Вести

Угледни српски интелектуалци су у свом обраћању на сајту „Борба за веру“ искористили нову прилику да

Калуђер, 17.12.2010 , Православни форум ИХТУС

+++

ударају пацке владици Артемију, у стилу на који смо се већ и навикли.

Обраћање групе угледних српских интелектуалаца српској православној јавности
„Да су ауторитет црквеноправног поретка и јединство СПЦ озбиљно нарушени, показали су догађаји који су уследили после мајског Сабора. Синод је наставио са покушајима да силом власти васпостави собом урушени поредак, док су владика Артемије и њему одано монаштво чинили канонске преступе дисциплинског карактера, како би сопствено ревновање догматима и Светом Предању заштитили од прогона црквених власти. Низале су се, једна за другом, одлуке Синода којима се владики Артемију забрањивало: да борави у неком од манастира своје Епархије, да духовно руководи својим монаштвом, да говори на конференцијама у Београду и Петрограду, и најзад, као врхунац овакве неканонске праксе, изречена му је забрана свештенодејства.
…
Јер, и на једној и на другој страни, још увек потенцијалног раскола, има чињења која, нажалост, не доприносе да се јаз превазиђе и рана исцели. Не смемо дозволити да будемо жртве сопствене сујете – не признајући своје грешке, јер како рече Достојевски: „сви смо криви за све”.

Волео бих да неко од угледних интелектуалаца објасни (нама) неугледним интелектуалцима у чему се састоје „канонски преступи дисциплинског карактера“ владике и њему оданог монаштва? Колико нам је познато, владика Артемије је све до новембра месеца био дисциплиновано послушан НЕКАНОНСКИМ и БЕЗАКОНИМ мерама Синода. Владика је ту своју послушност окарактерисао као грешку, у свом писму Синоду, јер епископ који се заклео на верност Цркви, Светом Предању и Светом Јеванђељу није у обавези да послуша безаконе, неканонске и антицрквене одлуке надлежних власти. Ако постоји канон који налаже епископу да се повинује неканонским одлукама надлежне управе, онда нека угледни интелектуалци укажу на тај канон па да и ми знамо. Али тога нема у Цркви Христовој која је стуб и тврђава Истине и Правде.

Владики одано монаштво је такође било дисциплиновано у односу на епитимије безаконе управе. Поштовали су забрану свештенодејства коју им је наложила безакона и неканонска управа Епархије. Због таквог њиховог дисциплинованог понашања према безаконицима, страдао је и верни народ који је изгубио могућност да се исповеда код својих духовника из Епархије. Управо су владикини монаси чинили добровољну ЖРТВУ прихватајући неканонске безаконе казне које им је наметала неканонска и безакона управа. Таква дисциплина је трајала све до момента док њихов канонски епископ Артемије није донео акт којим се одбацују све антицрквене одлуке безаконе управе. Од тога часа је сво монаштво наставило дисциплиновано да слуша свог надлежног канонског епископа Артемија, и тек од тог момента су настављена и свештенодејства, а верни народ је опет наставио са исповедањем код својих духовника.

Најглупље од свега је формулација да је разлог некаквог дисциплинског прекршаја у заштити сопственог ревновања од прогона црквених власти!

Прво и основно, владика Артемије и његово монаштво, баш као и сав верни народ српски, не штите сопствено ревновање већ штите сопствену Цркву. Сопствено ревновање управо штите безаконици у Цркви, који ревнују за лаж а против Црквеног поретка. Сопствено ревновање штити и државна власт која ревнује за „европске вредности“ у којима штити и свако педерско и лезбејско „ревновање“. Разних све личних ревновања има на кугли земаљској која су антицрквена. Владика и монаштво управо нису себе заштитили од прогона црквених власти! То се није десило ни у време док је вл. Артемије био потпуно послушан свакој безаконој одлуци патријарха и синодалаца који су додавали само нове и нове казнене мере независно од владикиног мирног трпљења и послушности тим истим мерама. Када је коначно владика Артемије решио да одбаци послушност безакоњу и приступи послушности освештаном црквеном поретку, Светом Предању и сопственој епископској заклетви, у јединству са Једном Светом Саборном Црквом, сада неки угледни интелектуалци у свему томе налазе „канонски прекршај дисциплинског карактера“?!

Прекршај је када се одбаце безаконе одлуке? Прекршај је када се слушају Свети Канони, Свето Предање? Угледни интелектуалци се баш коцкају својим угледом пишући овакве наопаке опсервације.

И наравно, ништа друго и нисмо очекивали него сравњење џелата и жртве, већ виђено на сајту и у друштву које жели помирење безаконика и клеветника са праведником и оклеветаним, без одговорности клеветника:

Цитат
„Јер, и на једној и на другој страни, још увек потенцијалног раскола, има чињења која, нажалост, не доприносе да се јаз превазиђе и рана исцели. Не смемо дозволити да будемо жртве сопствене сујете – не признајући своје грешке, јер како рече Достојевски: „сви смо криви за све”.

Јес, јес, треба искористити нову прилику „одбране“ вл. Артемија па му пришити нове кривице и сравњивати их са кривицама злочинаца у Синоду и Сабору.

Владика је све своје грешке и јавно признао. То се не може наћи чак ни код угледних интелектуалаца, а камо ли код неугледних. Признао је грешку што је слушао безаконике, јер тако не бива у Цркви. Безаконици се у Цркви одсецају због учињеног безакоња. А он је допустио да се њихово безакоње умножи до бескраја да би га тек тада одбацио. Али то су одлике светости, господо угледни интелектуалци. Дуготрпљење и страдање без кривице. Но, ви ћете ипак ишчепркати кривице и владици Артемију и његовм монаштву еда би изгледало како би било мира у Цркви српској да није Артемије тако сујетан како су сујетни и злочинци из Синода.

Ипак, највећи бисер дружине обожавалаца Иринеја Чачанина Гавриловића је овај:

Ма ко се то игра са ауторитетом Патријарха српског?
„Како се за трагичне и непромишљене одлуке црквених власти у вези са Рашко-призренском епархијом тешко могло наћи упориште у црквеноправним прописима и светоотачком учењу, њихови доносиоци су их здушно ојачавали позивањем на патријарашки ауторитет. Тако се сваког дана пред очима српске јавности немилице трошио на дневне црквенополитичке потребе углед Патријарха Српског, који је тако високо уздигнут за време блаженопочившег Патријарха Павла, а свенародно потврђен на његовој сахрани“

Не, не, никако није Иринеј Гавриловић један од „њихових доносиоца“. То се неко други или трећи играо са одлукама, потписима, писмима, претњама, догматским хулама, ханукисањима, и осталим прљавим работама Иринеја Гавриловића. Оће таког врлинског епископа да укаљају тамо неки мангупи, а он нит лук јео…

Калуђер, 17.12.2010