logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија    Аутор: Gorica Trkulja    595 пута прочитано    Датум: 12.01.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Бадње вече у ЉуљацимаДанас је мода у СрБији да се говори о свему безначајном и безвредном. Данас су фарме и велики брат, сарвајвери и остале

Горица Тркуља,12.01.2011

+++

скарадности главна ”духовна храна” становништву Србије и главни васпитачи српске деце и младежи.
Не говори се о породици, о љубави и срећи породичној.

Не говори се о чистоти светоотачке вере и о светим и славним прецима који су себе уградили у темеље државе коју недостојни наследници, без трунке поштовања према праоцима – сурово и бездушно разграђују.

Говори се о најпрљавијим страстима и настраностима, о свему чега се разум и српска православна душа гнушају и од чега беже…
А тешко је побећи, не видети и не чути, јер се то зацарило у свим медијима, државним и приватним, и штампаним и оним другим…
И све западњачке шарене лаже постале су истина владајућих, и шире дух лажне љубави засноване на знању ”преучених”, на лошим намерама и издаји православних корена и Богочовечанске Истине…
Све се скрнави, гази, све се мења… Као да ничега доброг и Богоугодног у СрБији није било и као да ни данас тога нема…

Богочежњиве душе, затрпане обиљем белосветског шаренила сваке врсте, стиснуте између туђинског и накарадног лудовања, посебно у време Божићног поста, све устрептале у радости због скорог Рођења Богомладенца тражећи свој Витлејем запутиле су се у једно тајновито место, добро скривено у топлим њедрима Шумадије, место које је Господ сачувао да изгнани владика и монаштво имају где ”своје главе склонити”, да имају одакле да наставе пут светоотачког предања, да наставе своје подвизивање и службу Њему и свом прогоњеном, напаћеном верном српском народу – да наставе никад завршени духовни ”Бој на Косову и за веру Православну”…
Шумадија блиста посута снегом и очарава узвишеном и чедном лепотом. Брежуљци обрасли шумарцима, благо заљуљани шапућу једну тајну … Није песник случајно спевао ”Србија је велика тајна”…
Небо нам тајним знацима тајне говори, а само душе Богу одане знају значење тих знакова…

Та велика тајна, та наша мила Србија, поробљена, али непокорена, има своје скривене ризнице, блага због којих се сав свет устремио да нам их отме, да их оскрнави… та највећа блага у душама својим носимо…а највеће наше благо је наша чврста и чиста Православна Вера.

Изнедрило је СрБство многе јунаке и духовнике. О њима свеколики СрБски народ зна. Њих слави, за њима иде… За живота најчешће прогањани, многи и из Отаџбине прогнани… Они и на Небу СрБством дишу и СрБство својом жртвом чувају и спасавају… Неки од њих су дочекали да кости своје одморе у својој Домају за којом су чезнули у туђини.

Ту, у Шумадији, у Љуљацима, после многих година странствовања, у миру почива један, у своме завичају цењен и вољен, међу родољубивом емиграцијом врло поштован, али у Србији скоро непознат – прота Тома Марковић. Човек Богољубив и родољубив… Пожртвован… Одважан и смео. Прави СрБски свештеник. Борац за веру. Ту је његова задужбина верном народу.

Ка њој смо се запутили…
Као што се највредније што домаћин има брижљиво чува добро склоњено, сакривено од ”разбојника” и недобронамерника, тако је Господ брижљиво заклонио задужбину проте Томе – нову Љуљачку Светињу.
Путујући Србијом ка принудном уточишту прогнаног владике Артемија, монаштва и верног народа мисли се роје о многим нашим страдањима, прогонима, мучењима… И не враћам се на доба робовања под Турцима, само се последњих страдања подсећам. Када је издајом Ђенерала Драже и његовим страдањем ”За крст часни и слободу златну”, настављен прогон свега патриотског и родољубивог, када је почело осипање духовнога бића народног, када је парола глобализације (читај екуменизма) била ”пролетери свих земља уједините се”, неки Срби, спашавајући живе главе, одважили су се и запутили у тадашњи ”слободни свет” који је данас и сам окован ”демократијом”…

У томе, тада слободном свету, духом непокорена и непоражена СрБија борила се да сачува своје корене, своје свето предање, своје Светосавље… и своју Цркву.

И, Богу хвала, успела је.

Цела домаћинска Србија је трпела отимачине, презир… Читави крајеви замирали су, јер је власт кажњавала за верност ”краљу и Отаџбини”. СрБство је морало грчевито да се брани и да чува своју веру. Велики духовници тога злог времена, св. владика Николај и св. Јустин Ћелијски, наши молитвеници пред Господом – молили су милост Његову… да нас сачува…

Само стари и искусни страдалници за веру и Отаџбину могу разумети страдалнике садашње… Они најтоплије пружају руку и њихов је загрљај искрено братски и искрено сестрински… јер знају да је увек највредније највише изложено опасности од отимања, уништавања… Кроз векове векова и данас…

Идући у сусрет сверадосном празнику сећам се својих одлазака у небеску Грачаницу чија су звона занемела када су из ње прогнали благочестивог владику… и видим небеску Грачаницу коју су оскрнавили они који су у њу, свету, незвани силом улазили…

И видим унижене, некада ”високе Дечане”… и видим ”поцрвенелу Пећку патријаршију”, и порушене светиње и порушена гробља и разбацане и згажене крстове…

И кроз главу ми стреловито пројуре сви страшни рушилачки потреси у СПЦ од фебруара до дана данашњега… И сво безакоње, непоштовање канона и Устава СПЦ, насиље над Правом и Правдом, насиље над Истином…

Као што се 18 најмоћнијих држава света удружило и све своје снаге упрегло бомбардујући остатке Југославије СрБском крвљу створене – бомбардујући пре свега свету Србију, да нам отму срце, наше свето Косово и Метохију… тако су се моћне нечастиве силе окомиле на владику рашко-призренскога Артемија …

Кршећи међународно право, газећи сва начела и повеље Уједињених нација, силници су сејали смрт, убијали, рушили, палили…

…а насилници над душама нашим нападају још опаснијим и смртоноснијим оружјем:
”Покољ српских душа врши се”… траје и не престаје…
Као да се на безакоњу може засновати некакав нови законити поредак!

Погажена су начела на којима црквени ред и поредак почивају више од две хиљаде година… у многим црквама широм СрБских земаља се осећа дух немира… осећамо се превареним, обманутим, не осећамо мир и благодат…
Зато идемо да сверадосне Божићне празнике дочекамо са владиком Артемијем и монаштвом. Са Владиком који је одбио безакоње остајући у Јединству Цркве и Јединству Вере. Са Владиком кога је, на захтев ”патријарха, екуменисте и пацифисте” шиптарска полиција физички ”депортовала” са његовога Косова и Метохије, са монаштвом које је шиптарска полиција, на тражење ”извшне власти СПЦ” ( Господе, уразуми… ) износила из светог српског манастира… Још ми у ушима одзвањају песме о Косову које су певали док их насилници износе… сузе ми капљу… Насилницима руке им се осушиле, даБогда… Разум су већ изгубили…

У изгнанству, протерани насиљем, безакоњем и безумљем, ововремени мученици косовско-метохијски са својим духовним оцем, овде у недовршеној задужбини једнога изгнаника из Отаџбине и Богоугодника дочекују Рождество Богомладенца.

Мноштво народа се окупља. Стотине возила из свих крајева Србије. Највише са Косова и Метохије. А тек колико је оних који су желели, а нису могли доћи?

Млади ревнитељи ревнују ширећи огромну ”газиместанску српску заставу” на балкону монументалног, само озиданог здања које је постало дом изгнаницима… Ту, на неомалтерисаним и незастакљеним балконима Љуљачког конака, човеку срце затрепери и пожели да узлети ка Господу… док гледа бајковит крајолик украшен малом црквом и предивне и јединствене Крстове на куполама цркве св. Јована Претече… са четири оцила – крстове Слободне Српске Цркве!
Овде је Небеска Србија!

Звона весело звоне најављујући долазак владике Артемија. Сав пристигли народ прилази да пољуби свету десницу владичину и да благослов узме…

На лицима свих блистају радост и љубав. Љубав неземаљска, љубав која зрачи и греје душу. Љубав за којом Богобојажљиве душе чезну и за коју живе.

Овде, у Љуљацима, љубав у Христу живи и све око себе оплемењује, подстиче на молитву, на служење Господу… и ваздиже на Небеса.
Владика благо, очински топло, благосиља… Боже, каква је то љубав! Не може се описати срећа и трептај душа које Христу – ”оваплоћењу апсолутне истине” и Вечној Љубави – заједно стреме! Чудесно! Скоро видљиво несавршеном људском оку!
Монаштво окупљено око свога духовнога Оца, као пчеле у кошници, завршава последње припреме за службу и освећење Бадњака.

Прилазе људи, поздрављају владику, преносе поздраве своје браће и сестара који нису могли да дођу. Из епархије нишке, из епархије банатске, епархије бачке, београдко-карловачке, па жичке… из дијаспоре, а највише са окупираног Косова и Метохије…читаве породице. Дошли су код свога, народног владике. Јединог канонског владике рашко-призренског и косовско-метохијског.

Полазимо на богослужење… Црква топла, пуна верних чада. Владика и свештенослужитељи узносе молитву Господу… верни народ се предано моли… Много људи је и испред цркве.

Владикина беседа кратка, јасна:

”Господ се није родио у царској палати него у пећини пастирској да тиме покаже да је нама за спасење потребно смирење. И наш српски бадњак прасликујe, преображава ону ватру која је била заложена у пећини да би се новорођенче огрејало. Бадњак симболизује Реч Господа Христа која загрева људска срца и светлост Јеванђеља која обасјава свакога човека који долази на свет. Као што Јосиф и Марија не нађоше места у неким домаћинским кућама него нађоше прибежиште у пећини, тако и ми овде сабрани прођосмо многе храмове, али смо се упутили и дошли овде да у овоме маломе и скромноме храму дочекамо Бадње вече и Рођење Господа Христа”.

И, опет, по ко зна који пут, увек када чујем смирену и мудру реч владичину сетим се речи св. Јована Златоустог:

”Смирење је знак велике душе, а надменост – ниске душе”.

Црква пева радошћу… По Божијој промисли, годинама затворену цркву испунила је истинска љубав у Христу, истинска љубав са којом су је прота Тома и протиница Милица градили и своме Отачеству даривали… Само, што до сада није било достојног да узвишени дар прими… јер, то је ”дар верном народу, а не бахатој власти, ни црквеној ни световној”

Освећење Бадњака, радосна песма верних и ватра која греје и тело и душу… Момци у униформама краљевске војске! Благо мајци што их је родила… на понос и дику своме роду. Данас, кад Србија има само ”плаћеничку” војску. Дивим се униформи и питам одакле су. Кажу, из Крагујевца. Разговарамо… Питају ме да ли познајем владику Дамаскина. Чудо Божије! Овде, у Љуљацима, младић пита за јединог српског владику кога је хиротонисала Слободна СрБска црква… Познајем… Још једног српског владику кога исти ”узурпатори црквене власти” годинама прогоне… Владику – чије је страдање претеча садашњег страдања владике Артемија…

Паљење Бадњака, хиљаде варница и искри пршти на све стране. Ватромет свечану атмосферу чини радоснијом, посебно деци… Лете бомбоне, ораси лешници… Свако се труди да узме благословени дар.

Монаси позивају сав присутан верни народ на трпезу љубави. О свему воде рачуна. Гостопримница која прима преко 500 људи пријатно топла, постављени столови. Зидови неомалтерисани. Иконама и сликама СрБских великана искићени…
Домаћински…

Седамо, међусобно разговарамо, погледом тражимо људе за које мислимо да би вечерас могли бити овде… Сестра са Косова хоће да помогне, пита кога тражимо… прича нам о животу на окупираном Косову и Метохији, о страдању које не престаје, о духовном насиљу над верним народом, о ”обновљеним” црквама без иконостаса, о оскрнављеним, измењеним, скраћеним ”литургијама”, о разочарењу народа у ”оцеубицу” и његове следбенике… брат са севера Косова и Метохије говори о стравичним притисцима на народ, о претњама и уценама ”узурпатора трона рашко-призренског”… И ма колико свечана празнична атмосфера, осећај да смо сви у прогонству стоји, опомиње…

Чује се куцање на вратима и повици:

”Домаћине, чујеш ли ме?”
”Чујем, чујем!”
”Бог те чуо!”

И монаси уносе велики Бадњак, док народ усхићено пева:

”Бадњаче, Бадњаче, ти наш стари рођаче, добро си нам дошао и у кућу ушао…”

Поново лете бомбоне, ораси, лешници и свако се с радошћу труди да дохвати ове благословене дарове.
Затим поново чујемо:

”Домаћине, домаћине, чујеш ли ме?”
”Чујем, чујем! Бог те чуо!”

И у гостопримницу монаси уносе сламу, весеље траје и песма… усхићење на лицима и љубав која преплављује све… Много сам Бадњих вечери прослављала… Сећам се најранијег детињства и сламе у кући, ораха, сувог воћа, очевих и мајчиних топлих очију пуних родитељске љубави за сетру и мене… Али, ова је љубав другачија, неземаљска, а стварна… Безвремена и безгранична…

Сви смо вечерас једна породица… духовна деца владике Артемија…има нас небројено… и свакога дана све нас је више, Богу хвала…

Трпеза скромна, укусна. Све беспрекорно. Топло. Души угодно.
То је моја љубљена Србија. Светосавска. Скромна и чедна.

Одавде креће обнова Светосавског духа. Одавде почиње истинско обожење Србије. Овде со није обљутавила. Овде, у срцима верног народа, чува се Косово и Метохија. Одавде се Бој на Косову наставља најјачим оружјем – Вером у Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег.

Идемо у сусрет Рођењу Богомладенца које носи Радост – Радост рађања Истине и Правде и Вечне Љубави којој свака душа стреми.

На многаја љета, часни наш владико!
На многаја љета, часни оци и сестре монахиње!
На многаја љета, молитвеници наши пред Богомладенцем Христом!

Мир Божији! Христос се роди!
Ваистину се роди Господ!

Горица Тркуља

У Прокупљу,
На Божић,
2010. године





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo