Вести

Oprostite mi draga moja pravoslavna braćo na ovakvom naslovu. Oprostite mi na ovom pitanju i ovakvoj promisli u danima između

Radovan B. Milić, Slovenija 12.01.2011

+++

Božića i Bogojavljenja. Drugačije se ne može, jer dani su dani, a život je život, i gorčina je gorčina. Baš zbog ukusa te gorčine, ovo i pišem.

Ipak hvala je Bogu da u miru dočekasmo i u miru proslavismo još jedan najradosniji hrišćanski praznik. Kako ćemo i da li ćemo dočekati sledeći, velika je nepoznanica i znak pitanja. Uglavnom, dan Hristovog rođenja među Srbima se i ove godine praznovao onako kako je ko znao i mogao. Mogućnosti su zaista bile različite. Premijer je sa suprugom i svitom od deset telohranitelja boravio u Aranđelovačkom novoadaptiranom hotelu Izvor u kome je cena prenoćišta preko trideset hiljada dinara po osobi. Radnici fabrike Elektro porcelana iz Aranđelovca su podobijali otkaze, i posle tridesetak godina radnog staža jedva su skrpili malo svoje sirotinje, da sa porodicama provedu badnje veče uz i onako posnu sovru. Uglavnom prangije i puške, po izstavljanju pečenice sa ražnja, nisu odjekivale Šumadijom kao nekada u neka srećna vremena. Sve je utihnulo i narod se ućutao.

A kako i nebi kada nam je vlast obećala da će otvoriti 500.000 radnih mesta i zaposliti 500.000 ljudi, kada su obećali da neće prepustiti Kosovo i Metohiju teroristima i da je Kosovo Srbija, obećavši pri tom da će promovisati i natalitet. Pa šta je tu loše? Možda ćete se zapitati. Ništa osim toga, da je u državi Srbiji više od 500.000 radnika ostalo bez posla, da Srbi na Kosmetu nemaju ni osnovne ljudske slobode, a o pravima i da ne govorim. O promovisanju nataliteta ne bih ni pisao, jer vlast promoviše i finansira pedere hapseći zdravu srpsku omladinu i srpski OBRAZ.

Nego, braćo moja pravoslavna, nešto bih vas priupitao: Čuste li vi za Tomu Vučića Perišića, onog Gružanina, junaka iz prvog i drugog srpskog ustanka i ustavobranitelja. E taj junak je pored junaštva imao i glavu i mislio svojom glavom, za razliku od današnjih srpskih vladara koji svoje zabrabonjčene obraze namaču po šumadijskim banjama, a mozgove puštaju po Briselu i Vašingtonu na pašu. E taj Toma, a ne ovaj današnji Toma je rekao:

»Ja se ne bojim nikoga, ni knjaza ni Saveta, ni popečitelja ni mitropolita i niko ne treba da se boji nikoga, mi smo svi ravni, što je knjaz to je i svinjar, što svinjar to i savetnik, što savetnik to i terzija što terzija to i sudija, što sudija to i ja, svi smo mi jednaki: ne treba da se samo jedan greje na suncu, a svi mi stojimo u ‘ladu… Ja se ne bojim nikoga, samo se bojim Ustava pa to ću reći i knjazu Mihailu kao što sam govorio njegovom ocu… nek niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće; on mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda«.

A da li je danas tako?

Zbog toga vas moram upitati. Da li je danas na političkoj sceni u Srbiji demokratija, pa narod može i sme govoriti kao Toma, ili ako nije i ukoliko ne sme, a šta je to onda uopšte demokratija? Da li demokratija predstavlja i nudi preveliku i preduboku hladovinu u koju nas uvedoše današnje žute demokrate? Da li je demokratija da premijer sa ženom i svitom, za noć potroši četrdeset mesečnih plata onih hrabrih mučenika iz fabrike Elektro porcelana, sve uz put hapseći srpski OBRAZ i srpskog Mladena, veličajući pedere, a uništavajući srpsku mladost koja bi mogla poboljšati i srpski natalitet. Da li je demokratija da šćućureni u hladovini čekamo da nam neko drugi spasi OBRAZ, da nam neko drugi oslobodi Mladena, da neko drugi stvori uslove srpskoj mladosti za povećanje nataliteta. Čekamo ćuteći da nam vlast promeni Ustav, da lakše prodaju Kosovo, jer oni nisu kao onaj Srbin Toma koji se jedino Ustava plašio.

Zbog toga se pitam: Ko je ovde lud? Da li je luda srpska vlast? Da li su ludi srpski crkveni velikodostojnici ili je možda lud i srpski narod? Ma šta ima da se pitam! Srpska vlast i crkveni velikodostojnici su sigurno ludi i bezobrazni, pa narod smatraju za nepismeno krdo kojim je lako gospodariti jer narod i tako ništa ne zna i sve brzo zaboravlja, misle oni. Možda je bogami i narod pomalo lud, jer ćuteći sedi u žutoj hladovini i drhti, zaboravljajući da sunce greje i postoji i za njih isto koliko i za srpsku vlast, pa smrznut i go ne sme ni reč zucnuti. A jednom će valjda morati.

Pročitah pre dva dana na stranicama internet časopisa novinar.de tekst »Rado Srbin ide u Slovence«, preuzet od elektronskog časopisa VESTI online http://www.novinar.de/2011/01/08/rado-ide-srbin-u-slovence.html i neznadoh šta bih pre uradio. Da li da kukam, da li da se smejem ili da oboje radim istovremeno, jer se tu više zaista ne zna ko je od koga luđi, i ko koga s’oproštenjem zajebava.. Bitno je da vi koji po svetu čitate prenemaganјe Perana Boškovića znate pravu istinu.

Šta nam zapravo kroz ovakvu poruku saopštava Peran. »Srbi! Vi morate istoriju zaboraviti i od raspada Jugoslavije se što pre udaljiti. Kada budete objektivnije sagledali i raspad Srbije, shvatićete kakav vam je sada status u Sloveniji.“ E, pa neće da može, što bi rekao Šojić predsednik stranke zdravog razuma, iz serije »Bela lađa«. Nije zlonamerno, da sam spomenuo raspad Srbije i trenutni gubitak Kosova i Metohije u kontekstu saopštenja paroha Boškovića. Takođe to ne činim iz nepristojnosti do ovog sveštenika, već što znam njegovu ulogu u zakazivanju pa otkazivanju i ponovnom zakazivanju mitinga Kosovo je srce Srbije, o kojem sam već pisao, jer sam davno prozreo ovog modela kao i njegovu svaku buduću priču.

24. Februara 2008 godine u 20:38, na moje pitanje: Zašto je otkazan miting Kosovo je srce Srbije, od tadašnjeg predsednika Saveza srpskih društava Slovenije dobio sam odgovor:

»To je odlučio organizacioni odbor na predlog Perana iako sam ja bio protiv, moju izjavu mozeš pročitati na teletekstu (119) pa će ti biti sve jasno. Ja sam bio u Novoj Gorici i putem telefona sam dobio garanciju da će se ispoštovati volja većine članova SSDS i to sam prenio i Peranu Boškoviću i smatro sam da smo sa tim završili ali pošto je Peran želeo da se taj skup odloži dobio je većinu glasova u crkvenom odboru gde članovi IO SSDS su bili preglasani, ja očekujem zapisnik i onda mogu nesto vise reći o tom zaključku«

Iz gornjeg odgovora se vidi, da u teškom vremenu po srpski narod i zemlju Srbiju, paroh Bošković, a ni srpska crkva nisu bili uz srpski narod, ako izuzmemo po milosti božijoj pravoslavnog episkopa eparhije raško-prizrenske i kosovsko metohijske u egzilu, svi drugi su nas izdali. Nisu bili, a nisu ni danas, ali neka zna Paroh.

Nije srpski narod opterećen predrasudama, već svakodnevnim lažima kojima ga obasipaju i srpska vlada i srpska crkva. Zna srpski narod u Sloveniji šta to znači kada je neko (Peran Bošković) predsednik Saveta hrišćanskih crkava u kojeg su uključene Rimokatolička, Evangelistička, Srpska pravoslavna crkva i neka nedaj bože Binkoštna crkva. Zna srpski narod u Sloveniji šta znači Ekumenizam i koliko je poguban po svetosavlje. Znaju Srbi Slovenije da se ne radi o nikakvim predrasudama već o podmetačini kada je u pitanju škola na srpskom jeziku, jer za nju niko nije u Sloveniji čuo.

Zna srpski narod u Sloveniji da to nije pokušaj spasavanja Srba od asimilacije već upravo rafinirano nametanje asimilacije. Nije tačno da Srbi rado idu u Slovence, već ga svojim samočinovanjem tamo upravo guraju plaćenici. Ako nije tako, kako onda treba tumačiti izjavu ovog Paroha: »Srpskom narodu u Sloveniji nije potreban status nacionalne manjine, jer bi se u tom slučaju getoizirali«. Znaju Srbi Slovenije da je preko noći uspostavljeni fantomski Srpski kulturni centar »Danilo Kiš« u čijem odboru sedi i Peran, dobio iz Srbije sedam stotina hiljada dinara za postavljanje spletne strane tog centra, za promovisanje PEŠČANIKA, koji pre dve godine javno saopšti: Pišaćka je sveta srpska vodica. Zna to i pop i sa tim se slaže, jer nisam ni čuo ni pročitao drugačije. Neverujem da nije pročitao u junu mesecu 2009, gde drugo nego u PEŠČANIKU (net), tekst partijske drugarice u kome se kaže: »Sve crkve ovoga sveta manipulišu omladinom, zloupotrebljavaju decu i maloletnike, fizički kažnjavaju one pod svojom vlašću, fizički napadaju kada god vera “dozvoljava” – a nije, recimo, zabranila ubijanje tokom jugoslovenskih ratova, nego ga je podsticala. Pravoslavna crkva dakle nije ništa bolja od drugih, premda mnoge masne brade žive u uverenju da im je dat autoritet sa kojim mogu o tome lagati.

Crkva ne samo da se nije pokajala za svoju ratno-huškačku politiku, nego je preuzela ponašanje nekadašnje nomenklature, sa kojom je, da podsetimo, odlično sarađivala. Mlatipop je ne samo podnošljiva, nego i nužna figura crkve koja laže, jer nije u stanju da se pogleda, vidi i pokaje. Svi koji joj veruju su sami krivi«.

E pa, ajd sad Srbi, ko je ovde lud? Znate li vi možda o kom mlatipopu je pisala Peranova saradnica i verna dopisnica PEŠČANIKA?

Šta mislite ko joj je bio uzor za pisanje priče o Mlatipopu masne brade? Znate li da je za PEŠČANIK sveta bogojavljenska vodica isto što i pišaćka.

Znate li još i to da srpska vlada finasira i drugaricu da piše o mlatipopu i peščaniku, http://www.dkis.si/index.php?option=com_content&view=article&id=119&Itemid=218〈=sl, a finansira i mlatipopa da zavodi narod pričama o srpskim predrasudama u Sloveniji. Bilo kako bilo oni dobiše još milion dinara iz Srbije za nevidljivu školu srpskog jezika, a radnici Elektro porcelana ostadoše i bez posla i bez božićne pečenice.

Nije ni to važno niti je to najgore, jer u sveopštoj ludosti i napadu narodnog pesimizma premijer u kupaćim gaćama, sit i sa nabreklom žilom, obruši se na narod govoreći mu: »Krivi su pesimisti! Gospodo bez optimizma i bez vere u vlast nema ničeg«, a javni servis u službi naroda odmah istog dana objavi vest o novim i novim poskupljenjima. Hajde sad narode ti budi optimista po naredbi ako možeš, a ja ću se još malo pitati ko je ovde lud. Hajde ti narode idi u nevidljivu školu srpskog jezika u Sloveniji koja ne postoji, a u koju vas poziva crkva, ista ona koja manipiliše omladinom i zloupotrebljava i plaši decu i maloletnike. E, pa ja njoj verujem, ali gde se izgubiše onih milion i sedamsto hiljada radničkih muka to ne bih znao. Jer dok srpsku decu maltretira crkva, maltretira ih i Vašington u koji srpska Vlada odlazi po »svoju« pamet, i odakle se vraća naučena, a i nabreklih žila, pa posle k’o zec šilji kolac na goli narod.

Dokle će tako? Zašto je srpska vlast i srpska crkva propustila priliku da još u oktobru prošle godine, prilikom posete američke državne sekretarke Hilari Klinton Beogradu, interveniše u vezi sa slučajem srpske porodice Nastić koja živi u Kaliforniji, a kojoj je američka Agencija za zaštitu dece (CPA) bez ikakvog osnova oduzela sina i ćerku. Ministarstvo spoljnih poslova zajedno sa Ministarstvom za Dijasporu trebalo je Klintonovu da upozori na dramu kroz koju prolaze Nastići. Vuku i Verici Nastić, koji žive u Stoktonu, (CPA) je oduzela decu još 6. juna, jer su u njihovom kompjuteru prilikom popravke računara pronađene fotografije na kojima su njihova deca Nastasija (5) i Damjan (8) bez odeće. Pa šta? Ima li jedne srpske porodice da nema makar jednu sliku svoje gologuze slatke bebe. Nema, a takvih slika će biti još, jer srpski narod niti je bolestan niti je lud, već svetosavsko pošten, što upravo i smeta i ludacima i antihristima. Roditelji su optuženi da su bili nemarni prema deci i da su ih emotivno zloupotrebili, a naveden je i rizik od seksualnog zlostavljanja. Samo jedno su svetski moćnici, srpska Vlada i srpska crkva zaboravili što mene lično ne čudi. Zaboravili su da Srbi svoju decu ne zloupotrebljavaju emotivno, pa ni svoje kučiće, (afera bulmas tifi), kao što se to radi ponegde u Evropi.

Da je srpska vlada odavno luda to znamo, ali da je poludeo i zaštitnik građana i to saznadosmo. »Narode dozvolite Americi da radi svoj posao« uztvrdio je »prepametni i samomisleći zaštitnik građana« Saša Janković. »Znaju Amerikanci šta rade, a šta ako se ispostavi da je otac zaista Nastasiju i Damjana emotivno zloupotrebljavao!«. To reče ovaj »prepametni« i odlete na dodejivanje Nobelove nagrade tamo nekom, zaboravivši svoje građane u Americi, zaboravljajući da mu je ludnica u Vršcu bliža a put jeftiniji, jer narod nema para da plaća takve budale.

Šta mi drugo ostaje nego da obrnem reči srpskog junaka i gospodara Tome Vučića Perišića i napišem. Nek ne misli srpska Vlada da može u zemlji činiti što hoće. Ona mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda, a narod nije lud, već je stara čekalica i sanjar koji svoje snove kad tad ostvari! Ovaj put će to biti ubrzo.

Evo, polako sviće jedanaesto jutro između Božića i Bogojavljenja, narod prestaje da sanja pa 74% Srba već kaže da je Vlada loša, da je Srbija na pogrešnom putu, da je više od 70 % građana nezadovoljno radom Vlade. Pa ko je onda ovde lud? Pitam se ponovo.

Onaj koji po milosti božijoj pravoslavnog episkopa eparhije raško-prizrenske i kosovsko metohijske u egzilu, sabra narod u ljuljačkoj pustinji oko malenoga hrama, oko skromnih naloženih badnjaka, daleko od velegradske buke i meteža, daleko od velelepnih hramova i prekrasnih nemanjićskih zadužbina, da u miru i čistoti srca svoga sa pravoslavnom decom svojom dočeka i sretne Novorođenoga. Onaj koga je ljuta nevolja nagnala, da se sa decom svojom pravoslavnom udalji od blještave fizičke svetlosti i reflektora pored kojih vlada tama i gde je umesto duhovne radosti zavladala apatija, a umesto evanđelske Istine – jeres ekumenizma, i umesto duhovne topline – sibirska hladnoća od koje se duša ljudska mrzne i ledi, sigurno da nije.

Ludi su mlatipopovi koji činjenjem svoju decu pokušaše povesti putevima Ekumenizma i stazama dalekim od svetosavskih. Ludi su oni koji veličaju peščanike i mokraću kao svetu bogojavljensku vodicu. Ludi su oni koji naređuju narodu da bude optimista i veruje u Vladu, dok im ona podiže cene hleba, mesa, mleka, benzina, i lud je onaj koji tvrdi da tek onda kada se zaboravi sopstvena istorija objektivnije se može sagledati kakav je status Srba u Sloveniji. Lud je onaj što se priseća i citira reči Franca Rodea, bivšeg ljubljanskog nadbiskupa koji je samo devet dana pre početka bombardovanja Srbije, 15. marta 1999. pozdravio patrijarha Pavla podsećanjem na to da slovenački i srpski narod povezuju vekovne veze i simpatije. Prisetio se Franc Rode i teških trenutka iz Drugog svetskog rata kada su u Srbiji prihvatili slovenačke izbeglice, kao što su nakon rata udomili i slovenačke monahinje koje je tadašnja komunistička vlast doslovno bacila na ulicu. Jedino čega se mlatipopovi i kojekakve dame od peska nisu prisetili je to da Franc Rode nikada nije nagovarao svoj narod da se odrekne i udalji od svoje istorije, niti da je bivši ljubljanski nadbiskup, a ni bilo koji drugi, osudio pripremu i sam čin terorizma dvadeset pet zemalja protiv svetosavske Srbije.

Šta nam jedino preostaje draga moja braćo pravoslavna?

Ništa drugo osim da spasimo srpski OBRAZ, da spašavamo srpskog Mladena i srpsku Mladost, da i mi zašiljimo olovke i oteramo mlatikolčeve srpske Vlade i ekumenističke mlatipopove, da se okupimo u ljuljačkoj pustinji oko malog hrama, a sebi vratimo dostojanstvo, jer narod nije ni lud ni glup, niti je to zaslužio, već je lud onaj na koga narod prstom pokaže. Sedamdeset četiri odsto je sedamdeset četiri i uskoro će to značiti celih sto odsto nezadovoljnih.

Radovan B. Milić, Slovenija
11. 01. 2011