u ravan monaha, nije doneta jednoglasno. Od prisutnih episkopa na Saboru, sedmoro ih je bilo protiv i šestoro uzdržanih. Pošto se javno saopštava, i prenaglašava, činjenica da su na kraju ipak svi episkopi potpisali takvu odluku, neko će se tu zamisliti – da li podjednaku vrednost mogu da imaju potpisi voljno i nevoljno potpisanih episkopa? Ne toliko u očima ljudi koliko pred Bogom. Zato se opravdano nameću nekolika važna pitanja, kao na primer:

* Je li pri takvoj razjedinjenosti episkopa moglo da se u Saboru kaže ono što je za Apostole važilo: „… ispuniše se SVI Duha Svetoga, i govorahu riječ Božiju sa smjelošću“ (Dap 4, 31), ili: „Jer ugodno bi Svetome Duhu i NAMA…“ (Dap 15, 28).

* Je li pri takvoj razjedinjenosti episkopa u Saboru moglo da se pomisli na smisao prakse koju su, sa razlogom, uveli Oci na Vaseljenskim i Pomesnim saborima, a to je – da svaki od njih u jednini potpisuje saborske odluke ovako: „Odlučivši potpisah“ (sledi ime i naziv eparhije). Ovo zato što pred Bogom nema kolektivne odgovornosti. Pošto je pri donošenju odluke o episkopu Artemiju bilo i drugih saborskih odluka, episkopi koji su bili protiv njegovog nizvođenja na stepen monaha trebalo je, prilikom potpisvanja, to i da naznače, bez čega se ostavlja utisak da je po tom pitanju postignuto jedinstvo sa Duhom Svetim, a nije.

Ako se uz sve to ima u vidu i kanonsko načelo o tome da se za krivice saborska odluka donosi „POŠTO SE SASLUŠA OKRIVLjENI“ i, što je veoma važno, u njegovom „PRISUSTVU“ (kanon 1. i 2. Sedmog pomesnog sabora u Carigradu 394. godine, v. Pidalion, Atina 1886, str. 375-376), ali i to da se episkop ne nizvodi na stepen monaha, shodno naredbi Otaca Desetog pomesnog sabora u Carigradu 879. godine, koji u 2. kanonu naglašavaju: „…Ustanovljujemo da nadalje neko ko je uvršten u arhijerejski i pastirski katalog ne nizvodi sebe na mesto onih koji se pastvuju i kaju. Ukoliko se pak neko usudi da to učini, posle izricanja i razjašnjenja ovde saopštene odredbe, taj, lišivši sebe arhijerejskog čina, neka se ne vraća više na pređašnje (dostojanstvo) koje je takvim postupkom poništio“ (Pidalion, str. 296-297; up. N. Milaš, Pravila Pravoslavne crkve, knj. II, Novi Sad 1896, str. 295-296); ako se, dakle, sve to ima u vidu, onda se opravdano postavlja pitanje kanonske valjanosti poslednje saborske odluke o nizvođenju episkopa Artemija na stepen monaha. Takvo nizvođenje vodi izrugivanju episkopskog dostojanstva.

Smisao navedenog kanona ne svodi se isključivo na zabranu pojedincu episkopu da sebe nizvede u ravan monaha. Crkveni Oci tim kanonom, u stvari, daju do znanja da niko, pa ni Sabor arhijereja ne može tako nešto da učini. Jer, ukoliko bi se radilo o kažnjavanju krivca episkopa, takvome mesto nije među monasima; on u tom svojstvu uvek važi za potencijalnu opasnost po crkveni poredak. Ukoliko bi Sabor arhijereja, dakle, i hteo sebi da pripiše takvo nedopustivo pravo, to bi vodilo u apsurd po kojem je on (Sabor) taj koji se nizvođenjem episkopa u monaha šegači sa EPISKOPSTVOM kao uzvišenom crkvenom ustanovom.

Tumačeći navedeni kanon, Svetogorci Agapije i Nikodim zabranu nizvođenja episkopa na stepen monaha dovode u ravan kanonske zabrane da eparhijski episkop podnosi ostavku (isto, str. 297), jer i podnošenje ostavke je vid nipodaštavanja episkopskog dostojanstva.

Ali ne radi se više tu isključivo o episkopu Artemiju kao jedinki, nego je uopšte reč o izuzetno važnoj i uzvišenoj crkvenokanonskoj ustanovi koja se zove EPISKOPSTVO. Prema tome, na njegove tužitelje pada teška odgovornost za ishitreno i protivno kanonima omalovažavanje te ustanove. Ovo tim pre što „slučaj Artemije“ počiva još uvek na optužbama samo. Moralo je da se ide do kraja, a to znači da se optužbe detaljno i nepristrasno provere, potvrde i javnosti obznane. Bez takog postupka ostavljen je prostor za ozbiljne sumnje, koje i jesu, u stvari, seme razdora u crkvenoj pliromi. Teret odgovornosti za takvo stanje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ne pada na nevine, nego na vinovnike, i to odgovornost prevashodno pred Bogom.

Ako se takva saborska odluka, izrečena protiv episkopa Artemija, smatra konačnom i neopozivom, bez ikakve mogućnosti da bude preispitana, i ako uporno treba istrajavati na omalovažavanju episkopskog dostojanstva, onda za utehu, Boga radi a ne ljudi, neka se čuju reči psalmopevca Davida: „Jedni se hvale kolima, drugi konjima, a mi imenom Gospoda Boga svojega. Oni posrću i padaju, a mi stojimo i ne kolebamo se“ (Ps 20, 7-8). Jer moć Crkve Hristove ne počiva na uterivanju straha u njene članove, ni na uplivu političara ili prizivanju policije u pomoć, već na Jevanđelskoj i Svetootačkoj ISTINI, bez koje su ljubav i jedinstvo među hrišćanima, u stvari, LICEMERSTVO.

Plod takvog licemerstva je mešavina i prihvatanje „mnogih istina“, oličenih u „mnogim hrišćanskim crkvama“ koje, objedinjene, čine EKUMENIZAM. Danas nije mali broj među članovima Pravoslavne crkve onih koji sebe hoće što pre da vide u tom takvom slivu različitih hrišćanskih, pa i nehrišćanskih, veroispovesti. Ali ti protivreče učenju iskazanom u SIMVOLU VERE o tome da verujemo: „U JEDNU, SVETU, SABORNU I APOSTOLSKU CRKVU“; ne u dve ili više. Osnovna odlika JEDNE CRKVE je ta što zna za jedan samo PUT, za jednu samo ISTINU i za jedan samo ŽIVOT (Jn 14, 6), tj. zna za HRISTA i Njegovu Jevanđelsku nauku koju su propovedali, protumačili i zasvedočili Sveti Apostoli, pravoverni Oci, Učitelji, Ispovednici, i Mučenici. Odstupanje od te ISTINE vodi u EKUMENIZAM, koji je Sveti Justin Ćelijski sa razlogom nazvao – SVEJERES. Jer, Hristos je glava JEDNE CRKVE; nije osnovao više crkava; nedeljiv je. Ta JEDNA CRKVA se svakodnevno moli za jedinstvo i umnoženje pravovernih ljudi.

Istu veru tog velikog srpskog i svepravoslavnog bogoslova, Svetog Justina Ćelijskog, ispoveda i njegov učenik episkop Artemije, zbog čega ga i smatraju velikom smetnjom na putu ka zahuktalom ekumenizmu.

Pošto će neko sa gnevom i osudom da mi prigovori na ovo što dr Artemija i posle saopštene saborske odluke o njegovom nizvođenju sa episkopskog dostojanstva na stepen monaha nazivam episkopom, dužan sam da za to navedem neke od razloga:

* Zato što svešteni kanoni ne dozvoljavaju da se episkopsko dostojanstvo omalovažava na način kako je to učinjeno sa njim;

* Zato što u istoriji Crkve Hristove nije mali broj onih episkopa koji su se episkopski ponašali i posle nekanonski donetih saborskih odluka o njihovom izvrgnuću; bogoslužili su, podržavani od pravovernog naroda Božjeg, za šta Sveti Jovan Zlatousti služi kao izraziti primer;

* Zato što kod nas nije dirano u episkopsko dostojanstvo čak ni onda kad episkop javno jeretički nastupa, ili nedoličnim životom sablažnjava mnogi narod, što nije teško, ako treba, i dokazati;

* Zato što je imao puno kanonsko pravo i obavezu da Eparhiju raško-prizrensku brani kao nevestu, ne dozvoljavajući da mu bude istrgnuta i nekanonski, za njegova života, predata na upravu drugome;

* Zato što veću odgovornost oseća pred Bogom, nego pred ljudima;

* Zato što u njegovom verovanju i življenju mnogo crkvenosti ima u strogo pravoslavnom duhu;

* Zato što je od strane njegovih tužitelja izostalo ono obavezno kanonsko bratoljublje u iskrenosti;

* Zato što je svojim poluvekovnim sveštenosluženjem Srpskoj pravoslavnoj crkvi bio od velike koristi;

* Zato što je dostojanstveno i smerno episkopski podneo svu lavinu teških optužbi, koje još uvek nisu dokazane;

* Zato što saborska odluka o njegovom izvrgnuću nije našla potvrdu u dušama pravovernog naroda Crkve Hristove;

* Zato što su za zaživljavanje takve odluke neophodne dodatne prisile, pretnje, uterivanje straha naspram svakog vernika koji s pravom traži i očekuje da se pravično hrišćanski postupa.

A šta je ono o čemu je trebalo njegovi tužitelji dobro da razmisle pre učestalog donošenja odluka kojima, kako se pokazuje, nije u suštini postignuto sve što se želelo. Jer, on bogosluži i u skladu sa kanonskim učenjem ostaje doživotno u dubokoj duhovnoj svezi sa Eparhijom raško-prizrenskom i kosovsko-metohijskom.

Trebalo je, dakle, najpre predvideti tu eventualnost da se episkop Artemije zaista neće unedogled povinovati nekanonskim odlukama, donetim u njegovom odsustvu, bez propisanog crkvenokanonskog i ustavnog postupka i bez dokazanih, kao istinitih, olako i ishitreno izrečenih optužbi.

Pri takvoj eventualnosti, trebalo je ozbiljno razmisliti o mogućim posledicama, koje nisu morale biti izazvane, kao na primer:

* Da će se oko episkopa Artemija svijati nepredvidljiv broj vernika;

* Da će ga podržati neko od episkopa, ne samo iz krila Srpske pravoslavne crkve;

* Da mu može prići nepredvidljiv broj sveštenih i monaških lica;

* Da mu se mogu prikloniti i zvani „starokalendarci“;

* Da će svakako razmišljati i o tome da mu slovesno stado ne ostane bez arhipastira i dr.

Je li Srpskoj pravoslavnoj crkvi nemoguće bilo da drukčijim, što će reći kanonskim, odlukama izbegne nastalo stanje?

Kome je od arhijereja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi potrebno da se o njoj stvara utisak kao ustanovi proganjanja i kažnjavanja, a ne ljubavi, mira, sloge i Carstva Božijeg na Zemlji? Ako u „slučaju Artemije“ treba da prevladava duh pretnji i kažnjavanja, postavlja se pitanje – gde će tome biti kraj? Jer, sa kažnjavanjem treba početi od episkopa koji su u saboru bili protiv, ili uzdržani, naspram odluke (ne samo poslednje) protiv episkopa Artemija, pa sve do onog običnog vernika koji sluša njegove propovedi i učestvuje na bogosluženjima.

Ali sve što se zbiva, za nauk treba da nam služi. Po promislu i dopuštenju Božjem biva i ono što se u Crkvi događa. Za svaku nedaću ili iskušenje mudri verujući ljudi umeli su da kažu i zapišu: „Zbog pregrešenja naših dopusti Bog…“, kao i ono: „Nema greha koji može da nadvlada Božje čovekoljublje“. Poučen Božjim čovekoljubljem, i čovek treba da postane čovekoljubiv.

Miodrag M. Petrović
Naučni savetnik Istorijskog instituta SANU, u penziji

izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko metohijska u Egzilu