logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија, Догађаји    Аутор: новинарство    2.074 пута прочитано    Датум: 15.01.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Crkvenokanonsko zakonodavstvoDešavanja u vezi sa pitanjem „slučaj Artemije“ dugogodišnja su, bremenita i malo kome nepoznata. U tome se isuviše daleko stiglo

Autor teksta Miodrag Petrović; četvrtak, 13 januar 2011 10:26

+++

tako da sada više treba razmišljati o izazvanim posledicama nego o izmišljenim uzrocima tog slučaja. Jer, o uzrocima su više mislili uticajni pojedinci iz crkvenih i političkih krugova. Ovima, kao uticajnim, spontano su se pridruživali ljudi koji su im podređeni, ne razmišljajući tada dovoljno o mogućim štetnim posledicama od toga, kako po Crkvu tako i po Državu, s obzirom na bolno pitanje sudbine Kosova i Metohije. A to pitanje se, sticajem mnogih nepovoljnih okolnosti, neminovno prelamalo i preko pleća episkopa Eparhije raškoprizrenske, dr Artemija. Silom nametnutih političkih i diplomatskih rešenja u vezi sa Kosovom i Metohijom, a na štetu Srba, kao u ključalom kazanu našao se i episkop Artemije.

U tako složenim i teškim okolnostima bilo šta i bilo kako da je preduzimao, držeći se autonomnih, crkvenim kanonima zagarantovanih, arhijerejskih prava, neizbežno je bilo da sa jedne ili više strana naiđe na osudu. U toj i takvoj dubljoj pozadini treba tražiti prave uzroke za sva postupanja uticajnih političara i crkvenih ljudi, kao i za sve crkvene odluke i kazne do sada izrečene protiv episkopa Artemija.

Ono što je takvim odlukama i kaznama izazvano nagoni nas da sada, sa razlogom, više razmišljamo o posledicama, a manje o uzrocima „slučaja Artemije“. Posledice su brojne i veoma štetne ne samo po Crkvu nego i po Državu.

Kojom od posledica izazvanih donetim odlukama Svetog arhijerejskog sinoda, dvaju administratora Eparhije raškoprizrenske i, najzad, Svetog arhijerejskog sabora može Srpska pravoslavna crkva da se pohvali?

* Drastičnim smanjenjem broja sveštenih i monaških lica u toj crkvenoj oblasti?

* Izjavom vernika u toj eparhiji i van nje da ih razdor među episkopima odvraća od vere, što se i preko televizije prenosi?

* Mešanjem policije u poredak i život Crkve?

* Opšte stečenim utiskom da je crkvenokanonsko pravo manjkavo i nedovoljno za donošenje pravičnih odluka, pa je zbog toga neizbežno prizivanje fizičke sile kako bi se te odluke sprovele u delo?

* Nepoštovanjem, odnosno nesprovođenjem redovnog crkveno-kanonskog i ustavnog postupka pri izricanju kaznenih mera?

* Upornošću tužitelja, izazvanom netrpeljivošću do uništenja?

* Nebrigom da se svakom čoveku pristupa dušebrižnički, lekarski spasonosno, a ne utrkivanjem u optužbama za koje možda nema dovoljno stvarnog pokrića?

* Blagonaklonim gledanjem na isturanje nestručnih zvanih „verskih analitičara“ da dovijanjem, odnosno Crkvi nesvojstvenom kombinatorikom, improvizovano i neobjektivno, ponekad čak i u proročkom stilu, obaveštavaju javnost o bitnim crkvenoduhovnim pitanjima?

* Prepuštanjem da na crkveni život presudno utiču samozvani stručnjaci za crkveno pravo i, što je još gore, predvodnici u demonstrativnom kršenju neprekršivih pravila crkvenih Otaca?

* Metodom da se najpre preko građanskih glasila javnog obaveštavanja stvori slika o optuženome i krivicama što mu se neprovereno pripisuju, sve sa ciljem da lakše prođe unapred poznata konačna crkvena odluka?

Zašto se, zbog svega toga, ne omogući episkopu Artemiju da u redovnom crkvenosudskom postupku, u skladu sa Sveštenim kanonima i Ustavom Srpske pravoslavne crkve, odgovori na optužbe? Crkveno kanonsko pravo je pisano u duhu čovekoljublja i bratoljublja. Po brizi o čoveku, ono umnogome nadmašuje čak i one najsavršenije građanske zakone danas civilizovanog sveta.

U „slučaju“ oko episkopa Artemija, dakle, ukoliko bi se nepristrasno primenilo crkvenokanonsko zakonodavstvo, ne bi bilo podela među episkopima, sveštenstvom, monaštvom i vernicima; ne bi se potezalo za policijom; ne bi se za ispomoć koristile improvizovane usluge „crkvenih analitičara“. Ako se utvrdi da je zaista kriv, verujući narod će to razumeti i nikakvih, verovatno, podela ili razdora po tom pitanju ne bi bilo. Vladao bi mir i kanonski poredak u Crkvi. A Država ne bi imala razloga da se upliće u crkveni život. Izbegli bi se gnev i osuda od strane građana zbog takvog njenog uplitanja. Ovako se i od necrkvenih ljudi čuje uverenje da se u „slučaju Artemije“ u dubljoj pozadini radi o političkim više stvarima, a manje o crkvenim suštinskim pitanjima.

Redovni crkvenokanonski i ustavni postupak u slučaju oko episkopa Artemija nije sproveden verovatno iz bojazni da se optužbe, izrečene protiv njega, neće potvrditi kao osnovane. Pri takvoj sumnji ili saznanju, negodovanje tužitelja traje i projavljuje se kroz nove optužbe i pretnje, koje se protežu čak i na svakoga onoga ko se usuđuje da ga pravda. Mržnja i želja za osvetom i poniženjem do potpunog uništenja bilo kog čoveka, predstavlja teško oboljenje od kojeg čovekomrzac sam mora da se leči; drugi od toga ne može da ga izleči.

Ali na redovni crkvenokanski postupak i eventualno preinačenje već donetih ishitrenih odluka protiv episkopa Artemija odgovorni i ne pomišljaju. Poslednja saborska odluka u novembru 2010. godine, kojom je Episkop protivno sveštenim kanoima nizveden u ravan monaha, nije doneta jednoglasno. Od prisutnih episkopa na Saboru, sedmoro ih je bilo protiv i šestoro uzdržanih. Pošto se javno saopštava, i prenaglašava, činjenica da su na kraju ipak svi episkopi potpisali takvu odluku, neko će se tu zamisliti – da li podjednaku vrednost mogu da imaju potpisi voljno i nevoljno potpisanih episkopa? Ne toliko u očima ljudi koliko pred Bogom. Zato se opravdano nameću nekolika važna pitanja, kao na primer:

* Je li pri takvoj razjedinjenosti episkopa moglo da se u Saboru kaže ono što je za Apostole važilo: „… ispuniše se SVI Duha Svetoga, i govorahu riječ Božiju sa smjelošću“ (Dap 4, 31), ili: „Jer ugodno bi Svetome Duhu i NAMA…“ (Dap 15, 28).

* Je li pri takvoj razjedinjenosti episkopa u Saboru moglo da se pomisli na smisao prakse koju su, sa razlogom, uveli Oci na Vaseljenskim i Pomesnim saborima, a to je – da svaki od njih u jednini potpisuje saborske odluke ovako: „Odlučivši potpisah“ (sledi ime i naziv eparhije). Ovo zato što pred Bogom nema kolektivne odgovornosti. Pošto je pri donošenju odluke o episkopu Artemiju bilo i drugih saborskih odluka, episkopi koji su bili protiv njegovog nizvođenja na stepen monaha trebalo je, prilikom potpisvanja, to i da naznače, bez čega se ostavlja utisak da je po tom pitanju postignuto jedinstvo sa Duhom Svetim, a nije.

Ako se uz sve to ima u vidu i kanonsko načelo o tome da se za krivice saborska odluka donosi „POŠTO SE SASLUŠA OKRIVLjENI“ i, što je veoma važno, u njegovom „PRISUSTVU“ (kanon 1. i 2. Sedmog pomesnog sabora u Carigradu 394. godine, v. Pidalion, Atina 1886, str. 375-376), ali i to da se episkop ne nizvodi na stepen monaha, shodno naredbi Otaca Desetog pomesnog sabora u Carigradu 879. godine, koji u 2. kanonu naglašavaju: „…Ustanovljujemo da nadalje neko ko je uvršten u arhijerejski i pastirski katalog ne nizvodi sebe na mesto onih koji se pastvuju i kaju. Ukoliko se pak neko usudi da to učini, posle izricanja i razjašnjenja ovde saopštene odredbe, taj, lišivši sebe arhijerejskog čina, neka se ne vraća više na pređašnje (dostojanstvo) koje je takvim postupkom poništio“ (Pidalion, str. 296-297; up. N. Milaš, Pravila Pravoslavne crkve, knj. II, Novi Sad 1896, str. 295-296); ako se, dakle, sve to ima u vidu, onda se opravdano postavlja pitanje kanonske valjanosti poslednje saborske odluke o nizvođenju episkopa Artemija na stepen monaha. Takvo nizvođenje vodi izrugivanju episkopskog dostojanstva.

Smisao navedenog kanona ne svodi se isključivo na zabranu pojedincu episkopu da sebe nizvede u ravan monaha. Crkveni Oci tim kanonom, u stvari, daju do znanja da niko, pa ni Sabor arhijereja ne može tako nešto da učini. Jer, ukoliko bi se radilo o kažnjavanju krivca episkopa, takvome mesto nije među monasima; on u tom svojstvu uvek važi za potencijalnu opasnost po crkveni poredak. Ukoliko bi Sabor arhijereja, dakle, i hteo sebi da pripiše takvo nedopustivo pravo, to bi vodilo u apsurd po kojem je on (Sabor) taj koji se nizvođenjem episkopa u monaha šegači sa EPISKOPSTVOM kao uzvišenom crkvenom ustanovom.

Tumačeći navedeni kanon, Svetogorci Agapije i Nikodim zabranu nizvođenja episkopa na stepen monaha dovode u ravan kanonske zabrane da eparhijski episkop podnosi ostavku (isto, str. 297), jer i podnošenje ostavke je vid nipodaštavanja episkopskog dostojanstva.

Ali ne radi se više tu isključivo o episkopu Artemiju kao jedinki, nego je uopšte reč o izuzetno važnoj i uzvišenoj crkvenokanonskoj ustanovi koja se zove EPISKOPSTVO. Prema tome, na njegove tužitelje pada teška odgovornost za ishitreno i protivno kanonima omalovažavanje te ustanove. Ovo tim pre što „slučaj Artemije“ počiva još uvek na optužbama samo. Moralo je da se ide do kraja, a to znači da se optužbe detaljno i nepristrasno provere, potvrde i javnosti obznane. Bez takog postupka ostavljen je prostor za ozbiljne sumnje, koje i jesu, u stvari, seme razdora u crkvenoj pliromi. Teret odgovornosti za takvo stanje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ne pada na nevine, nego na vinovnike, i to odgovornost prevashodno pred Bogom.

Ako se takva saborska odluka, izrečena protiv episkopa Artemija, smatra konačnom i neopozivom, bez ikakve mogućnosti da bude preispitana, i ako uporno treba istrajavati na omalovažavanju episkopskog dostojanstva, onda za utehu, Boga radi a ne ljudi, neka se čuju reči psalmopevca Davida: „Jedni se hvale kolima, drugi konjima, a mi imenom Gospoda Boga svojega. Oni posrću i padaju, a mi stojimo i ne kolebamo se“ (Ps 20, 7-8). Jer moć Crkve Hristove ne počiva na uterivanju straha u njene članove, ni na uplivu političara ili prizivanju policije u pomoć, već na Jevanđelskoj i Svetootačkoj ISTINI, bez koje su ljubav i jedinstvo među hrišćanima, u stvari, LICEMERSTVO.

Plod takvog licemerstva je mešavina i prihvatanje „mnogih istina“, oličenih u „mnogim hrišćanskim crkvama“ koje, objedinjene, čine EKUMENIZAM. Danas nije mali broj među članovima Pravoslavne crkve onih koji sebe hoće što pre da vide u tom takvom slivu različitih hrišćanskih, pa i nehrišćanskih, veroispovesti. Ali ti protivreče učenju iskazanom u SIMVOLU VERE o tome da verujemo: „U JEDNU, SVETU, SABORNU I APOSTOLSKU CRKVU“; ne u dve ili više. Osnovna odlika JEDNE CRKVE je ta što zna za jedan samo PUT, za jednu samo ISTINU i za jedan samo ŽIVOT (Jn 14, 6), tj. zna za HRISTA i Njegovu Jevanđelsku nauku koju su propovedali, protumačili i zasvedočili Sveti Apostoli, pravoverni Oci, Učitelji, Ispovednici, i Mučenici. Odstupanje od te ISTINE vodi u EKUMENIZAM, koji je Sveti Justin Ćelijski sa razlogom nazvao – SVEJERES. Jer, Hristos je glava JEDNE CRKVE; nije osnovao više crkava; nedeljiv je. Ta JEDNA CRKVA se svakodnevno moli za jedinstvo i umnoženje pravovernih ljudi.

Istu veru tog velikog srpskog i svepravoslavnog bogoslova, Svetog Justina Ćelijskog, ispoveda i njegov učenik episkop Artemije, zbog čega ga i smatraju velikom smetnjom na putu ka zahuktalom ekumenizmu.

Pošto će neko sa gnevom i osudom da mi prigovori na ovo što dr Artemija i posle saopštene saborske odluke o njegovom nizvođenju sa episkopskog dostojanstva na stepen monaha nazivam episkopom, dužan sam da za to navedem neke od razloga:

* Zato što svešteni kanoni ne dozvoljavaju da se episkopsko dostojanstvo omalovažava na način kako je to učinjeno sa njim;

* Zato što u istoriji Crkve Hristove nije mali broj onih episkopa koji su se episkopski ponašali i posle nekanonski donetih saborskih odluka o njihovom izvrgnuću; bogoslužili su, podržavani od pravovernog naroda Božjeg, za šta Sveti Jovan Zlatousti služi kao izraziti primer;

* Zato što kod nas nije dirano u episkopsko dostojanstvo čak ni onda kad episkop javno jeretički nastupa, ili nedoličnim životom sablažnjava mnogi narod, što nije teško, ako treba, i dokazati;

* Zato što je imao puno kanonsko pravo i obavezu da Eparhiju raško-prizrensku brani kao nevestu, ne dozvoljavajući da mu bude istrgnuta i nekanonski, za njegova života, predata na upravu drugome;

* Zato što veću odgovornost oseća pred Bogom, nego pred ljudima;

* Zato što u njegovom verovanju i življenju mnogo crkvenosti ima u strogo pravoslavnom duhu;

* Zato što je od strane njegovih tužitelja izostalo ono obavezno kanonsko bratoljublje u iskrenosti;

* Zato što je svojim poluvekovnim sveštenosluženjem Srpskoj pravoslavnoj crkvi bio od velike koristi;

* Zato što je dostojanstveno i smerno episkopski podneo svu lavinu teških optužbi, koje još uvek nisu dokazane;

* Zato što saborska odluka o njegovom izvrgnuću nije našla potvrdu u dušama pravovernog naroda Crkve Hristove;

* Zato što su za zaživljavanje takve odluke neophodne dodatne prisile, pretnje, uterivanje straha naspram svakog vernika koji s pravom traži i očekuje da se pravično hrišćanski postupa.

A šta je ono o čemu je trebalo njegovi tužitelji dobro da razmisle pre učestalog donošenja odluka kojima, kako se pokazuje, nije u suštini postignuto sve što se želelo. Jer, on bogosluži i u skladu sa kanonskim učenjem ostaje doživotno u dubokoj duhovnoj svezi sa Eparhijom raško-prizrenskom i kosovsko-metohijskom.

Trebalo je, dakle, najpre predvideti tu eventualnost da se episkop Artemije zaista neće unedogled povinovati nekanonskim odlukama, donetim u njegovom odsustvu, bez propisanog crkvenokanonskog i ustavnog postupka i bez dokazanih, kao istinitih, olako i ishitreno izrečenih optužbi.

Pri takvoj eventualnosti, trebalo je ozbiljno razmisliti o mogućim posledicama, koje nisu morale biti izazvane, kao na primer:

* Da će se oko episkopa Artemija svijati nepredvidljiv broj vernika;

* Da će ga podržati neko od episkopa, ne samo iz krila Srpske pravoslavne crkve;

* Da mu može prići nepredvidljiv broj sveštenih i monaških lica;

* Da mu se mogu prikloniti i zvani „starokalendarci“;

* Da će svakako razmišljati i o tome da mu slovesno stado ne ostane bez arhipastira i dr.

Je li Srpskoj pravoslavnoj crkvi nemoguće bilo da drukčijim, što će reći kanonskim, odlukama izbegne nastalo stanje?

Kome je od arhijereja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi potrebno da se o njoj stvara utisak kao ustanovi proganjanja i kažnjavanja, a ne ljubavi, mira, sloge i Carstva Božijeg na Zemlji? Ako u „slučaju Artemije“ treba da prevladava duh pretnji i kažnjavanja, postavlja se pitanje – gde će tome biti kraj? Jer, sa kažnjavanjem treba početi od episkopa koji su u saboru bili protiv, ili uzdržani, naspram odluke (ne samo poslednje) protiv episkopa Artemija, pa sve do onog običnog vernika koji sluša njegove propovedi i učestvuje na bogosluženjima.

Ali sve što se zbiva, za nauk treba da nam služi. Po promislu i dopuštenju Božjem biva i ono što se u Crkvi događa. Za svaku nedaću ili iskušenje mudri verujući ljudi umeli su da kažu i zapišu: „Zbog pregrešenja naših dopusti Bog…“, kao i ono: „Nema greha koji može da nadvlada Božje čovekoljublje“. Poučen Božjim čovekoljubljem, i čovek treba da postane čovekoljubiv.

Miodrag M. Petrović
Naučni savetnik Istorijskog instituta SANU, u penziji

izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko metohijska u Egzilu




1 коментар у вези “Dr Miodrag Petrović: Saborska odluka o Episkopu Artemiju”
  1. Sve sto se odnosu na Vladiku Artemija, kao Episkopa RPE, od strane SPC radjeno je po naredjenju “velikih sila” koji su uspjeli medju nasim vladikama da nadju slebdenike Vuka Brankovica, koji prodadose “veru za veceru” i tako Boga se ne bojeci, a naroda ne stideci pogazise Zakon Hristov i pravila rada Crkve Njegove.

    Iako je Bog ostavio POKAJANJE ljudima za spasenje, ja mislim da se vecina clanova Arhijerejskog Sinoda i Sabora, na celu sa “patrijarhom” Irinejem, tim SRBskim KAJAFOM, za svoju izdaju Boga i Srbstva: Pravoslavlja i Svetosavlja, zbog greha svoga kojeg su pocinili ne iz svoga neznanja, vec svesno zbog svog jeretickog vjerskog ubedjenja zato nikada nece pokajati, da ce oni poput Arija nazalost pomrijeti kao jeretici i otpadnici od Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve Hristove, a mi Srbi budimo zahvalni Gospodu Bogu, sto je nama kao narodu Svetog Save bio milostiv, i sto nam je preko Vladike Artemija i njegovog izbjeglog monastva sa kosova ostavio Crkvu svoju, Istinitu i neuprljanu, da nam ona kao “stub i tvrdjava Istine” bude nojev kovceg SRBSKOG DUHA i naseg spasenja! Aliluja!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo