Dva velika Srbina, Jovan Dučić, koji je voleo da kaže da je strah ubica uma i mala smrt koja donosi potpuno brisanje, i Mehmed Selimović,
Oliver Vulović 16.11.2010
+++
koji je tvrdio da strah sam po sebi čini da se dogode stvari kojih se plašimo, nisu uspeli da svom narodu ove mudrosti usade u svakodnevni život a posredno i u njegov politički odnos prema spoljnom svetu. Srbi sa teritorije koju danas od spolja nazivaju Srbijom, se već deset godina, preko ljudi koje su ih i dovele na vlast, pogadjaju sa velikim silama u ogromnom strahu od njih.
Takvim postupanjem iz godine u godinu dobijaju sve manje, sve lošije i sve ružnije. Iz ove priče, u nekom delu, izuzimam Republiku Srpsku. Plašeći se svega onoga čime nam je prećeno, dogodilo se da pod pretnjama uvek popustimo i da se ostvari ono čime nam je prećeno. Srbi su u Hrvatskoj iz konstitutivnog naroda prevedeni i svedeni na nacionalnu manjinu od 4%, crnogorskoj hunti je svesrdno pomognuto da izvrši secesiju, otet nam je Kosmet, u Raškoj vri kao u djavoljoj vodi a Vojvodinu kulturno klackaju dok je ne isklackaju tamo gde treba.
O diplomatskim notama rumunske i bugarske vlade o „lošem statusu“ njihovih manjina u Srbiji te makedonskom upornom skidanju mantija srpskim pravoslavnim sveštenicama na granici a na drugoj strani prostiranju crvenog tepiha i sviranju himni balističkim vodjama, ovog puta nemam vremena da poklonim mnogo pažnje ali ih vredi pomenuti.
U jednom momentu je lepo primećeno da je samo još jedan stub srpske istorijske državotvornosti i postojanja ostao koliko toliko stabilan – SPC, ali već danas smo svedoci zlohudne senke raskola koju je SA Sabor pod pritiskom i ultimatumom stranih diplomatija na putu da izazove svojim neustavnim i nekanonskim odnosom prema Vladiki Artemiju, opet iz straha od evro-američkih reakcija na Kosmetu. Takvo ponašanje SA Sabora tim više čudi jer kao da nam oni, zbog kojih sklanjaju Vladiku Artemija već nisu popalili, porušili, oskrnavili i proterali sa Kosmeta sve što su planirali.
Iz straha je se brže-bolje i vlada Tadićeve demokrature u Srbiji povukla iz medjunarodne diplomatske arene i iskreirala malaksalo prepuštanje EU svega važnog u vezi dalje politike oko Kosmeta. Od EU su svetlosnom brzinom zauzvrat dobili žmurenje na prošlosedmičnu šiptarsku zabranu njenom ministru za Kosmet da predje tzv administrativnu liniju. Za sada, idemo totalno izokrenutim putem i izokrenuto živimo i vodimo izokrenutu politiku.
Mirko Djordjević je u svom pisaniju iz 1998e godine zvanom „Znaci vremena“, iskočio kao tipičan zagovornik, onoga što ja ovde nazivam izokrenutom Srbijom ili kako se to politički lakše kaže, zagovornik svesne i zlonamerne zamene teza, te govoreći takodje o strahu u Srba preko posmatranja „prelamanja misli oca Justina Popovića i Vladike Nikolaja Velimirovića u savremenoj ravni“ dalje kaže da „postaje jasno da je naš diskurs o Evropi tipičan primer intelektualno nezrelog diskursa. Nisu prevladane sve one protivurečnosti kojih se evropska misao na prirodan način oslobodila. Osim toga, u tom diskursu ima nečeg što je nespojivo sa intelektom – ima straha koji seže iz atavističkih dubina koji, štaviše, nije običan strah. U njemu naime – u tom strahu – ima opsesije koja seže do paranoičnosti. Ona se vidi najpre u osećanju samodovoljnosti, u sklonosti ka izolaciji pa i samoizolaciji, a kada se takva stanja poklope i sa realnim stanjem izolacije u kojoj smo, onda je ovakva „misao“(oca Justina i Vladike Nikolaja (prim.O.V) bukvalno opasna. Strah od novog, zakašnjenje u smeru modernizacijskih procesa, strah od drugog, samo su manifestacije tog najdublje ukorenjenog straha.“
Dakle, Djordjević i ostali pravi „Evropejci“ svaki eventualni vid borbe ovog naroda i države za opstanak, pa i onaj najpacifističkiji, pa ako hoćete i samu „srpsku misao“, bezraspravno proglašavaju produktom „atavističkog straha“, tromosti, zadrtosti, opsesivnosti,zaostalosti, paranoičnosti i „nespojivosti sa intelektom“ jer se, o moj Bože, evropska misao na prirodan način oslobodila i pročistila pa sada na jednoj strani evropska Francuska proterruje Rome, nedozvoljava Turskoj u EU a Brisel kroz Angelina usta proglašava propast projekta normalnog saživota sa islamskim doseljenicima u Nemačkoj.
Tako oslobodjenoj „evropskoj misli“ ne smeta da potpomaže one koji na Kosmetu pale hrišćanske hramove sa pocetka drugog milenijuma i finansira stvaranje paraislamskih zajednica u Srbiji, ilirskog pravoslavlja, hrvatske,crnogorske i makedonske pravoslavne crkve i na kraju rascepa same SPC u tzv Republici Srbiji. No, Angela će uspeti, jer nije samo vodja velike sile već i hrabra sama po sebi i vodi hrabru politiku u interesu njene države i njene nacije. Takvu politiku, hrabru politiku (da se odmah razumemo, pod hrabrim ne mislim automatski i na militantnu) u Srbiji nema više ko da vodi.
Evropskim Mirkovićima u Srbiji smeta strah od EU i insistira na tome da se počnemo plašiti samih sebe i tako udjemo u opštu nacionalnu neurozu da bi smo lakše ušli u EU..
Evropska uravnilovka se probila sistemom opštinskih odbora i partijske feudalizacije u svako selo, preduzeće, medij. Ona je postala dogma, sveta oktroisanost, novi manifest. Evropske perspektive su postale tako neupitno važne i moćne da je trenutno u ovoj državi zaista potrebna velika hrabrost suprostaviti joj se i na taj način je strah uspešno nakalemljen na ostale nacionalne osobine i vidove življenja. Kroz strah od gubitka posla, kao jednom od najjačih u Srbiji, političkog usmeravanja prohodnosti na budžet u viskom školstvu, pristupa iole skupljim zdravstvenim uslugama, političkim manipulacijama kursom monete, pretnjom odvezivanja ruku neoliberalnim tržišnim ajkulama i barakudama, dakle svim ovim i ostalim nepobrojanim metodama se uspešno guši svaki glas protiv nametnute i apsolutističke i jedine prihvatljive, probriselske politike vladajućih velikaša. Dos I jeste doveden na vlast jer Evropa I dalje veruje da se duh naroda oblikuje onako kakva mu je vlast. U Briselu dalje misle da kada se promeni oblik vladavine da je narod poput vode koja menja oblik u oblik posude u koju se sipa. Kada je Vaclav Klaus u svom autorskom tekstu prosle godine uporedio EU sa bivšim SSSRom, sve razloge za takvo svoje vidjenje je taksativno pobrojao sa po jednom rečenicom dok je samo za strah morao da upotrebi više rečenica.
Dodao bih se na Klausove opservacije samo mišljenjem da u strahovima u vezi iznošenje razloga protiv SSSRa i današnjeg straha od protivljenja EU, postoji razlika samo u načinu sigurno predvidjene smrti nakon njihovog iznošenja. U prvom slučaju je smrt bila neposredna i brza, od samih vladara komunističke unije, a u drugom posredna, preko ekonomskog iznurivanja putem razno raznih javnih i tajnih sankcija državama i narodima koji se odluče na glas protiv. Zašto bi nas onda posle deset godina na vlasti čudilo ovo sejanje straha po Srbiji od sadašnje elite kada je ona strahom odlično manipulisala i tokom svoje borbe da preuzme vlast. Nekada je DOS lažima svesno plašio narod da bi se dokopao vlasti. Govorili su da u Miloševićevoj Srbiji ima preko 100 000 policajaca dok Djindjić nije u jednom od svojih intervjua lakonski rekao da su preterali, da ih je bilo samo 30 000 i da ih je i zaista malo i da im je položaj zaista loš. Govorili su da je preko 500 000 mladih i pametnih pobeglo u svet dok konačno Djelić nedavno nije priznao da ih je i pored svih užasa kojima smo bili izloženi otišlo manje od 50 000. Govorili su o ogromnim pljačkama, milijardama po ostrvima a čim su došli na vlast prvo je njihovim pulenima sa jednog egzotičnog ostrva od „tetke“ stigla apanaža od par stotina hiljada evra.
U čemu se , molim vas lepo, ovakvo širenje straha razlikuje od onih Šejovskih 700 000 proteranih Šiptara, 100 000 zatvorenih na stadionu u Prištini, deset hiljada pobijenih u Izbicama ?
U onom glavnom cilju, lomljenje Srbije, sada posle 10 godina, sa sigurnošću možemo resko reći – nema razlike. Odnos koji srpska vlada ima sa EU je čista antinomija. Oni su kao bajagi u stalnom sukobu ali se na kraju dogovore da su oboje u pravu a što Brisel proglašava srpskom evroskom kooperativnošću i približavanje Uniji a srpska vlada u svim medijima isto to gromoglasno imenuje svojim diplomatskim pobedama. EU se neće zadovoljiti dok Srbi ne postanu prost zbir svojstava zajedničkih „svim telima“. I takav odnos EU važi samo za Srbe i ostaće na snazi ili dok taj zbir svojstava uistinu ne postanemo ili do momenta našeg opšteg nacionalnog otrežnjenja. Od oba smo, pa i od EU, sada podjednako veoma, veoma daleko i to je jedino dobro koje iz svog ovog zla proizašlo.
Pokušajmo zato da ovo medjuvreme iskoristimo da se sa psihologa i psihijatara ,vratimo postavljanju ljudi drugih struka na čelo države jer smo, pogledajmo u istoriju da bi smo pogledali napred, i sa nepismenim čovekom na čelu postizali mnogo više.
Oliver Vulović
www.olivervulovic.com
Да би сте послали коментар морате бити улоговани