Вести

Саблажњени заблуделошћу самодопадности златног телета узурпатори наше Цркве обмањују позивањем на “канонске преступе“,

Часлав М. Дамјановић, 12.12.2010; СРПСКЕ НОВИНЕ – Торонто
+++

док забадају нож свејереси у срце Српског Народа – у Веру – припремајући у Нишу крунисање сотонистичке догме Гушења Истине… зато нас Вера заветова: „не упрежите се у исти јарам са неверницима!“ (II Кор. 6,14)
Осмог децембра ове године “Велики црквени суд Српске православне цркве, којем је председавао владика бачки Иринеј, преиначио је пресуду Црквеног суда Епархије рашко-призренске и 17 клирика лишио монашког и свештеничког чина и вратио их у ред лаика“, јер су, “како се наводи“ – “у међувремену починили мноштво канонских преступа“.(1)

Пошто је Суд “преступе“ формулисао као искључиво “канонске“ – према томе, који су то “канонски преступи“ и због чега су “канонски“?

Пошто је реч о “одбеглим јеромонасима, следбеницима рашчињеног епископа Артемија“ – испада да су “преступи“ “канонски“ зато што су јеромонаси “одбегли“ – и зато што су “следбеници рашчињеног епископа Артемија“! А доказ да јесте тако је то што је оптуженима “на терет стављен недавни упад у више манастира Епархије рашко-призренске, затим богослужења под забраном свештенодејства“, и – “саслуживање са умировљеним, а сада рашчињеним епископом Артемијем, који се налазио под забраном свештенодејства…“(2)

Иако је Одлука приказана да изгледа милосрдна, јер “Велики црквени суд“ – “није донео и одлуку о њиховом искључењу из Цркве, остављајући им тако могућност да, како се наводи, хришћанским животом, поштовањем вековног црквеног поретка и покајањем, задобију спасење“ – Одлука ипак јесте врло немилосрдна јер “у одлуци Великог црквеног суда, коју је потписао владика бачки Иринеј“ – “стоји да је она“ – “коначна“(3) – а од кад је света и века, само мржња безбожника суђује некакве “коначне“ одлуке…

И доиста… сходно формулацији “Великог Суда“, пошто су јеромонаси “одбегли“, пошто су “следбеници рашчињеног епископа Артемија“, и пошто су као такви “упали у више манастира“ и богослуживали “под забраном свештенодејства“, и чак саслуживали “са умировљеним, а сада рашчињеним епископом Артемијем, који се налазио под забраном свештенодејства“ – они су тиме “починили мноштво канонских преступа“ – које формулација “Коначне Одлуке“ којoj је “председавао“ владика бачки Иринеј – своди на следеће:

“Подизање паралелног жртвеника
без благослова надлежног епископа
и изазивање јавне саблазни.“(4)

Усуђујем се да се “неприкосновености Створитеља“ “Коначне Одлуке“ “Великог Суда“ успротивим неколиким питањима:

Да ли се у Православљу подижу “жртвеници“?
Да ли су “жртвеници“ противни канону зато што су “паралелни“?

Да ли “жртвеници“ не би били противканонски да их је “благословио надлежни епископ“? И да ли би онда чак иако су “паралелни“ – “жртвеници“ били “канонски“ самим тим што их је “благословио надлежни епископ“?

Чак и без обзира што у Православљу “паралелни“ значи јеретички – што исувише смућује значење реченице… јер по мом убеђењу “жртвеници“ уопште – нису део ни Православља нити стварног хришћанства – већ су део свејереси и митраизма које Ватикан закриљује као хришћанство, а јесу наравно део и хебрејских религиозних обреда – чињеница је дакле да је у формулацији – злоупотребљена Православна Суштина Вере:

Шта је заиста “изазивање јавне саблазни“?

“Саблазан“ није саблазан нити зато што је “јавна“ – нити зато што је није “благословио надлежни епископ“! Напротив, “саблазан“ као таква јесте – саблазан једино зато што саблажњава Чистоту Веровања у Господа – зато што је јерес и окултизам – јесте саблазан једино зато што – није Вера!

А та суштина јесте саблажњена формулацијом!

Зар није логично да “Створилац“ неопозиве наводно верске одлуке јер је Суд наводно црквени – а пошто је црквени, бар се претпоставља да би Суд морао бити верски суд – зар према томе потписник не стиче право да Верску одлуку доноси само ако је заиста упознат са Суштином Вере? И наравно… зар не стиче то право само ако је заиста одан тој Суштини – Чистотом Вере?

Јер… ако није – а посве се испоставља да потписник није – онда дотични доиста нема право ни на какву “неопозивост“ – јер неопозившћу без Вере – кажњава уствари проповедање Вере – проглашујући Веру за – “саблазан“!

Помози Господе да одбацимо саблазан саблажњивача.

Фофмулација саблажњеног јесте формулација мржње здруженог расизма

На Оданије Ваведења 2010. године, Драго Жарковић се пита да ли насртај епископа Хризостома на проповедање Вере испуњава мржњу аустроугарског министра Бертенштајна изречену још у давна времена Марије Терезије:

“Не насиљем унијатити, него настојавати,
да на епископске столице дођу људи,
који су или лакоми на новац
и на земаљске сласти
или нехатни и неспособни;
па онда потпирати свађу
међу клиром и народом,
па ће онда народ сам бјежати у Унију.“(5)

Ова “разбојничка разложност“ мржње аустроугарског министра Бертенштајна, толико је истоветна чувеној “разбојничкој разложности“ Моше Пијаде током НОБ-a да “народне масе“ треба присилити у “бескућнике“, колико је истоветна и “разбојничкој разложности“ идеологије данашњих узурпатора наше Цркве, и “разбојничкој разложности“ њихових назови црквених судова, и њиховом изигравању назови верских суђаја – да се с правом стиче закључак да та “разбојничка разложност“ – јесте заиста мржња! Иако спровођена од комуниста, Ватиканове свејереси, и усташтва – антисрпством, антисветосављем, и антиправослављем – та мржња усађује глобалистичко антиверовање у Бога – и иако зачета у аустроугарском идеолошком замешатељству “као замена за Истину Завета“, и као “алтернатива, развратна, безбожничка и недостојна човека, осуђена у Јеванђељу Христовом“(6) – иако су и аустроугарска, па сходно томе и фашизам, па чак и Нацизам наводно елиминисани ратним поразима – та паклена идеологија мржње Вере – ипак доминира данашњим глобализмом.
Помози Господе да одбацимо саблазан саблажњивача.

Црвоточина саблазни мржњe безверја покушава да узурпира нашу Цркву и нашу Веру

Чувени медијски фијаско да Синод “чека већ десет година“ да “казни владику Артемија“ – митрополит Амфилохије је искористио за још једну од својих лажних клевета:

“Амфилохије: Артемије је као дрогиран!“(7)

Међутим, осим клеветања другог за помрачење његовог сопственог ума, Mитрополит је искористио и да лансира још једну од својих измишљотина:

“Утицаји на њега (на владику Артемија) су изузетно јаки.“

И на питање – “ко је конкретно вршио утицај“ – митрополит je појаснио:

“Па, сви ти који су се с њим мотали последњих десет година! А када то кажем, мислим на наше људе, на Србе. Исти ти који су владику Артемија уверавали да треба да се бави политиком. А он за то није имао слуха, него је био и превише наиван.“(8)

Дакле… да ли је питање за шта то владика Артемије “није имао слуха“? Или, у односу на шта је то био “превише наиван“? Или… да ли је питање ко су ти “Срби који су се мотали са владиком Артемијем последњих десет година уверавајући га да треба да се бави политиком“?

Пошто је десет година “мотања“ са наговарачима да се “бави политиком“ тачно онолико дуго, сходно изјави митрополита Амфилохија, колико “Синод чека да казни владику Артемија“ – према томе политика је стварни и једини разлог због којег се прогањају владика Артемије и Православље јер Синод чека да казни владику Артемија десет година – тачно од када је владика почео да се “мота са политиком“!

Суштинско питање је према томе одговор ко се заиста бави политиком – уместо да се бави Вером – политиком уместо Вером – баве се узурпатори:

…десила се политика…

Насупрот Дубоком потоку у којем се десола Вера…
Насупрот Дубоком потоку у којем се – није десила политика…
Насупрот Љуљацима у којима се десио народ…
Насупрот Љуљацима у којима се – није десила политика…
Насупрот плочницима испред Патријаршије на којима се дешава молитва…
Насупрот свему томе саблазан политике дешава се – у Патријаршији:

Узурпатори су позвали буљуке полиције да јерес своје политике – заштите од Вере. Буљуцима чак и страних специјалаца из Дубоког потока су покушали да политиком – прогнају Веру. Прете политиком широм Србије зато да Веру народну смакну у Љуљацима… Полицијским и војним снагама су отели Дечане и Грачаницу, па и Патријаршију… зато суде – због политике, зато – због политике – папистички уображавају да бога изигравају, зато – због политике и идеолошке мржње – покушавају да Веру смакну политиком:
Њихова политика – то је саблазан – њихово немање Вере – то је саблазан – стварна саблазан је њихово стављање вере на “жртвеник“.

И зато…
Помози Господе да одбацимо
саблазан саблажњивача!
Да саблазан од Вере одлучимо!
Да одлучимо “суноврат духовног пада“

Зато је владика Артемије био “нажалост, приморан да приступи подношењу кривичних тужби“, 10. децембра 2010. године, “Суду у Београду против Атанасија Јевтића, бившег Епископа захумско-херцеговачког, и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића“ и “против дневних новина “Курир“ и “Ало“, које су преносиле клевете поменутих – не “толико ради заштите себе и својих права“ – већ зато што они срозавањем епископског чина – “унижавају и срозавају углед Цркве Божије у очима верног народа, али и целокупне јавности, не само у Србији, него и у другим Православним земљама“, и због “духовног пада који већ личи на суноврат“ већ “толико видљив читавој јавности“ – зато владикина тужба јесте:

“Један од последњих покушаја
заустављања стрмоглавог спуштања
на степенима духовне лествице.“(9)

Међутим… ко су ти Срби “који су се мотали са владиком Артемијем последњих десет година уверавајући га да треба да се бави политиком“?

Зар то није још једна од већ уобичајених измишљотина митрополита Амфилохија којима лажно клевета Веру? Судећи по делима… управо по митрополитовим злоделима којима Цркву разграђује и Веру суновраћује у саблазан – убеђен сам да јесте измишљотина. Јер та такозвана политика, којом се митрополит и његови пајташи баве – уместо да се баве Вером – та политика јесте најпримитивније настављање издајништва наслеђеног партијашења сарадњом са окупатором… јесте најпримитивнија најмљеност егзекуцији лажне власти чијој лажној неприкосновености наводно нико не сме ни да помисли да се одупре.

Али Вера – да, баш Љубав Чистоте Вере – и да, баш Љубав Чистоте Оданости Правди и Истини Нације којој се припада – то је оно што је узурпаторима са пуним правом поставило недвосмислени изазов:

Quo Vadis СПЦ?

И та иста Чистота Оданости Вери је и одговорила узурпаторима:

Све маске су Пале!

Тај бојни поклич за Истину Завета – то није никаква политика – то је одраз Чистоте Оданости Српског народа, и ту – нема пардона!

А чињеница да у тој Чистоти Оданости Српског Народа одзвањају четири О – О-дзив Срба Српству – О-слобођење Србије – О-слобођење од Лажи НОР-а – О-слобођење Светосавља од саблазни – није никаква политика на коју је ико икога наговарао нити “мотао“, па ни владику Артемија – већ владикин поштени одраз Оданости Чистоти Вере – Оданости која траје упркос партијашком удбашењу – и која траје упркос лажним и скарадним суђајама Распећа које данас имитирају узурпатори… која траје Чистотом Вере и Љубављу према Оданости тој Чистоти… а недела узурпатора сама собом скинула су са њих њихове брижљиво и неумно и малоумно напарфемисане маске… јер “они једноставно не знају о чему то народ (артемијевци, секташи и ини) причају, јер не знају чак ни шта је то љубав према ближњему своме. То је за њих само граматички појам без стварног садржаја…“(10) – али знају узурпатори да насупрот њиховим злоделима – говоре дела Српског Народа и дела владике Артемија – христолико јасно и гласно исказујући Српску Веру и трајање Божије Благодати…

“Ни трунке мржње, ни трунке беса,
ни трунке осветољубивости нема у речима владике Артемија.
Он чак не жели ни да именује своје прогонитеље.“(11)

“Из интервјуа митрополита Амфилохија
види се да му је мржња помрачила духовни вид,
те чини ствари душепогубне.
Иначе, не би себи допустио да тако лако упадне
у страшан грех за који нема опроштаја.“(12)

Зато владика Артемије каже:

“Има, дакле, раскол и раскол.
Пресудан је узрок који до њега доводи.
Они први цепају и деле Цркву
(односно отпадају, отцепљују се од Цркве),
а не ови други, без обзира што
(стварна) расколничка група која влада Црквом,
њих карактерише као (стварне) расколнике.“(13)

“Зато је овде умесно поставити питање:
Да ли прихватамо (да ли се повинујемо)
одлуке свих Сабора (и: Синода),
и оних разбојничких?

Зар у историји Цркве нису постојали
“лажни“ и “истинити“ Сабори?“(14)
Помози нам Господе да са владиком Артемијем,
сачувамо од узурпатора нашу светосавску
“једну, свету, саборну и апостолску православну Цркву!“(15)

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com

___________________
(1) “Рашчињено 17 монаха“, РТС, 12/08/10, 17:58, 19:20
(2) Исто
(3) Исто
(4) Исто
(5) Види: “Одговор римској пропаганди“, Српска штампарија у Загребу 1896, стр. 4 – “Владика жички Хризостом опет тренира строгоћу“, Драго Жарковић, Борба за Веру, 09/12/10
(6) “Синодалски рингишпил и у нашем граду“, З. Д., Новинар.де, 05/10/10
(7) “Амфилохије: Артемије је као дрогиран!“, Курир, Борба за Веру, 23/11/ 10
(8) Исто
(9) “Епископ Артемије: Тужбе против Атанасија и Амфилохија“, www.eparhija-prizren.org/sr, 10/12/10, 11:43
(10) Магдалена Л., Коментар на “’Да ли су рашчињени свештеномонаси Рашко-призренске епархије заиста лишени Божанске благодати“, Новинар.де,10/12/10, 00:29
(11) “Амфилохије: Артемије је као дрогиран!“, Курир, Борба за Веру, 23/11/ 10
(12) Исто
(13) Писмо Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г. Артемија упућено новембарском заседању Светог Архијерејског Сабора 2010. године, “Сведок“, 30/11/10, Борба за Веру
(14) Исто
(15) “Артемије: Нисам расколник!“, Вечерње Новости, 21/11/10, www.mancr.org