logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија    Аутор: Сремски Павле    600 пута прочитано    Датум: 19.12.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

А ми само желимо да спасемо душе својеПодигла се силна бура у Србској Цркви, хоће да потопи све нас, и да нас одвуче у дубине пакла. Зашто? Због греха наших. Због злобе ђавола. А и због спасења нашег.

за новинар.де Сремски Павле, 18.12.2010

+++

Зашто због греха? А који грех није својствен Србском народу, које ли зло не чинимо, скоро без стида? Ни у чему не заостајемо ни за незнабожним Западом, а ни за многобожним Истоком.

Зашто због злобе ђавола? Па зато што смо, иако грешни и прегрешни и никакви, ипак још колико-толико Православни, и што се код нас још увек служе истинске Свете Литургије, али на жалост, не и у сваком храму Цркве наше, као што то беше до пре десетак година. И што још у нашем народу има оних који желе да буду, а и јесу, истински Православни, Православни свим својим бићем, од појединих архијереја, појединих јеромонаха и монаха (монахиња), појединих јереја и појединих верника и њихов прави број само Свемогући Господ зна. А то ђаво мрзи, јер суштинско својство његовог бића је управо мржња на све оно што је Божије. А Божија је истинска Православна Света Литургија, Божији су истински Православни архијереји, јеромонаси, јереји, монаси и монахиње, и истински Православни Хришћани.

А зашто се због спасења нашег подигла ова бура, која, како се чини, ће бити све већа? Па због тога што би се мало ко од нас спасао на мору живота које нема ни једног таласића, ни једне недаће и искушења. Овом буром у Србској Цркви Господ нас решета као пшеницу, да види ко је истински Његов, по цену исповедништва, па ако треба и мучеништва. Јер, овако утопљени и ушушкани у ове хладне зимске дане, сити и напити (па макар и постили, јер је време поста), ипак смо недостојни спасења, јер не светлимо као град који на гори стоји. Будимо искрени, и једни према другима, а и према себи самима. Ми који смо релативно активни у Цркви (редовно посећујемо Богослужења, постимо све постове, исповедамо се, причешћујемо се) и упознати смо са Тајном спасења и знамо све јеванђељске заповести, да ли испуњавамо све то што знамо да је потребно за спасење, баш одистински, без остатка, без окретања натраг, а узели смо плуг да заоремо бразду ка Царству Небеском. Нису ли нам очи разроке, па стално погледамо иза себе и око себе, на онај широки пут, којим иде већина, и који је, авај, толико привлачан оном старом човеку у нама. Међутим, кад је у питању спасење, кад је у питању Вера Православна, која једина има моћ да спасе човека, јер је њена суштина Сам Господ Исус Христос, Спаситељ наш, може ли бити ту имало компромиса. Може ли се ту помирити непомирљиво, добро и зло, истина и лаж, Бог и ђаво. Не може. Танка је граница између овога што набројасмо, тања од оштрице ножа, и по њој се не може никако ићи, него увек и увек, или једном или другом страном. Али, једна страна води у вечне муке, а друга у вечну радост.

Господ је рекао да најпре у свом животу иштемо Царство Божије и правду његову, а све друго ће нам се већ додати. А ми, како рече, свети отац Јустин Србски, прво иштемо додатак, и углавном додатак, а Царство Божије врло, врло млако, и увек после додатка. А хоће ли нас слава, уживања и богатство овога света одвести у Рај? Свакако да неће, јер то није пут спасења. И зато Господ полако, али сигурно, пред нас поново поставља, можда и последњи пут, узану стазу спасења, једва ширу од стопа наших, али осигурану Његовим свемогућим присуством.

И ево, сада, пред 2010. Божић, Господ нам опет и опет нуди руку да пођемо са Њим и за Њим. И архијерејима и јерејима, и монашком и лаичком чину, свима, па чак и заблуделом патријарху, који из дана у дан, из дела у дело, као да ту руку све више одбацује. Злобом ђавола, семе које се деценијама, па и вековима, сеје у Србску Цркву, као да даде свој коначни зли плод. Они који воде Цркву, нису више добри пастири, већ вукови у јагњећој кожи, нажалост. И као такви, они нас полако, али сигурно стављају у ситуацију, пред избор, хоћемо ли, нажалост, за њима, или за Господом Христом. О туге! Уместо да нас њихов глас води ка Христу, он нас води ка папи и свим светским папићима, кроз светски савез, не цркава, већ ђаволових зборница.

Међутим, Господ увек има своје верне слуге, које Он изабира по свом непреварљивом промислу, и које Га сведоче у свим временима. За сада је то у Србској Цркви, владика рашко-призренски Артемије, који опет јавно и гласно, после једног периода ћутања, мира ради, сведочи без страха Господа Исуса Христа и Веру Православну. Верујем да ће му се убрзо придружити и још неколицина непоколебљивих владика, којима је важније спасење, и своје, и народа којег воде, од позлаћене митре и богатих владичанских двора. Јер садашње вођство Србске Цркве неће моћи дуго да трпи изобличавање њихових дела, него ће све које мисле другачије, и по питању Вере, и по питању Богослужења, и по питању односа са римским папом и свим светским религијама, покушати да одстране.

Архијереје ће да пензионишу, смене, рашчине, а вернике ће да покушају да уцене, па и да избаце из Цркве. Али, Црква није где су они, модерни фарисеји, него где је Господ Христос, где је истина, а не папа и разни светски гуруи, пастори, фарарке (женске назови свештенице). И за сваког од нас ће, надамо се, врло брзо доћи питање: јеси ли за Христа, или си против Христа, али у једној врло лукавој форми: јеси ли за нас, званичну Цркву, или за монаха Артемија (и можда за још понеког „бившег“ владику) и његову секту, како кажу? И како ћемо одговорити?

Ако желимо да спасемо своје душе, има ли избора. Зар нећемо ићи за Оним чије су речи, речи вечног живота, јер владика Артемије је на Његовом путу. Одлука неће бити лака, јер на једној страни ће бити званична Црква, храмови и манастири, и највећи део владика, свештеника и монаха, па и верника, а на другој страни, надамо се ми, који само желимо да спасемо своје душе. У том часу, видеће се да ли смо заиста волели Господа Христа, и да ли смо одистински спремни да све своје и сав живот свој само Њему предамо.

Али, и данас важе оне речи Христове: “Ја сам победио свет (Јн.16.33)” Ако смо с Богом, нико нам онда ништа не може. Може да нам убије тело, али душу не може да нам узме, ако ми то не будемо желели.

О, Господе, уброј и нас у свештено стадо своје, а пут и начин да дођемо до Тебе, Ти изабери. И немој нас оставити, ако се поколебамо, ако поклекнемо, ако можда и посумњамо да је то баш тај прави пут, него нас води и руководи ка Теби, јединој Нади и Уточишту нашем, јер ми желимо само једно:

Да спасемо душе своје, и дођемо у Царство Твоје вечно. И ако га не можемо наследити делима, јер их немамо, нека то макар буде због вере коју исповедамо у Тебе.

Уочи Светог оца Николаја,
Лета Господњег, 2010.

Сремски Павле

*подебљања и илустрација новинар.де




1 коментар у вези “A mi samo želimo da spasemo duše svoje”
  1. Za spasenje duse svoje treba se boriti, raditi, zrtovati, isto onako kako mi to radimo za tijelo svoje u kome boravi dusa vecna, koja se posle ovozemaljske smrti nase vraca Bogu koju nam je dao, a telo zemlji od koje je stvoreno. Nece svaki koji vice Gospode, Gospode, unici u Carstvo nebesko, koje nije jelo i pice, vec radost i mir u Duhu Svetome!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo